Život pisan srcem

Bila je neopisivo lepa, ili modernim rečnikom rečeno, bila je lepa kao par miliona evra u kešu. I kao što sve ide svojim tokom, naša junakinja, dospela je u doba kad zov prirode čini svoje i reši ona da nađe životnog saputnika. Po prirodi i karakteru se baš ne bi moglo reći da je bila stabilna, tako da se njen izbor odužio. Posledica je bila da su se gotovo svi momci u njenoj, bližoj okolini posvetili body bildingu. Razvijali su ruke neizmenično.

I kada je situacija naizgled postala beznadežna, naša lepotica sve je iznenadila. Njena odluka je bila, da se uda za nekog nepoznatog. Momak na svom mestu, ali nekako slab i neodlučan. Tunjav, što bi se reklo. Medjutim, tunjavi tip se preko noći pretvorio u pravog mužjaka - zaštitnika.Obezbedio joj je zavidna primanja, a i sve ostalo što uz to ide. Naša lepotica je i dalje blistala od lepote. Ipak, nekako je bila odsutna... Videlo se da je dovoljna sama sebi...

I tako, sve dok jednom dana razgoropađeni muž nije udario šakom o sto. Krenuo da traži sreću sa lepoticama noći. Od tunjavka,slabog i neodlučnog, tako postade čovek. Ali naša lepotica - žena nikad.
 
ТВОЈЕ ИМЕ...


Твоје име беше нешто најлепше, што се са усана изговорити могло. То име дозивах у ноћима дугим, пустим. Твоје име је могао свако прочитати, чак и онда када су усне немо шапутале. Твоје име беше Љубав, а данас је само Сећање и Туга.
 
Zaveti uspeha... Mandino..

Nikad se više neću potcenjivati i sažaljevati samog sebe.

-Rođen sam da bih uspeo, ne da propadnem.
-Rođen sam da trijumfujem, ne da spustim glavu u porazu.
-Rođen sam da nazdravljam pobedama, ne da kukam i cvilim.
-Ništa nije lakše do varati samog sebe, jer uvek je lako verovati u ono što želimo. Niko me u životu nije više varao od mene samog.
-Neuspeh je, u izvesnom smislu, put ka uspehu, kao što nas svaka otkrivena greška iskreno vodi ka traganju za istinom.

Ja sam stvoren na sliku Boga. Nema toga što ne mogu postići ako pokušam
 
Pogledaj mi u oči… Vidiš li sjaj? Ne plaši se, ne može te boleti moja sreća. Priđi bliže... Osećaš li otkucaje mog srca? Kuca samo za tebe, za nas... Dodirni mi usne usnama... Osećas li žar? Gore od želje za tobom. Ispucale i krvave od samoće, čekanja, nadanja... Ne plaši se... Ni samoća nije toliko strašna ako nekog čekaš, ako znaš da će ti doći...

Lutam tu kroz puste ulice
Slutim da si opet uz mene ....

Ako umeš dobro ispuniti svaku minutu svog života,
I svakog trenutka ideš pravim putem;
Tvoja će biti zemlja i sve njeno blago,
Jer, bićeš čovek, sine moj!:heart:
 
Ti mi u srcu stanujes,
grlis me i stalno si tu,
iako te ne vidim.
Nasloni se uz mene,
i obgrli me opet.
Obavi me svojim neznim rukama
i stegni uz sebe.
Sapuci mi tiho,
pricaj slatke reci.

Kad bi mogao ovog trena shvatiti
da zaista mislis o nama.
Osecao bih se ispunjeno.
Tvoja predanost je toliko jaka,
da mi to ne racunas,
vec se nadas susretu,
da mi u rukama sve oprostis.

Jer te zelim vise od svega,
ali zaboravljam,
iznemogao od neispunjenih zelja.
Zeljom za tvojim dodirom,
i milim poljupcem.

Tihe mi reci cesto sapuces,
ali ja ih retko cujem,
snove se ne secam,
samo negde u dubini znam
da ne odustajemo.
U meni je mesto za tebe uvek spremljeno,
moje ruke rasirene,
i zeljne da te grle vecno.

