Злодела власти после Другог светског рата

U IME NARODA!- Streljanje civila na Sabackom mostu 27. 10. 1944.

27.10.1870. године, у Шапцу је рођен Ђорђе (Ђока) Јовановић, шабачки предузимач, трговац и банкар, председник Општине шабачке у периоду 1910-1915 и 1920-1921, и вршилац дужности председника Општине шабачке 1915-1919 у изгнанству, председник Удружења индустријалаца, председник Шабачког акционарског друштва за електричну снагу и међуратни политичар. Мој прадеда.

27.10.1944. године, је и убијен од стране комуниста на старом шабачком мосту...

Био је активан социјалдемократа од ране младости и у почетку жестоки заступник републиканског уређења Србије. Члан Пашићевих радикала, оснивач и уредник листа "Радикалац" у Шапцу. Једном приликом је, након убиства краља Александра Обреновића маја 1903. године, допао робије изјавивиши "Убили су једно г... да сутра дође друго!". Општом амнестијом је ослобођен одговорности. Априла 1904. године, градећи хотел у Бањи Ковиљачи, стицајем околности се укључује у картање са групом људи у којој је био и краљ Петар, кога Ђока у први мах није препознао. Коначно га упознавши, Ђока из корена мења мишљење о краљу Петру, као и своје политичко опредељење, и остаје веран краљу Петру и династији Карађорђевића до краја свог живота.

Године 1910. бива изабран за председника Општине шабачке као представник издвојене фракције Пашићеве Народне радикалне странке. Године 1912. постаје члан Самосталне радикалне странке под вођством Љубе Давидовића која је настала издвајањем из Народне радикалне странке и од које ће 1919. године настати Демократска странка. На месту председника Општине шабачке остаје све до 29. јула 1914. године, када Аустроугари бомбардују Шабац. Након две недеље се враћа у Шабац и у њему остаје до 4. октобра 1915. године када Шабац по трећи пут пада у руке непријатељу. Током рата остаје на функцији вршиоца дужности председника Општине шабачке, у изгнанству.

Током повлачења војске, народа и владе, одступа заједно са 6. шабачком пуковском окружном командом, да би новембра 1915. године, преко Битоља, Дебра, Призрена и Љум Куле прешао Албанију и обрео се у Драчу, одакле је са војском пребачен на Крф и касније у Ницу, у Француској. Новембра 1916. године, од стране тадашњег министра финансија др Момчила Нинчића, бива именован у Делегацију Министарства финансија Краљевине Србије у Марсељу. На том месту остаје до маја 1917. године, када је, одлуком министара просвете и правде постављен за члана Одбора за распоред помоћи слободним професијама у Србији чије је седиште било у Женеви.

Након Првог светског рата, од Самосталне радикалне странке, Љуба Давидовић оснива Демократску странку а Ђока Јовановић постаје један од оснивача Демократске странке у Подрињу. За вршиоца дужности председника Општине шабачке бива именован 1920. године и на том месту остаје све до 15. маја 1921. године, када су одржани допунски избори за председника и три кмета.

Од увођења Шестојануарске диктатуре до 1932. се повлачи из политике. Током 1932. године, на политичкој сцени се појавила нова странка – Југословенска радикално-сељачка демократија (ЈРСД). Један од 25 оснивача ЈРСД у Шапцу је био и Ђока М. Јовановић. Локално организовање странке је извршено 6. септембра, симболично на рођендан Њ.К.В Престолонаследника Петра Другог, када су изабрани Управни одбор, Надзорни одбор и 20 делегата за среску скупштину. За председника је изабран Драгомир Петровић а за потпредседнике Ђока Јовановић и Петар Гроздић. Неколико дана касније, 11. септембра 1932. године, Ђока Јовановић је изабран и за првог потпредседника Среског одбора.

1933. године ЈРСД мења име у Југословенску националну странку (ЈНС) за чијег председника Месног одбора у Шапцу Ђока Јовановић бива биран два пута, 1934. и 1937. године.

Током 2. светског рата се повлачи из политике и покушава да одржи своју Шабачку извозну банку. Септембра 1941. године борави у Београду и сазнаје да су му сва три сина са преко 4000 Шапчана одведени у Јарак, током познатог "Крвавог марша". Одмах је затражио и добио пријем код генерала Панте Драшкића, тадашњег министра у Недићевој влади, и упознао га са ситуацијом о којој до тог тренутка Недићева влада није знала ништа. Недић затим интервенише код генерала Данкелмана, војног управника Србије и Шапчани бивају враћени у градске касарне, о чему постоји и запис у Летопису Шапца који је написао прота Глигорије Бабовић.

Три године касније, 23. октобра 1944. године, последње немачке посаде напуштају град у који истог поподнева улазе комунисти. Исто вече и наредних дана хапсе виђеније људе. Већ 24. октобра, комунисти одводе и Ђоку Јовановића, ухапсивши га испред своје куће заједно са апотекаром Илијом Ранковићем и мајором Добром Радосављевићем. Ђока Јовановић није бежао јер је био уверен да се ничим није огрешио о свој народ и суграђане. Напротив, помогао је да се о трагедији Шапчана током "Крвавог марша" чује у Београду и тако допринео спасавању хиљада својих суграђана. Спроведен је у Окружни затвор где му је супруга доносила храну неколико дана, све док јој стражар 27. октобра 1944. године, на Ђокин 74. рођендан, није рекао "њему храна више неће требати". Тог дана, око 2 сата ујутру, стрељан је као "народни непријатељ" на срушеном шабачком мосту, са још 35 својих суграђана од којих су 4 биле жене и троје ђака. Списак жртава постоји у поменутом Летопису Шапца. Гроб му је читава Сава.

