Znate li zasto se kaze...?

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja

Pijan kao majka​


Ljudi koji često i rado zagledaju čašici u dno, koji vole „dobru kapljicu” (da ne kažemo – pijanci) imaju svoje tumačenje izraza pijan kao majka. Oni tvrde da su svi ljubitelji alkohola duševni i dobri ljudi, pa pošto se kaže dobar kao majka, izraz pijan kao majka znači to isto. Prvo je, dakle, bilo: pijan – dobar kao majka, a onda samo – pijan kao majka.

Akademik Berislav Berić, profesor univerziteta i šef Ginekološko-akušerske klinike u Novom Sadu, daje ovakvo objašnjenje: „U vreme kada su se žene porađale po kućama, bez stručne pomoći, u slučajevima kada je dolazilo do zastoja porođaja, ili ako je porođaj bio veoma bolan, babice su davale porodiljama da piju alkohol, i to po mogućnosti što jaču rakiju, da bi one na taj način bile obezboljene. To narodno iskustvo ima svoju osnovu i u medicini. Utvrđeno je, naime, da određene (ne prevelike) količine alkohola u toku porođaja dovode do popuštanja grčeva materice i opuštanja mišića. Na taj se način zaista olakšava porođaj.
Čak i radi predupređivanja pobačaja svojevremeno su davane ženama manje količine konjaka ili vinjaka da bi se sprečilo grčenje materice, što je jedan od znakova pretećeg pobačaja. Tako se postupalo i u našim zdravstvenim ustanovama, a na Zapadu, naročito u Skandinaviji, to je bila redovna praksa. Sve to, dakle, ima svoje opravdanje i, da kažemo, logično objašnjenje. Na taj način je, onda, nastao i izraz pijan kao majka, jer su žene u porodu stvarno napijane, one su bile pijane.”

Nasuprot ovom tumačenju, lingvisti imaju drukčije objašnjenje. Dr Dragana Mršević-Radović, jedan od najboljih poznavalaca frazeologije u našem jeziku, oslanjajući se na istraživanja poznatog ruskog lingviste, profesora Nikite Tolstoja, kaže: „Poznato slovensko poređenje pijan kao majka povezuje se sa nešto širim izrazom pijan kao majka zemlja. Interesantno je šta je prof. Tolstoj našao kao osnovicu za nastanak ovog poređenja. Kod primitivnih naroda postoji verovanje da je majka zemlja sveopšta majka – majka roditeljka, praroditeljka celog živog sveta. Da bi mogla da ispuni tu svoju primarnu funkciju, funkciju reprodukcije, majka zemlja mora da bude obilato natopljena vlagom, kišom. Kiša dolazi s neba kao nebeski, božanski dar. Svakog prolećnog ciklusa, obilno natopljena prolećnim vodama, zemlja postaje natopljena, napojena ili – ‘pijana’ majka zemlja. Otuda pridev pijan u našem poređenju pijan kao majka zemlja ima, u stvari, značenje: ‘natopljen’, ‘napit’.

Da je zaista reč o ovom značenju prideva pijan, pokazuje njegova upotreba u još jednom, takođe poznatom frazeološkom izrazu. Sit i pijan kaže se za čoveka koji je zadovoljen, zadovoljan, koji nije ni gladan ni žedan. To znači kada je dovoljno nahranjen i napojen. Pijan, dakle, nije ništa drugo nego ‘napit’, ‘napojen’. Kažemo da zemlja ili pesak piju vodu, piju vlagu, pa su onda napojeni, natopljeni, napiti. Kada je značenje pijan – ‘natopljen’, ‘napojen’ postalo sekundarno, pomalo zatamnjeno, izbledelo, zamenilo ga je drugo, opštije značenje – ‘pijan’, ‘opijen’. Kako sada objasniti opijen kao majka zemlja! Normalno. Govornik je potražio neke njemu bliže asocijacije iz sveta koji ga je okruživao i rodila se nova slika: ne više pijan (natopljen) kao majka zemlja, nego pijan kao majka, tj. žena koja rađa.”

Ovo objašnjenje je uverljivo, utoliko više što postoji i izraz pijan kao zemlja. Ali ni ono prvo, medicinsko, bar što se tiče podataka o opijanju porodilja, nije bez osnova. Ako na taj način i nije nastao sam izraz pijan kao majka, u svesti i govoru naroda mogao se učvrstiti.

✎ Izvor: Milan Šipka, Zašto se kaže?
 
Adamova jabučica, po rečničkim određenjima, označava „spoljašnje ispupčenje štitaste hrskavice grkljana (naročito izražene u muškaraca)”, odnosno „izbočenu hrskavicu u grlu na ulazu u dušnik”. Latinski naziv joj je pomum Adami, što doslovno znači „Adamova jabuka”. Taj oblik – jabuka, umesto deminutiva jabučica, i kod nas se često upotrebljava, pa se govori i Adamova jabuka i Adamova jabučica.

Zašto je jabuka ili jabučica, koja nam poigrava pod grlom (pri gutanju ili kakvom uzbuđenju), povezana upravo sa imenom praoca Adama? Odgovor na to pitanje može se naći u biblijskoj priči o životu prvih ljudi na zemlji – Adama i Eve.

Kad je stvorio Adama „od praha zemaljskoga” i udahnuo mu život, Bog, prema kazivanju u Starom zavetu, „nasadi vrt u Edenu na istoku; i ondje namjesti čovjeka kojega stvori. I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakojaka drveta, lijepa za gledanje i dobra za jelo, i drvo od života usred vrta i drvo od znanja dobra i zla.”

Tako je, prema Bibliji, nastao edenski vrt (zemaljski raj) da bi Adam u njemu večno uživao, uz samo jedno ograničenje, tj. zabranu koju mu je Bog izrekao:

„I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu;
Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.“

Adam se držao te zapovesti sve dok ga Eva nije nagovorila da prekrši božansku zabranu. Taj događaj se u Starom zavetu opisuje ovako:

„Ali zmija bješe lukava mimo sve zvijeri poljske koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?
A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu;



Samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.
A zmija reče ženi: nećete vi umrijeti;
Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.
I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi.”


Adamu je, po raširenom verovanju u narodu, kad je shvatio kakav je greh učinio i koliko će ga nevolja zbog toga u budućnosti snaći, zastao komad jabuke u grlu, pa je tako nastalo ispupčenje na grlu, kojim su i danas obeleženi svi Adamovi potomci, tj. muškarci.

Eto kako je iz jedne biblijske priče i narodne mašte ponikao ustaljeni izraz (i anatomski termin) Adamova jabučica (ili jabuka).
 

