Znate li zasto se kaze...?

[Lada]

Zašto se kaže: Solomonsko rešenje​

Mudro, dovitljivo i pravedno rješenje nekog problema ili spora obično se naziva solomonsko. Pored izraza solomonsko rješenje, često se koriste i izrazi solomonska odluka, solomonska presuda.
Svi ti izrazi, koji upućuju na mudrost i domišljatost, vezani su za ime jevrejskog kralja Solomona, vladara Izraela od 971. do 931. p.n.e. Iako je po uspješnosti spoljne politike zaostajao za svojim ocem, kraljem Davidom, povoljnim savezima uspio je da održi mir sa susjedima, što mu je omogućilo da se posveti unutrašnjem jačanju jevrejske države. Otvorio je prostore razvoju prosvjete i kulture, naročito istočnjačke, izgradio veliku palatu (Solomonov hram) u Jerusalimu, a sam grad opasao neprobojnim odbrambenim zidom. Iako je poslije njegove smrti došlo do raspada jedinstvene jevrejske države, Solomon je ostao zapamćen kao uspješan i mudar vladalac. Pripisuju mu se mnoga velika djela, pored ostalih i čuvena “Pjesma nad pjesmama”, “Propovjednik”, “Izreke”, “Psalmi”.
Prema legendi, Solomon je bio obdaren izuzetnom mudrošću koju je dobio od Boga. Kad je stupio na presto, on se obratio Bogu, koji mu se javio u snu, sa molbom da mu podari pronicljivo srce da može razlikovati dobro od zla i pravedno suditi narodu. Bog mu je dao mudro i razumno srce i tako je kralj Solomon postao obdaren božanskom mudrošću, koju je ubrzo pokazao presuđujući u jednom teškom sporu između dvije žene koje su mu se obratile. Naime, obje žene su tvrdile da su majke istog djeteta, svađale su se i međusobno optuživale pred kraljem dok nije naredio da donesu mač i presjeku dijete napola, kad se već dvije žene ne mogu sporazumjeti čije je. Tada je prava majka rekla da se odriče djeteta, kako bi ostalo živo, i da ga daje ženi koja laže. Druga žena je, međutim, pristala da se dijete presječe napola i tako je kralj Solomon shvatio ko je prava majka i njoj dao dijete.
Oko Solomonovog imena stvorene su kasnije i mnoge druge legende, koje govore o njegovoj moći nad duhovima, domišljatosti, pravednosti, sveznanju i izuzetnoj mudrosti, zbog čega su ga zvali i Solomon Premudri. Ipak, njegovo ime danas se najčešće pominje u izrazima solomonsko rješenje, solomonska odluka, solomonska presuda.

 

[Lada]

Zašto se kaže: Upala mu sekira u med​

Kad se nekome desi nešto lijepo, kad mu se iznenada osmjehne velika sreća, ili kad postigne uspjeh u životu, obično se kaže da mu je upala sjekira u med.

Kad se nekome desi nešto lijepo, kad mu se iznenada osmjehne velika sreća, ili kad postigne uspjeh u životu, obično se kaže da mu je upala sjekira u med. Nekada su ljudi slučajno, dok su sjekli ili cjepali drva, iznenada nailazili na med koji su u drvetu nakupile divlje pčele. Prilikom udarca sjekirom u drvo, dešavalo se da ona propadne u šupljinu punu meda, a s vremenom je ovaj izraz od konkretnog dobio preneseno značenje. Mnogima je ovaj izraz, zbog nepoznavanja njegovog porijekla, djelovao nelogično, pa su umjesto riječi sjekira počeli da koriste riječ kašika. Tako je nastao izraz upala mu kašika u med. Ova zamjena, s obzirom na osnovno značenje frazema o kojem je reč (doći iznenada do velike dobiti, imati veliku sreću), teško se može prihvatiti, jer kad kašika upadne u med tu, zapravo, nema nikakvog iznenađenja.

 

[PetarSamotnjak]

ZAŠTO SE KAŽE: ŠIO MI GA DJURA PA MI GA JE TESNO

Ovaj izraz se koristi kada neko nešto bezveze ili uzaludno radi. Ali nekada se koristio sa sasvim drugim značenjem...

Da li ste se nekad zapitali šta znače izrazi koji su se ustalili kao sinonimi za neke životne pojave.

Sa "šio mi ga Đura" obično se danas komentarise nesto što je promašeno, nije uspelo, ili kad mislimo da neko 'lupa'. Ovaj izraz znači da je neko nešto bezveze napravio, uzaludno radio.

Ali nekada se ovaj izraz koristio sa sasvim drugim značenjem, u smislu da je neko u vezi sa nečim preterao u perfekcionizmu.

Između dva rata u Beogradu odelo ugladnoj gradskog gospodi šio je ugledni šnajder Đura Janošević, on je imao najstariju i najugledniju krojaćku radnju, osnovanu 1889. koja se nalazila u Knez Mihailovoj ulici. Njen vlasnik krojio je takva odela da su se ona prepoznavala na baketima, u pozoritu, na ulici, pa i u Skupštini.

 

[Lada]

: Zašto se kaže – “Kaži dragička”?
Koliko puta ste do sada čuli “Kaži dragička”? Naravno – prva asocijacija i jeste da ćete čuti neku lijepu vijest ili da će vas neko obradovati, ali da li znate zašto se to tako kaže?


Postoji mnogo različitih rečenica i izraza u srpskom jeziku koje smo prihvatili takve kakve smo ih naučili i shvatili njihova značenja, ali možda se nismo ni zapitali kako su one nastale.

Kada nekome želimo da saopštimo neku lepu vest neretko kao uvod koristimo upravo izraz “Kaži dragička”. Ovaj uzvik nastao je po gospođi Dragić koja je živela u Beogradu i imala veoma zanimljiv hobi.

Naime, gospođa Dragić je uvek znala najsvježije vesti iz (privatnog) života poznatih beograđana, a svoju “slavu” je stekla upravo prepričavajući te pikanterije koje su se dugo pamtile i prenosile dalje.

Upravo je zato postalo popularno da kada neko želi da ispriča neki trač kaže “Kaži Dragićka”, a onaj ko kaže “Dragićka” daje signal da želi i da čuje najnovije pikanterije.

Vremenom je “Ć” prešlo u “Č” zbog promene akcenta, pa je Dragićka postala “Dragička”, ali je i značenje promenjeno, jer više time ne želimo da nagovestimo trač već neku lepu vest.

 

[Lada]

Zašto se kaže “zdrav kao dren”​

 

[Lada]

Svako ko je imao babu kad je bio klinac, dobro se seća njenih motivacionih govora: “Ajde na svež vazduh, da budeš zdrav kao dren!” “Sunce babino, pojedi jabuku da budeš zdrav kao dren!”

Kod Slovena, dren nije puka voćka od koje se prave džem ili čaj. Njegova lekovita i čudotvorna svojstva inicirala su da su naši preci sadili dren ispred kuće da bi čuvao zdravlje budućih generacija jer može da živi i 200 godina. Magična svojstva drena smeštena su u veliku količinu prirodnog šećera, organske kiseline, pektina, tanina i vitamina C. U drenu se nalazi i dvostruko više askorbinske kiseline nego u pomorandži. Plodovi se jedu sveži, ali slobodno ih možete i zamrznut ili sušiti. Posebno ćemo da istaknemo da je baš svaki deo ove biljke lekovit – plod, list, kora, cvet, sveže i osušene koštice.

