Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Комунисти никада нису ни крили да им је главни циљ револуција, завођење диктатуре пролетеријата, а четници главни непријатељи на том путу. Дража се борио за краља и отаџбину.
-
- Popularno:
- Da li se moglo izbeci stradanje...
- Kako će Putin stići do Budimpešte?
- Traži momka koji zna da kuva i pere
- Neiživljena devojka
- Proračunate prođu bolje?
- Zanimljivo pitanje.
- Vučić baba roga a narod stado bez...
- Da li pored memorijalnog centra u...
- Blokaderi sa fakulteta poručili...
- Zašto (i da li) više volite...
Злодела власти после Другог светског рата
- Začetnik teme aka_Koča
- Datum pokretanja
Комунисти никада нису ни крили да им је главни циљ револуција, завођење диктатуре пролетеријата, а четници главни непријатељи на том путу. Дража се борио за краља и отаџбину.
Пресретач
Buduća legenda
- Poruka
- 36.527
Као масон и сарадник ГРУ-а?
Па њему су Руси првом дали паре да изврши пуч против кнеза Павла, но он је проценио да тад пуч не би успео и вратио новац начелнику ГРУ-а!?
И сад се направи тоша и негирај ове факте.
Marko Mare Jaric
Poznat
- Poruka
- 9.913
Vidi,da su doživeli komuniste bili bi smatrani neprijateljima(što i jesu bili austrougarskom soldatu josipu)!!
-Rešenjem Vlade FNRJ (Pov. IV br. 1105/46 od 18. februara 1946), s potpisom bivšeg Srbina Aleksandra Rankovića (1909-1983),Udruženje srpskih ratnih dobrovoljaca 1912-1918. proglašeno je profašističkom organizacijom!!??-
- - - - - - - - - -
Забрањени интервју са Милунком Савић
Априла 1971. године Милунку Савић посетила је новинарка Љиљана Банићанин, написала репортажу о њој, која тада није објављена, јер је према схватањима власти била националистичка, величала је српског хероја.
„Обучена у два дебела џемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега умотана у зимско ћебе - тако нас је дочекала Милунка Савић, некадашња жена бомбаш, најхрабрија жена ратник у Првом светском рату, четири пута рањена, носилац Карађорђеве звезде с мачевима, две Легије части, Француског ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања. Сва одећа на њој већ давно је изгубила боју од дугог ношења и прања.
Затекли смо је у дворишту испред њене куће у Осмој новој 25, на Вождовцу, баш у тренутку када се дигла и кренула за пролећним сунцем - како се сунце помера тако и она иде за њим, али не скида дебеле џемпере. Иако јој је осамдесет година, креће се одсечно, а кад нас је поздравила, руком је замахнула као војник кад хоће да отпоздрави.
То двориште од једва десетак квадратних метара, једини је свет Милунке Савић - из њега већ две године она никуда не излази.
- Да могу, ишла бих некуд, било где, ал’ сам немоћна па не смем да кренем, а нема ко да ме води - каже Милунка Савић.
Када нас је увела у кућу, одмах је изнела свеску у којој је писало: „У случају да се нешто догоди Милунки Савић, одмах јавите Милени Станков, Милки Томић и Вишњи Минков на ове адресе ...“
- То су моје ћерке - каже Милунка.
На другом комаду хартије пише: „Ако некоме требају подаци о Милунки Савић, обратите се њеним друговима из рата Томи Војновићу и Аци Петровићу...“
- Једино ме они још нису заборавили - каже Милунка Савић - Други не знају ни да сам жива. Раније су бивши ратници долазили да ме виде, али су већ готово сви поумирали.
На испуцалим зидовима једине собе има само неколико фотографија. На једној је Милунка Савић као млади војник са расплетеном косом, на другој у униформи са ордењем. Затим су ту још две слике са војних свечаности и у једном раму неколико породичних фотографија. На зиду се виде трагови однетих рамова.
- Долазили су грдни људи да ме виде па кад пођу, понесу и слике.
- Ево, мама, ово си ти а ово су твоји другови војници - скиде Зора ону слику са војних свечаности.
- Дај да видим, нисам се дуго гледала. Да сте дошли пре шест година, били су они још живи. Зоро, а где ми је она слика са заставом?
- Не знам, мама, однео ју је онај официр што је долазио.
- А моје ордење?
- И то су ти однели. Долазио један човек па каже: ’Дај, баба, ја ћу их све лепо очистити и уредити.’ И више се није појављивао.“
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Српски Зејтинлик још скривен крај Крагујевца
В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ | 23. новембар 2016. 18:50 | Коментара: 15
После две деценије поново иницијатива да се обнови Централно гробље наше војске у Великом рату. После Другог светског рата на месту 2.500 крстача посађена шума
Између два рата окупаторско гробље није ни скрнављено, ни одржавано, а војници су и даље сахрањивани у Шумарицама, десно од каменог лава. Када је почео Други светски рат, Немци су се одужили, па опет нису дирали српско гробље, а своје су уредили и наставили ту да сахрањују војнике.
По ослобођењу, комунисти су, каже Самарџић, одмах порушили немачке и аустроугарске гробове, а затим су уништени и крстови са хумки родољуба, стрељаних 21. октобра 1941. Српско гробље у први мах није дирано, међутим, после неког времена, Радомир Ракоњац, болничар у централној болници српске војске, учесник албанске голготе и солунац, начуо је да се спрема рушење и послао сина Милована да кришом слика. И заиста, једне ноћи, однете су на хиљаде дрвених крстача. Остао је само мермерни лав и два камена споменика. Следећег пролећа на том месту посађена је шума.
- Да би прикрили трагове, комунисти су оставили део старог гробља из српско-турских ратова, да свако ко сазна да је ту некада постојало војничко гробље, помисли да је то то. Ни оно, међутим, није одржавано, а многи споменици су измештени приликом изградње етно-куће - каже Самарџић, и подсећа да је то било у складу са тадашњом идеологијом која је признавала само предкумановску Србију. Зато мисли да је прави тренутак да се неправда исправи.
http://www.novosti.rs/вести/насловн...-Srpski-Zejtinlik-jos-skriven-kraj-Kragujevca
В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ | 23. новембар 2016. 18:50 | Коментара: 15
После две деценије поново иницијатива да се обнови Централно гробље наше војске у Великом рату. После Другог светског рата на месту 2.500 крстача посађена шума
Између два рата окупаторско гробље није ни скрнављено, ни одржавано, а војници су и даље сахрањивани у Шумарицама, десно од каменог лава. Када је почео Други светски рат, Немци су се одужили, па опет нису дирали српско гробље, а своје су уредили и наставили ту да сахрањују војнике.
