A, sad tek ukapirah šta je mislio jedan drug - poznanik - komšija kada mi je rekao: "On ne shvata da ti nemaš šta da izgubiš".
Sad mi je jasno...on može da izgubi mene.
Što se drugih komentara tiče, toliko različitih uglova ali krajnji savet isti, trebala mi je podrška a i hvala i onima koji su me zezali jer mi treba i emotivni šamar, da se osvestim da ne bih za par meseci skakala sa mosta, figurativno.
OK, pokušaću da se preselim, šta drugo.
I da mu to lepo kažem.
Onaj post gde je napisao jedan forumaš da mi sa ovih prostora mislimo da moramo da trpimo roditelje - tu sam se pronašla.
P.S. Eto, rekoh, 2 puta sam anonimno zvala policiju.
Znači razlaz...za stan ne znam da li bih mogla 1 dinar da izvučem, kao što reče Umri muški ja sam slaba.
Pa ništa, 27. imam razgovor na Birou u vezi socijalne pomoći koju su mi odobrili za divno čudo, prvo treba da izađe žena na teren da vidi gde i kako živim, pa mi nakon toga dolazi rešenje na adresu tako da u svakom slučaju moram da sačekam da mi novac stigne.
P.P.S. problem je što ja shvatam koliko je život slomio tog čoveka, mnogi od problema polude, ne mrzim ga ni 0,1%, osećam samo da sam zaglavila nekako u životu, a žao mi je i njega.
Pokojna majka me izluđivala sa izlivima ljubomore na oca "on se voza", a meni kad kaže "Idem da provozam malo auto" ja mu poželim stvarno od srca da se lepo provoza, odnosno nisam ni besna ni ljubomorna što nisam bila sposobna da sebi obezbedim auto, nije mi on kriv.
Ja nisam cvećka. Možda nisam ni dobar čovek, ne znam.
Samo, nisam ja taj mentalni sklop koji može da se uda (stav prema seksu mi je Ničeovski) i u suštini, ja bih da na miru kao razumna bića prodamo stan jer ja, iako jedinica, nemam šta da nasledim, ono što je trebalo odavno je prodato, a lukavo me zeznuo tada, kao to je moj novac za fakultet, da bi mi posle Gimnazije prebacivao to što mi je plaćao i srednju a fakultet je postao nedostižan.
Dok sam bila mlada, ja sam godinama polagala za pare ispite za druge, jer imam tako neke neupadljive crte lica, da sam mogla da ličim na skoro bilo koga, tad sam dobijala 100 ili čak i 200 maraka po ispitu, odatle mi i znanje, i s obzirom da sam 1975. godište sad znači imam 50 (neko reče to, "nemaš 70").
Rekoh da nisam cvećka, a nisam ni mlada a nisam ni zdrava a ni bolesna (npr sa 50 godina imam cikluse praćene dijarejom i povraćanjem, imam miom u materici, ciste ali najgora je vrtoglavica, nosim slušni aparat, e sad, da sam sposobna ja bih to iskoristila, a ja to ne umem, da imam samo nekakvu vezu...govorim i 4 jezika, umem da pravim skulpture od gline, crtam, slikam, pišem zanimljivo, međutim, sve što radim ne donosi novac.
Iskreno, sinoć sam ušla u dnevnu sobu, rekoh "Tata, sedi molim te da razgovaramo" blago i sa ljubavlju sam pričala, on je samo zaključio da je greška što se nisam uda(va)la, zaključio je da ja nisam za brak, međutim, oni ljudi koji se druže sa njim, tj on sa njima, vrednuju čoveka po tome da li je oženjen.
Često čujem "On je bolestan..." "Od čega?" "Pa nije se nikad ženio..."
Eto kako ti ljudi razmišljaju, ja sam probala sa 24 godine, veridba bila, preselila se, 1999. i nisam mogla više posle 3 meseca, znači da je život ironija, neću dete - Bog mi stavi miom u materici.
I to mi je sve čudno, u životu imam toliko sinhroniciteta da se pitam sanjam li.
Uglavnom, hvala vam. Stvarno moram da se selim, bar u Crnu goru da pokušam sezonski.
Svi dokumenti koje nosim na Biro sadrže istu preporuku: promena sredine, isto i od kardiologa, i od psihijatra.
Sad i vi, dakle, moraću da se pozabavim tim temeljno...i da nešto učinim.