Lekovita svojstva drena dobra su u lečenju upale grla, slabokrvnosti, bolesti bubrega, dijareje, hemoroida, dijabetesa i za brže zaceljivanje rana. Ruski naučnici su čak ustanovili da dren, njegova kora i listovi, poseduju antimikrobiološko svojstvo. Mesnat do ploda i ulje iz semenki može da se koristi za regeneraciju kože. Za poremećaj rada creva i u slučaju dijareje sa groznicom, odmah treba konzumirati čaj od kore ove biljke.

Dren nije samo dobar za zdravlje, već ga i hedonisti uveliko cene. Francuzi i Italijani, magovi vina i uživanja, poznati su po masovnoj proizvodnji vina i želea od drena, a nezreli plodovi konzerviraju se u slanoj vodi poput maslina. U Nemačkoj, takvi plodovi kuvaju se sa šećerom i sirćetom i dodaju jelima od krompira i testa. Rusi, naravno, od drena kuvaju preukusne supe i koriste ga kao začin za specijalitete od mesa i ribe.

 

[Lada]

Zašto se kaže “PAO S KRUŠKE” kad se neko ponaša kako ne treba?​

Fraza u kojoj se nečije neobično ili “ludo” ponašanje objašnjava padom s kruške nastala je u davna vremena.

Tako se i nameće pitanje zbog čega su glupost, smušenost, neljubaznost i slične negativne ljudske osobine povezane upravo s kruškom, a ne s nekim drugim drvetom ili voćkom (recimo, jabukom, trešnjom ili višnjom).

Objašnjenje za to može se naći u knjizi Veselina Čajkanovića „Rečnik srpskih narodnih vjerovanja o biljkama“.

Kako piše u toj knjizi, stara kruškova drveta su kod našeg naroda na zlu glasu. U suprotnosti s jabukom, kruška se smatra za „zlo drvo”, za drvo demona. U narodnim pripovijetkama pod kruškom se skupljaju đavoli, a na njoj se nalazi i vještica.

Iako je kruška, prema mišljenju Čajkanovića, „u staroj religiji, izvjesno, imala bolji ugled i čak uživala izvjestan kult”, za šta se navode i brojni primjeri, naš narod ju je uglavnom doživljavao kao „zlo drvo”, na kojem se skupljaju demoni, vještice i druga zla stvorenja, pa čak i sama smrt.

Zato je one koji bi se slučajno našli u tom društvu, na krušci, pa pali sa nje, narod smatrao ludim, glupim, nerazboritim i sl.

Tako su, onda, nastali i ustaljeni izrazi kao da je pao s kruške (u značenju: zbunjen, smeten, smušen…) i nisam (nisi, nije…) pao s kruške (u značenju: nisam lud, budala, glup, ograničen).

 

[Lada]

Nema zime – zašto se kaže​

Da leti, kad sija sunce, nema zime, savršeno je jasno. Ali da i usred zime – nema zime, i to uprkos velikim hladnoćama i snegu, to je u najmanju ruku čudna stvar. U jeziku, međutim, ima svakakvih čuda, pa i to da zimi – nema zime. Mnogi se sećaju popularne pesme grupe Bijelo dugme, koja se, pod naslovom Hajdemo u planine, dugo puštala na radio-stanicama i koju i dalje rado slušaju stariji (i mlađi) ljubitelji zabavne muzike. U toj pesmi čuvena jugoslovenska rok grupa poziva: „Hajdemo u planine, jer tamo nema zime…” Da ne bi bilo zabune o čemu je reč, tu je i upozorenje: „Opleti šalove, šarene kapice, tople džempere, vunene rukavice…” Poruka je jasna: Obucite se dobro, jer će biti hladnoće, studeni, ali slobodno dođite, ništa ne brinite, ne bojte se, gore u planinama – nema zime.

Mada na prvi pogled može izgledati čudno, tu ipak nema nikakvog protivrečja. Radi se o tome da veza reči nema zime u srpskom jeziku ne mora značiti samo nema hladnoće, nema studeni, nema mraza i sl. Kao ustaljeni izraz, ta veza (sintagma) upotrebljava se u značenju: nema opasnosti, nema problema, u redu je, bez brige, ne treba se bojati, ne treba brinuti i sl. Kad, na primer, u novinama, u jeku zimske sezone, pročitamo krupan naslov „Na Kopaoniku nema zime”, jasno nam je da to znači: nema problema. Tako je isto i kad novinar, pišući o planinskom turizmu, poruči: „Nema zime za sezonu.” Ili kad iz „Elektroprivrede” preko novina stigne radosna vest: „Za struju nema zime.” (Bez brige, dakle, električne energije ima dovoljno.) Takvih primera upotrebe izraza nema zime (sa značenjem: nema problema) ima mnogo u štampi i literaturi, ali i u običnom, svakodnevnom govoru.

Mnogi sigurno misle kako nije potrebno da se poreklo tog izraza podrobnije objašnjava. Radi se, prosto, o prenesenom značenju, koje se razvilo na sasvim jednostavan način. Poznata je činjenica da zima donosi studen i druge nevolje i probleme, pa kad se kaže nema zime, to je isto kao da je rečeno nema nevolje, nema problema. Međutim, objašnjenje nije tako jednostavno, jer reč zima u tom izrazu nema baš nikakve veze sa rečju kojom se u srpskom jeziku označava najhladnije godišnje doba. Na pravi put u traganju za odgovorom kako je nastao izraz nema zime, i šta tu znači reč zima, ukazao je akademik Blaže Koneski, makedonski pesnik i jezikoslovac. On je, i sam veoma radoznao, čitajući neke stare grčke i cincarske (arumunske) rečnike, došao do zaključka da zima u izrazu o kojem je ovde reč ne znači „zima” („godišnje doba”), nego nešto sasvim drugo. I, zaista, u grčkom jeziku postoji reč zimiá, koja znači „šteta”. Iz grčkog su je preuzeli Cincari, u nešto izmenjenom obliku (zimie), i proširili po krajevima u kojima su bili nastanjeni (kod nas najviše po Makedoniji i Srbiji). Bavili su se uglavnom trgovinom i zanatom, pa su imali dosta dodira sa ljudima i mogli uticati da se neki njihovi izrazi prime i prošire u narodu. Većini je poznat Kir Janja, trgovac i zelenaš, lik iz komedije Jovana Sterije Popovića Tvrdica (1837). On u pojedinim momentima govori grčko-srpskim jezikom, a u sledećim čak i čistim grčkim (otuda mu i ono kir, što na grčkom znači „gospodin”). Isto tako su i Cincari, kao uspešni trgovci, znali i govorili grčki, pa je verovatno da su grčku reč zimiá upotrebljavali u hibridnom izrazu nema zimiá (sa značenjem: nema štete), a naš svet je to čuo kao nema zime.