По ослобођењу, комунисти су, каже Самарџић, одмах порушили немачке и аустроугарске гробове, а затим су уништени и крстови са хумки родољуба, стрељаних 21. октобра 1941. Српско гробље у први мах није дирано, међутим, после неког времена, Радомир Ракоњац, болничар у централној болници српске војске, учесник албанске голготе и солунац, начуо је да се спрема рушење и послао сина Милована да кришом слика. И заиста, једне ноћи, однете су на хиљаде дрвених крстача. Остао је само мермерни лав и два камена споменика. Следећег пролећа на том месту посађена је шума.
- Да би прикрили трагове, комунисти су оставили део старог гробља из српско-турских ратова, да свако ко сазна да је ту некада постојало војничко гробље, помисли да је то то. Ни оно, међутим, није одржавано, а многи споменици су измештени приликом изградње етно-куће - каже Самарџић, и подсећа да је то било у складу са тадашњом идеологијом која је признавала само предкумановску Србију. Зато мисли да је прави тренутак да се неправда исправи.
http://www.novosti.rs/вести/насловн...-Srpski-Zejtinlik-jos-skriven-kraj-Kragujevca
BLAJBI
Zaslužan član
- Poruka
- 103.496
Sve sto je napisano bilo gde nakon 1988. i dolaska cetnika na vlast u Sr5biji izgurani Amerikancima je cetnicka basura koja ce trajati dok oni budu na vlasti.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
BLAJBI
Zaslužan član
- Poruka
- 103.496
Четници дошли власт 1988. Јел ти стварно имаш 70 година како тврдиш или 10?
Ja sam 1988. prvi put u zivotu video bradate spodobe covekolikog oblika na mitinzima podrske Vuku Draskovicu.
Mislio sam da je ta vrsta zivotinja odavno iskorenjena, ali sam pogresio.
- Poruka
- 76.576
Али Вук Драшковић није дошао на власт 1988. године. Ипак си ти нешто помешао. Мало си се погубио или шта већ...
Marko Mare Jaric
Poznat
- Poruka
- 9.913
Taj mali hrvatić ima stra' od četnika samo tako.
Taj se čak i deda mraza plaši zato što isti nosi bradu
Mis'im ako i trebaju da se plaše
Poslednja izmena:
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Ти то дете из црвене фамилије Драшковића који је у својим књигама четнике описао горе од свих партизанских књига називаш четником?
То није четник, то је инструмент другова твог тате, исто као и човек кога сам некада волео, Војислав Шешељ...
a Danica? ona je ipak iz Djurisicevog kraja
proka
Legenda
- Poruka
- 57.098
a kaže se kakva žena takav i muškarac 
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Најновији фељтон у Новостима, Личне Брозове жртве
Stradanje profesora Bože Karličića
Književnik i akademik Dragoslav Mihailović
Na samom početku pedesete godine, šef države Josip Broz prima dvadeset pet novopazarskih učenika, koji su uglavnom stariji nego redovni maturanti, direktora škole i nekoliko profesora
MITA Miljković je bio ministar prosvete Srbije četrdeset devete godine, kad sam kao jedan od dvojice "najboljih maturanata" ćuprijske gimnazije, zajedno s velikom grupom svršenih gimnazijalaca iz Srbije, bio na prijemu u Ministarstvu. Vrlo retko se sretao, obično kad je u društvu zajedničkog prijatelja glumca Ljube Tadića, i to uvek slučajno, i svaki put ga, možda nedelikatno ali sa simpatijama, podsećam na taj događaj. Sad mu, uz Ljubinu prethodnu najavu, to napominjem i u posveti knjige koju mu nosim.
"Da", kaže on, pritiskajući dlanom korice i smešeći se očima. "Onda smo išli na ručak na Kalemegdanskoj terasi." I dodaje da je tada, uz još neke danas poznate ljude, kao maturant iz Kragujevca bio i humorista Vlada Bulatovića Vib.
TOGA se ja ne sećam, kao što se i čitave te posete vrlo rđavo sećam. Čak sam godinama mislio da sam bio na prijemu kod ministra koji se zvao Miletić, sve dok mi on sam, uz dobrodušan osmeh, jedanput nije objasnio: "To sam bio ja." Ali od prvog susreta u našem ponovnom upoznavanju dopada mi se u njegovom ponašanju nešto što mi se čini tipično srbijanskim, iako znam da je poreklom iz Vrlike kod Knina - neka smirena skromnost, osmeh u očima i na širokom licu s pomalo smešnim brčićima, i nekakva, rekao bih, seljačka, iako čovek deluje upravo gospodstveno, širina, trpeljivost i otvorenost bez ikakve poze.
Malo kasnije, on će mi reći: "Znao sam da se hapsi i mislio sam, neću da ti krijem, da treba da se hapsi" - nije upotrebio zamenicu vas - ali meni to kad njega nekako ne smeta.
Sad sam došao da razjasnim nešto drugo. Nedavno sam, u "Politici" i "Borbi" od 4. januara 1950, našao članke - na prvoj strani! - o poseti dvadeset pet svršenih đaka novopazarske Učiteljske škole Josipu Brozu, s kojima je bilo i nekoliko njihovih nastavnika. Tada je započela tragedija profesora te škole Bože Karličića, oca Dubravke Mićunović i Krinke Anđelković, sa čijim sam porodicama u Beogradu u prijateljstvu. Prema novinama, tom prijemu prisustvovao je i republički ministar prosvete Mita Miljković.
SUROVO KAŽNjENI MLADIĆ
AUTOR ovog feljtonskog zapisa Dragoslav Mihailović, umesto mirnog profesorskog i akademskog života, odlučio je da bude angažovan i prisutan u ne baš bezopasnim vodama istinske književnosti. Legitimisao se kao čovek koji širom otvorenih očiju posmatra i slika stvarnost i bez kalkulacija o ceni koštanja stvara i piše. Pošten odnos prema životu i jasno iskazani stavovi, odveli su ga prvo na Goli otok, a kasnije su mu knjige zabranjivane i bio je izložen nemilosrdnom progonu.
Posle povratka sa Otoka, njegova golgota se nastavila. Surovo kažnjen još kao mladić, a potom šikaniran i izopšten od strane komunističkog režima, dugo vremena sa fakultetskom diplomom radio je razne poslove: kao impresario u cirkusu, prodavac jaja, urednik u časopisu "Hrana i ishrana", a zbog svoje biografije često je dobijao otkaze.