Judin poljubac – zašto se kaže​




Juda je bio jedan od dvanaest apostola („verovesnika”) hrišćanstva. Reč je, zapravo, o Judi Iskariotskom, jer se u Bibliji pominje više ličnosti pod tim imenom. Ovo je bio Juda apostol. U Jevanđelju po Mateju (Novi zavet, u prevodu Vuka Stefanovića Karadžića) piše:
„A dvanaest apostola imena su ova: prvi Simon, koji se zove Petar, i Andrija brat njegov; Jakov Zevedejev, i Jovan brat njegov;
Filip i Vartolomije; Toma i Matej carinik; Jakov Alfejev, i Levej prozvani Tadija;
Simon Kananit, i Juda Iskariotski, koji ga i predade.”
Juda Iskariotski bio je, dakle, onaj koji je izdao Isusa Hrista. U pomenutom Jevanđelju po Mateju taj se događaj opisuje ovako:
„Tada skupiše se glavari sveštenički i književnici i starješine narodne u dvor poglavara svešteničkoga po imenu Kajafa;
I svjetovaše se kako bi Isusa iz prijevare uhvatili i ubili.
I govorahu: ali ne o prazniku, da se ne bi narod pobunio.”
Glavari, međutim, nisu znali, ko je Isus.
„Tada jedan od dvanaestorice, po imenu Juda Iskariotski, otide ka glavarima svešteničkijem,
I reče: šta ćete mi dati da vam ga izdam? A oni mu obrekoše trideset srebrnika.”
Posle toga Juda je čekao priliku da ispuni obećanje. Na poslednjoj (tajnoj) večeri Isus je prorekao da će ga jedan od apostola izdati, ciljajući na Judu. To se uskoro i obistinilo. I sam taj čas Isus je predosetio, rekavši učenicima:
„Ustanite da idemo; evo se približi izdajnik moj.
I dok on još tako govoraše, gle, Juda, jedan od dvanaestorice, dođe, i s njim ljudi mnogi s noževima i s koljem od glavara svešteničkijeh i starješina narodnijeh.
A izdajnik njegov dade im znak govoreći: koga ja cjelivam onaj je; držite ga.
I odmah pristupivši k Isusu reče: zdravo, Ravi! i cjeliva ga.
A Isus reče mu: prijatelju! šta ćeš ti ovdje? Tada pristupivši digoše ruke na Isusa i uhvatiše ga.”
Kada je kasnije čuo da je Isus osuđen i pogubljen, izdajnik Juda se pokajao i vratio trideset srebrnjaka onima kojima se prodao. Bacio ih je u crkvi govoreći: „Ja sagriješih što izdadoh krv pravu.” Taj novac i sami su glavari smatrali prljavim i prokletim, pa su rekli: „Ne valja ih metnuti u crkvenu haznu, jer je uzeto za krv.” Tako je nastao izraz Judin novac ili Judine pare.
Moralnu ljagu sa sebe Juda Iskariotski nije mogao saprati ni oduzimanjem vlastitog života (obesio se posle vraćanja srebrnjaka). Tako je njegovo ime postalo oznaka izdajnika uopšte, a zadržalo se i u ustaljenom izrazu Judin poljubac, koji se i danas upotrebljava u značenju: „izdajnički, neiskren poljubac”, ili „izdajnički postupak pod velom prijateljstva”.
 
Izraz Ahilova peta upotrebljava se u značenju ranjivo mesto, slaba tačka, slabost. Teško je reći da li je peta postala čuvena po Ahilu, ili Ahil po peti. Jer, bilo je u velikom Trojanskom ratu, opevanom u Homerovoj Ilijadi, još junaka: Paris, Hektor, Patroklo, Memnon i mnogi drugi. Ali nijednom od njih se ime nije zadržalo u narodu tako dugo i ne izgovara se tako često u svakodnevnom govoru (u gotovo svim jezicima sveta) kao Ahilovo. Za Parisa, Hektora i druge Homerove junake znaju samo oni koji su čitali Ilijadu i sećaju ih se samo kad je ponovo čitaju, ili kad razmišljaju o tom velikom delu. Jedino se Ahilovo ime pominje danas i bez ikakave veze sa Ilijadom, a razlog tome je upravo njegova čuvena – peta.

Ahil, ili Ahilej, bio je, po legendi, sin tesalskog kralja Peleja i boginje Tetide. Odgojen je na Pelionu, gde ga je plemeniti kentaur Hiron učinio brzonogim i jakim, ali i blagim i rečitim. Upravo je bio stasao za rat kada je mikenski kralj Agamemnon pripremao veliki pohod na Troju (Ilion), zbog otmice lepe Helene, žene spartanskog kralja Menelaja, koju je ugrabio trojanski kraljević Paris. Ahil se odazvao pozivu da i on krene u boj, iako ga je majka Tetida upozoravala da će, ukoliko pođe na Troju, živeti kratko, ali i steći slavu, a ako ostane, živeće dugo kao običan čovek. Ahil se odlučio za slavu, prezreo smrt, i, zajedno sa prijateljem Patroklom i svojim Mirmidoncima, priključio se silnoj grčkoj vojsci, u kojoj je bio i Odisej.

Opsada Troje trajala je dugo, punih deset godina. Homer opisuje samo četrdeset osam dana poslednje godine velikog rata, u kojem je Ahil postao glavni helenski junak. Došavši u sukob sa vrhovnim zapovednikom grčke vojske, Agamemnonom, zbog lepe robinje Brizeide, Ahil je bio istupio iz borbe, ali se ponovo vratio kad su Grci počeli da gube i kad je trojanski junak Hektor, misleći da se bori sa Ahilom, ubio njegovog najboljeg prijatelja Patrokla. Razgnevljen i naoružan božanskim (Hefestovim) oružjem, koje mu je darovala majka, boginja Tetida, Ahil ubija Hektora i njegovo telo svakog dana po triput vuče oko zidina Troje. Ubija zatim i Memnona, sina boginje Eos, ali u žaru bitke, ne poslušavši ni samog Apolona da stane, gine kod Skejskih vrata. Tu ga je dočekao Hektorov brat Paris i, uz Apolonovu pomoć, pogodio strelom u jedino ranjivo mesto na njegovom telu, u petu. Tako je završio život slavni Ahil i tako se ostvarilo kobno proročanstvo boginje Tetide.

Priča je uzbudljiva i mnogima poznata. Ostaje ipak da se objasni zašto je Ahil bio ranjiv samo u petu, a ne u neki drugi deo tela: u rame, koleno ili ruku. Legenda o tome kazuje sledeće. Pošto se udala za smrtnika, kralja Peleja, boginja Tetida rodila mu je sina Ahila. Želeći da i njega učini besmrtnim, odnosno neranjivim, danju ga je mazala ambrozijom (božanskom mašću), a noću kalila na vatri. Neki, opet, kažu da ga je, iz istih razloga, stavljala u vodu podzemne reke Stiks. Jedino mesto koje je pri tom ostajalo nenakvašeno zaštitnom vodom bila je peta, za koju je Tetida držala Ahila potapajući ga u Stiks. Stoga je on jedino na tom mestu mogao biti ranjen.

Tako je Ahilova peta ostala nezaštićeno mesto, slaba, ranjiva tačka na njegovom telu, i to je, kako se moglo videti, bilo kobno i po sam njegov život. Kasnije se izraz Ahilova peta proširio, preuzet je i u srpski jezik, i upotrebljava se u značenju: „slabo, ranjivo mesto”, „slaba tačka” ili „slaba strana” uopšte.
 