Убијен је на свој 74. рођендан, 27.10.1944. године, без суђења.

Убио га је, по сопственој причи, ознаш Добринко Пантелић, који се, јула 1946, пијан хвалио у шабачким кафанама како је убио „маторог банкара“ тако што му је „стрпао предратне паре у уста и испалио рафал у њега“. Нешто касније, у згради бившег хотела Југославија (угао Јевремове и Краља Милана), Добринко Пантелић је, у изливу свог алкохолног јунаштва, причао да је Ђоку „послао на онај свет маљем“.

Сва имовина породице Јовановић је конфискована, сви чланови избачени из куће у којој су живели, која још увек није враћена потомцима.

Ђока Јовановић је рехабилитован 2010. године.

Извор: лично истраживање Саше Јовановића, а на основу:
1. Павле Јосић - "Шабац 1918-1941",
2. "Шабачки гласник" - више бројева између два рата,
3. Прота Глигорије Бабовић - "Летопис Шапца 1933-1944",
4. Међуопштински историјски архив Шабац - Документација под бројем ПО64,
5. Закључак Среског суда у Шапцу бр. 662/45 од 19. јула 1945,
6. Картон бр 1. досијеа бр. 22 картотеке лица осуђених на конфискацију имовине,
и друга породична документација...
 
Neoznačena grobnica u Beogradu krije žrtve egzekucije posle Drugog svetskog rata

U elitnom naselju u Beogradu, u neobeleženoj grobnici sahranjene su žrtve komunističke vlasti ubijene posle Drugog svetskog rata. Njihove porodice danas traže da im se podigne stalni spomenik.


Mirno naselje Lisičiji potok, koje je deo beogradskog elitnog naselja Dedinje, okruženo drvećem i novim zgradama koje su se tu uzdigle, prema nekim istoričarima može biti mesto najveće masovne grobnice u srpskoj prestonici, gde su nakon Drugog svetskog rata streljane stotine ljudi.

"Moj otac je verovatno ovde. Bio je lekar u Vojnoj bolnici, koju su vodile okupacione (nemačke) snage i režim Milana Nedića (nacističkog saradnika i tadašnjeg premijera Srbije). Nekoliko dana posle oslobođenja Beograda, partizani su došli po njega", kaže za BIRN Slobodan Đurić, predsednik beogradskog Udruženja političkih zatvorenika.

Đurić je rođen 1943. godine, za vreme okupacije, i ne seća se šta se desilo u oktobru 1944, kada su sovjetske i jugoslovenske partizanske snage oslobodile Beograd od nacističke okupacije. Ipak, on je deo svog vremena posvetio traganju za istinom o svom ocu i o drugima koji su nestali u to vreme.

"Majka mi je rekla da je moj otac bio u zatvoru četiri dana, tokom kojih je postao senka. Prepolovio se u težini", rekao je on.

"Ispitivala ga je OZNA (jugoslovenska tajna policija). Odmah nakon oslobođenja, partizani su uhapsili njega i 15 njegovih kolega; svi su nestali", dodao je on.

On veruje da je njegov ujak u grupi od 29 ljudi sa Košutnjaka koja je verovatno ubijena u Lisičijem potoku.

"Na osnovu svedočenja nekih ljudi, on je bio protiv nove države, i zato je ubijen. Naravno, sva njegova imovina je konfiskovana", rekao je on.

"Ovo mesto, Lisičiji potok, bilo bi savršeno mesto za spomenik onima koje su partizani ubili. Neki od njih još uvek leže ovde, pod ovim novim zgradama", dodaje on, pokazujući na nedavno izgrađene objekte.

Istoričar Srđan Cvetković je bivši sekretar Državne komisije za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih u jeku represivnog komunističkog režima od kraja rata do 1953. godine.

Prema komisiji, od septembra 1944. pa nadalje, režim je pogubio 59.554 osobe. U Beogradu su potvrđena imena njih 3.615.

Cvetković za BIRN kaže da bi u Lisičijem potoku trebalo podići spomenik ubijenima.

"Lisičiji potok je najveća masovna grobnica u Beogradu. Ljude je, i nevine i krive, ubijala tajna policija bez suđenja. Zato ovo mesto treba da bude obeleženo", istakao je on.

Kako je dodao, ljude su odvodili u lokalne policijske stanice i tamo ih ispitivali, a potom ih prebacivali do Lisičijeg potokai i ubijali.

"Metodologija je bila da se noću oko 50 do 100 ljudi dovede ovde i strelja, i to se nastavilo nekoliko meseci posle oslobođenja (Beograda). To je prva faza staljinističke revolucije koja se dogodila u Srbiji. Pored saradnika, komunisti su streljali i političke protivnike i klasne neprijatelje, ali i one koji su imali malo više (imovine) od drugih", rekao je on.