Dragana Matović
BOŽIDAR Karličić, rođen 1905. godine u Sjenici, ostao je bez majke još pre balkanskih ratova. Otac mu se zatim ponovo oženio, ali je 1913. godine tokom Drugog balkanskog rata ubijen od bugarske vojske. Deca su nastavila da žive s maćehom. Devetsto četrnaeste izbio je svetski rat i, kada je posle godinu i po Srbija okupirana, maćeha se, na užas malog grada, saživela s nekim austrijskim okupatorskim vojnikom. S njim je, još dok je rat trajao, rodila najpre dečaka, a po završetku ratnih sukoba i devojčicu.
Sa okupatorskom vojskom 1918. iz Sjenice je nestao i otac ove dece. Mlada žena tada je došla u opasnost da je se muževljeva familija odrekne. Trinaestogodišnji Boža, međutim, koji je pamtio koliko se ona, uprkos svemu, brinula o porodici, uzeo je u zaštitu i nije dozvolio da joj se išta desi. Ostavši da živi u istoj kući s njom, maćehinog sina je, kad je ovaj malo odrastao, dao na učenje kamenorezačkog zanata, a ćerku zbrinuo u nekoj familiji izvan Sjenice. Staraće se o njima i kasnije, kao da im je stariji brat, sve dok ne izađu na životni put.
BISTAR i prilježan, Boža Karličić je u rodnom mestu završio osnovnu školu i nižu gimnaziju, a onda, uz stipendiju ratnog siročeta, i učiteljsku školu u Skoplju. Potom, neprestano se usavršavajući, u Varšavi diplomira na Institutu za defektologiju, a u Beogradu na grupi za pedagogiju Filozofskog fakulteta. Poslednjih godina pred drugi rat radi kao nastavnik u školi za defektnu decu u Beogradu.
Drugi svetski rat je kao rezervni jugoslovenski oficir proveo u zarobljeništvu. Levičarskih ubeđenja, aktivan je komunistički propagator i u zarobljeničkom logoru, zbog čega je, po kazni, promenio više oflaga. Vratio se u Beograd, gde mu je živela porodica sa dve male ćerke, četrdeset pete godine.
Posle rata, radi u Beogradu i Negotinu, a od januara 1949. je u svom rodnom kraju, u Učiteljskoj školi u Novom Pazaru, koja ga je, kao Sandžakliju, pozvala u stručnu pomoć. Živeći napola u Beogradu a napola u Novom Pazaru, razredni starešina Boža Karličić kroz godinu dana izvodi na maturu prvu generaciju novopazarskih učiteljaca.
UČENICI tog razreda su bivši partizanski borci koji su donekle zaostali u školovanju, zbog čega su stekli pravo da već posle tri godine polažu viši tečajni ispit. Vatreni aktivisti, oni ističu da jedva čekaju da stignu "na teren" zaostalih sandžačkih sela i da počnu da vaspitavaju i obučavaju decu.
Partija u tom trenutku vodi neku kampanju u prosveti - njen organizator je Milovan Đilas - i želi da je obeleži nečim spektakularnim. Odlučuju se da Broz primi najuspešniji razred neke škole i izbor pada na učiteljce iz Novog Pazara. U Beograd putuju maturanti Bože Karličića.
Tako, na samom početku pedesete godine, šef države prima dvadeset pet novopazarskih učenika, koji su uglavnom stariji nego redovni maturanti, direktora i nekoliko profesora. S njima je i ministar prosvete Srbije Mita Miljković.
Prijem teče u ugodnom raspoloženju. Dvorski fotograf pravi nekoliko fotografija na kojima se vide razdragana lica domaćina i posetilaca. Profesora Bože Karličića, slučajno ili namerno, na fotografijama nema.
Kad dođu na red, svi izražavaju svoja egzaltirana mišljenja. Samo Boža ima da kaže nešto kritičko. Koliko je porodica saznala, prema rečima ćerke Krinke, on je rekao "drugu Titu" da deca u Novom Pazaru žive u veoma teškim uslovima, da nemaju olovke i sveske za učenje, dok na drugoj strani vide da se rukovodioci odaju slatkom životu.
PROFESOROVE reči su izazvale konsternaciju, ali prijem se završio mirno. Đaci i nastavnici su se vratili u Novi Pazar.
Odmah po povratku u Novi Pazar, međutim, Boži Karličiću je organizovan bojkot. Dvadesetak dana kasnije, "sami učenici" izbacili su profesora iz škole.
On se vratio porodici u Beograd. Jula te godine bio je uhapšen i, novembra pedesete, kažnjen na dve godine kazneno-popravnog rada i sa šestom grupom doteran na Goli otok.
U porodici se smatra da je na Otoku bio dva puta bojkotovan "zato što nije mogao nikoga da udari". Nekad ovisok, lep čovek, kući se vratio novembra pedeset prve teško bolestan i potpuno izmenjena lika. Živeo je još četiri godine i početkom pedeset šeste, tek napunivši pedeset prvu, umro. Porodici je izgledalo da je pušten samo da ne bi skončao u logoru.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:637045-Stradanje-profesora-Boze-Karlicica
Stradanje profesora Bože Karličića
Književnik i akademik Dragoslav Mihailović
Na samom početku pedesete godine, šef države Josip Broz prima dvadeset pet novopazarskih učenika, koji su uglavnom stariji nego redovni maturanti, direktora škole i nekoliko profesora
MITA Miljković je bio ministar prosvete Srbije četrdeset devete godine, kad sam kao jedan od dvojice "najboljih maturanata" ćuprijske gimnazije, zajedno s velikom grupom svršenih gimnazijalaca iz Srbije, bio na prijemu u Ministarstvu. Vrlo retko se sretao, obično kad je u društvu zajedničkog prijatelja glumca Ljube Tadića, i to uvek slučajno, i svaki put ga, možda nedelikatno ali sa simpatijama, podsećam na taj događaj. Sad mu, uz Ljubinu prethodnu najavu, to napominjem i u posveti knjige koju mu nosim.
"Da", kaže on, pritiskajući dlanom korice i smešeći se očima. "Onda smo išli na ručak na Kalemegdanskoj terasi." I dodaje da je tada, uz još neke danas poznate ljude, kao maturant iz Kragujevca bio i humorista Vlada Bulatovića Vib.