Ako neće breg Muhamedu… – zašto se kaže​




Krajem XVI veka, tačnije, 1597. godine, u svojim Etičkim i političkim esejima (u ogledu O hrabrosti), poznati engleski filozof Fransis Bejkon (1561–1626) pripisao je osnivaču islamske religije, Muhamedu, ovu duhovitu zgodu:
Idući po narodu i propovedajući novu veru, Muhamed je, da bi pokazao svoju proročku moć, u jednoj prilici izjavio kako može pokrenuti breg i naterati ga da dođe do njega. Ali kada je, na navaljivanje vernika, to i pokušao da učini, nije uspeo. Ipak se nije zbunio. Mirno je rekao: „Pa šta?! Ako breg neće Muhamedu, hoće Muhamed bregu!”
Od tada, pa sve do naših dana, ta izreka upotrebljava se u govoru kad se želi na duhovit način izbeći neko neispunjivo obećanje, ili opravdati postizanje nekog cilja na lakši, jednostavniji način.
Priča o Muhamedu i bregu nije izvorna. Kao i neke druge (npr. priča o Kolumbovom jajetu), ta zgoda pripisivana je različitim ličnostima. Tako, recimo, Marko Polo (1254–1324), znameniti italijanski putnik i putopisac, u zapisima objavljenim na latinskom jeziku posle njegove smrti (verovatno, u Rimu ili Veneciji, 1484), govori o nekom bagdadskom obućaru, koji je kalifa Al Mujetasima uveravao u prednost hrišćanstva na taj način što je, pokazujući moć svoje vere, navodno uspeo da pomeri breg. Tu, doduše, nema duhovite isprike za neuspeh, kao u Bejkonovoj anegdoti o Muhamedu, ali se to može objasniti činjenicom da je mit o pomeranju brda bio poznat u hrišćanstvu i vezivao se za razne hrišćanske misionare. (Još je Sveti apostol Pavle, naime, u Prvoj poslanici Korinćanima pisao o veri koja „i gore premešta”.)
Na tom hrišćanskom mitu priča o Muhamedu i bregu mogla se, dakle, zasnivati samo delimično. Njen drugi, duhovitiji deo (sama isprika za neispunjeno obećanje) preuzet je, verovatno, iz jedne istočnjačke priče o Nasrudin Hodži, zabeležene prvi put još početkom XVII veka. Prema toj priči, Nasrudin se u jednoj prilici predstavljao narodu kao svetac. Kad su zatražili da to dokaže nekim čudom, on je odgovorio da može narediti palmi da se pomeri i dođe do njega. Čudo se, naravno, nije desilo, ali se Nasrudin, kao i Muhamed, lukavo izvukao. Prišao je palmi i rekao: „Proroci i sveci nisu oholi. Ako palma neće da dođe meni, ja ću njoj.”
Zamena palme bregom (ili gorom), u priči o Muhamedu, mogla je biti načinjena prema pomenutim hrišćanskim uzorima, a možda se oslanja i na nekada prilično raširenu tursku izreku: „Goro, goro, miči se; ako se gora ne miče, neka se miče svetac!”
Da li je u pitanju jedno ili drugo, ili oboje u isto vreme, teško je reći. No to nije toliko ni važno. Važna je činjenica da je anegdota o čudotvorcu i bregu vezana za velikog islamskog proroka, pa se danas u toj varijanti isključivo i upotrebljava, i to ne samo u srpskom nego i u nekim drugim jezicima (u ruskom, na primer). Svugde se govori: „Ako neće breg Muhamedu, hoće Muhamed bregu.”
 
Alajbegova slama je tipično srpski frazem. Iako je sama reč alajbeg (ili, kao vlastito ime, sa velikim početnim slovom: Alajbeg) reč orijentalnog, tačnije – turskog porekla, taj izraz ne postoji ni u turskom, ni u ostalim orijentalnim jezicima, niti je pak zabeležen u bilo kojem drugom jeziku na svetu osim srpskog. Ponikao iz života, u posebnim istorijskim okolnostima, izraz alajbegova slama svedoči o vremenima u kojima je nastao, ali i o nama koji ga danas upotrebljavamo: o našim naravima i navikama.

Prema tumačenju Abdulaha Škaljića, autora rečnika Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, frazem alajbegova slama znači: „imovina bez gospodara, nešto što može svako uzimati i koristiti se njim”, dakle – nešto što je svačije i ničije, što se može raznositi i trošiti bez ikakve mere i kontrole. Da bi se došlo do odgovora na pitanje kako se u srpskom jeziku razvio frazem sa takvim značenjem, potrebno je razjasniti šta znači reč alajbeg (jer se pretpostavlja da svi dobro znaju šta je to slama). Škaljić tu reč tumači ovako:

„alajbeg m (tur.) 1. zapovjednik spahija u sandžaku; svaki je sandžak imao svoga alajbega… Kasnije, nakon reforme turske vojske, alajbeg je naziv za komandanta žandarmerijskog puka. 2. u tabačkom esnafu (cehu) ćehaja se zvao alajbeg.”

Za frazem o kojem je ovde reč bitno je ono prvo značenje, tj. alajbeg kao starešina alaja (paravojne ili vojne jedinice veličine današnjeg puka). To je, kao što se moglo videti, u početku, i dugo vremena za turske carevine, bio zapovednik feudalne vlastele u jednom sandžaku (oblasti). I Vuk Karadžić u svom Srpskom rječniku konstatuje: „Kažu da su u Bosni četiri alajbega, pod kojima su onamo svi begovi i spahije.”

U slučaju rata, svi ti feudalni posednici (sitniji, tzv. timarioti, i krupniji – zijametlije) svrstavali su se u alaje (pukove) i pod komandom alajbega branili Tursko carstvo, ili su išli u ratne pohode. Uz to su bili obavezni da obezbede seno, slamu i sve druge potrebe za jahaće i tovarne konje u svojim alajima.

Nije potvrđeno, ali se može pretpostaviti da se iz neodgovornog odnosa prema toj zajednički skupljenoj imovini pod alajbegom razvio izraz alajbegova slama. Sa slabljenjem centralne vlasti u Otomanskom carstvu neodgovornost i javašluk su se sve više širili, pa je, kao odraz tog stanja, verovatno, nastao i izraz o kojem je ovde reč.

Možda je nastanak tog izraza vezan i za neki konkretan događaj, za priču o raznošenju slame nekog alajbega, koja je imala oslonac u stvarnosti. I ta je pretpostavka sasvim moguća, pogotovo kad se uzme u obzir činjenica da neki izvori navode taj izraz sa velikim početnim slovom (Alajbegova slama), a to već upućuje na vlastito ime i konkretnog čoveka za koga je frazem vezan.

Oba su, dakle, tumačenja moguća i uverljiva, iako pisanih ili kakvih drugih dokaza u tom smislu nema. Barem zasada. Ostalo nam je samo jedno, televizijskom kamerom zabeleženo, kazivanje književnika Ćamila Sijarića, koji, na osnovu svoje umetničke uobrazilje, nastanak izraza alajbegova slama prikazuje ovako:

„Dođe ljeto, bezvodno: ne rodi trava, nema trave – nema sijena, nema čime prezimiti silna stoka. I kada nastane zima, svi potrče alajbegu i njegovim slamama (prikupljenim za vojne potrebe). Svako grabi i trpa na svoja leđa koliko može da ponese kako bi spasao blago. I može se pretpostaviti da je u nekom slučaju sa nekim alajbegom bila čitava drama oko te slame. Oko tih alajbegovih slamišta, oko stogova, skupljali su se ljudi i raznosili koliko je ko htio i mogao. I sve je okolo bilo žuto od te rasturene slame… To je, valjda, neka istina i neki fakat o tome kako je nastao izraz alajbegova slama.”

Osim tog literarnog viđenja, drugih, sigurnijih dokaza o nastanku tog često upotrebljavanog frazema, kako je već rečeno, nema. Tako ćemo i dalje ostati na pretpostavkama. Ali jedno je ipak sigurno. Izraz alajbegova slama svedoči o našoj nasleđenoj i održavanoj navici da ne vodimo brigu o onome što je zajedničko. Sudeći po tome koliko se danas rasipa i arči zajednička (društvena, državna ili kolektivna) imovina, taj će se izraz još dugo upotrebljavati u srpskom jeziku.
 