Pridji cesto, svuda i svaki cas,
makar u mislima,
i misli teze da postanu san,
i topao i slastan san uvek zeli ostvarenje.
Zagrljaj ne zeli biti izostavljen,
pridji, i ja cu te uzeti k sebi.
Vladacemo danju na Suncu,
i nocu gospodariti ispod zvezda
u hladu, obgrljeni spokojstvom,
jedno drugom u rukama.
 
SAN...NA PLANINI...ISPRICAN SADA...

Da te ne provociram, molis me... Nije fer, sapuces i ja nasedam na pateticnost u tvom glasu i istinskom nedostajanju koje ne mozes da sakrijes pred najsitnitijom provokacijom... Pozelim u trenutku da ti ispricam najlepsu pricu koju ovi prsti mogu da nakuckaju, najtuzniju pricu koju ova podsvest moze da rezira iskljucivo po istorijskim cinjenicama... najiskreniju pricu kao refleksiju svih neostvarenih zelja i neodsanjnih snova iz kojih proizadje vlazno oko i dlan koji trne... A usne naduvene kao da su flautu svirale cele noci...
Leto je i ja moram da pobegnem od gradske buke i smoga i jos kojecega... Danima trazim destinaciju koja ce zadovoljiti moja iritirna cula... Mir, miris jezera i boja koja je nijansirana tvojim pogledom,koji nikada nisam video... je sve sto mi treba...
Sam na obali, sedim u hladu borova i ne razmisljam... Prepusten trenutku u kome nema nikakvih dogadjanja, jednostavno plutam po vremenu koje besni zbog svoje prolaznosti i moje zelje za tobom... Bezobrazno je vreme, naviklo da ga stalno jurim i uzaludno produzavam, odjednom ne moze da me podnese ovako mirnog... Tek odnekud dodje neki povetrac dovoljan da mi odvoji malo kosulju od tela... Skidam se i krecem ka jezeru, savrseno mirnom kao moja dusa, a opet sa ko zna cime u sebi... opasnosti, prijatna iznenadjenja, nesvakidasnje lepote i unikatno kamenje...
Vrelu kozu mi preseca hladna voda i jezim se, bas kao onda kada si mi pricala kako, gde i sta... Secas se, moras se secati, provocirala si me danima, da ti pricam sta bi ti, kako bi ti i gde bi ti... I ja sam se smejao zadovoljno, uzivajuci u svojoj kreativnosti i masti, uzivajuci u tvojoj paznji i obozavanju svega onog sto jesi, a sto mnogi nikada nece uspeti da cuju...
Uranjam i za trenutak uramljujem u svoju svest lepotu spajanja nespojivog, spoj tecnog i cvrstog, hladnog i vrelog, osecam kako mi se voda lepi za kozu i izvijam se u svoj svojoj duzini svestan svoje samoce i izolovanosti od svih...svega i svacega... Varam te sa jezerom i znam da osecas da tog trenutka nisam tvoj... Dlanovima trazim dno i napipavam glatki kamen... Izranjam ga kao najvrednije blago i gle cuda... kamen u obliku srca zavrsava u mojim rukama... Stojim u vodi do struka i gledam oko sebe...mozda je to neki znak...
Vracam se do obale i trazim kosulju koja je pre par minuta bila tu... Nema je... Uzbudjenje umesto straha, preseca mi stomak i ignorisuci bol od vrelog kamenja na stopalima, krecem prema kucici... Ulazim lagano dok kapi padaju na pod kao da se klanjaju mojoj hrabrosti... Lezis na mom krevetu sa kosuljom u rukama i posmatras me... Usne mirne, oci se smeju ... Dosla si... Kako si uopste uspela da me pronadjes kada ni ja nisam znao gde sam... Cutim i prilazim, svestan promene tvog pogleda i prihvatas me bez reci kao orden koji se posle krvavih bitki dobija, kao secanje koje ne mozes da izbrises iz glave, kao proslost koju ne mozes da promenis...
Legnem na krevet a ti me opkoracujes i privijas se uz mene zeleci da osetim istinitost tvog prisustva, da udahnem blagi miris tvojih usana i svezinu nakupljenu na ludackim nadmorskim visinama, sa tvog vrata... Naslanjam glavu na tvoje rame i poklanjam ti se kao arheolosko nalaziste.... istrazujes me, sasvim polako, odjednom svestan potrebe da me osusis od vode koja je jos uvek na mom telu... Lagano me spustas pored sebe i mazis vlazni obraz... sad se usne razvlace u blagi smesak, a kontrast ociju mi spusta kapke dok tvoj jezik pronalazi put do svih mojih bolova... Lecis me laganim pokretima, prebrojavas pore koje ispustaju miris jezera i izludjujes me svojim uzivanjem u meni dok se tiho smeskas na moju molbu da udjem u tebe, odmah i bez cekanja, da te ispunim i tako zajedno ostanemo jos deset mojih sanjanja...
 