Cvetković je dodao da su ovakve ekzekucije vršene na kraju 1944. godine svuda po oslobođenoj teritoriji Srbije, ali da su ekshumirane samo dve grobnice, u selu Zmijanac kod Zaječara i u fabrici Fijat u Kragujevcu. Skeleti žrtava pronađeni su na oba mesta.

"Komunisti su ovaj nesigurni period iskoristili da ‘očiste’ stanovništvo od ‘elemenata’ koji bi mogli naštetiti budućem režimu. U to vreme, komunisti su prisvojili antifašističku borbu, a svedoci bi nestajali", rekao je on.

Naglašava da grobnice u Lisičijem potoku i na drugim mestima u Srbiji nikada nisu ekshumirane jer "državne institucije nisu imale volju" da to urade.

"Sada to nije ni moguće, jer su na mestima masovnih grobnica podignute zgrade", kaže on.

Kako ističe, postoje brojna svedočenja da je Lisičiji potok masovna grobnica, što su potvrdili čak i ljudi koji su bili uključeni u ubistva.

Ipak, kako kaže, ekshumacija ostataka žrtava nije najvažnija stvar.

"Naš cilj nije da hodamo po Srbiji i iskopavamo stare grobnice; teško je identifikovati ljude koji su streljani. Naš cilj je da održimo kulturu sećanja, da obeležimo mesta gde su ljudi streljani i sahranjeni. Želimo da sačuvamo sećanje na vreme kada je staljinistički režim bio prisutan u Srbiji", rekao je on.

Cvetković naglašava da, iako je prošlo nekoliko decenija, još uvek u Srbiji ne postoje spomenici žrtvama komunističkog režima.

U Lisičijem potoku je, ipak, izgrađena spomen-česma kralju Aleksandru Karađorđeviću, koji je ubijen 1934. godine. Đurić kaže da i oni koji su pogubljeni od strane komunista, kao njegov ujak, zaslužuju simbol sećanja.

“Bilo je tvrdnji da su ove žrtve transportovane u Rusiju, da su nestale, ali one leže ovde. Ako ne možemo da identifikujemo njihove kosti i grobna mesta, bilo bi prikladno da im postavimo barem neko obeležje. To bi bila pristojna stvar”, rekao je on.

- See more at: http://www.balkaninsight.com/rs/art...svetskog-rata-11-03-2016#sthash.WMmRYtLV.dpuf
 
Poslednja izmena:
Ja samo pogledam datum izdanja:

Ako je izdato nakom 1988. - to je cetnicka fantazija....

Ne citam, vec bacim u vatru....

А ако је издата 1958. то је опет четничка фантазија.:D Као што знамо овде си и књиге партизанске историје из Брозовог времена проглашавао четничким фантазијама...
 
Ja samo pogledam datum izdanja:

Ako je izdato nakom 1988. - to je cetnicka fantazija....

Ne citam, vec bacim u vatru....

а кога брига шта ти погледаш и урадиш? :lol:

ал добро ;)

Branko Petranovic, Srbija u drugom svetskom ratu: 1939-1945, Vojnoizdavacki i Novinski Centar

Grubi obračuni i egzekucije nad stvarnim
i izmišljenim protivnicima narodnooslobodilakčog pokreta izazivali
su sasvim suprotan efekat od očekivanog, odvajajući od pokreta i
njegove dotadašnje pristalice. Likvidacije pojedinaca vršene su u Pivi,
ne samo po osnovi izdaje ili sabotiranja narodnooslobodilačke borbe,
već i po osnovi prostog sumnjičenja da je neko klasni neprijatelj,
neprijatelj proleterske revolucije. Umesto „političkog razobličavanja
stvarnih neprijatelja, ukazivanja na njihovu konkretnu djelatnost i
izvođenje pred javni sud masa, oni su likvidirani ponekad i bez
prethodne odluke partijske organizacije i na način sličan običnom
ubistvu: iz zasjede, kroz prozor u kući, pa čak i u borbenom lancu".
To je u narod „unosilo ne samo nezadovoljstvo već i strah".250
' „Crveni
teror" izaziva duboke rascepe i predstavlja uvod u izolaciju narodnooslobodilačkog
pokreta i sužavanje njegove društvene osnove.


Објављено на комунистичким Знацима

http://www.znaci.net/00001/92.htm


O. Blagojević, Postanak, razvitak i osnovni aspekti rada partijske organizacije u Pivi
1941-1942, Istorijski zapisi br. 2-3, 1969


Bilo je lazi i ranije.

Stizale su iz inostranstva kao i ova.

циркузант
 
Razotkrivanje zločina iz vremena komunizma

Za vreme komunističke represije u Srbiji ubijeno je 52.000 ljudi a zatvoreno još na hiljade njih, tvrdi istoričar koji istražuje zločine režima počinjene posle Drugog svetskog rata.


Zato što je državna tajna održavana dugo posle pada komunizma, malo je ljudi svesno razmera represije u Srbiji posle Drugog svetskog rata, tvrdi Srđan Cvetković, koji je poslednju deceniju proveo istražujući zločine počinjene u tom periodu.

Cvetković je istoričar na Institutu za savremenu istoriju, a donedavno je bio član državne komisije za pronalaženje grobova ubijenih na vrhuncu represivne komunističke vlasti, od kraja rata do 1953. godine.