Po prostonarodnoj etimologiji, dve glasovno slične reči (strana i naša), ukrštene su, uz zamenu značenja, pa se tako rodio poseban izraz, koji danas svi upotrebljavaju i ne razmišljajući o tome šta tu znači zima – uvereni, zapravo, da je to srpska reč. Na taj način promenilo se i prvobitno značenje izraza nema štete u: nema problema, nema nevolje, ne treba brinuti, u redu je itd. „I ovog puta se, mislim, dogodilo” – kaže profesor Koneski – „da je jedna obična semantička celina u jednom jeziku postala frazeologizam u drugom.”

 

[Lada]

Izraz ostati na cedilu, ili naći se na cedilu, u značenju naći se u neprilici, biti prevaren i sl., deo je šire izreke, koju je Vuk Karadžić (1787–1864) zabeležio u svojoj knjizi Srpske narodne poslovice i druge različne kao one u običaj uzete riječi (1849). Tu stoji:

„Ostao kao brabonjak na cjedilu. Đekoja se ovca i koza pobrabonja u muzlici kad je muzu, pa kad se mlijeko procijedi, brabonjci ostanu na cjedilu. Mjesto brabonjak govori se i druga riječ.”

Prvobitni smisao tog izraza, bio je, dakle, u poređenju: „ostati napušten i osramoćen, kao brabonjak na cedilu”. Kasnije je izraz skraćen, pa se govori samo ostati na cedilu, u već rečenom značenju, koje je u Rečniku Matice srpske ilustrovano primerom iz dela Stevana Sremca: „I tako frajla Jula ostala na cedilu.”

Pored ostati na cedilu, u srpskom jeziku postoji i izraz ostaviti koga na cedilu, sa značenjem: „izdati, izneveriti koga”, „napustiti koga” i sl. Tako se za izigrana čoveka, koji je ostavljen u teškoj situaciji, kad mu je pomoć bila najpotrebnija, obično kaže da je ostavljen na cedilu.

Primera upotrebe tog frazema ima mnogo, i u dnevnoj štampi i u običnom, svakodnevnom govoru. To nije ni čudno, jer pri današnjem stanju morala (naročito u politici) nije redak slučaj da nekoga na pravdi boga ostave na cedilu, ili da, sticajem okolnosti, sam, kao brabonjak, ostane na cedilu.

 

[Lada]

Izvući deblji kraj

To je jedan od frazema, ako nije i jedini, koji može imati dva značenja. Uz to još i – suprotna!? U rečnicima srpskog jezika, naime, zabeleženo je da izvući deblji kraj znači: 1) „pri deobi dobiti bolji, vredniji deo” i 2) „vrlo loše proći” ili „nastradati”, „nadrljati”. Prvo značenje, kao što i sam izraz pokazuje, vezano je za deobu nečega, pa je onda sasvim logično da je u toj situaciji bolje dobiti deblji nego tanji kraj, tj. više nego manje. Tu je, dakle, sve jasno. Postavlja se pitanje odakle onda ono drugo, suprotno značenje.

To značenje frazema izvući deblji kraj može se protumačiti jedino ako se uzme u obzir još jedan frazem, takođe čest u srpskom jeziku. To je svima dobro poznata izreka: batina ima dva kraja. Ona nas upozorava da se borba batinama ili palicama može u bukvalnom, ali i u prenesenom smislu, završiti dvojako: ili povoljno, ili nepovoljno, tj. dobro ili loše. Pošto se batina obično drži za tanji kraj, onaj koga tuku i koji, dakle, prolazi loše, stvarno izvlači deblji kraj. Otuda onda i takvo značenje pomenutog izraza.

Zanimljivo je da se u istom značenju („proći loše” i sl.) upotrebljava, i to pretežno u hrvatskoj govornoj praksi, i izraz izvući tanji kraj. To je, verovatno, nastalo prema onom prvom značenju. Ako neko pri deobi izvuče deblji kraj, znači da dobija i veći, a time i bolji deo. On, dakle, prolazi bolje. A onaj ko izvuče tanji kraj, logično, prolazi lošije. Prema tome, prvo, pozitivno značenje izraza izvući (izvlačiti) deblji kraj nastalo je u situaciji neke deobe, a drugo, negativno („loše proći” i sl.) prema izrazu batina ima dva kraja.

Treba reći da postoji još jedan sličan izraz. To je izvući kraći kraj, koji uvek znači: „proći loše” i sl. On je, kako su jezikoslovci već razjasnili, nastao iz običaja da se neugodni poslovi ili zaduženja dodeljuju izvlačenjem štapića ili šibica, od kojih je jedna kraća od ostalih. Onaj ko izvuče kraću šibicu ili štapić, gubitnik je i mora se pomiriti sa izvršenjem neugodnog posla ili zadatka. Otuda je i negativno značenje izraza izvući kraći kraj sasvim logično.

Kako se god okrene, nije dobro izvući ni deblji kraj (batine), ni tanji (tačnije: kraći) kraj pri izvlačenju šibica. Jedino je pri kakvoj deobi dobro izvući deblji, tj. veći, bolji kraj. A kad izraz izvući deblji kraj ima jedno, kad drugo značenje, obično se da zaključiti na osnovu samog konteksta.

 

[Lada]

Medeni mesec – zašto se kaže

Prvi mesec bračnog života naziva se obično – medeni mesec. Taj izraz potiče iz romana Zadig ili Sudbina, koji je napisao čuveni francuski filozof i književnik Volter, pravim imenom Fransoa Mari Arue (1694–1778). U tom svom romanu, objavljenom 1747, u trećoj glavi, on piše: „Zadig je iskusio da je prvi mesec braka, kao što je opisao u knjizi Zend, medeni mesec, a drugi je – pelinov mesec.”

Volter se ovde, u stvari, oslonio na staro istočnjačko iskustvo, slikovito izraženo i u narodnom stvaralaštvu odgovarajućom izrekom, da su prvi dani u braku ispunjeni srećom i zadovoljstvom (što simbolizuje med), a kasnije životnim problemima i nevoljama (pelin).

U srpskom jeziku izraz medeni mesec upotrebljava se u više značenja. Osnovno je: „prvi mesec (ili prvo vreme) života u braku”, kao u primerima datim u Rečniku SANU: 1. „Moja žena je sva blistala nekom radošću… Medeni meseci, ta divna vremena bezbrižne ljubavi, prošli su brzo.” 2. „Neko vreme mladenci /će/ ostati u Carigradu i ondje sprovesti medene mjesece.” 3. „Ako je njima /mladencima/ medeni mjesec, nije nama.”

U širem smislu medeni mesec označava prve, srećne dane uopšte. Tako je u ovim primerima iz već navedenog izvora: 1. „U prvim danima radikalne vlasti, u prvim medenim mesecima radikalne nove ustavnosti, desili su se strašni… događaji.” 2. „Meternih… gledao je da iskoristi medeni mesec francusko-austrijskog prijateljstva, da bi proniknuo u planove Napoleonove.”

U svom osnovnom značenju („prvi mesec života u braku”) izraz medeni mesec obično je povezan sa bračnim putovanjem, pa se u tom smislu ponekad i upotrebljava. Ј. Matešić, u svom Frazeološkom rječniku, navodi ovaj primer: „Supruzi su najednom nestali iz Zagreba i tek se nakon nekoliko dana saznalo da su otputovali na drugi medeni mjesec.”

Prema tome, medeni mesec je ne samo „prvi mesec života u braku” ili „prvo (srećno) vreme u bilo kakvoj situaciji, dok još nisu nastali problemi i razočarenja” nego i „bračno putovanje”, koje se, po pravilu, podudara sa prvim mesecom braka.