TOGA se ja ne sećam, kao što se i čitave te posete vrlo rđavo sećam. Čak sam godinama mislio da sam bio na prijemu kod ministra koji se zvao Miletić, sve dok mi on sam, uz dobrodušan osmeh, jedanput nije objasnio: "To sam bio ja." Ali od prvog susreta u našem ponovnom upoznavanju dopada mi se u njegovom ponašanju nešto što mi se čini tipično srbijanskim, iako znam da je poreklom iz Vrlike kod Knina - neka smirena skromnost, osmeh u očima i na širokom licu s pomalo smešnim brčićima, i nekakva, rekao bih, seljačka, iako čovek deluje upravo gospodstveno, širina, trpeljivost i otvorenost bez ikakve poze.
Malo kasnije, on će mi reći: "Znao sam da se hapsi i mislio sam, neću da ti krijem, da treba da se hapsi" - nije upotrebio zamenicu vas - ali meni to kad njega nekako ne smeta.
Sad sam došao da razjasnim nešto drugo. Nedavno sam, u "Politici" i "Borbi" od 4. januara 1950, našao članke - na prvoj strani! - o poseti dvadeset pet svršenih đaka novopazarske Učiteljske škole Josipu Brozu, s kojima je bilo i nekoliko njihovih nastavnika. Tada je započela tragedija profesora te škole Bože Karličića, oca Dubravke Mićunović i Krinke Anđelković, sa čijim sam porodicama u Beogradu u prijateljstvu. Prema novinama, tom prijemu prisustvovao je i republički ministar prosvete Mita Miljković.
SUROVO KAŽNjENI MLADIĆ
AUTOR ovog feljtonskog zapisa Dragoslav Mihailović, umesto mirnog profesorskog i akademskog života, odlučio je da bude angažovan i prisutan u ne baš bezopasnim vodama istinske književnosti. Legitimisao se kao čovek koji širom otvorenih očiju posmatra i slika stvarnost i bez kalkulacija o ceni koštanja stvara i piše. Pošten odnos prema životu i jasno iskazani stavovi, odveli su ga prvo na Goli otok, a kasnije su mu knjige zabranjivane i bio je izložen nemilosrdnom progonu.
Posle povratka sa Otoka, njegova golgota se nastavila. Surovo kažnjen još kao mladić, a potom šikaniran i izopšten od strane komunističkog režima, dugo vremena sa fakultetskom diplomom radio je razne poslove: kao impresario u cirkusu, prodavac jaja, urednik u časopisu "Hrana i ishrana", a zbog svoje biografije često je dobijao otkaze.
Dragana Matović
BOŽIDAR Karličić, rođen 1905. godine u Sjenici, ostao je bez majke još pre balkanskih ratova. Otac mu se zatim ponovo oženio, ali je 1913. godine tokom Drugog balkanskog rata ubijen od bugarske vojske. Deca su nastavila da žive s maćehom. Devetsto četrnaeste izbio je svetski rat i, kada je posle godinu i po Srbija okupirana, maćeha se, na užas malog grada, saživela s nekim austrijskim okupatorskim vojnikom. S njim je, još dok je rat trajao, rodila najpre dečaka, a po završetku ratnih sukoba i devojčicu.
Sa okupatorskom vojskom 1918. iz Sjenice je nestao i otac ove dece. Mlada žena tada je došla u opasnost da je se muževljeva familija odrekne. Trinaestogodišnji Boža, međutim, koji je pamtio koliko se ona, uprkos svemu, brinula o porodici, uzeo je u zaštitu i nije dozvolio da joj se išta desi. Ostavši da živi u istoj kući s njom, maćehinog sina je, kad je ovaj malo odrastao, dao na učenje kamenorezačkog zanata, a ćerku zbrinuo u nekoj familiji izvan Sjenice. Staraće se o njima i kasnije, kao da im je stariji brat, sve dok ne izađu na životni put.
BISTAR i prilježan, Boža Karličić je u rodnom mestu završio osnovnu školu i nižu gimnaziju, a onda, uz stipendiju ratnog siročeta, i učiteljsku školu u Skoplju. Potom, neprestano se usavršavajući, u Varšavi diplomira na Institutu za defektologiju, a u Beogradu na grupi za pedagogiju Filozofskog fakulteta. Poslednjih godina pred drugi rat radi kao nastavnik u školi za defektnu decu u Beogradu.
Drugi svetski rat je kao rezervni jugoslovenski oficir proveo u zarobljeništvu. Levičarskih ubeđenja, aktivan je komunistički propagator i u zarobljeničkom logoru, zbog čega je, po kazni, promenio više oflaga. Vratio se u Beograd, gde mu je živela porodica sa dve male ćerke, četrdeset pete godine.
Posle rata, radi u Beogradu i Negotinu, a od januara 1949. je u svom rodnom kraju, u Učiteljskoj školi u Novom Pazaru, koja ga je, kao Sandžakliju, pozvala u stručnu pomoć. Živeći napola u Beogradu a napola u Novom Pazaru, razredni starešina Boža Karličić kroz godinu dana izvodi na maturu prvu generaciju novopazarskih učiteljaca.
UČENICI tog razreda su bivši partizanski borci koji su donekle zaostali u školovanju, zbog čega su stekli pravo da već posle tri godine polažu viši tečajni ispit. Vatreni aktivisti, oni ističu da jedva čekaju da stignu "na teren" zaostalih sandžačkih sela i da počnu da vaspitavaju i obučavaju decu.
Partija u tom trenutku vodi neku kampanju u prosveti - njen organizator je Milovan Đilas - i želi da je obeleži nečim spektakularnim. Odlučuju se da Broz primi najuspešniji razred neke škole i izbor pada na učiteljce iz Novog Pazara. U Beograd putuju maturanti Bože Karličića.
Tako, na samom početku pedesete godine, šef države prima dvadeset pet novopazarskih učenika, koji su uglavnom stariji nego redovni maturanti, direktora i nekoliko profesora. S njima je i ministar prosvete Srbije Mita Miljković.
Prijem teče u ugodnom raspoloženju. Dvorski fotograf pravi nekoliko fotografija na kojima se vide razdragana lica domaćina i posetilaca. Profesora Bože Karličića, slučajno ili namerno, na fotografijama nema.
Kad dođu na red, svi izražavaju svoja egzaltirana mišljenja. Samo Boža ima da kaže nešto kritičko. Koliko je porodica saznala, prema rečima ćerke Krinke, on je rekao "drugu Titu" da deca u Novom Pazaru žive u veoma teškim uslovima, da nemaju olovke i sveske za učenje, dok na drugoj strani vide da se rukovodioci odaju slatkom životu.