Alfa i omega – zašto se kaže​




U Otkrovenju Svetoga Jovana Bogoslova (Novi zavet, u prevodu Vuka Stefanovića Karadžića) na više mesta se upotrebljava frazem alfa i omega. Tako u prvoj glavi, u stihu 8, piše:
„Ja sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak, govori Gospod, koji jest, i koji bješe, i koji će doći, Svedržitelj.”
Ili u stihu 10. istog poglavlja:
„Bijah u duhu u dan nedjeljni, i čuh za sobom glas veliki kao trube koji govoraše: ja sam Alfa i Omega, Prvi i Pošljednji.”
Da alfa i omega znači „početak i svršetak” ili „prvi i poslednji”, potvrđuje se u glavi XXII, stih 13, gde stoji:
„Ja sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak, Prvi i Pošljednji.”
Takvo značenje frazema alfa i omega nije teško objasniti kad se zna da grčki alfabet počinje slovom alfa (α), a završava omegom (ω). Celi taj alfabet ima inače 24 slova, koja se čitaju: alfa, beta, gama, delta, epsilon, zeta, eta, theta, jota, kapa, lambda, mi, ni, ksi, omikron, pi, ro, sigma, tau, ipsilon, fi, hi, psi, omega. Otuda je, eto, alfa i omega oznaka za nešto što je prvo i poslednje, ili što je početak i svršetak, kraj nečega.
Taj ustaljeni izraz upotrebljava se i u savremenom jeziku, pa je zabeležen i u našim rečnicima i enciklopedijama, sa značenjem koje je i u Bibliji. U Rečniku Matice srpske još je dodato da alfa i omega znači i – „sve što je bitno, suština, bit”. Tako se taj izraz, uostalom, može protumačiti i na osnovu navedenih primera iz Biblije, gde se Gospod otkriva kao suština svega postojećeg: „koji jest, i koji bješe, i koji će doći, Svedržitelj”. Stoga se i može reći da je „med alfa i omega i jedina svrha pčelinje košnice”, kako stoji na jednom mestu u delu Miroslava Krleže, ili da je direktor „alfa i omega napretka”, kako je svojevremeno zabeleženo u jednim novinama. Isto tako moglo bi se reći da je uporan i sistematski rad „alfa i omega svakog uspeha”, i sl.
Pored alfa i omega, govori se kod nas i od alfe do omege, što znači: „od početka do kraja”, tj. „celovito”, „opširno”, „iscrpno”, kao u primeru: „Ispričao nam je sve natenane: od alfe do omege.”
Nekad se u istom značenju govorilo od a do ižice, po tome što je staroslovenska azbuka počinjala slovom a, a završavala slovom koje se nazivalo ižica. U naše vreme govori se i od a do š, prema prvom i poslednjem slovu srpske azbuke, ili pak od a do ž, prema početku i svršetku srpske abecede. Ponegde se još, prema slovima nemačke abecede, čuje i: od a bis cet (izvorno: a bis z). U ovom poslednjem slučaju, koji je ionako kombinacija srpskog i nemačkog jezika (srpsko od i nemačko bis), često se greši, pa se čuje: od a do bis cet. Tu je nepotrebno ponavljanje istih reči, jer bis na nemačkom već znači „do”.
 
Priča o Arijadninoj niti, ili Arijadninom klupku, vezuje se za mit o atičkom junaku Tezeju.

Pošto je, nakon silnih borbi i savladavanja različitih prepreka, srećno stigao u Atinu, Tezej je naišao na tužan prizor. Atina i cela Atika bili su zavijeni u crno, jer su upravo tih dana stigli poslanici moćnog kralja Minosa sa Krita da i po treći put uzmu svoj krvavi danak. Svake devete godine, naime, sedam mladića i sedam devojaka Atinjani su morali ispratiti na Krit da bi tamo bili žrtvovani Minotauru, čudovištu sa ljudskim telom i velikom bikovskom glavom, koje je živelo u ogromnom dvorcu – lavirintu. Taj danak Minos je nametnuo Atinjanima zato što su mu ubili sina Androgeja. Krvavi danak Atinjani su, uz veliku žalost, ali bespogovorno, davali sve do dolaska Tezeja u grad.

Sažalivši se na jadne mladiće i devojke, Tezej je, uprkos očevom protivljenju, odlučio da krene sa njima na Krit, da ubije Minotaura i oslobodi nevine žrtve, među kojima je i sam bio. Tako su na lađama sa crnim jedrima, u znak žalosti, Atinjani ispratili cvet svoje mladosti, a stari kralj Egej sina jedinca Tezeja. Na rastanku ga je zamolio da, ako ubije Minotaura, pri povratku na lađu stavi bela jedra – kako bi još izdaleka video da li je krvožedno čudovište nestalo, ili je i Tezej skončao kao njegova žrtva. Pre samog polaska Tezej je, po savetu delfijskog proročišta, prineo žrtvu boginji lepote Afroditi i stavio se pod njenu zaštitu.

Kad su atinski mladići i devojke stigli na Krit i stali pred moćnog kralja Minosa i njegovu svitu, ovaj je odmah zapazio prelepog i stasitog Tezeja, koji se uz to usudio da jednu od dovedenih devojaka – Peribeju, kćerku megarskog kralja Alkatoja – uzme u zaštitu od njegove nasrtljivosti. Zbog te svoje drskosti i izjave da je sin velikog boga mora Posejdona, te se zato može usprotiviti svakom, pa makar to bio i sam Zevsov sin, silni kralj Minos, Tezej je morao da učini delo kojim će to i potvrditi. Iz morskih dubina, uz Posejdonovu pomoć, izvadio je i predao Minosu bačeni prsten, dokazavši tako da je božanskog porekla.

Među zarobljenim Atinjanima nastalo je veselje, ali se Tezejevom podvigu više od njih radovala lepa Minosova kćerka Arijadna. U njoj se, čim je prvi put ugledala Tezeja, rasplamsala velika ljubav, koju je pobudila Tezejeva zaštitnica, boginja Afrodita. Prišavši tajno atičkom heroju, Arijadna mu je otkrila svoja osećanja i obećala da će mu pomoći da ubije Minotaura ako je uzme za ženu i odvede u Atinu. Kad je Tezej na to pristao, Arijadna mu je dala oštar mač i klupko konca, pomoću kojeg će se vratiti kad ubije Minotaura pre nego što ovaj uspe da rastrgne i proždre žrtvovane mladiće i devojke. Bez tog konca, niko, čak kad bi i uspeo da uništi Minotaura, ne bi mogao naći izlaz iz lavirinta u kojem je on živeo.

Pošto je na ulazu privezao za jednu stenu kraj konca, koji će mu pokazivati put pri povratku, Tezej je sa mladim Atinjanima krenuo u lavirint. Posle dugog lutanja zamršenim i mračnim hodnicima Minotaurovog dvorca, konačno je naišao na krvožedno čudovište, koje ga je dočekalo strašnom rikom. U teškoj borbi Tezej je na kraju uspeo da uhvati Minotaura za rogove i da mu svoj oštri mač, dobijen od Arijadne, zarije pravo u srce i tako ga ubije. Zatim je, zajedno sa presrećnim Atinjanima, idući tragom konca koji je odmotavao pri ulasku izašao na svetlo dana. Da bi izbegao Minosov bes zbog ubistva Minotaura i sprečio poteru, Tezej je izbušio dna svih korintskih lađa i, uzevši Arijadnu za ženu, krenuo sa svojom pratnjom put Grčke.

Zajednički život Tezeja i Arijadne nije trajao dugo. О njihovom rastanku na povratku u Atinu postoje razne priče. Јedna od njih glasi ovako:

„Već bremenita, Arijadna je teško podnosila put morem. Kad je pokraj Kipra lađu zahvatila bura, Tezej je iskrcao Arijadnu na ostrvo, a sam je ostao da spasava lađu. Snažan udar vetra bacio je junaka na more i razdvojio ga izvesno vreme od voljene žene. Ostrvljanke su se brinule o bremenitoj Minosovoj kćeri i, da bi je utešile, donosile su joj pisma koja joj je navodno pisao suprug. Kad je Tezeju pošlo za rukom da lađu opet dovede do ostrva, Arijadna je već bila mrtva. Njena smrt je duboko potresla junaka; on je ostrvljankama razdelio novac i naložio im da prinose žrtve Arijadni, a zatim je, u njenu čast, postavio dve statue, jednu od bronze i jednu od srebra.”

Legenda dalje kaže da je Tezej, zbog prevelike tuge za Arijadnom, zaboravio da pre ulaska u atičke vode, kao znak svoje pobede, umesto crnih istakne bela jedra. To je bio uzrok još jedne tragedije. Kad je ugledao Tezejevu lađu sa crnim jedrima, kralj Egej, misleći da mu je sin poginuo, ojađen se sa stene bacio u more i utopio. Od tada se, kažu, po kralju Egeju, vode uz atičke obale nazivaju Egejskim morem.

Uz to ime, iza uzbudljive priče o Tezeju i Arijadni, u jeziku je ostao izraz Arijadnina nit, ili Arijadnino klupko, sa značenjem: „spasonosno sredstvo”, odnosno „put izbavljenja iz teške i zamršene situacije”.