Sva ta značenja izraza medeni mesec mi u živom govoru, naravno, osećamo i razlikujemo. Ono što je novo saznanje, jeste da je on nastao sredinom XVIII veka, na osnovu starog iskustva o bračnoj sreći, i da je iz Volterovog dela, odnosno iz francuskog jezika, prenesen u mnoge druge jezike na svetu, pa tako i u srpski.

 

[Lada]

Nizak udarac – zašto se kaže
Ustaljeni izrazi u jeziku najčešće imaju svoje korene u narodnim običajima i verovanjima, u religiji i mitologiji, ili istorijskim događajima. Veoma ih je malo koji potiču iz sveta sporta. Jedan od njih je nizak udarac. Taj izraz vezan je za najpopularniju borilačku veštinu – boks. Pravilima te sportske discipline, naime, zabranjeni su „niski udarci”, tj. gađanje protivnika pesnicama niže od grudnog koša. Posebno su zabranjeni udarci u pleksus, gde se nalazi važan živčani splet, čija povreda može izazvati tragične posledice. Jači udarac u taj deo tela (udarac u pleksus) uzrokuje nesvesticu, a neretko i srčani zastoj, usled čega može nastupiti čak i smrt. Zbog toga je to veoma nemoralan čin, kojem pribegavaju samo oni koji nemaju ni snage ni talenta da se bore korektno i fer.

Izraz nizak udarac (češće u množini: niski udarci) prenesen je iz sporta i u druge oblasti, pa se danas upotrebljava u svim prilikama kada se želi reći kako se neki učesnik u nadmetanju ma koje vrste (bilo da je reč o polemikama, borbi za radno mesto, položaj ili sl.) služi nedozvoljenim i nepoštenim sredstvima. Takvi obično, umesto da se služe argumentima, nastoje da moralno unize svoga protivnika, da ga unište iznošenjem prljavih detalja i podmetanjima najniže vrste. Efekat je obično obrnut: moralna ljaga pada upravo na one koji se služe nečasnim sredstvima, koji posežu za niskim udarcima.

U smutnim vremenima, u kojima dolazi do srozavanja mnogih vrednosti, pa i ljudskog morala, niski udarci su česta pojava. Tako je i J. Matešić, u svom Frazeološkom rječniku, uz odrednicu nizak udarac (propraćenu objašnjenjem da je to „nepošten/prljav napad na čiji ugled, na čiju čast”) dao ovaj karakterističan primer: „Malo je tu, uistinu, fer nadmetanja, na čistini, pred nepristrasnim promatračima, s čistim argumentima i bez niskih udaraca.” A pisac aforizama Srećko Lazari iskazao je, duhovito i jetko, još jednu veliku istinu: „U visokom društvu ima najviše niskih udaraca.”

 

[Lada]

Preći Rubikon – zašto se kaže​

Prvi vojskovođa koji je sa svojim trupama prešao Rubikon bio je Gaj Julije Cezar. Taj čin velikog Rimljanina bio je toliko značajan da je kasnije pretočen u ustaljeni izraz preći Rubikon, sa značenjem: „učiniti odlučan korak”, „povući neki odlučujući, presudan potez” i sl.

Rubikon (latinski Rubico) ime je nekadašnje granične reke između stare Italije i cisalpijske Galije. (Veruje se da je Rubikon današnja rečica Fjumičino u Romanji, mada ima i mišljenja da bi to mogli biti i Uzo ili Pizatelo.) Ta mala reka imala je poseban značaj u rimskom pravu, jer nijedan general nije imao ovlašćenje da je pređe sa svojom vojskom (na taj način zakon je štitio Rim od potencijalnih unutrašnjih vojnih pretnji). Prelazak Rubikona bio je presudan momenat u životu Julija Cezara, pa i cele Rimske imperije.

Iz istorije je poznato da je Cezar, nakon velikih uspeha na bojnom polju i stalnog napredovanja u političkoj hijerarhiji, 60. pre n. e. stvorio trijumvirat podelivši vlast sa proslavljenim vojskovođom Gnejem Pompejem i bogatim Krasom. Cezar, Pompej i Kras vladali su zajedno sedam godina, do Krasove smrti (53. pre n. e.). Posle toga trijumvirat se raspada, a Cezar se oštro sukobljava sa Senatom, kojem se zamerio još 59. pre n. e. donoseći, kao konzul, demagoški agrarni zakon. Njegovi odnosi sa Pompejem postaju neprijateljski. Istovremeno, u prestonici nastaju veliki neredi i komešanja. Stoga Cezar, koji se tada nalazio u južnoj Galiji, donosi odluku da krene na Rim. Uprkos strogoj zabrani Senata, on sa svojom XIII legijom, 10. januara 49. pre n. e., prelazi Rubikon i ulazi u Italiju. Kažu da je tada izgovorio onu čuvenu frazu, koja će s vremenom postati izreka: Alea iacta est (izgovara se: „alea jakta est”) – „Kocka je bačena”, ili, tačnije, prema grčkoj verziji: Alea iacta esto – „Kocka neka bude bačena”. Time je došao u otvoren sukob sa Pompejem i započeo veliki građanski rat, iz kojeg je izašao kao pobednik.

Nakon toga Cezar formira još sedam legija, učvršćuje svoj položaj u Italiji, Španiji i Africi, pobeđuje Pompejevu vojsku u bici kod Farsala u Tesaliji (48. pre n. e.) i daje se u poteru za svojim velikim rivalom, koji je u međuvremenu umoren kod Peluzije. Zatim je nekoliko godina vodio uspešne borbe po Egiptu, Maloj Aziji i Galiji. Nakon munjevite pobede nad pontskim kraljem Farnakom kod Zele (47. pre n. e.) poslao je Senatu, sada čuvenu, lakonsku poruku: Veni, vidi, vici! („Dođoh, videh, pobedih!”). Savladavši tako sve svoje neprijatelje, Cezar je postao jedini i neograničeni gospodar Rimske imperije.

Presudan korak na tom velikom putu do slave bio je, kako se moglo videti, prelazak male pogranične reke između Italije i Galije. Jasno je onda što je ustaljeni izraz preći Rubikon dobio značenje: „načiniti odlučan korak” ili „povući odlučujući, presudan potez”.

Zna se da Cezar nije bio samo vojskovođa i vladalac nego i uspešan reformator i pisac. Napisao je memoare pod naslovom De bello Gallico („O galskom ratu”) i De bello civili („O građanskom ratu”). Izvršio je i reformu kalendara, koji se po njemu naziva julijanski. (To je takozvani stari kalendar, kojim se kod nas još služi pravoslavna crkva.) Ali ono po čemu se on u širim krugovima, izvan istoričarskih, najviše pamti i pominje, to su izreke Alea iacta est i Veni, vidi, vici, a posebno izraz preći Rubikon.