“Mi u komisiji smo do sada prikupili podatke da je u Srbiji režim ubio 52.000 ljudi”, navodi Cvetković, koji radi na četvrtom spratu Istorijskog muzeja Srbije, u kancelariji zatrpanoj knjigama i arhivskim spisima.

“Njih oko 17.000 ilegalno je držano u raznim zatvorima i logorima. Procenjujemo da je ukupan broj žrtava represije od 60.000 do 70.000”, kaže on za BIRN.

Državna komisija uspela je da otkrije imena i lokacije grobnica ovih 52.000 žrtava nakon što im je Bezbednosno-informativna agencija (BIA) dozvolila uvid u dokumente, objašnjava Cvetković.

“Arhive u vezi s ovom temom su odavno zatvorene, možete tu i tamo da pronađete neke dokumente, što nije ništa u poređenju s dokumentacijom koju je Arhivu Srbije nedavno prosledila BIA i u koju sam kao član komisije imao uvid”, ističe on.

Što se tiče identiteta žrtava, Cvetković tvrdi da je političkom propagandom dugo bilo skrivano koga je tačno ubio komunistički režim i iz kojih razloga.

“Posle Drugog svetskog rata, država je vršila propagandu o sukobu četnika i partizana, a da su žrtve komunističkog režima bile samo četnici”, kaže on.

“Ali u stvarnosti, žrtve su bile obični građani – oni koji su bili bogati ili doživljeni na bilo koji način kao različiti. To pokazuju naši podaci – 80 odsto žrtava bili su civili, a tek posle njih dolaze četnici”, objašnjava on.

Zvanične ubice

Cvetković navodi da je za većinu hapšenja i likvidacija odgovorno Odeljenje za zaštitu naroda (Ozna), jugoslovenska tajna služba u periodu od 1944. do 1946. godine.

Na čelu Ozne nalazio se bliski saradnik Josipa Broza Tita Aleksandar Ranković, u vezi s kojim je u Srbiji prošlog meseca ponovo nastala kontroverza kada mu je poštu odao premijer Ivica Dačić.

Govoreći krajem avgusta na obeležavanju 30-godišnjice njegove smrti, Dačić je izjavio da Ranković zaslužuje odgovarajuće mesto u srpskoj istoriji i da će se lično založiti za njegovu rehabilitaciju.

Međutim, Cvetković tvrdi da je Rankovićeva uloga u istoriji veoma jasna – kao šef Ozne, on je odgovoran za sve ozloglašene zločine koje je ta služba počinila.

“Ozna je vršila hapšenja, istrage i likvidacije”, kaže on.

“Prvo bi ušli u neki grad, zauzeli zgradu nekog imućnog čoveka i odveli ljude na ispitivanje u njegov podrum. Tu bi ih mučili i, obično posle nekoliko dana, ubili negde van grada”, dodaje on.

“Naše istraživanje pokazuje da su ljude obično primorali da se skinu, dok su im ruke vezane telefonskim kablom. Ozna bi zakopala tela i ogradila područje da ga zaštiti od posetilaca.”


Cvetković navodi da, 23 godine posle pada komunizma, Srbija još nije uspela da se suoči sa zločinima koje je počinio nekadašnji režim.

“I nakon uspostavljanja višestranačkog sistema, bilo je dosta ljudi koji su imali veze sa starim režimom. Nije bilo jasnog diskontinuiteta vlasti, nije kao u istočnoevropskim zemljama došlo do radikalnih rezova”, objašnjava on.

“Trebalo je da su po dolasku na vlast otvoreni svi arhivi službi bezbednosti, da je sprovedena lustracija na osnovu informacija o represiji, zdravo očišćenje od ljudi koji su kršili ljudska prava”, kaže on.

Izložba zločina

Zakon o lustraciji usvojen je 2003. godine da bi se otkrili bivši saradnici komunističkog režima, ali Cvetković se žali da se on sprovodi suviše sporo.

“Dvadeset tri godine posle uvođenja višestranačkog sistema, priča se o nekim osnovnim merama koje su sprovođene i koje treba da budu sprovođene u prvim godinama kada se svrgne autoritarni režim”, ističe on.

To je jedan od razloga, objašnjava on, zašto je odlučio da deset godina svog istraživanja komunističke represije predstavi na izložbi.

“Ovo je prvi put da se neko pozabavio ovom temom na multimedijalni način. Odlučili smo da izložbu nazovemo ‘U ime naroda’, zato što su svi ti zločini počinjeni sa tim opravdanjem”, napominje on.

Izložba, koja će biti postavljena u martu naredne godine u Beogradu, baviće se komunističkim režimom od 1944. do 1953. i sastojaće se od četiri dela – revolucionarnog terora u Srbiji, političkih suđenja i logora, kolektivizacije i represije.

Cvetković kaže da će svaki posetilac imati priliku da iskusi ili ponovo doživi taj period kroz interaktivni program, simulacije suđenja i ispitivanja, filmske novosti i debate.