PROFESOROVE reči su izazvale konsternaciju, ali prijem se završio mirno. Đaci i nastavnici su se vratili u Novi Pazar.
Odmah po povratku u Novi Pazar, međutim, Boži Karličiću je organizovan bojkot. Dvadesetak dana kasnije, "sami učenici" izbacili su profesora iz škole.
On se vratio porodici u Beograd. Jula te godine bio je uhapšen i, novembra pedesete, kažnjen na dve godine kazneno-popravnog rada i sa šestom grupom doteran na Goli otok.
U porodici se smatra da je na Otoku bio dva puta bojkotovan "zato što nije mogao nikoga da udari". Nekad ovisok, lep čovek, kući se vratio novembra pedeset prve teško bolestan i potpuno izmenjena lika. Živeo je još četiri godine i početkom pedeset šeste, tek napunivši pedeset prvu, umro. Porodici je izgledalo da je pušten samo da ne bi skončao u logoru.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:637045-Stradanje-profesora-Boze-Karlicica
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
наставак..."Личне Брозове жртве"
2.Legende i činjenice o ekserima u glavi
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:637137-Legende-i-cinjenice-o-ekserima-u-glavi
3.Kako je Petko Miletić poslat u smrt
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:637294-Kako-je-Petko-Miletic-poslat-u-smrt
4.Velika "rupa" u Titovoj biografiji
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:637475-Velika-rupa-u-Titovoj-biografiji
5.Tito lako zaboravlja svoje saradnike
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:637637-Tito-lako-zaboravlja-svoje-saradnike
2.Legende i činjenice o ekserima u glavi
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:637137-Legende-i-cinjenice-o-ekserima-u-glavi
3.Kako je Petko Miletić poslat u smrt
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:637294-Kako-je-Petko-Miletic-poslat-u-smrt
4.Velika "rupa" u Titovoj biografiji
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:637475-Velika-rupa-u-Titovoj-biografiji
5.Tito lako zaboravlja svoje saradnike
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:637637-Tito-lako-zaboravlja-svoje-saradnike
BLAJBI
Zaslužan član
- Poruka
- 103.496
Sta jis necete IZMISLITI!?
Kako vam masta radi iza manastirskih zidova.....
Kako vam masta radi iza manastirskih zidova.....
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Комунистички прогон лекара
Доцент Др Јован Мијушковић, који је 1928. године у Ваљеву извршио прву операцију на отвореном срцу, у истој групи са Др Стефановићем је стрељан у Београду „као сарадник окупатора јер је организовао санитетски кордон кроз који су морали да прођу све избеглице, које су после пропасти Југославије прелазиле у Србију. На тај је начин чувао немачке војнике од могуће епидемије. “
ПИШЕ: Миша МАТИЋ
(…) Четрнаест година после смрти др Владана Ђорђевића у Београд долазе комунистички властодршци. Иако смо у предхосном делу видели да су први српски лекари прогоњени по политичким и идеолошким основама, од протеривања до осуде на временске затворске казне, ово што предстоји по завршетку Другог светског рата, није забележено у историји Србије.
Током рата дешавала су се убиства лекара, како у борби са непријатељем, тако и у логорима које су држали Немачки окупатори. На списку 1000 погинулих припадника ЈВУО налазе се имена лекара: др Миливоје Николић, др Божин Петрашиновић, др Живорад Николић, др Франц Кашиковић, др Јован Кашиковић, др Лепосава Јелић Живковиж, др Живан Живковић, др Слободан Глигоријвић, др Милан Апостоловић ( носилац Карађорђеве звезде )… На падинама Зеленгоре пролећа 1945. убијен је и др Јуре Пашкаван, Хрват из Ријеке, лични лекар генерала Драже Михаиловића.
Партизанске јединице свој крвави пир отпочињу масовним убиствима интелектуалног и слободоумног становништва још у току такозване Ужичке републике, па оно што је дошло после 1. септембра 1944. из данашње перспективе не представља никакво изненађење.
Новембра 1944. године у Београду, на непознатој локацији убијен је и закопан, без обележеног гроба проф. Др Светислав Стефановић, лекар, оснивач Катедре за патологију и оснивач Српског лекарског друштва. Проглашен је „народним непријатељем“ због своје књижевне делатности, заправо само због тога што је у време окупације био на челу СКЗ и зато што је 1934. превео Мусолинијево дело „Држава“ на српски језик. Извесно је да је био бољи лекар и бољи књижевник од многих који су касније креирали књижевну сцену и успостављали научне нормативе у медицини.
Доцент Др Јован Мијушковић, који је 1928. године у Ваљеву извршио прву операцију на отвореном срцу, у истој групи са Др Стефановићем је стрељан у Београду „као сарадник окупатора јер је организовао санитетски кордон кроз који су морали да прођу све избеглице, које су после пропасти Југославије прелазиле у Србију. На тај је начин чувао немачке војнике од могуће епидемије. “ Са медицинског факултета је ликвидирано или искључено у периоду од 1944. до 1945. укупно 25 наставника свих звања и то:
Оснивача – 1
Академика – 2
Редовних професора – 16
Доцената – 5
Асистената – 1
Проф Др Александар Костић и његова супруга др Смиља Јоксић – Костић искључени су са Медицинског факултета у Београду 1952. односно 1954. Проф. Др Александар Костић био је оснивач Медицинског факултета у Београду. Шеф катедре за Хистологију, Предавач на више Европских универзитета, носилац многох страних и домаћих одликовања, међу којима и француске Легије части.
Проф. Др Смиља Јоксић – Костић, била је редовни професор Медицинског факултета у Београду, на катедри Интерна медицина. Била је један од оснивача Дечје клинике у Тиршовој и шеф дечјег диспанзера ове клинике. У то доба, од њих није било бољих лекара у Европи, али овде нису били ваљани. Син Вања им је 1943. погинуо у редовима ЈВуО, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића. Млађи син, потоњи композитор Воки,био је од 1946. две године на робији због растурања антикомунистичких летака. Академик Александар Костић је искључен са Медицинског факултета на предлог Др Душана Ђурића Зинаје.
Др Зинаја као партизански лекар постаје професор на Медицинском факултету, на предмету Хиргија. Како сведоче његови студенти и асистенти , на предавања из предмета Хирургија, студенте је упућивао на предавања код асистената, док им је он држао предавања из „партизанске хиргије“. Његов син Иван Ђурић је био потоњи председнички кандидат Реформске странке Анте Марковића, док му је близак рођак био и архитекста Богдан Богдановић, некадашњи градоначелник Београда. Оспорити мишљење партизанског хирурга, оснивача Прве пролетерске није могао ни оснивач Медицинског факултета и четнички отац. Страдање бољег било је неминовно.