 

[Lada]

Nositi svoj krst – zašto se kaže​

Kada je Pontije Pilat, rimski prokurator (upravitelj) Judeje u vreme kad je Isus Hristos propovedao novu veru, osudio Isusa da bude raspet na krstu (i pri tom, ritualno perući ruke, izgovorio poznate reči: „Ja nijesam kriv u krvi ovoga pravednika: vi ćete vidjeti”), osuđenik je, prema Bibliji, predat vojnicima, koji su ga izvrgli ruglu. Zbog optužbe da se izdavao za novog cara, ogrnuli su ga skerletnim ogrtačem a na glavu mu stavili venac od trnja govoreći: „Zdravo, care judejski!” (Mnogo vekova kasnije to će, verovatno, biti inspiracija velikašima da se na sličan način narugaju vođi Seljačke bune u Hrvatskoj, Matiji Gupcu, kome su (1573) stavili na glavu usijanu železnu krunu i tako ga „krunisali” za „kmetskog kralja”.)
Prema svedočenju jevanđelista (koji su opisali život, delo i smrt osnivača hrišćanstva), Isus je umro na velikim mukama. (Otuda i izrazi muke Isusove, napatiti se kao Isus Hristos i sl.)
Pošto su mu se narugali prikazujući ga kao „kralja” sa skerletnim ogrtačem i trnovom krunom, obukli su ga u njegove haljine (po nekima, u belu košulju) i zajedno sa dva razbojnika poveli na Golgotu, brdo iznad Jerusalima, da ga raspnu na krstu. Usput su ga tukli, pljuvali i ponižavali.
Jevanđelisti različito opisuju Isusov put do Golgote, ali svi svedoče o njegovim velikim patnjama. U Jevanđelju po Jovanu stoji da je Isus, uz sve muke, morao do stratišta nositi teški krst na kojem će biti raspet: „I noseći krst svoj iziđe na mjesto koje se zove Košturnica a jevrejski Golgota” – beleži jevanđelist Jovan.
Upravo iz tog biblijskog opisa ponikao je izraz nositi (svoj) krst, sa značenjem: „podnositi teške patnje”, „živeti pod teretom velike muke i nevolje”, „imati zlu sudbinu” i sl.
Na samoj Golgoti Isusa su dočekale nove muke. Evo kako ih opisuje jevanđelist Matej:
„Dadoše mu da pije ocat pomiješan sa žuči, i okusivši ne htjede da pije.
A kad ga razapeše, razdijeliše haljine njegove bacivši kocke;
I sjeđahu ondje te ga čuvahu.
I metnuše mu više glave krivicu njegovu napisanu: ovo je Isus car judejski.
Tada raspeše s njim dva hajduka, jednoga s desne a jednoga s lijeve strane.


I govoreći: ti koji crkvu razvaljuješ i za tri dana načinjaš pomozi sam sebi; ako si Sin Božij, siđi s krsta.
A tako i glavari sveštenički s književnicima i starješinama potsmijevajući se govorahu:
Drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Ako je car Izrailjev, neka siđe sad s krsta pa ćemo ga vjerovati.”

I ponovo su ga mučili dajući mu ocat (sirće) da pije tako da je uskoro izdahnuo.

Po Isusovim patnjama na Golgoti ime tog brežuljka, u prenesenom smislu (golgota), označava danas „velike muke; mučeništvo, patnje, stradanja”. Isto značenje ima i reč kalvarija (od Kalvarija, što je latinsko ime za Golgotu).

Tako su iz biblijske legende o stradanju i smrti Isusa Hrista nastala tri izraza: muke Isusove, nositi (svoj) krst i golgota (odnosno kalvarija).

 

[Lada]

Pirova pobeda – zašto se kaže​

Među svim pobedama i porazima u istoriji ratova Pirova pobeda ima posebno mesto i posebno značenje. Ona se od drugih dobijenih bitaka razlikuje po tome što je, u stvari, i bila i nije bila pobeda. Jer, to je, po tumačenjima koja se daju u rečnicima: „pobeda koja je stajala toliko žrtava da ne predstavlja stvarni uspeh” (Rečnik Matice srpske), odnosno „sumnjiva pobeda koja ne opravdava pretrpljene žrtve i donosi više štete nego koristi pobedniku” (B. Klaić). Izraz Pirova pobeda upotrebljava se kad se želi istaći da je neko ostvario cilj koji je želeo, ali je za to platio visoku cenu i umesto sreće zbog postignutog uspeha, preovlađuje nezadovoljstvo.
Bitka u kojoj je postignuta famozna Pirova pobeda odigrala se davno, još u starom veku. Bilo je to vreme naglog jačanja Rima i postepenog slabljenja grčke premoći u Sredozemlju. Oko 280. pre n. e. Rimljani su držali vlast na širokom području od reke Po na severu do južnih krajeva Apeninskog poluostrva, gde su se nalazile grčke kolonije. Daljem prodiranju rimskih legija i širenju Rimske imperije na jug suprotstavio se epirski kralj Pir (318–272. pre n. e.). Da bi zaštitio grčku koloniju u Tarentu, on je u bici kod grada Herakleje u Lukaniji, 280. godine, sa 25000 vojnika i 20 slonova (koji su, kao novo „oružje”, uneli paniku među neprijateljske vojnike) do nogu potukao svoje protivnike. Ohrabren tom pobedom, Pir je krenuo u dalji pohod kroz Lukaniju, Samnitiju i Kampaniju sve do Lacija. Kod Auskula u Apuliji (279) ponovo se sukobio sa Rimljanima, ali su ga oni ovaj put dočekali mnogo organizovanije i pružili mu snažan otpor. Pir je i tom prilikom odneo pobedu, ali uz toliko gubitaka da je bio prisiljen da uputi izaslanike u Rim i zatraži mir. Pošto je Senat odbio njegovu ponudu, povukao se na Siciliju, ali mu uskoro Rimljani, u bici kod Beneventa (275), zadaju odlučujući udarac. Razočaran, poslednjim snagama pokušava da osvoji Peloponez, ali u ratu sa Spartom gine prilikom napada na Argos (272).
Izraz o kojem je ovde reč vezan je za bitku kod Auskula. Plutarh (u Pirovom životopisu) i drugi istoričari onoga vremena svedoče da je epirski kralj u toj bici zaista pretrpeo ogromne gubitke. Kada su ga nakon sumnjive pobede laskavci, pripuzi i čankolizi iz njegove svite počeli hvaliti i slaviti kao velikog trijumfatora, čestitajući mu na uspehu, Pir je, navodno, rekao: „Još jedna takva pobeda i mi smo propali.” Ili, po drugima: „Ako još jednom ovako pobedim, vratiću se iz Italije bez vojnika.”
Tako je nastao izraz Pirova pobeda, koji se i danas upotrebljava kad se želi označiti da je neki uspeh postignut uz velike žrtve te da je po tome ravan porazu. Pir jeste pobedio u nekoliko početnih bitaka, ali su na kraju ipak Rimljani dobili rat. Odatle, moglo bi se reći da osnovni smisao izraza Pirova pobeda jeste da označava pobedu kojom se dobija bitka, a gubi rat.