“Ideja je bila da sve ono do čega smo došli kroz istraživanja i ekshumacije – što je nezasluženo palo u zaborav – predstavimo široj javnosti, pošto je prošlo 70 godina, a o tome mlađe generacije ne znaju ništa”, zaključuje on.

http://www.balkaninsight.com/en/article/razotkrivanje-zločina-iz-vremena-komunizma
 
Poslednja izmena:
Krvava-lista.jpg


Ово је дословно књига са ломаче. Објављена је 1942. године у издању Недићевог апарата у Београду (аутор је вероватно Станислав Краков), да би после рата била систематски спаљивана, тако да је остало свега неколико оригиналних примерака. Друго издање објављено је тек 1998. године (објавили су га “Погледи“), а ово сада је треће издање. Као што јој и само име каже, ова књига је заправо “листа“: уз шкрте коментаре, у њој се побрајају убиства, свирепи злочини и разбојништва почињени од стране комуниста, да би се, на последњим страницама, појавио и списак џелата. “Листа“ је, дакле, нешто неоспорно: на њу се не може ставити приговор, ту нема демантија. Стотине стварних људи, са именима, презименима, местом становања и занимањем, који се смењују на “крвавој листи“, убедљиво говоре о карактеру “народноослободилачке борбе“ и “социјалистичке револуције“.
 
А ако је издата 1958. то је опет четничка фантазија.:D Као што знамо овде си и књиге партизанске историје из Брозовог времена проглашавао четничким фантазијама...

Komunisti nemaju osecaj za stid.
 
Aleksandar Simović (1889-1945),bio je simpatizer partizana i za vreme rata je skrivao njihove najznačajnije rukovodioce Aleksandra Rankovića, Koču Popovića, Milovana Đilasa i Avdu Huma, zbog čega ga je Gestapo uhapsio i pustio tek kada su komunisti dogovorili razmenu.
Aleksandar Simović (1889-1945).jpg

Međutim, komunistička vlast je posle rata streljala Simovića i oduzela mu imovinu. Grob mu do danas nije pronađen. U rodnom Obrenovcu dobio je ulicu 2006, a rehabilitovan je 2016.
 
Crvena kuga u Srbiji
Pogrom intelektualne elite
Kako su posle rata vršene čistke na Beogradskom univerzitetu. Sud časti za dve godine proterao sa fakulteta oko 70 dekana, profesora i asistenata
Takozvani Sud časti delovao je od 1944. do 1946. godine, i za to vreme udaljeno je sa fakulteta više od 70 predavača. Članovi Suda časti - Pavle Savić, Petar Matavulj, Borislav P. Stevanović, Stefan Đelineo, Radomir Aleksić, Milka Radoičić, Dušan Nedeljković, T. Bunuševac - jednog dana, a to je bilo 3. aprila 1945, prevazići će sebe. Uspeli su da sa Beogradskog univerziteta izbace više od 30 asistenata i docenata, vanrednih i redovnih profesora, vrhunskih stručnjaka gotovo iz svih oblasti nauke i stvaralaštva.
Sedamdesetoro intelektualaca koje bi u tom trenutku poželele i mnogo razvijenije zemlje od Jugoslavije, poslato je u istoriju, a koje će čak i uža naučna i stručna javnost u međuvremenu zaboraviti. Sedamdest sudbina, sedamdeset tragičnih priča.
 
Kralja Peru na banderu: Zašto je naš komunistički režim bio najrepresivniji u Evropi
Istoričar Srđan Cvetković analizirajući broj ubijenih ideoloških neprijatelja po oslobođenju Beograda, Srbije i Jugoslavije, došao je do zaključka da je prema broju stanovnika na taj način stradalo ubedljivo najviše ljudi u Srbiji


kralja-peru-1445267324_kralja-peru-o-banderu.jpg

"Kralja Peru na banderu", izvor www.uimenaroda.net

Proces denacifikacije nailazio je na manji otpor i mnogo je žustrije vođen u zemljama gde nacifašistička ideologija nije bila opšte prihvaćena. U Francuskoj su snažan pokret otpora, društveno-istorijske podele ali i masovna kolaboracija uslovili drastičniji obračun nego u drugim zapadnoevropskim državama, uz primere političkih i ličnih zloupotreba. Ipak sve ove pojave bile su samo ,,leva skretanja" i intenzivne samo neposredno po oslobođenju da bi protokom vremena lagano splašnjavale i bile prevedene u sistem demokratske pravne države. Budući da revolucionarni pokreti nisu nigde preuzeli vlast nije bilo masovne zloupotrebe antifašizma u slamanju ideoloških i klasnih protivnika tipičnim za Istočnu Evropu gde se težilo uspostavljanju totalitarne vlasti.

U Istočnoj Evropi se proces kažnjavanja kolaboranata i ratnih zločinaca poklopio sa prvom fazom revolucije, pa je stoga broj ubijenih po tom osnovu uglavnom nemerljivo veći nego na Zapadu.