Poslednja izmena:
Dolazis ti korak ti znam
susret sa tobom tol'ko mi ulepsa dan
da vise ne znam ni sam
da mozda nije san

Zagrljaj moj, poljubac tvoj
sumnje sad nema nije to nikakav san
to dobro osjetih ja
u svojim grudima:heart:
 
ne samo u snu
zbunjuju me sitne lazi tvoje
sto donose uzdahe moje
a imam potrebu tu
da te svaki dan vidim, ali ne samo u snu
ne mozes doci, slutim bolnu istinu tu,
a opet i dalje te zelim makar u snu
zasto te oci zele moje?
nemoj kriviti gresne korake moje
strpljenje je moje oruzje nejako
pa se nadam, probudicu se uskoro
a oseticu miris koze tvoje na
uzglavlju napravljenom od paperja neznih, satkanih
samo za tebe i noc tu kada te vidim,
ali ne samo u snu
 
...Heroj se s mukom ispeo na malo uzvisenje odakle je mogao da ima kakav-takav pregled bojista. A ispod njega dve ogromne armije sukobljavale su se u odsudnom boju, mitskom Armagedonu.. Svetlo protiv Tame, andjeli protiv demona, Red protiv Haosa... Stotine ratnika uhvacenih u kostac, boreci se do poslednjeg atoma snage...Ili dok ne padnu pokoseni oruzjem svojih dusmana. A vec hiljade balroga, paladina, impova i mnogih drugih lezalo je u krvavom blatu Poslednje Bitke. Osetio je teskobu. Bio je star eonima, i sve sto se desilo do sada mogao je da predvidi. Jedino niko, pa ni njegov Protivnik nije mogao da zna ishod ovoga...

Kako je vreme odmicalo, veliki ratnik je sve vise i vise bio van sebe. Zeleo je da bude uz svoje saborce, da se vrati u prve redove, ali rana koju je zadobio bila je suvise ozbiljna. Morao je da se povuce u pozadinu i odatle komanduje. Nije to ucinio iz straha za sopstveni zivot - prosto, znao je da bi, ako on pogine, poraz bio neminovan. A to nije smeo da dozvoli.

Njegove oci preletale su s kraja na kraj krvavog meteza. A ono sto je posmatrao polako se pretvaralo u poraz njegove vojske. Svako malo stizao bi poneki glasnik sa levog ili desnog krila, javljajuci da mu je ovaj ili onaj general pao usmrcen plamenim macevima neprijateljskih krilatih ratnika koji su vukli svoje cete napred. Jedino sto je njegove odrede jos drzalo na okupu bilo je vesto taktiziranje, kojim bi na trenutak uspevao da zaustavi prodiranje protivnika. No, sve je bilo uzalud...

Video je kako njegove snage pocinju da se osipaju, a malobrojni hrabri pokusavali su da se okupe oko velikih barjaka, odlucni da ih brane do smrti. A onda je na bojiste dosao vodja neprijatelja. Sama njegova pojava izazvala je zgrazavanje i strah u srcima boraca velikog ratnika. Klonuli su, uzmakli, a pojedinci cak pocese da bacaju oruzje i padaju na kolena moleci za milost.

