Spushtao se tiho suton, a ja sam uspeo na trenutak da ti ugledam oči dok si dolazila kući, zaklonjen onim granjem pored puta. Nastojao sam što duže da ih gledam, duboke i drage pune neobičnog sjaja ali i sete i neke daleke tuge.
Sav sam drhturio od neke tihe jeze, a toliko sam želeo da osetim kakve li brige te more, dušo moja?
Možda je srce tvoje i osetilo, bar neke noći, da sam pod prozorom tvojim i da uporno zgledujem, nadam se i očekujem neki pokret-znak, uzdah, svetla zračak..misao..
Ponekad duša onako ustrepti, misli se uskovitlaju i metež prave i nevidljiva ruka me vuče da krenem gore ka tebi..a ipak ne mogu!
Ne!! Nikako ne želim da te uznemirim ni na trenutak jedan!
Tvoj mir ću svojim nemirom čuvati celog života i neću zaliti nikad, ali je teško ne reći nikom da te čekam i želim i dalje, možda i još jače nego ikada pre.
Znam da to srce oseća tvoje, sluti i drhti kao i moje i čeka, nada se.
Svaki put strahujem da me ne vidiš, da me ne prepozna neko da ne poremetim mir makar i prividan bio..
Polazio sam i vraćao se tu dole kroz cveće i orošenu travu, ispod drveća, pored onih ruža koje zajedno brali svakog proleća i radovali se.
Kako mi je srce udaralo dok sam te gledao na balkonu sa šoljicom u ruci usamljenu, pogleda uprtog u zvezde, u daljinu...možda ka meni, onako u mislima, kao što ja umem satima da činim, možda?..
Nisam smeo da dishem da neshto ne pomerim da vazduh ne poigra, ni jedan listak da se ne pokrene, kako bih otkucaje tvog srca čuo, kao nekada, onako u tišini.
U našoj tišini, koju samo mi osećamo i ćutimo dušo moja.
Polazio sam i vraćao se bezbroj puta i nikad prestati neću da se vraćam.
Nisam mogao da odem, iako cele noći nisi izlazila na balkon, niti gledala kroz prozor.
Kako li ti je?
Srećna li si možda?
Sanjaš me ili tuguješ?
Da li tuguješ ili te i dalje život muči zamkama,
Možda tuguješ za nama, za uspomenama, za novom ljubavi, za nedostignutim željama...?
Kazu da se mudrost meri, skladom izmedju zelja i mogućnosti“, pa onda ja mozda nikada nisam bio mudar, kako mi mnogi tvrde, jer su mi želje ipak jače i veće od mogućnosti i nisam siguran da ih ikada mogu uskladiti, barem kada si ti u pitanju, dušo moja?
Zasvetlelo je severno nebo, padalica zvezad je prosekla tamu i nestala negde daleko, a ja ne stigoh da poželim po hiljaditi put istu želju - da mi se ispuni, pa valjda je i same zvezde napamet znaju i zato padaju iznenada-brzo.
Začu se kikot i bat koraka iza ugla u jednom trenu, a onda u sledećem tik kraj mene si prošla i opila me svojim mirisom omamnim. Osetio sam vrtoglavicu i učini mi se da će mi srce iskočiti iz grudi u jednom jedinom trenu. Ruka je poletela sama i zakoračio sam onako ponešen, zagledan, omamljen i zaustio da kazem: vol i m...te ali me glas izdade, samo onako u sebi, negde duboko unutra u nedokučivom delu sebe, gde ne smem bez tebe da ulazim, da nešto ne pokvarim, ovako trapav i nespretan, kao daleki eho se ču vrisak duše moje..
Ne znam zadremah li ali u neko doba u grudima mi koraci odzvanjaju i dah osećam, a ti mirna i nasmešena ruku pod ruku, lagano idete ka ulazu..ta silueta kraj tebe sam sigurno ja.
Vodiš me polako i na trenutke pogleduješ, oslanjaš mi se na rame glavom naslanjaš i mazno šapućeš meke i drage reči, pa čak i poneku bezobraznu, kao nekada, dušo moja..
Gledam i ne pomeram se, a duša trepti i zurim u vas, kako idete, onako vedri puni nade, iako ne ličim to sam sigurno ja sa tobom, samo sam pomalo promenio stil, možda se pravim važan što sam konačno uz tebe na tom „opasnom“ mestu, gde sam oduvek, na žalost, nepozeljan svima, osim tebi, dušo moja, a sad i tebi zbog njih možda.
Na tren me izdadoše noge i malo se poplaših, jer nocna ptica mi prolete tik iznad glave iz jedne krošnje u drugu i to me uveri da sam ovde,a ne tamo sa tobom i žao mi bi. Ostadoh nepomičan na vlažnoj travi pokraj staze, pod tvojim prozorom dole, u sred prohladne noći, al' mi se i dalje činilo da sam i tamo upravo ušao sa tobom, ruku pod ruku, u ulaz, na stepenište u sobu našu, dušo moja..
To sam se ja udvojio izgleda?- pitam se.
Kako sad mogu biti i tamo i ovde u isto vreme?
I na oba mesta sam srecan, jer sam u tvojoj blizini i mogu da osetim miris, čujem semh i otkucaje srca.[/
Hiljade nepovezanih misli su prosto tekle-kuljale i preplitale se k’o kose devojačke na vetru, dok sam pokušavao da se koncentrišem i učinim nešto sa sobom, a da to ne bude glupo i da te ne osramotim nespretnošću svojom.