3.
У трагичном случају доц. Др Јована Мијушковића, сазнајемо да је 1928. прва опрација на отвореном срцу обављена у Ваљеву. Из овог града је и један од двојице оснивача четничког покрета др Милорад Гођевац. Рођен је у Ваљеву 12. марта 1860. године. Медицину је студирао и докторирао у Бечу 1889. године. Лекарску каријеру започиње у Kњажевцу, као државни лекар, а наставља је у Београду, где од 1889. године обавља дужност управника санитета. У време Великог рата, као резервни мајор пролази Албанску голготу, радећи у пољским болницама, а 1916. по налогу Министарства војног одлази у Француску као школски лекар који брине о српској деци која су била на школовању у Француској.
После рата враћа се на стару дужност управника санитета Београдске вароши. Од априла 1925. био је Начелник министарства социјалне политике, међутим у мају исте године је пензионисан. Доктор Гођевац са својим пријатељем, Луком Ћеловићем Требињцем, председником Београдске задруге, оснива Одбор за помагање четничке акције у Старој Србији. На идеју о четничком покрету дошао је др Гођевац, лечећи избеглице из Македоније, који су му причали о акцијама бугарских комита. Kада им се 1903. придружио генерал Јован Атанацковић, тајно од Владе, оснивају Српски комитет. Kомитет се тајно финансирао преко Београдске задруге и добровољним прилозима др Гођевца и Луке Ћеловића, а прву јединицу у борбу против Турака 1904. из Београда одводи војвода Анђелко Анђелић.
Kћерка председника ваљевске општине, при пријави доктората о себи пише овако: „Рођена сам 3. октобра 1887. године у Ваљеву као кћерка трговца Јанка Бабића из Ваљева и његове жене Јелене, рођене Митровић и православне сам вере. Школске године 1904/5. завршила сам 8. разред у ИИИ београдској гимназији и у истој матурирала 23. маја 1905. године „У зимском семестру 1905/6. уписала сам Медицински факултет Универзитета у Цириху, а после пет семестара студија на том универзитету, у зимском семестру 1908/9. уписала сам се на Медицински факултет Универзитета у Берлину.” 1911.
Доцент Др Јован Мијушковић, који је 1928. године у Ваљеву извршио прву операцију на отвореном срцу, у истој групи са Др Стефановићем је стрељан у Београду „као сарадник окупатора јер је организовао санитетски кордон кроз који су морали да прођу све избеглице, које су после пропасти Југославије прелазиле у Србију. На тај је начин чувао немачке војнике од могуће епидемије. “
ПИШЕ: Миша МАТИЋ
(…) Четрнаест година после смрти др Владана Ђорђевића у Београд долазе комунистички властодршци. Иако смо у предхосном делу видели да су први српски лекари прогоњени по политичким и идеолошким основама, од протеривања до осуде на временске затворске казне, ово што предстоји по завршетку Другог светског рата, није забележено у историји Србије.
Током рата дешавала су се убиства лекара, како у борби са непријатељем, тако и у логорима које су држали Немачки окупатори. На списку 1000 погинулих припадника ЈВУО налазе се имена лекара: др Миливоје Николић, др Божин Петрашиновић, др Живорад Николић, др Франц Кашиковић, др Јован Кашиковић, др Лепосава Јелић Живковиж, др Живан Живковић, др Слободан Глигоријвић, др Милан Апостоловић ( носилац Карађорђеве звезде )… На падинама Зеленгоре пролећа 1945. убијен је и др Јуре Пашкаван, Хрват из Ријеке, лични лекар генерала Драже Михаиловића.
Партизанске јединице свој крвави пир отпочињу масовним убиствима интелектуалног и слободоумног становништва још у току такозване Ужичке републике, па оно што је дошло после 1. септембра 1944. из данашње перспективе не представља никакво изненађење.
Новембра 1944. године у Београду, на непознатој локацији убијен је и закопан, без обележеног гроба проф. Др Светислав Стефановић, лекар, оснивач Катедре за патологију и оснивач Српског лекарског друштва. Проглашен је „народним непријатељем“ због своје књижевне делатности, заправо само због тога што је у време окупације био на челу СКЗ и зато што је 1934. превео Мусолинијево дело „Држава“ на српски језик. Извесно је да је био бољи лекар и бољи књижевник од многих који су касније креирали књижевну сцену и успостављали научне нормативе у медицини.
Доцент Др Јован Мијушковић, који је 1928. године у Ваљеву извршио прву операцију на отвореном срцу, у истој групи са Др Стефановићем је стрељан у Београду „као сарадник окупатора јер је организовао санитетски кордон кроз који су морали да прођу све избеглице, које су после пропасти Југославије прелазиле у Србију. На тај је начин чувао немачке војнике од могуће епидемије. “ Са медицинског факултета је ликвидирано или искључено у периоду од 1944. до 1945. укупно 25 наставника свих звања и то:
Оснивача – 1
Академика – 2
Редовних професора – 16
Доцената – 5
Асистената – 1
Проф Др Александар Костић и његова супруга др Смиља Јоксић – Костић искључени су са Медицинског факултета у Београду 1952. односно 1954. Проф. Др Александар Костић био је оснивач Медицинског факултета у Београду. Шеф катедре за Хистологију, Предавач на више Европских универзитета, носилац многох страних и домаћих одликовања, међу којима и француске Легије части.
Проф. Др Смиља Јоксић – Костић, била је редовни професор Медицинског факултета у Београду, на катедри Интерна медицина. Била је један од оснивача Дечје клинике у Тиршовој и шеф дечјег диспанзера ове клинике. У то доба, од њих није било бољих лекара у Европи, али овде нису били ваљани. Син Вања им је 1943. погинуо у редовима ЈВуО, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића. Млађи син, потоњи композитор Воки,био је од 1946. две године на робији због растурања антикомунистичких летака. Академик Александар Костић је искључен са Медицинског факултета на предлог Др Душана Ђурића Зинаје.