Institucije sile, a naročito tajna policija su instrumentalizovane od strane komunista i imale su precizna uputstva za eliminaciju protivnika revolucije i stabilizaciju nove vlasti. Sa prljavom vodom izbacivala se i čista. Za razliku od Francuske i drugih zapadnih demokratija vaninstitucionalno "čišćenje" - nasilje, u Istočnoj Evropi pa i u Srbiji i Jugoslaviji, uglavnom nije bilo plod ekscesa ili ,,vanrednog stanja" već i deo detaljno razrađenog revolucionarnog plana. Političko nasilje je vođeno ovde etapno ("salama tehnika" kako je govorio jedan mađarski komunista). U prvoj fazi se zaklanjalo iza obračuna sa ratnim zločincima i kolaboracionstima, u drugoj iza progona "špijuna i izdajnika" a u trećoj iza izdajnika u partijskim redovima. Zatvorivši krug teror je ovde vremenom prerasao u trajan, totalan i savršen represivni sistem koji je potrajao decenijama. To ne znači da ovde "etosa odmazde"poput onih Zapadnoj Evropi. Naprotiv.

U Istočnoj Evropi je različit intezitet poratnih čistki zavisno od istorijskih i društvenih okolnosti. Tako je on bio veći u Poljakoj, Grčkoj, Bugarskoj a naročito Jugoslaviji, za razliku od recimo Rumunije, Mađarske, i Čehoslovačke. Teror je naravno bio uslovljen i izrazitim nacionalnim i društvenim protivrečnostima, velikim žrtvama i zločinima u ratu, snažnim i suprotstavljenim pokretima otpora, krvavim građanskim ratom kao i jakim snagama kolaboracije. Ali, među likvidiranima mnogi su eliminisani samo kao politički i klasni protivnici revolucionarne vlasti, pripadnici predratne političke, kulturne i društvene elite, predsednici opština, pripadnici, pa čak i simpatizeri Jugoslovenske vojske u otadžbini, mobilisani vojnici i žandarmi koji nisu zasluživali smrt, benigni oblici kolaboracije...

Tezu o izetnosti jugoslovenskog slučaja u evropskim okvirima potkrepljuju podaci o broju osuđenih na smrt, odnosno likvidiranih na kraju rata, pod optužbama za kolaboraciju i ratne zločine. U Srbiji je popisano imenom i prezimenom, na oko četiri miliona stanovnika 1945. godine, blizu 59.000 stradalih lica na 211 lokacija tajnih grobnica. U često pominjanoj Francuskoj, statistike pokazuju oko 5 hiljada na 40 miliona stanovnika.

Prema broju likvidiranih bez suđenja na milion stanovnika, ako se uzmu i najopreznije brojke i precizni popisi u Srbiji, dobija se podatak da je u Francuskoj likvidirano oko 225, a u Srbiji oko 5 hiljada lica na milion stanovnika (u Jugoslaviji i preko 5.800). To je preko dvadeset puta više. Sličan je odnos i u broju osuđenih na smrt: u Francuskoj 39, a u Srbiji oko 400 lica na milion stanovnika.

ylocini-grafika.jpg


Od ostalih evropskih zemalja može se uzeti da je nešto slično viđeno samo u Bugarskoj gde je osuđeno na smrt 219 lica, a likvidirano 2.000 na milion stanovnika (što je gotovo duplo manje nego u Srbiji!). U Poljskoj je likvidirano oko 450 lica na milion, dok je u svim ostalim zemljama stvar znatno drugačija i kreće se od 4-30 osuđenih na smrt na milion stanovnika, dok su masovne likvidacije bez suda skoro nepoznate.

Dakle, prema svi pokazateljima u Srbiji je broj ubijenih po glavi stanovnika najmanje duplo veći od broja ubijenih u odnosu na najbližu Bugarsku, dok je u odnosu na Francusku, a pogotovu ostale evropske zemlje broj likvidiranih na kraju rata od dvadeset pa i do nekoliko stotina puta veći.

Ako bi pak uračunali u broj indirektno ubijnih, odnosno one civile koji su stradali u logorima i zatvorima (još najmanje oko 35.000 u Srbiji), udeo ubijenih na milion stanovnika bi se popeo i na 10.000 što je neslavan rekord u evropskim razmerama. Zaključak je da brojčani podaci dokazuju da je režim u Jugoslaviji na kraju rata bio najrepresivniji u Istočnoj Evropi (sa Francuskom je poređenje besmisleno!) baš kao što je posle političkog zaokreta početkom pedesetih i odricanja od staljinističkog nasleđa bio najliberalniji.

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/p...unisticki-rezim-bio-najrepresivniji-u-evropi/
 
Комунисти порушили Зејтинлик у Србији!
У Србији не постоји ни једно српско војничко гробље из Првог светског рата. Сва су их уништили комунисти. Ево како је то било у Крагујевцу:
Сви ми знамо за српско војничко гробље Зејтинлик у Солуну. Ту су сахрањени јунаци са Солунског фронта изгинули од 1916. до 1918. године.
Где је Зејтинлик у Србији?
да ли се неко запитао где су сахрањени српски војници пали на Церу, Колубари и у другим биткама вођеним у Србији 1914. и 1915. године?
То гробље је, очигледно, неко уништио. Прва сумња пада на Немце. Они су држали Србију под окупацијом од 1915. до 1918, па затим, поново, од 1941. до 1944. И данас многи верују да су нам Немци били највећи непријатељи у овом веку.