Da mi ne zameriš posle, kako sam po ko zna koji put brzoplet i ne znam da se kontrolišem u tvojoj blizini .
Necu to da budem!!
Rukama zadržavam dah i srce, a oči i onako se ne pomeraju, nego je pogled prikovan za tebe neprestano..
Hoću da budem jak i siguran u sebe, da se ponosiš mnome, pa nek boli koliko hoce i nek izgori i srce što tako luuudo kuca i poigrava-treperi k’o brezin list na jakom vetru.
Valja nam ceo zivot nekako u istom svetu odživeti, jer drugog rezervnog nema ni za koga od nas, a ja sam srećan zbog toga, jer nas niko u njemu razdvojiti ne može ma gde se nalazili.
Koliko puta sam nastojao od onda da ne mislim na tebe, jer te ni mislima uznemiriti ne želim, dušo moja.
Vetar mi tiho šapuće tvojim glasom i na mahove me podiže ka nebu.
Čuje se ćuk u daljini.
Mrkla noc beše i tek poneka zvezda između oblaka izviruje i mami.
Hladno je, onako nekako iznutra više, nego što napolju je stud.
Volim ovako da sedim ovde i da razgovaram sa tobom u mislima, da ti šapućem i smejm se tvojim dosetkama, da ti „verujem“ kako si sasvim ok od onog dana i da te više ništa ne muči, nikakve brige ni tuga i da je osmeh na tvom licu stvaran i iskren.
Moram da ti se požalim na ove beštije, koje mi povremeno presecaju put i navode na stare ludosti koje iskreno ne želim od kad te sretoh, jer više uopšte ne uzivam u njima, a ipak ovako otudjen pristajem ponekad i na to, ma kako glupo bilo. Ne znam dokle i zašto to radim i stalno iznova se kajem i molim oproštaj.
Trenutak kasnije..
Taman sam mislio da krenem i već zakoračio na put, kad sam ponovo prepoznah po mirisu i u neverici se okrenuh i bacih pogled ka balkonu.
Nikog ne beše.
Čak su i svetla pogašena bila.
Nemoguće!-pomislih.
Tek što se okrenuh i skoro zakačih rukom par koji prolazi stazom pored mene, a sve jače se osecao poznati miris koji me tako luuudo mami i opija, pretrnuo sam od straha i od čežnje u isti mah, umalo ispusti krik, a oči zasuziše
Ipak ne!!
O Bože daj mi snage da odolim iskušenju, samo još ovaj put.
Odlazite skoro u tišini, tek poneka reč kratak osmeh.
Dodirnuo sam te dahom, jer si u trenu zastala, na samo korak od mene, u tami.
Bio sam siguran da ćutiš moje prisustvo i ad si uznemirena do bola, ako i ja..
Grozničavo su jurile misli, šta da kazem ako mi se javiš-pozoveš ali mi ništa „mudro“ na pamet palo nije. Sve misli su bile slivene samo u jednu - volim te dušo moja!
Stajala si ne znam koliko dugo, pokušavajući da „središ“ kosu, jer ju je vetar mrsio.
Znao sam da me osecaš, da ti je teško, da te je nemir uhvatio i da više ne slušaš pratioca, nego mu onako refleksno uzvraćaš pogled i klimanjem glave potvrđuješ prisustvo. A u duši si razgovarala sa mnom, osetio sam to duboko i nisi dala da se te dve priche preplicu ni trenutka..
Zato te volim i zato ću te uvek voleti, ma šta radila i ma s kim bila, jer verno čuvaš naše snove, iako mi naravno nije drago što sve se ovako ludo urušilo, bez moje želje i krivice.
Ljut sam bio na sebe i sada sam, što nisam znao šta da učinim u tom trenu.
Tako sam, kao nikad do tad, nemoćno izgledao sam sebi.
Deo neba nad nama se razvedrio te druge noci i osuo se zvezdama.
Topli poveterac je dopirao sa juga, tek na mahove.
Poželeh ko zna koji put da te na tren zagrlim, onako čvrsto, kao nekada-da te podignem i okrenem oko sebe hiljadu puta i da ne skidam usne sa tvojih dok daha u nama ima. Želeo sam da tako zanešeni uzletimo ka nebu, kao odbegli rigišpil, o kome dugo sanjarimo i zamišljamo ga zajedno.Tako prijatno smo se mnoge noći osećali na njemu, sami u postoru-zagrljeni čvrrrsto, željni života.
Ljubljena moja.
Dušo moja - tako duboko je odzvanjalo u meni ali se ipak otelo nije, ostalo je unutra.
I kad si pošla dalje i okrenula se još jednom, ni sad ne znam kakva me je sila zdrzala da ne potrčim i zagrlim te, mada sam sada srecan što nisam učinio tu glupost, jer bih te sigurno razočarao, kršenjem datog obećanja.
Izdržah, a sve je u meni otišlo k tebi osim mene samog.
Ne bi ti naravno bilo teško da shvatiš, da sam i prethodnih noći, kao i ove sada, i kao što ću ko zna koliko puta još boraviti ovde i dozivati te dušom i ćutati tvoj nemir.
I sada mi se čini da su nam se ipak pogledi na trenutak sreli u tami i da smo se jasno videli i zadrhtali ali ostali nemi i bez pokreta, sem misli koje su letele brzinom munja...
Jesu li nam rane povređene ili smo dovoljno jaki da izdržimo?