Ratnik vise nije imao sta da izgubi. Svi njegovi zamenici su izginuli, vojska je bila u rasulu... A neprijateljski vodja kretao je da uzme njegov barjak i prelomi bitku.

Isukao je svoj drevni mac, urliknuo uzasnu kletvu i poslednjim snagama jurnuo na protivnika, koseci usput njegove sledbenike.

Sudar njihov uzdrmao je same temelje Sveta. Okolna brda pocese da se ruse, a obe vojske popadase nicice. Generali Dobra i Zla nasrnuse jedan na drugoga, zadajuci i primajuci strahovite udarce. Rascepljeno, ranjeno tle treslo se pod njihovim koracima...

Niko ne zna koliko je trajao taj sukob: sekundu ili vecnost. Tek, na kraju obojica padose, smrtno ranjeni.

Klonuvsi preko umiruceg tela svog najljuceg neprijatelja, heroj se po poslednji put osvrnuo po bojistu. Njegove trupe su se, iako i same uplasene njegovim padom, lagano konsolidovale i pocele da odnose sigurnu prevagu nad vojskom koja je, izgubivsi svog vodju, sada bila potpuno obezglavljena. Po prvi put u svom zivotu se osmehnuo: pobeda ce ipak biti njegova...

Djavo je mogao da umre srecan
Darijus
 
ONORE DE BALZAK
(Onore de Balzak Evelini Hanskoj)

Moja voljena ljubavi, jednim jedinim milovanjem vratila si mi život. Oh! Moja draga, nisam mogao ni da spavam, ni da radim. Utonuo u osećanja te večeri, rekao sam ti bezbroj nežnosti. Oh! Ti imaš božanstvenu dušu za koju čovek ostaje vezan čitavog života. Dušo moja, ti si, iz ljubavi, otkrila divni jezik ljubavi, što je odmah oteralo tugu, neprijatnost, voljeni anđele, ne zamračuj nikakvom sumnjom nadahnuća ljubavi. Tvoja umiljata nežnost bio je samo njen tumač. Ne misli da možeš biti upoređena ma s kim. Ali, moja voljena, moj nebeski cvete, ne shvataš li sav čar i svu istinu da siromah pesnik može biti pogođen tim što je pronašao isto srce, što je voljen preko svojih nada? Moja obožavana, da za tebe me je odgojilo najnežnije i najmilije žensko srce…

Dragi, večiti idole moja lepa i sveta vero, znam koliko uspomene na neku drugu ljubav moraju vređati ponosnu i nežnu dušu. Ali ne govoriti tebi o tome značilo bi oduzeti ti neizrecive duševne praznine, ljubavne radosti. Postoje takve sličnosti, osećanja i duše da sam na njih ponosan zbog tebe i da ne znam da li sam u njoj voleo tebe. Zatim, užasna ljubomora me je toliko navikla da mislim otvorenog srca, da sve kažem onoj u kojoj živim, da nikad ne bih mogao da ti sakrijem ma i jednu misao. Ne, moje srce si ti!

Da, tebi je sve dozvoljeno. Reći ću ti prostodušno sve ono lepo što pomislim, a i rđavo. Ti si jedno ja, lepše i milije. Moja ljubav nema više ni manje egzaltacije, niti ma čega zemaljskog. Oh! Moja draga, to je anđeoska ljubav, uvek na istom stepenu jačine. Osećati, dodirnuti tvoju ruku ljubavi, ruku punu nežnosti, ponosnih osećanja, čuješ li, anđele moj, toplih, dobrih, strasnih; ta ruka, glatka i meka od ljubavi predstavlja isto toliko sreću koliko i tvoje medeno i žarko milovanje…

Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje još nemaju uspomena biće skoro amajlija za ljubavne želje, kad bude sadržavao sve nežnosti ljubavi. Naš siroti poljubac, još lišen svih naših radosti, ide samo tvom srcu, a ja bih hteo da on obuhvati celo tvoje biće…