Motiv Arijadne često je obrađivan u umetnosti: od njenog kipa iz IV veka pre n. e., koji se čuva u Vatikanu, preko Ticijanove slike Dionis i Arijadna do opere Riharda Štrausa Arijadna na Naksosu. I u srpskoj književnosti ima jedno delo koje svojom idejom sledi mit o Arijadni. To je roman Radmile Popović Arijadnini končići.
 

Bacati drvlje i kamenje – zašto se kaže​




Kad se neko za nešto oštro osuđuje, kad ga žestoko napadaju, obično se kaže da bacaju drvlje i kamenje (na njega). U rečnicima srpskog jezika taj frazem je zabeležen u kombinaciji sa različitim glagolima, ali uvek sa istim značenjem: „oštro, žestoko napadati, osuđivati nekoga”. Tako se kaže: bacati (ili dići, osuti, sipati) drvlje i kamenje (na nekoga). Rečnik SANU uz to navodi ove primere iz naše literature, tačnije iz dela naših pisaca i publicista: Jovana Popovića, Lazara Komarčića, Radoja Domanovića, Vladana Đorđevića, Stevana Sremca, Stjepana Mitrova Ljubiše i dr.:
„Bio je nepomirljiv opozicionar, i mnogi (su ga)… proglašavali ludim i bacali na njega drvlje i kamenje.” (J. Popović) „Na toga Mališu diže drvlje i kamenje.” (L. Komarčić) „Javno mnenje osu… drvlje i kamenje na slikare, sve stupi u bojni red protiv te napasti.” (R. Domanović) „Poslanici koji su dotle sipali drvlje i kamenje na vladaoce izlaze pobedonosno na ulicu.” (V. Đorđević) „Ređaše joj sve redom momke… kod Mane Kujundžije se… najduže zadržaše. Na njega i drvlje i kamenje.” (S. Sremac)
U nekim primerima, kao u delu Stjepana Mitrova Ljubiše, izostavljeno je drvlje, pa tako stoji: „Seljaci neka se bacaju kamenjem na onoga što ne vole.”
Frazem bacati drvlje i kamenje (ili samo kamenje), u toj ili u drugim glagolskim vezama, potekao je iz jednog davnog običaja, koji je bio poznat još u starom veku. To je bilo kamenovanje krivaca, teška i sramotna smrtna kazna, primenjivana već kod starih Egipćana, Persijanaca, Jevreja, Grka, Rimljana, Gala i drugih antičkih naroda. Na taj način kažnjavali su se najteži prestupnici: ubice roditelja, izdajnici otadžbine, bogohulnici i preljubnici. Postojao je i ustaljeni ritual kamenovanja. Osuđenoga su obično, pod stražom i u pratnji razjarene gomile, terali izvan grada do mesta izvršenja kazne. Samo gonjenje iz grada simbolizovalo je izgon krivca iz zajednice o koju se ogrešio. Tu, na mestu izvršenja, svi prisutni bacali su na njega kamenje (a sudeći po datom frazemu, i drvlje i druge čvrste predmete) sve dok nesrećnik ne bi u mukama izdahnuo. Zatim bi se svi, moralno rasterećeni, vraćali kući, dok se gomila pod kojom je ležao osuđenik smatrala mestom prokletstva.
Na osnovu tog običaja, koji je nekad postojao i kod nas, stvoren je u srpskom jeziku ustaljeni izraz bacati drvlje i kamenje (na nekoga), kao i drugi slični njemu, sa već pomenutim značenjem: „oštro, žestoko napadati, osuđivati nekoga”.
 
Izraz bez dlake na jeziku znači otvoreno, odrešito govoriti, bez ustručavanja reći svoje mišljenje. Teško je sa sigurnošću reći kako je nastao i odakle potiče taj izraz, koji se, u istom značenju, upotrebljava i u drugoj verziji: nemati dlake na jeziku. Takav izraz postoji i u nemačkom, samo što on tamo ne glasi nemati, nego, upravo obrnuto – imati dlaku na jeziku (nemački: Haare auf der Zunge haben). Osim toga, Nemci govore i imati dlaku na zubima (nemački: Haare auf den Zähnen haben).

Ono što se da zapaziti u vezi sa svim tim varijantama jednog te istog izraza u srpskom i nemačkom jeziku jeste da im je zajednička okosnica reč dlaka, kao i samo značenje, koje se u rečnicima određuje manje-više na isti način. Za izraze koji se upotrebljavaju u nemačkom jeziku, u frazeološkim rečnicima daje se objašnjenje: uz odrednicu Haare auf der Zunge haben („imati dlaku na jeziku”) – „imati dugačak jezik; biti drzak na jeziku”, a uz Haare auf den Zähnen haben („imati dlaku na zubima”) – „biti energičan; oštro braniti svoj stav, svoje pravo; imati oštar jezik; biti drzak”. Postavlja se pitanje kako su se mogla razviti ta, u suštini veoma slična značenja srpskog i odgovarajućeg nemačkog frazeologizma. Postoje dve pretpostavke, koje nisu naročito uverljive.

U nekim našim krajevima postojalo je verovanje da onima koji lažu izraste dlaka na jeziku. Tako su majke obično govorile deci: „Isplazi jezik da vidim lažeš li!” To bi trebalo da znači da oni koji ne lažu, koji, dakle, nemaju šta da kriju, mogu da pokažu jezik, tj. da govore otvoreno i oštro, bez ustručavanja. A to i jeste osnovni smisao izraza bez dlake na jeziku, odnosno nemati dlake na jeziku.

Nemci svoj izraz Haare auf der Zunge haben, odnosno Haare auf den Zähnen haben dovode u vezu sa pričom o nekom čoveku koji je hteo da se prikaže kao vukodlak, pa je pokazivao žile (a, verovatno, i dlake) na jeziku i zubima. Otuda i ono „imati dlaku na jeziku/zubima”, nasuprot srpskom: „nemati…”.

Za nemački izraz uverljivije je ipak objašnjenje, koje se (kao i već navedeno) daje u jednom etimološkom rečniku, da je dlaka, odnosno dlakavost iskonska oznaka slobodnog čoveka. Po tome dlaka na jeziku, ili zubima, znači „slobodan” (govor i sl.).

Ako je to objašnjenje tačno, i ako je izraz o kojem je ovde reč preuzet u srpski jezik iz nemačkog, ostaje otvoreno pitanje kako je nemačko imati dlaku na jeziku prešlo u srpsko nemati dlake na jeziku. Dosad na to pitanje nije nađen uverljiv odgovor.
 
Buridanov magarac jedan je od najstarijih frazema u srpskom jeziku. Nastao je u Francuskoj, u XIV veku. U svojoj izvornoj, latinskoj verziji glasio je: asinus Buridani (čita se: „azinus buridani”). To je, u stvari, bio deo šireg izraza: asinus Buridani inter duo prata („Buridanov magarac između dve livade”).

O kakvom je magarcu reč, i o kakvim livadama, razjasniće priča o Buridanu, za čije je ime vezan taj frazem.

Žan Buridan je bio sholastički filozof, profesor i rektor Univerziteta u Parizu. Živeo je negde između 1300. i 1358. – ne zna mu se tačno ni godina rođenja ni godina smrti. Ono, međutim, što se sa sigurnošću zna, jeste da je bio filozof nominalist, da se bavio kretanjem bačenih tela i nebeskom mehanikom, zatim kritikom tradicionalnih argumenata protiv kretanja Zemlje oko svoje ose te brojnim drugim filozofskim pitanjima, posebno onim koja su zastupljena u Aristotelovim delima. Pored ostalog, proučavao je problem slobodne volje i zastupao mišljenje da je taj problem logički nerešiv, dokazujući to, navodno, na primeru neodlučnog magarca koji stoji na podjednakoj udaljenosti od dve poptuno jednake hrpe sena, ali umire od gladi, jer se ne može odlučiti kojoj pre da pristupi. (Otuda, onda, i ono „magarac između dve livade”.)