Др Зинаја као партизански лекар постаје професор на Медицинском факултету, на предмету Хиргија. Како сведоче његови студенти и асистенти , на предавања из предмета Хирургија, студенте је упућивао на предавања код асистената, док им је он држао предавања из „партизанске хиргије“. Његов син Иван Ђурић је био потоњи председнички кандидат Реформске странке Анте Марковића, док му је близак рођак био и архитекста Богдан Богдановић, некадашњи градоначелник Београда. Оспорити мишљење партизанског хирурга, оснивача Прве пролетерске није могао ни оснивач Медицинског факултета и четнички отац. Страдање бољег било је неминовно.
3.
У трагичном случају доц. Др Јована Мијушковића, сазнајемо да је 1928. прва опрација на отвореном срцу обављена у Ваљеву. Из овог града је и један од двојице оснивача четничког покрета др Милорад Гођевац. Рођен је у Ваљеву 12. марта 1860. године. Медицину је студирао и докторирао у Бечу 1889. године. Лекарску каријеру започиње у Kњажевцу, као државни лекар, а наставља је у Београду, где од 1889. године обавља дужност управника санитета. У време Великог рата, као резервни мајор пролази Албанску голготу, радећи у пољским болницама, а 1916. по налогу Министарства војног одлази у Француску као школски лекар који брине о српској деци која су била на школовању у Француској.
После рата враћа се на стару дужност управника санитета Београдске вароши. Од априла 1925. био је Начелник министарства социјалне политике, међутим у мају исте године је пензионисан. Доктор Гођевац са својим пријатељем, Луком Ћеловићем Требињцем, председником Београдске задруге, оснива Одбор за помагање четничке акције у Старој Србији. На идеју о четничком покрету дошао је др Гођевац, лечећи избеглице из Македоније, који су му причали о акцијама бугарских комита. Kада им се 1903. придружио генерал Јован Атанацковић, тајно од Владе, оснивају Српски комитет. Kомитет се тајно финансирао преко Београдске задруге и добровољним прилозима др Гођевца и Луке Ћеловића, а прву јединицу у борбу против Турака 1904. из Београда одводи војвода Анђелко Анђелић.
Kћерка председника ваљевске општине, при пријави доктората о себи пише овако: „Рођена сам 3. октобра 1887. године у Ваљеву као кћерка трговца Јанка Бабића из Ваљева и његове жене Јелене, рођене Митровић и православне сам вере. Школске године 1904/5. завршила сам 8. разред у ИИИ београдској гимназији и у истој матурирала 23. маја 1905. године „У зимском семестру 1905/6. уписала сам Медицински факултет Универзитета у Цириху, а после пет семестара студија на том универзитету, у зимском семестру 1908/9. уписала сам се на Медицински факултет Универзитета у Берлину.” 1911.
Marko Mare Jaric
Poznat
- Poruka
- 9.913
Породица Милутиновић, Сумраковац.
Страдање породице Милутиновић из Сумраковца симболизује бруталност револуционарног терора и поратне освете у Тимочкој крајини. Та је породица била најугледнија и најимућнија у селу Сумраковац крај Бољевца. Милорад Милутиновић је био пуковник Југословенске војске; готово цео рат провео је у немачком заробљеништву. Његови синови Андрија, адвокат и посланик ЈРЗ, и Војислав, пољопривредни техничар, већи део рата провели су на селу, радећи на имању и слабо се мешајући у политику. Њихова кућа, богата и угледна у селу, међутим, означена је као реакционарна. Сва тројица Милутиновића су по ослобођењу ухапшена и кратко задржана у локалном затвору. Затим су ноћу 17. на 18. новембар 1944. с неколико десетина затвореника голи изведени и стрељани по кратком поступку у потоку Змијанац у близини Бољевца. Целокупна имовина им је конфискована. Из те раке преживео је само један човек. Премда рањен, дуго се скривао. Касније је ухваћен и помилован али је све до краја 80-их морао да чува тајну о „крвавом пиру“. Занимљива је подударност да је из тог места (у којем је стрељано чак петанестак мештана) и шеф Бољевачке ОЗН-е Миодраг Цојић. Ексхумација је извршена октобра 2011, а посмртни остаци сахрањени су на бољевачком гробљу о трошку општине.
Страдање породице Милутиновић из Сумраковца симболизује бруталност револуционарног терора и поратне освете у Тимочкој крајини. Та је породица била најугледнија и најимућнија у селу Сумраковац крај Бољевца. Милорад Милутиновић је био пуковник Југословенске војске; готово цео рат провео је у немачком заробљеништву. Његови синови Андрија, адвокат и посланик ЈРЗ, и Војислав, пољопривредни техничар, већи део рата провели су на селу, радећи на имању и слабо се мешајући у политику. Њихова кућа, богата и угледна у селу, међутим, означена је као реакционарна. Сва тројица Милутиновића су по ослобођењу ухапшена и кратко задржана у локалном затвору. Затим су ноћу 17. на 18. новембар 1944. с неколико десетина затвореника голи изведени и стрељани по кратком поступку у потоку Змијанац у близини Бољевца. Целокупна имовина им је конфискована. Из те раке преживео је само један човек. Премда рањен, дуго се скривао. Касније је ухваћен и помилован али је све до краја 80-их морао да чува тајну о „крвавом пиру“. Занимљива је подударност да је из тог места (у којем је стрељано чак петанестак мештана) и шеф Бољевачке ОЗН-е Миодраг Цојић. Ексхумација је извршена октобра 2011, а посмртни остаци сахрањени су на бољевачком гробљу о трошку општине.
BLAJBI
Zaslužan član
- Poruka
- 103.496
Poslednja izmena od moderatora:
Marko Mare Jaric
Poznat
- Poruka
- 9.913
Жене "народни непријатељи"
Даница Михајловић, од оца Михајла, рођена 1924. године у Београду, где је имала пребивалиште, стрељана је као народни непријатељ, у новембру 1944. године негде у Београду.
Јелена Михајловић, од оца Михајла, рођена и с пребивалиштем у Београду, где је и убијена у новембру 1944. године.
Душанка Остојић, рођена у Пожеги 1917. године, од оца Спире, где је имала пребивалиште, стрељана је је Косјерићу, на локацији Ражана, у новембру 1944. године, као сарадник ЈВуО.
Љубица Остојић, рођена 1908. године у Пожеги од оца Спире, и с пребивалиштем у Пожеги, заробљена је као припадница ЈВуО и стрељана у источној Босни, маја 1945, заједно с Јожом Певецом, шефом центра везе ЈВуО.
Феодора Војнаровски, рођена у Аустрији 1906. године, с пребивалиштем у Земуну, убијена од стране НОВЈ-е, у Београду, на локацији Макиш 11. 11. 1944. године, као народни непријатељ.