 

[Lada]

Remek-delo – zašto se kaže​

Prema Rečniku Matice srpske, remek-delo je „delo (obično umetničko) koje se ističe svojim savršenstvom, uzorno, vrhunsko ostvarenje”.
Remek-delo je, na primer, Tolstojev Rat i mir, Šekspirov Hamlet, ili Leonardova Mona Liza, Pikasova Gernika, ili Betovenova Deveta simfonija. Remek-dela građevinarstva su egipatske piramide, Kineski zid, Tadž Mahal, savremeni oblakoderi. I priroda je veliki majstor, i ona je stvorila mnoga remek-dela, kao što su Veliki kanjon, Nijagarini vodopadi, Havajska ostrva, sibirska prostranstva, šaroliki svet životinja i bilja, pa i sam čovek kao njeno vrhunsko delo.
Izraz remek-delo poznat je i raširen u srpskom jeziku. O tome svedoči i to što je zabeležen u svim našim rečnicima, a u pomenutom Rečniku Matice srpske potkrepljen je i primerima iz literature, iz dela Tina Ujevića i Dobrice Ćosića: „Treba da čitamo kakav izbor remek-djela da vidimo kako je dobra proza rijetka.” (Ujević) „Njegove bitke sa neprijateljima su prava remek-dela komandantske veštine.” (Ćosić)
Sasvim je, dakle, jasno šta izraz remek-delo znači u srpskom jeziku. Treba, međutim, objasniti i odakle on potiče, tačnije odakle nam reč remek i kako se našla u sastavu tog izraza.
Remek je mađarska reč. Prema Etimološkom rečniku mađarskog jezika (Magyar értelmezö kéziszótar, 1978), u izdanju Mađarske akademije nauka, ona znači:
„1. nešto izvanredno, odlično (npr. izvanredna knjiga, izvanredan igrač);
2. istinski dobro (nešto vredno priznanja);
3. u zanatskom smislu: predmet koji je izrađen u okviru majstorskog ispita;
4. uopšte majstorsko delo, delo izvrsnog kvaliteta, savršene izrade i sl.”
Isto značenje ima reč remek i u izrazu remek-delo. Stoga se i može protumačiti kao „izvanredno, uzorno, vrhunsko, neponovljivo, majstorsko delo”.
Neki naši jezikoslovci misle da je remek, u stvari, reč povratnik. Mi smo je primili od Mađara, a Mađari, pre toga, od nas (Slovena). Pretpostavlja se, naime, da reč remek potiče od staroslovenskog ремесло, što znači: „zanat, veština”. Ta reč se, uz brojne izvedenice, zadržala u ruskom jeziku (ремеслó – „zanat, obrt”), dok su kod nas ranije postojale samo reči ремесленик („zanatlija, rukotvorac”) i ремеслени („zanatski, zanatlijski”).
Ta pretpostavka o dvostrukom slovensko-mađarskom preuzimanju jedne reči nije dosad dokazana. To, međutim, za sam izraz remek-delo nije ni važno. Važno je da znamo šta on znači, a sad smo, evo, saznali i kako je nastao: spajanjem pozajmljenice remek i srpske reči delo.

 

[Manga Hilux]

Šta znači reč AMIN? Svi je koriste, a malo ko zna šta ona zapravo znači​

Ova reč se koristi u mnogo jezika, a koriste je i Arapi i muslimani, za iste svrhe kao i hrišćani​

Reč kojom se završava svaka molitva je - amin. A ona ima jednostavno značenje. Amin je reč koja potiče od hebrejske reči āmēn. Ova reč je jedna od retkih koja je ostala gotovo nepromenjena od svog nastanka. Preživela je hiljade godina, a njen oblik je samo prilagođen na nekoliko različitih jezika, dok je značenje ostalo isto.

Ova reč datira iz vremena prvih pisanih reči i pojavljuje se u najranijim jevrejskim spisima. Njeno značenje vezuje se za odobravanje i označava nešto što će se tek dogoditi. Prevod reči amin je – “neka bude tako!”, “Tako je!”. Amin se koristi i da se ukaže na to da se neko veoma slaže sa nečim i u tom smislu znači “vaistinu, bez sumnje, nesporno”.

Etimološki, ova reč dolazi od hebrejskog glagola “aman” što se prevodi kao “osnažiti, potvrditi”. Međutim, koren ove reči je opštesemitski i može se naći i u aramejskom jeziku kojim je govorio i na kojem je propovedao i sam Isus Hrist. U pravoslavnim jevanđeljima se ova reč koristi čak 77 puta, i to se većinom stavlja u usta Spasitelja.
Gramatičari smatraju da je suglasnički koren ove reči “amn” (jer “alef” ima funkciju suglasnika u morfologiji hebrejskog) i da taj koren znači “biti čvrst, potvrditi, pouzdano, verno, imati veru, verovati”.
Čak i Arapi imaju reč “amana” koja ima isto značenje i koja se pretvara u “amin” na isti način kao u hebrejskom. Muslimani reč “amin” koriste isto kao i Jevreji i hrišćani: kada završavaju molitvu.
Mnogi pobornici teozofije, afrocentričnih istorijskih teorija i ezoteričnog hrišćanstva smatraju da je reč “amin” povezana sa egipatskim bogom Amonom koji se ponekad naziva Amen. U jednom trenutku Amon se stopio sa bogom sunca Ra pa je postao Amon-Ra; bio je u toj formi kralj bogova i najvažnije egipatsko božanstvo, transcendentalno, samostvoreno i van konkurencije, zaštitnik siromašnih i centralno biće što se tiče lične pobožnosti.

 

[Lada]

Šta znači reč AMIN? Svi je koriste, a malo ko zna šta ona zapravo znači​

Ova reč se koristi u mnogo jezika, a koriste je i Arapi i muslimani, za iste svrhe kao i hrišćani​

Reč kojom se završava svaka molitva je - amin. A ona ima jednostavno značenje. Amin je reč koja potiče od hebrejske reči āmēn. Ova reč je jedna od retkih koja je ostala gotovo nepromenjena od svog nastanka. Preživela je hiljade godina, a njen oblik je samo prilagođen na nekoliko različitih jezika, dok je značenje ostalo isto.

Ova reč datira iz vremena prvih pisanih reči i pojavljuje se u najranijim jevrejskim spisima. Njeno značenje vezuje se za odobravanje i označava nešto što će se tek dogoditi. Prevod reči amin je – “neka bude tako!”, “Tako je!”. Amin se koristi i da se ukaže na to da se neko veoma slaže sa nečim i u tom smislu znači “vaistinu, bez sumnje, nesporno”.

Etimološki, ova reč dolazi od hebrejskog glagola “aman” što se prevodi kao “osnažiti, potvrditi”. Međutim, koren ove reči je opštesemitski i može se naći i u aramejskom jeziku kojim je govorio i na kojem je propovedao i sam Isus Hrist. U pravoslavnim jevanđeljima se ova reč koristi čak 77 puta, i to se većinom stavlja u usta Spasitelja.
Gramatičari smatraju da je suglasnički koren ove reči “amn” (jer “alef” ima funkciju suglasnika u morfologiji hebrejskog) i da taj koren znači “biti čvrst, potvrditi, pouzdano, verno, imati veru, verovati”.
Čak i Arapi imaju reč “amana” koja ima isto značenje i koja se pretvara u “amin” na isti način kao u hebrejskom. Muslimani reč “amin” koriste isto kao i Jevreji i hrišćani: kada završavaju molitvu.
Mnogi pobornici teozofije, afrocentričnih istorijskih teorija i ezoteričnog hrišćanstva smatraju da je reč “amin” povezana sa egipatskim bogom Amonom koji se ponekad naziva Amen. U jednom trenutku Amon se stopio sa bogom sunca Ra pa je postao Amon-Ra; bio je u toj formi kralj bogova i najvažnije egipatsko božanstvo, transcendentalno, samostvoreno i van konkurencije, zaštitnik siromašnih i centralno biće što se tiče lične pobožnosti.