U Buridanovim delima tog detalja nema. Verovatno su mu ga pripisali drugi, kao, uostalom, i to da je napisao Pons asinorum („Most magaraca”), priručnik iz silogistike (nauke o zaključivanju), pomoću kojeg je i umno ograničen čovek mogao naučiti logička pravila.

Nije ipak isključeno da je Buridan u svojim predavanjima pominjao primer sa magarcem, ili nešto slično tome. On je bio odličan poznavalac (i kritičar) Aristotelovog dela, a taj znameniti grčki filozof (384–322. pre n. e.), u raspravi O nebu, pisao je o neodlučnom čoveku koji stoji na istoj udaljenosti od jela i pića, trpi glad i žeđ, a ne miče se. I poznati italijanski pesnik Dante Aligijeri (1265–1321) u Božanstvenoj komediji govori, na svoj pesnički način, o čovekovoj neodlučnosti kad se nađe između dva podjednako snažna motiva. (Slučajno ili ne, opet je u prvom planu poređenje sa jelom.) U pevanju Raj, pesma četvrta (u prepevu Dragana Mraovića), stoje ovi stihovi:

„Slobodan čovek bi pre umro od gladi
Između dva jednako udaljena i ukusna jela
Nego što bi pokušao da se njima osladi;
Isto tako bi između dva vuka divlja i izgladnela
Jagnje stajalo sleđeno od straha koji ga je svladao,
A tako bi se i neka psina između dve košute ponela,
Pa zato niti korim sebe što sam ćutao,
Niti hvalim, jer su me sumnje ophrvale
I prirodno je bilo kako sam se ponašao.”

Kod Dantea je, kako se može videti, čovekova neodlučnost u datoj situaciji upoređena, pored ostalog, sa jagnjetom i psom koji stoje između dve jednake opasnosti, odnosno dva jednaka motiva, dok je Buridanu pripisano poređenje sa neodlučnim magarcem. I upravo je to postalo ustaljeni izraz tako da i danas Buridanov magarac označava čoveka koji je „u položaju kad ga vuku želje na dve strane”, a on se ne može odlučiti na koju bi pre krenuo, pa zbog toga ispašta.
 
Priča o Damoklovom maču veoma je kratka, ali zanimljiva i poučna. Damokle je, kako beleži čuveni rimski orator Ciceron u svojim Tuskulanskim besedama, bio jedan od najbližih i najpoverljivijih saradnika Dionisija Mlađeg (397–343. pre n. e.), neograničenog vladara (tiranina) Sirakuze u staroj Grčkoj. Dionisije je inače živeo u raskošnom dvorcu, bio je veoma bogat i uticajan, a svojim držanjem izazivao je (straho)poštovanje kod svojih potčinjenih i u celom narodu sirakuškom. Svi su mu zavideli zbog takvog položaja i raskošnog života, a najviše njegov bliski saradnik Damokle. Svoju zavist Damokle je iskazivao na lukav način – hvaleći svog gospodara, ističući njegove vrline i sreću koju su mu bogovi podarili da živi mirno u blagostanju i izobilju i da vlada nad svima bez straha od bilo koga ili bilo čega. „Ti si najsrećniji među svim ljudima!” – govorio je Damokle tiraninu Dionisiju.

Ali sam Dionisije znao je da je vladalačka sreća varljiva i da svakog vladara vrebaju brojne opasnosti. To je u jednoj prilici na očigledan i duhovit način stavio do znanja i laskavome Damoklu. U svom raskošnom dvorcu priredio je bogatu gozbu, pozvavši sve uglednike iz svoje najbliže okoline, među njima i Damokla. Na veliko iznenađenje prisutnih, a najviše samog Damokla, postavio ga je na svoje mesto, omogućivši mu tako da bar u toj prilici oseti zadovoljstvo neograničene vlasti i poštovanja. Za vreme gozbe razdragani Damokle ugledao je iznad svoje glave oštar mač, koji je visio na tankoj konjskoj dlaci, preteći da se u svakom trenutku otkači i udari ga pravo u teme. U takvoj situaciji Damokla je obuzeo silan strah – nije mu više prijalo ni jelo ni piće, a zadovoljstvo koje ga je dotad prožimalo zbog počasti i značaja koji su mu ukazani, pretvorilo se u paklenu moru. Tada mu je prišao Dionisije i objasnio da je mač koji visi o tankoj struni iznad njegove glave simbol opasnosti kojoj je svaki vladar stalno izložen, pa stoga mora znati da je vladalačka sreća samo prividna. „Eto, pod takvom pretnjom stalne opasnosti ja uživam u svom bogatstvu i svojoj moći” – završio je Dionisije.

Iz te priče nastao je izraz Damoklov mač, sa značenjem: „opasnost koja neprestano preti”, „opasna situacija”, „pretnja” i sl. On se zadržao do danas i često se upotrebljava.

Priča o Damoklovom maču ima i svoje dublje, može se reći – filozofsko značenje. Ona podstiče na razmišljanje o varljivosti zadovoljstva i sreće onih koji vladaju, ali i o nestalnosti svake vlasti i sile na ovome svetu. „Svaka je vlast za vremena” – kaže naš narod, izrazivši tu svoju spoznaju i poslovicom: „Danas vezir, sutra rezil”, tj. „osramoćen, ponižen, izvrgnut ruglu”. I pesnik Ivan Gundulić (1589–1638) iskazao je istu misao u spevu Osman sledećim stihovima: „Sad vrh sablje kruna visi, Sad vrh krune sablja pada, Sad na carstvo rob se uzvisi, A tko car bi rob je sada.”

Damoklov mač, dakle, stalno preti svakoj vlasti i svakoj sili. Dobro je kada silnici i vlastodršci to znaju, kao što je to veoma dobro znao sirakuški tiranin Dionisije, pokazavši zavidljivome Damoklu šta znači vladalačka sreća i zadovoljstvo.
 

Dan D – zašto se kaže​




To je jedan od retkih frazema koji se veoma često upotrebljava u različitim značenjima, što nije baš svojstveno frazeologizmima. Da bi se odgovorilo na pitanje šta je to dan D, kako je nastao taj izraz i koje mu je izvorno značenje, potrebno je vratiti se mnogo godina, i decenija, unatrag, u vreme Drugog svetskog rata, kada je nacistička nemačka vojska držala pod okupacijom gotovo celu Evropu. Izgubivši dve presudne bitke protiv Crvene armije na istoku, pod Staljingradom (u zimu 1942) i kod Kurska (u leto 1943), Hitlerova ratna mašinerija bila je ozbiljno uzdrmana. U tom trenutku trebalo joj je zadati odlučujući udarac i na Zapadnom frontu, pa su Saveznici (anglo-američke oružane snage, uz pomoć francuskog pokreta otpora) planirali i izveli veliku desantnu operaciju u Normandiji (od 6. juna do 30. avgusta 1944). To je bila dotad najveća desantna operacija u istoriji ratova i u njoj je sudelovalo 39 savezničkih divizija, blizu 12000 aviona, 4500 tenkova, 5000 brodova i oko 4000 manjih barki i drugih pomorskih transportnih sredstava. Samo se po sebi razume da su se pripreme za tako veliku i važnu vojnu operaciju morale vršiti u strogoj tajnosti. Stoga je dan početka invazije (6. jun 1944) označavan šifrom D, što, u stvari, znači „dan” (engleski day). Sat je označavan sa H (od engleskog hour, što znači „čas, sat”). Svi ostali dani i sati, pre i posle toga, označavani su sa D +, D − i H +, H −.
Tako je u engleskom jeziku nastao izraz D-day (čita se: „di dej”), ili, u prevodu na srpski, dan D („dan de”). Njime se u početku označavao samo datum savezničkog iskrcavanja u Francuskoj, 6. jun 1944. godine. Kasnije je taj izraz dobio opšte značenje i danas se upotrebljava, najčešće u štampi i političkom jeziku, kao oznaka za važan, značajan, presudan dan (datum), dan odluke, dan kada se očekuje neki veliki preokret, a potom i težak, dramatičan dan i sl.
 