Иванка Рајковић, рођена и с пребивалиштем у Пласковцу, општина Топола, где је и убијена 1947. године.
Марица Холец, рођена 1912. године у Куцури, с пребивалиштем у Београду, по занимању кројачица, интернирана на Бањицу 13. 11.1944. године и потом стрељана на Бањици као народни непријатељ. ...
Даница Михајловић, од оца Михајла, рођена 1924. године у Београду, где је имала пребивалиште, стрељана је као народни непријатељ, у новембру 1944. године негде у Београду.
Јелена Михајловић, од оца Михајла, рођена и с пребивалиштем у Београду, где је и убијена у новембру 1944. године.
Душанка Остојић, рођена у Пожеги 1917. године, од оца Спире, где је имала пребивалиште, стрељана је је Косјерићу, на локацији Ражана, у новембру 1944. године, као сарадник ЈВуО.
Љубица Остојић, рођена 1908. године у Пожеги од оца Спире, и с пребивалиштем у Пожеги, заробљена је као припадница ЈВуО и стрељана у источној Босни, маја 1945, заједно с Јожом Певецом, шефом центра везе ЈВуО.
Феодора Војнаровски, рођена у Аустрији 1906. године, с пребивалиштем у Земуну, убијена од стране НОВЈ-е, у Београду, на локацији Макиш 11. 11. 1944. године, као народни непријатељ.
Иванка Рајковић, рођена и с пребивалиштем у Пласковцу, општина Топола, где је и убијена 1947. године.
Марица Холец, рођена 1912. године у Куцури, с пребивалиштем у Београду, по занимању кројачица, интернирана на Бањицу 13. 11.1944. године и потом стрељана на Бањици као народни непријатељ. ...
proka
Legenda
- Poruka
- 57.098
cela tema je prosto vredjanje a tema je iscrpljena odavno
Polaganje ruža za sve studente ubijene i proganjane u jugoslavenskom komunističkom režimu
Građanska inicijativa za Hrvatsku bez totalitarističke simbolike u javnim prostorima u subotu 10. prosinca 2016., s početkom u 10 sati, uz ogradu Sveučilišta, na Kazališnom trgu u Zagrebu, organizira polaganje ruža za sve studente ubijene i proganjane u jugoslavenskom komunističkom režimu.
Prisjećajući se djela studenata - žrtava jugoslavenskog komunističkog režima, Građanska inicijativa za Hrvatsku bez totalitarističke simbolike u javnim prostorima poziva sve hrvatske domoljube da im se pridruže.
-Josip Broz Tito odgovoran je za masovna ubijanja ljudi, pa i za masovne likvidacije studenata. Jugoslavenski su komunisti na Bleiburgu i na križnim putovima ubili tisuću studenata. Među žrtvama su bili Josip Lovrić, student poljoprivrede, Stipe Milas, student prava, Vladimir Hećimović, student medicine, Franjo Magdić, student šumarstva. Od 1945. do 1990. brojni su studenti i studentice režimu pružali otpor i doživjeli progone, mučenja i drakonske zatvorske kazne, primjerice: Alfred Obranić, Stanislav Janović, Ivan Kujundžić, Zorka Zane, Srna Matijević, Ivan Gabelica, Anđelko Mijatović, Bruno Bušić, Rudi Arapović, Dražen Budiša, Ivan Zvonimir Čičak, Marko Grubišić i Milan Sučac. Jugoslavenski komunisti pojedine su studente, u zatvorima i kaznionicama, i drugdje, i ubili, primjerice: Ivu Mašinu, Vjekoslava Balina i Stjepana Crnogorca - podsjećaju iz Građanske inicijative za Hrvatsku bez totalitarističke simbolike u javnim prostorima.
Povod ovoj već tradicionalnoj gesti Građanske inicijative za Hrvatsku bez totalitarističke simbolike u javnim prostorima je obilježavanje Međunarodnog dana ljudskih prava.
http://www.hrsvijet.net/index.php/vijesti/132-hrvatska/45205-polaganje-ruza-za-sve-studente-ubijene-i-proganjane-u-jugoslavenskom-komunistickom-rezimu
Građanska inicijativa za Hrvatsku bez totalitarističke simbolike u javnim prostorima u subotu 10. prosinca 2016., s početkom u 10 sati, uz ogradu Sveučilišta, na Kazališnom trgu u Zagrebu, organizira polaganje ruža za sve studente ubijene i proganjane u jugoslavenskom komunističkom režimu.
Prisjećajući se djela studenata - žrtava jugoslavenskog komunističkog režima, Građanska inicijativa za Hrvatsku bez totalitarističke simbolike u javnim prostorima poziva sve hrvatske domoljube da im se pridruže.
-Josip Broz Tito odgovoran je za masovna ubijanja ljudi, pa i za masovne likvidacije studenata. Jugoslavenski su komunisti na Bleiburgu i na križnim putovima ubili tisuću studenata. Među žrtvama su bili Josip Lovrić, student poljoprivrede, Stipe Milas, student prava, Vladimir Hećimović, student medicine, Franjo Magdić, student šumarstva. Od 1945. do 1990. brojni su studenti i studentice režimu pružali otpor i doživjeli progone, mučenja i drakonske zatvorske kazne, primjerice: Alfred Obranić, Stanislav Janović, Ivan Kujundžić, Zorka Zane, Srna Matijević, Ivan Gabelica, Anđelko Mijatović, Bruno Bušić, Rudi Arapović, Dražen Budiša, Ivan Zvonimir Čičak, Marko Grubišić i Milan Sučac. Jugoslavenski komunisti pojedine su studente, u zatvorima i kaznionicama, i drugdje, i ubili, primjerice: Ivu Mašinu, Vjekoslava Balina i Stjepana Crnogorca - podsjećaju iz Građanske inicijative za Hrvatsku bez totalitarističke simbolike u javnim prostorima.
Povod ovoj već tradicionalnoj gesti Građanske inicijative za Hrvatsku bez totalitarističke simbolike u javnim prostorima je obilježavanje Međunarodnog dana ljudskih prava.
http://www.hrsvijet.net/index.php/vijesti/132-hrvatska/45205-polaganje-ruza-za-sve-studente-ubijene-i-proganjane-u-jugoslavenskom-komunistickom-rezimu
nu drugovi,ide li tko od vas
- Poruka
- 76.576
И какве то везе има са комунистичким злочинима над Србима?
pa tema je zlodela uopsteno ne drzis ti tapiju nad time o tome isto kao ti pricaju hrvati i slovenci