Dobro objasnjenje...

 

[Lada]

Kamen sa srca​

Izraz "pao mi je kamen" sa srca donosi onome ko ga izgovara (pod određenim okolnostima) izuzetan osećaj olakšanja povodom razloga za koji se brinuo i koji mu nije davao mira. Okolnosti i razloga postoji bezbroj, a ja ću ovde navesti par primera:

Suze na bakinom licu kada vidi unuka da se iz vojske vraća (iako baka zna da rata više nema).
Sreća u očima majke kada joj sin kaže da se predomislio i da ipak hoće da nastavi školovanje.
Tihi uzdah zabrinutog tate koji, sa prozora vidi svoju ćerkicu kako se vraća kući pola sata ranije nego što su se dogovorili...

 

[Lada]

Carski rez – zašto se kaže
Frazem carski rez nastao je kao rezultat dvostruke greške: greške majke prirode i jedne obične lingvističke zablude. Sam taj izraz nastao je u XVII veku, ali je hirurški zahvat koji se njime označava („vađenje ploda iz majčine utrobe prorezivanjem trbušnog zida i materice”) postojao i mnogo ranije. Prema grčkim legendama, na taj način došao je na svet Dionis, bog vina i veselja, pa čak i bog lekarstva Asklepije. Rođenje pomoću carskog reza vezuje se i za neke junake narodnih epova (za mitskog heroja Rustema iz iranskog epa Šahname, na primer), a postojalo je i verovanje da su tako rođeni i glasoviti Rimljani Publije Kornelije Scipion Afrikanac, konzul i vojskovođa koji je porazio Kartaginjane, i sam Gaj Julije Cezar, veliki imperator. Rimski pisac i istoričar Plinije Stariji smatrao je da nadimak Cezar (izvorno Caesar) potiče od Caesares ili Caesaris, kako su se nazivali ljudi koji su ex utero matris exsecti, tj. „rođeni izrezani iz materice”.

Takvo rođenje Julija Cezara nikada nije dokazano, ali se izraz carski rez (latinski: sectio caesarea) ipak vezuje za njegovo ime. Ali o tome nešto kasnije. Sada još nekoliko reči o carskom rezu kao ljudskoj korekciji greške majke prirode.

Operacija vađenja deteta iz majčine utrobe izvodi se u slučajevima kada je, zbog različitih smetnji, porođaj prirodnim putem nemoguć ili opasan. To je danas rutinska hirurška intervencija, sa zanemarljivim procentom smrtnosti, a nekad je ishod tog zahvata, zbog trovanja i drugih komplikacija, bio koban za plod, a pogotovo za majku. U prošlosti se carski rez izvodio uglavnom na tek umrlim trudnicama (sectio caesarea in mortua). Razlozi su bili dvojaki: humani (da bi se spaslo dete) i magijski ili religijski. U Justinijanovom zakoniku zabeležene su stare rimske odredbe da se iz mrtve trudnice obavezno mora izvaditi dete. Po običajima nekih starih naroda, trudnica se nije smela sahraniti ili spaliti sa čedom u utrobi, a katolička crkva je u srednjem veku preporučivala da se dete izvadi iz mrtve majke, kako bi se, ako ostane u životu, moglo krstiti.

Mada postoje neke pretpostavke da je carski rez na živoj ženi primenjivan mnogo ranije, prvi takav zahvat izveden je tek negde oko 1500. godine. Taj poduhvat, kao prvi, pripisuje se izvesnom Jakobu Nuferu, švajcarskom kastratoru (štrojaču) svinja, koji je na taj način, uz prethodnu dozvolu sveštenika, a uz asistenciju mesnog dželata i prisustvo gradonačelnika i sudije, spasao sigurne smrti svoju suprugu i dete. Zabeleženo je da je nešto kasnije (tačnije, 1540) italijanski vidar Kristifor Baino izveo istu operaciju, spasavši jednu porodilju, ali, nažalost, ne i njeno dete. Već 1581. godine objavljena je prva monografija o carskom rezu. Napisao ju je francuski lekar Fransoa Ruse (Francois Rousset).

Vratimo se samom izrazu carski rez i lingvističkoj zabludi na kojoj se zasniva. Pošto se verovalo da je Cezar rođen izrezivanjem iz majčine utrobe, latanski naziv za tu operaciju, sectio caesarea (što je, u stvari, tautološki spoj dve reči istog ili vrlo sličnog značenja: sectio – „rezanje” i caesarea – „izrezan”; obe reči izvedene su iz glagola koji znače „seći, rezati” – prva iz secare, a druga iz caedere), pogrešno je protumačen, pa je ono caesarea povezano sa Caesar, što znači i „car”. Tako je onda, zahvaljujući grešci, nastao izraz carski rez.

Postoji još jedno tumačenje porekla tog izraza, ali i ono upućuje na vezu sa imenom Julija Cezara. U njegovom zakonu (Lex Caesarea), naime, bilo je propisano da se utroba svake žene umrle u poodmakloj trudnoći otvori, pa je, navodno, po njemu onda ta operacija nazvana carski (što će reći – cezarski) rez. Ni ta pretpostavka nije dokazana. Ostaje, dakle, zaključak da je izraz carski rez ipak nastao kao plod jedne lingvističke zablude. No, bez obzira na to, on je ušao u medicinsku terminologiju, pa i u običan svakodnevni govor, gde se upotrebljava u značenju: „energičan, spasonosan zahvat u rešavanju nekog teškog problema”.

 

[Lada]