Међутим, нису Немци! Чак ни они у униформама Хитлерове војске!
На централном гробљу српске војске из Првог светског рата, у крагујевачким Шумарицама, комунисти су поломили крстове и засадили шуму
groblje-U-SUMARICAMA-nekad.jpg

Изглед гробља у Шумарица пре него што су га комунисти порушили
groblje-U-SUMARICAMA-danas.jpg

Сада је на овом месту шума. На свом месту стоје само камени лав и понеки споменик који је надживео комунистички вандализам
После Другог светског рата, комунисти су порушили све крстаче са српског војничког гробља из Првог светског рата, као и са гробова из Првог и Другог балканског рата, који су се налазили у непосредној близини. Однели су укупно око 2.500 крстача.Нису порушили само гробове старије од 1912. године. Крстаче, које су биле дрвене, вероватно су спалили. На гробовима које су оскрнавили подигли су шуму.
 
срамота од поста....

брука

како можеш да кажеш да нацисти нису срушили гробље у шумарицама кад су у истим тим шумарицама уз помоћ домаћих издајника стрељали хиљаде крагујевчана, ћака

- - - - - - - - - -

Комунисти порушили Зејтинлик у Србији!
У Србији не постоји ни једно српско војничко гробље из Првог светског рата. Сва су их уништили комунисти. Ево како је то било у Крагујевцу:
Сви ми знамо за српско војничко гробље Зејтинлик у Солуну. Ту су сахрањени јунаци са Солунског фронта изгинули од 1916. до 1918. године.
Где је Зејтинлик у Србији?
да ли се неко запитао где су сахрањени српски војници пали на Церу, Колубари и у другим биткама вођеним у Србији 1914. и 1915. године?
То гробље је, очигледно, неко уништио. Прва сумња пада на Немце. Они су држали Србију под окупацијом од 1915. до 1918, па затим, поново, од 1941. до 1944. И данас многи верују да су нам Немци били највећи непријатељи у овом веку.

Међутим, нису Немци! Чак ни они у униформама Хитлерове војске!
На централном гробљу српске војске из Првог светског рата, у крагујевачким Шумарицама, комунисти су поломили крстове и засадили шуму

Изглед гробља у Шумарица пре него што су га комунисти порушили

Сада је на овом месту шума. На свом месту стоје само камени лав и понеки споменик који је надживео комунистички вандализам
После Другог светског рата, комунисти су порушили све крстаче са српског војничког гробља из Првог светског рата, као и са гробова из Првог и Другог балканског рата, који су се налазили у непосредној близини. Однели су укупно око 2.500 крстача.Нису порушили само гробове старије од 1912. године. Крстаче, које су биле дрвене, вероватно су спалили. На гробовима које су оскрнавили подигли су шуму.


брука.........
 
срамота од поста....

брука

како можеш да кажеш да нацисти нису срушили гробље у шумарицама кад су у истим тим шумарицама уз помоћ домаћих издајника стрељали хиљаде крагујевчана, ћака

- - - - - - - - - -




брука.........

зашто је пост брука и срамота, зато што доноси истину о секташима комунистима и њиховим злоделима???

срамота је оно што су радили безбожници комунисти...били су гори према српским светињама и од самог окупатора...нема потребе да изврћеш када све јасно пише...а брука и срамота српских комуниста, тачније титоиста, биће вечна!

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ: Највећи непријатељи Србије су они са српским именима и презименима

СУДБИНА КРАЉЕВОГ ВОЈВОДЕ

Брозови „ослободиоци“ упали су у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допала та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, приметили су војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку.

Већ и сама чињеница да је Бојовић био „краљев војвода“ била је довољна да „ослободиоци“ примене силу: најпре су шутирали његову војводску шапку, а потом су, после грубих речи насрнули и на слабашног војводу, тада на завршници девете деценије живота.

Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом упућен у робијашницу Сремске Митровице. Кад је војвода умро, превезен је на таљигама на Ново Гробље.

Војвода Степа Степановић прогнан је са улице у Чачку, која је носила његово име, из школе која је такође носила његово име, једино нису дирали његову гробницу коју је војвода сам себи подигао.

Плоча на спомен-чесми код планине Јелице, на путу Чачак-Гуча, коју је краљ Александар подигао у славу драгачевских јунака, замењена је новом на којој је стајало да је чесма подигнута у славу неког партизанског команданта који је побио грдне Немце. Људи се нису стидели, Бога се нису бојали.

У центру Краљева био је величанствени споменик српским јунацима, али је краљевачка општина, поводом прославе дана Републике, одлучила да га измести на гробље. Много је ратничких суза проливено због овог срамног чина…

И – да не ређам даље: све што је припадало Солунцима, срушено је и оскрнављено. Једини споменик који није диран био је онај који је чувени немачки војсковођа Макензен подигао јуначким браниоцима престонице.

Приметили сте свакако да новопечени верници, стари комунисти, цвиле над нашим светињама на Косову и Метохији – боре се, кажу, за наше Високе Дечане и нашу свету Грачаницу, а гурају у заборав сурову истину да су српски комунисти наше Дечане претворили у политичку школу Јосип Броз Тито. Уместо мириса тамјана, из ове светиње ширио се безбожнички смрад.

Наша света Грачаница била је претворена у крваву тамницу за Србе, који за братственике нису могли да прихвате дојучерашње балисте и фашисте, убице и прогонитеље Срба са Косова и Метохије.

Српски комунисти су срушили Српски православни храм у Ђаковици, и на темељима тог храма подигли јавни клозет. Они су показали Шиптарима како се руше српске светиње. Која су све зла починили српски комунисти свом народу – о томе се спремају томови књига.