David i Golijat su biblijske ličnosti. U savremenom jeziku ta dva imena utkana su u ustaljeni izraz koji označava protivnike nejednake snage. Golijat je gorostas, jak, surov i nemilosrdan, a David slab, nejak, ali se bori za pravednu stvar i zato pobeđuje. Biblijska priča o Davidu i Golijatu vezana je za borbu Izraelaca i njihovih najljućih neprijatelja – Filistejaca. Kad su se dve vojske, spremne za bitku, postrojile jedna prema drugoj, stoji u Bibliji, „iziđe iz okola filistejskoga jedan zatočnik po imenu Golijat iz Gata, visok šest lakata i jedan ped” (tj. preko tri i po metra). Zastrašujućeg izgleda, sav u oklopu, sa ubojitim oružjem, on je gromkim glasom poručio Izraelcima:

„Izberite jednoga između sebe, pa neka izađe k meni.
Ako me nadjača i pogubi me, mi ćemo vam biti sluge; ako li ja njega nadjačam i pogubim ga, onda ćete vi biti nama sluge, i služićete nam.”

Kad su to čuli Izraelci, obuzeo ih je silan strah. Jedini koji je imao hrabrosti da se suprotstavi Golijatu bio je mladi David, božji izabranik i budući kralj Izraela. Filistejac je bio iznenađen. „A kad Filistejin pogleda i vidje Davida, potsmjehnu mu se, što bješe mlad i smeđ i lijepa lica”, piše u Bibliji. Borba Davida i Golijata opisuje se u Bibliji nadugo i naširoko. Evo glavnog dela tog opisa (Prva knjiga Samuilova, glava XVII):

„A kad se Filistejin podiže i dođe bliže k Davidu, David brže istrča na bojište pred Filistejina.
I David turi ruku svoju u torbu svoju, i izvadi iz nje kamen, i baci ga iz praće, i pogodi Filistejina u čelo i uđe mu kamen u čelo, te pade ničice na zemlju.
Tako David praćom i kamenom nadjača Filistejina, i udari Filistejina i ubi ga; a nemaše David mača u ruci.
I pritrčav David stade na Filistejina, i zgrabi mač njegov i izvuče ga iz korica i pogubi ga i otsiječe mu glavu. A Filisteji kad vidješe gdje pogibe junak njihov pobjegoše.
A Izrailjci i Judejci ustaše i povikaše i potjeraše Filisteje do doline i do vrata akaronskih; i padaše pobijeni Filisteji po putu sarajimskom do Gata i do Akarona.”

Ta biblijska priča jasno ukazuje na poreklo izraza David i Golijat i ne zahteva poseban komentar. Treba jedino dodati da se kod nas upotrebljava i širi izraz borba Davida i Golijata, u značenju: „neravnopravna borba, borba u kojoj je pravda i pobeda na strani slabijeg”.
 
Izraz drakonska kazna (češće u množini: drakonske kazne) označava neprimerenu, preterano strogu, drastičnu kaznu, tj. izuzetno strogu zakonsku sankciju koja nije u srazmeri sa težinom prekršaja. Taj izraz veoma je star. Vezuje se za ime atinskog zakonodavca Drakona, koji je, prema predanju, živeo u VII veku pre n. e. Veruje se da je on 621. pre n. e. kodifikovao niz zakona koji su se odlikovali izuzetnom strogošću. Govorilo se da su „krvlju pisani”, jer su gotovo za svaki prestup predviđali smrtnu kaznu.

Takvi su, eto, bili Drakonovi zakoni i kazne koje su na osnovu njih izricane. Zastrašujućoj strogosti i nečovečnosti tih zakona još su više doprinosili pripadnici visokog aristokratskog sloja robovlasnika (eupatridi) samovoljnim i proizvoljnim tumačenjima njihovih odredaba.

Stotinu godina kasnije (u VI veku pre n. e.) Drakonove zakone ukinuo je poznati atinski političar i zakonodavac Solon (638–539. pre n. e.), jedan od sedmorice starogrčkih mudraca. Time je u Grčkoj prestalo i izricanje neodmerenih i drastičnih kazni. Ipak, one su ostale zapamćene za sva vremena, zajedno sa Drakonovim imenom, utkanim u izraz kojim se označavaju preterano stroge zakonske sankcije, koje nisu u srazmeri sa učinjenim delom.

Drakonskih kazni bilo je i posle Drakona, inače se taj izraz ne bi zadržao u jeziku. Moglo bi se reći da su mnoge odredbe poznatog Dušanovog zakona iz XIV veka bile drakonske. Posebno one po kojima su nesrećnim vinovnicima odsecali ruke, „urezivali jezik”, „smudili brade” i sl. Ipak, po strogosti i surovosti Drakon je ostao bez premca u istoriji civilizovanog sveta, o čemu svedoči i sam pridev drakonski, koji, u svim kombinacijama, znači: „preterano strog, neumoljiv, svirep, nemilosrdan”. Tako se, onda, pored drakonske kazne, govori danas i drakonski zakoni, drakonske mere, drakonski postupci itd.
 

Glup do daske – zašto se kaže​




U našem uličnom žargonu može se često čuti kako za nekoga kažu da je glup do daske. Nije teško odgonetnuti da taj izraz, koji se kod nas upotrebljava uglavnom u argou (govoru užih grupa ili pojedinih sredina), znači: „glup dokraja, sasvim, skroz, potpuno glup”. Ostaje, međutim, nejasno zašto se umesto dokraja ili slično kaže do daske.
U prvi mah moglo bi se pomisliti da je to u vezi sa izrazom fali mu (nedostaje mu) jedna daska (u glavi), što će reći da je neko glup, ograničen, šašav, ćaknut, nerazborit i sl. Ipak, ta dva frazema nemaju jedan sa drugim nikakve veze (osim što se podudaraju u reči daska). To se može dokazati činjenicom da postoji i izraz pijan do daske, uz koji J. Matešić, u svom Frazeološkom rječniku, daje kratko tumačenje: „sasvim pijan”. Kaže se još i odvrnuti ili odšarafiti (npr. radio) do daske, opet u značenju: „sasvim, dokraja”. (Misli se na pojačavanje tona okretanjem „dugmeta” do krajnjih mogućnosti.)
Kao što se može videti, veza do daske u svim tim slučajevima znači: „sasvim, skroz, potpuno, dokraja”. Odakle to značenje?
Vozači automobila setiće se još jednog izraza koji u svom sastavu ima ono do daske. To je gas do daske ili, potpunije: pritisnuti (pričepiti) gas do daske. Značenje je opet u suštini isto: „uraditi nešto dokraja, skroz”, a to je u ovom slučaju: „pritisnuti gas, tačnije, papučicu za gas, do samog kraja” – da bi se time postigla maksimalna brzina. I upravo tu se nalazi ključ za objašnjenje nastanka frazema koji u svom sastavu imaju vezu do daske.
Za razliku od svih drugih navedenih izraza, u izrazu gas do daske – reč daska upotrebljena je u pravom značenju. Tako se, naime, u automehaničarskom i vozačkom govoru (žargonu) naziva podloga na kojoj leži papučica za gas (kod automobila i motornih vozila uopšte). Prema tome, pritisnuti gas do daske znači bukvalno: „potisnuti polugu gasa, ili dovoda goriva, do same podloge (daske)”, što će reći – do samog kraja.
Prenošenjem na druge slučajeve (gde daske stvarno nema) veza do daske dobila je novo, preneseno značenje, koje se zapaža u mnogim izrazima, kao što su: glup do daske, pijan do daske, zaguljen (tj. „isključiv, netrpeljiv”) do daske, pa onda: odvrnuti (ili odšarafiti) do daske, grešiti do daske, zastraniti do daske itd.
Za sve te izraze karakteristično je dvoje: da pripadaju uglavnom razgovornom jeziku (i to argou ili žargonu) i da im je izvorište u oblasti tehnike (automobilizma), po čemu pripadaju skupini frazema koji su veoma retki.
 