Nema zime – zašto se kaže​

Da leti, kad sija sunce, nema zime, savršeno je jasno. Ali da i usred zime – nema zime, i to uprkos velikim hladnoćama i snegu, to je u najmanju ruku čudna stvar. U jeziku, međutim, ima svakakvih čuda, pa i to da zimi – nema zime. Mnogi se sećaju popularne pesme grupe Bijelo dugme, koja se, pod naslovom Hajdemo u planine, dugo puštala na radio-stanicama i koju i dalje rado slušaju stariji (i mlađi) ljubitelji zabavne muzike. U toj pesmi čuvena jugoslovenska rok grupa poziva: „Hajdemo u planine, jer tamo nema zime…” Da ne bi bilo zabune o čemu je reč, tu je i upozorenje: „Opleti šalove, šarene kapice, tople džempere, vunene rukavice…” Poruka je jasna: Obucite se dobro, jer će biti hladnoće, studeni, ali slobodno dođite, ništa ne brinite, ne bojte se, gore u planinama – nema zime.
Mada na prvi pogled može izgledati čudno, tu ipak nema nikakvog protivrečja. Radi se o tome da veza reči nema zime u srpskom jeziku ne mora značiti samo nema hladnoće, nema studeni, nema mraza i sl. Kao ustaljeni izraz, ta veza (sintagma) upotrebljava se u značenju: nema opasnosti, nema problema, u redu je, bez brige, ne treba se bojati, ne treba brinuti i sl. Kad, na primer, u novinama, u jeku zimske sezone, pročitamo krupan naslov „Na Kopaoniku nema zime”, jasno nam je da to znači: nema problema. Tako je isto i kad novinar, pišući o planinskom turizmu, poruči: „Nema zime za sezonu.” Ili kad iz „Elektroprivrede” preko novina stigne radosna vest: „Za struju nema zime.” (Bez brige, dakle, električne energije ima dovoljno.) Takvih primera upotrebe izraza nema zime (sa značenjem: nema problema) ima mnogo u štampi i literaturi, ali i u običnom, svakodnevnom govoru.
Mnogi sigurno misle kako nije potrebno da se poreklo tog izraza podrobnije objašnjava. Radi se, prosto, o prenesenom značenju, koje se razvilo na sasvim jednostavan način. Poznata je činjenica da zima donosi studen i druge nevolje i probleme, pa kad se kaže nema zime, to je isto kao da je rečeno nema nevolje, nema problema. Međutim, objašnjenje nije tako jednostavno, jer reč zima u tom izrazu nema baš nikakve veze sa rečju kojom se u srpskom jeziku označava najhladnije godišnje doba. Na pravi put u traganju za odgovorom kako je nastao izraz nema zime, i šta tu znači reč zima, ukazao je akademik Blaže Koneski, makedonski pesnik i jezikoslovac. On je, i sam veoma radoznao, čitajući neke stare grčke i cincarske (arumunske) rečnike, došao do zaključka da zima u izrazu o kojem je ovde reč ne znači „zima” („godišnje doba”), nego nešto sasvim drugo. I, zaista, u grčkom jeziku postoji reč zimiá, koja znači „šteta”. Iz grčkog su je preuzeli Cincari, u nešto izmenjenom obliku (zimie), i proširili po krajevima u kojima su bili nastanjeni (kod nas najviše po Makedoniji i Srbiji). Bavili su se uglavnom trgovinom i zanatom, pa su imali dosta dodira sa ljudima i mogli uticati da se neki njihovi izrazi prime i prošire u narodu. Većini je poznat Kir Janja, trgovac i zelenaš, lik iz komedije Jovana Sterije Popovića Tvrdica (1837). On u pojedinim momentima govori grčko-srpskim jezikom, a u sledećim čak i čistim grčkim (otuda mu i ono kir, što na grčkom znači „gospodin”). Isto tako su i Cincari, kao uspešni trgovci, znali i govorili grčki, pa je verovatno da su grčku reč zimiá upotrebljavali u hibridnom izrazu nema zimiá (sa značenjem: nema štete), a naš svet je to čuo kao nema zime.
Po prostonarodnoj etimologiji, dve glasovno slične reči (strana i naša), ukrštene su, uz zamenu značenja, pa se tako rodio poseban izraz, koji danas svi upotrebljavaju i ne razmišljajući o tome šta tu znači zima – uvereni, zapravo, da je to srpska reč. Na taj način promenilo se i prvobitno značenje izraza nema štete u: nema problema, nema nevolje, ne treba brinuti, u redu je itd. „I ovog puta se, mislim, dogodilo” – kaže profesor Koneski – „da je jedna obična semantička celina u jednom jeziku postala frazeologizam u drugom.”

 

[Lada]

OK – zašto se kaže​

U običnoj, pa i službenoj komunikaciji, kad se želi da iskaže saglasnost sa nekim predlogom, nekom tvrdnjom, ocenom i sl., obično se kaže okej (ili se napiše: OK). To bi trebalo da znači: „u redu”, „u redu je”, „tako je”, „sve je ispravno” i sl. Govori se i: Sve je to OK, umesto Sve je u redu, Sve je korektno itd. Isto značenje skraćenica OK ima i u engleskom jeziku, iz kojeg smo je preuzeli, kao što su je, pod snažnim uticajem engleskog, preuzeli i mnogi drugi evropski jezici.
Poreklo te, moglo bi se reći – međunarodne skraćenice, koja „pokriva” izraz „u redu”, više je nego zanimljivo. U lingvističkim raspravama i etimološkim rečnicima dato je više raznih objašnjenja kako je ona nastala. Ima čak desetak teorija o poreklu te skraćenice. Sve one slažu se samo u jednom: nastala je u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovde su navedena samo četiri najzanimljivija objašnjenja.
Prvo od njih upućuje na stari indijanski izraz okeh, sa značenjem: „tako je”, „to je tako”. To je onda preneseno u američki engleski izgovor kao oukej („ou-kei”), pa je prema tome načinjena skraćenica OK, sa istim značenjem kao kod Indijanaca.
Drugo objašnjenje vezuje se uz ime jednog ranijeg železničkog službenika, Obedija Kelija (Obadiah Kelly), koji je, navodno, uredan prijem poštanskih pošiljki, tačnije – paketa, potvrđivao inicijalima svog imena i prezimena – OK. Kasnije je to dobilo i opšte značenje: „u redu je”.
Treće objašnjenje nešto je duže i vezano je za određene istorijske događaje. Na predsedničkim izborima u SAD 1840. godine demokratski kandidat Martin van Buren nazvan je „Čarobnjak od Kinderhuka” (Wizard of Kinderhook), a kasnije i „Stari Kinderhuk” (Old Kinderhook), po imenu njegovog rodnog sela u Hadson Veliju. Prema nadimku Old Kinderhook, grupa demokrata, pobornika Van Burenovog izbora za predsednika SAD, osnovala je Demokratski OK klub (The Democratic OK Club). Van Burenovi pobornici uzeli su skraćenicu OK kao neku vrstu slogana, kojim su najbučniji propagandisti, uzvikujući oukej, razbijali mitinge protivničkih liberala. Kasnije je, navodno, izraz OK prihvaćen u opštem značenju kao sinonim za oznaku all right (čita se: „ol rajt”) – „u redu”, „u redu je”, ispočetka u smislu ocene podobnosti kandidata za članove već pomenutog Demokratskog OK kluba.
Četvrto objašnjenje polazi od pretpostavke da je skraćenica OK proizvod pravopisne greške, odnosno lošeg spelinga (bad spelling). Navodno su neki uglednici bili nedovoljno pismeni, nisu poznavali engleski pravopis, pa su izraz all correct pisali onako kako se izgovara („ol korekt”), dakle fonetski. Tako je onda umesto skraćenice AC (od all correct) ispala skraćenica OK (dosledno prema izgovoru), dok je značenje ostalo isto: „u redu je”, „sve je ispravno” i sl. Zanimljivo je da se takvo nepoznavanje engleskog pravopisa i toliki stepen nepismenosti, iz koje je proizašla i skraćenica OK, pripisuje uglednom Džonu Džekobu Astoru (John Jacob Astor), pa čak i predsedniku SAD, Endru Džeksonu (Andrew Jackson).
To tumačenje, samo bez pominjanja imena i istorijskog konteksta, prihvata i Bratoljub Klaić, u čijem je velikom Rječniku stranih riječi A–Ž zabeleženo: „O. K. (čit. o ke) – govorna skraćenica za engl. all correct (čit. ol korekt) – sve je ispravno, u redu je (američki izraz).”
Mada poreklo jedne od najpoznatijih skraćenica na svetu nije tačno utvrđeno, njeno značenje svi dobro znaju. Ona je veoma rasprostranjena i često se upotrebljava širom planete.