Загледајте се у светао лик Пантократора у цркви Карађорђевића на Дедињу – приметићете метак у челу. И све ћете схватити: ко пуца у Бога, човек му ништа не значи. А у мојој књизи Црвена куга наћи ћете како су српски комунисти сахрањивали Бога.

И да закључим: Србија, као и други народи, има и понеког непријатеља, нарочито у онима који би да нам отимају драгуље земаљске и да на њима оснивају неке своје независне државе; има их и у појединим светским моћницима који су умислили да су већи од Бога, има их свакако и у разним сектама, али су њени највећи непријатељи они са српским именом и презименом, који су верно и слепо служили аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу и његовој партији.

Многи сада уместо партијске књижице носе крстиће, бројанице и иконице, а нико од њих да каже: кајем се што сам припадао тој умоболној партији која је унаказила племенито и лепо лице Србије.

Солунски ратници јесу наши очеви и дедови, а колико смо ми њихови потомци – нека свако упита себе.
 
Poslednja izmena:
само спамујеш по обичају

- - - - - - - - - -

како може да каже да нацисти нису срушили гробље у шумарицама кад су у истим тим шумарицама уз помоћ домаћих издајника стрељали хиљаде крагујевчана, ћака ???

ти спамујеш и као по обичају лупеташ...тема су пре свега комунисти и њихова злодела...наравно, не замераш им на рушењу гробља и скрнављењу српских светиња...ти безбожници нису своје жртве удостојили ни гроба, убијали су их и мртве, изнова и изнова, трпали их у јаме, поливали живим кречом па и не чуди рушење гробља...али ти ту не видиш никакав проблем већ изврћеш као и увек...

какве везе несретниче има рушење гробља у Шумарицама са стрељањем??? узгред, да није било комунистичких терориста којима је у глави била само револуција сигурно не би дошло до такве трагедије тог дана...
 
Poslednja izmena:
ти спамујеш и као по обичају лупеташ...тема су пре свега комунисти и њихова злодела...наравно, не замераш им на рушењу гробља и скрнављењу српских светиња...ти безбожници нису своје жртве удостојили ни гроба, убијали су их и мртве, изнова и изнова, трпали их у јаме, поливали живим кречом па и не чуди рушење гробља...али ти ту не видиш никакав проблем већ изврћеш као и увек...

какве везе несретниче има рушење гробља у Шумарицама са стрељањем??? узгред, да није било комунистичких терориста којима је у глави била само револуција сигурно не би дошло до такве трагедије тог дана...

Bila im je u glavi revolucija. Tacno!

Pa sta s tim?

Nije to bila jedina revolucija u svetu gde su se revolucionari obracunavali sa starom klasom na vlasti.

Bilo je toga od nastanka covecanstva. I bice do kraja.

Naivni ste ko francuske sobarice.
 
срамота од поста....

брука

како можеш да кажеш да нацисти нису срушили гробље у шумарицама кад су у истим тим шумарицама уз помоћ домаћих издајника стрељали хиљаде крагујевчана, ћака

- - - - - - - - - -




брука.........

После Другог светског рата, комунисти су порушили све крстаче са српског војничког гробља из Првог светског рата, као и са гробова из Првог и Другог балканског рата, који су се налазили у непосредној близини. Однели су укупно око 2.500 крстача.Нису порушили само гробове старије од 1912. године. Крстаче, које су биле дрвене, вероватно су спалили. На гробовима које су оскрнавили подигли су шуму.

- - - - - - - - - -

Rešenjem Vlade FNRJ (Pov. IV br. 1105/46 od 18. februara 1946), s potpisom bivšeg Srbina Aleksandra Rankovića (1909-1983),Udruženje srpskih ratnih dobrovoljaca 1912-1918.je proglašeno profašističkom organizacijom!!??
 
ти спамујеш и као по обичају лупеташ...тема су пре свега комунисти и њихова злодела...наравно, не замераш им на рушењу гробља и скрнављењу српских светиња...ти безбожници нису своје жртве удостојили ни гроба, убијали су их и мртве, изнова и изнова, трпали их у јаме, поливали живим кречом па и не чуди рушење гробља...али ти ту не видиш никакав проблем већ изврћеш као и увек...

какве везе несретниче има рушење гробља у Шумарицама са стрељањем??? узгред, да није било комунистичких терориста којима је у глави била само револуција сигурно не би дошло до такве трагедије тог дана...

dakle, nije problem po tebi to što su na tom istom mestu okupatori njegove domaće sluge, streljali 7.000 djaka i kragujevčana, nego je najbitnije da nisu u isto vreme srušili groblje iz prvog svetskog rata :eek:

- - - - - - - - - -

bruka do neba .........:roll:
 
dakle, nije problem po tebi to što su na tom istom mestu okupatori njegove domaće sluge, streljali 7.000 djaka i kragujevčana, nego je najbitnije da nisu u isto vreme srušili groblje iz prvog svetskog rata :eek:

- - - - - - - - - -

bruka do neba .........:roll:

Немци су 19-21.10. октобра 1941. стрељали 2803 људи, по попису Народног музеја.
Колико су после стрељали Немци а колико комунисти, не знам...
 

Back
Top