Nikita:
Ispod mire sto đavola vire.
Na oko i na početku fina, mirna, osoba, a kad se bolje upozna i kad se ta osoba opusti, ispadne gora od Tasmanijskog đavola
Mr. Green
Kliknite za proširenje...
Istina! Ima nešto u toj izreci...
 
Smeje se kao lud na brašno - zašto se kaže

Sigurno ste svi čuli za ovu izreku, a veoma je moguće da ste je makar jednom upotrebili. Znate li ko se to prvi smejao na brašno i zašto je ova izreka nastala?

Ako je verovati istorijskim spisima, stari Grci verovali su da bogovi svake godine umiru, te da se na proleće ponovo rađaju. U vreme umiranja božanstava, duše mrtvih su izlazile na svetlost dana. Jedina zaštita od ovih duhova bilo je upravo veselje i smeh.

Iz tog razloga, ljudi su u periodu dok božanstva ne ožive na proleće, izlazili na trgove i ulice smejući se i veseleći se. U pozorištima su u to vreme bile predstave prepune komičnih likova, tvrdica i svih drugih grupa ljudi koje su u to vreme bile smešne ili pak ismejavane. Ovi komičari često su bivali posipani brašnom, pa je zato nastao izraz “smeje se kao lud na brašno”.

U nekim drugim objašnjenjima vlada mišljenje da je izraz nastao na osnovu makedonskog običaja u kojem su se čitale molitve mentalno obolelim ljudima, nad brašnom, od kojeg su se kasnije pravile pogačice.
 

Tantalove muke​

Tantal je bio, kako legende kažu, miljenik bogova. Kao sin vrhovnog boga Zevsa uživao je naklonost svih bogova, koji su mu podarili sva bogatstva ovog sveta i smatrali ga sebi ravnim. Često je odlazio na Olimp, među bogove, gde je sedeo za njihovom trpezom u dvorcu gromovnika Zevsa i saznavao njihove tajne. Međutim, Tantal je mislio da mu je sve dopušteno, pa je krao hranu sa trpeze bogova i nosio na gozbe svojim smrtnim prijateljima. Toliko se uzoholio da je odlučio da se poigra sa bogovima i da iskuša njihovu vidovitost. Jednog dana priredio je bogovima gozbu, a kao najbolje jelo izneo je meso svog sina Pelopsa, koga je prethodno ubio. Bogovi su odmah otkrili podvalu i Zevs posla Tantala u Had, mračno carstvo mrtvih. Za svoj greh Tantal je osuđen na večitu patnju: da trpi glad i žeđ stojeći usred vode, kraj obilja hrane i slatkih plodova koje nije mogao dohvatiti jer bi izmicali čim bi posegao da ih ubere. Tako je nastao izraz „Tantalove muke“ – označava velike muke uopšte, posebno one izazvane blizinom željenog cilja, a nemogućnošću da se taj cilj ostvari.
 

Sizifov posao​

Sizif je bio najmudriji, najlukaviji i najpokvareniji smrtnik stare Helade. Uspeo je da prevari Hada, boga mrtvih, koji ga je pustio među žive, verujući da je otišao da naredi svojoj ženi da prinese bogate žrtve, pa će se vratiti u carstvo senki. Pošto nije učinio ono što je obećao, već je nastavio da uživa raskošnim životom, Had je poslao po njegovu dušu koja je vraćena u mračno carstvo mrtvih i tu zauvek ostala. Zbog lukavstva, obmana i podvala, Sizif je osuđen na tešku kaznu: da uz strmu planinsku liticu večno gura ogroman kamen. Taman kad dođr do vrha, kamen mu izmakne iz ruku i stropošta se do samog podnožja.Izraz „Sizifov posao“ znači zamoran, zežak i uzaludan rad bez smisla i svrhe.
 

Pandorina kutija​

Kada je Prometej ukrao bogovima vatru i podario je ljudima (izraz „Prometejev oganj“ označava neugasivu, unutrašnju težnju za postignućem visokih ciljeva, a reč prometejstvo znači borbu protiv sile i nepravde, prvoborac za neku spasonosnu ideju), Zevs naredi da se na ljude sruče razne nevolje. Tražio je svom sinu Hefestu da stvori biće koje će imati ljudski izgled i snagu, a glas i pogled sličan bogovima. Hefest stvori devojku kojoj dadoše ime Pandora („od svih obdarena“), spustiše je na zemlju i odvedoše Prometejevom bratu, Epimeteju, zajedno sa ukrašenom kutijom, kao Zevsov dar. Iako ga je Prometej savetovao da nipošto ne prima darove od bogova, Epimetej nije mogao odoleti iskušenju. Primio je Zevsov dar, a s njim i veliku nesreću za ljudski rod. Kad je Pandora otvorila zlatnu posudu da pokaže božanske darove, iz nje je izletelo mnoštvo zala i nesreća. Zavist, mržnja, bolest, smrt i druge nevolje napadoše ljude, a na dnu posude ostala je samo nada jer je na znak Zevsa Pandora brzo zatvorila poklopac. Tako je jedino dobro, nada, ostalo nedostupno ljudima. Izraz „Pandorina kutija“ upotrebljava se kao slikovit naziv za izvor svakog zla ili dar koji uzrokuje nevolje i svađe.
 

Ahilova peta​

Ahil je bio veliki junak Trojanskog rata, ali njegovo ime se pominje i van čuvenog Homerovog speva „Ilijada“, a razlog tome je njegova čuvena peta. Zašto je Ahil bio ranjiv samo u petu, legenda o tome kazuje sledeće:

Nakon što je rodila Ahileja, Tetida je želela da ga učini besmrtnim, odnosno neranjivim. Danju ga je mazala ambrozijom (božanskom mašću), a noću kalila na vatri. Iz istih razloga ga je stavljala u vodu podzemne reke Stiks. Jedino mesto koje je pri tom ostajalo nenakvašeno zaštitnom vodom bila mu je peta, za koju je majka držala Ahila potapajući ga u Stiks. Stoga je on jedino na tom mestu mogao biti ranjen. Tako je „Ahilova peta“ postala izraz za slabo, ranjivo mesti ili slabu tačku.
 
Jedna od najgorih stvari sa stenicama je panika koju izazivaju godinama nakon što je čovek s njima stekao prva negativna iskustva. Imate li trag nekog uboda koji se tek malo razlikuje od uboda komarca? To bi mogao biti ujed stenice! Ili su to neke bubuljice koje se nalaze odmah jedna pored druge? I to bi mogao biti ujed stenice! Jeste li na podu Vaše sobe našli nekog insekta kojeg ne možete identifikovati? Da, u pravu ste – možda je to stenica.

Čovek postaje paranoičan. Verujte mi, znam o čemu govorim. Nekoliko dana nakon povratka s letovanja u Rumuniji 2016. godine otkrila sam nekoliko malih uboda na koži koji su strašno svrbeli. Poseta lekaru odmah je potvrdila sva moja strahovanja: bili su to ugrizi stenica.

Ti paraziti su bili vrlo rašireni u prvoj polovini 20. veka, ali su onda decenijama bili uglavnom vrlo retki. Ipak, od devedesetih godina ponovo su tu. Nalazimo ih svuda, ne samo u prljavim hostelima, već i u luksuznim hotelima, na polovnom nameštaju ili u susednom koferu u prtljažniku aviona. A onda ih donosimo u svoja četiri zida.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Soradze
Da li znate kako se pravi zvuk kiše na filmu?
Odgovora
4
Pregleda
219
topmodelsica
topmodelsica
Nina
Mogu li 100 muškaraca da pobede gorilu?
Odgovora
22
Pregleda
363
seljakipo
seljakipo
Nina
Kako se prave ukrštene reči
Odgovora
2
Pregleda
176
Nina
Nina

Back
Top