Moja draga Evo, nikad ne sumnjaj u mene, ali još manje u sebe. Kod tebe, u tvojim pismima, u tvojoj ljubavi, u njenim izrazima ima nečeg više, ne znam čega, nego u onim pismima i izrazima koje sam smatrao nedostižnim. Ali, drago blago, ti imaš nebesku dušu kakva se samo može zamisliti, i imaš i zanosnu lepotu. Bože, kako da ti kažem da sam opijen tvojim i najmanjim dahom… Budim se srećan što te volim. Ležem srećan što sam voljen. To je život anđele… Hiljadu poljubaca, i neka svaki sadrži hiljadu nežnosti za tebe, kao oni juče za mene.

(Ženeva, januara 1834. godine)
 
Čeznem da ti kažem

Čeznem da ti kažem da te volim, ali plašim se da ću izgubiti ono najsvetije što imam, a to je tvoje prijateljstvo.Noćima sanjam te i muče me osećanja prema tebi. Nemam hrabrosti da si moja radost, da mi sačinjavaš mladost i činiš me srećnim. Posmatram te i poželim da vrisnem snažno i celom svetu kažem da te neizmerno volim ali bojim se da bi mi se smijala. Ne znam da li i ti mene voliš i da li bi mi uzvratila ljubav koju čuvam samo za tebe. U trenutku sve bih ti rekao, ali opet me muči crv sumnje da će moj bol tvojim odbijanjem postati još veći. Bojim se da te ne izneverim i nerazočaram. Nedostaje mi hrabrosti jer plaši me pomisao da ću biti duboko povređen. Zato svoja osećanja iznosim na ovo parče lista i svoj bol i tugu čuvam samo za sebe. Možda jednoga dana kada prođu ove lude godine i skupim hrabrosti i sve ti kažem, do tada uvek ću čeznuti da ti kažem da te volim. Svaki put ponosno i hrabro ti prilazim, dobro skrivajući svoju bol, ljubav i tugu.Ali tvoj osmeh, pogled i “ono prijatelju” uvek me probudi iz mojih slatkih snova i podseti me na moju tugu i bol. Čeznem da sedim pored tebe i posmatram te, mogao bih tako danima i satima, ali plašim se da ne bih izdrzao. Znaš mi reći maleni, pa poželim da sam stariji, da imam više od ovih dvadeset godina misleći da bi tada bio hrabriji da ti kažem ono što osećam i da ne bi ovoliko patio. Možda će nekome biti smešno dok bude čitao ovu mladalačku ispovest, ali to me neće razočarati više nego što me razočarala ova moja tuga i bol. Mislim da će ova ljubav prema tebi trajati bar onoliko koliko traje ovaj moj tužni život, a možda i duže. Valjda ću jednoga dana skupiti hrabrosti i reći ti da te neizmjerno volim. Dok čekam taj dan, možda će nekome ova mladalačka ispovest pomoći i možda neko bude hrabriji od mene i ljubav procveta na nekom drugom delu ove naše ljubavne planete.
Uvek ću čeznuti da ti kažem…… Volim te.

R.M.Rilke
 
"Iako sam prosao sve kroz sta sam prosao ne kajem se zbog teskoca u koje sam zapadao jer su me upravo one dovele tamo gde sam zeleo da stignem.Sve sto sada imam, to je ovaj mac, i ja ga rado predajem svakome ko je voljan da krene na svoje hodocasce.Nosim sa sobom pecate i oziljke iz bitaka - to su svedocanstva da sam ziveo i nagrade koje sam ovojio.

Ti dragi pecati i oziljci otvorice mi vrata raja.Jedno vreme ziveo sam samo zato sto je trebalo ziveti.....

Ali sada zivim zato sto sam ratnik, i zato sto zelim jednog dana, da se nadjem u drustvu onoga za koga sam se toliko borio“
 
Kasnije sam shvatio da se prava ljubav smešta u trikliniju srca i tamo nalazi mir, obraćajući pažnju na svoje najplemenitije tajne i retko se vraća u komore uobrazilje. Zbog toga ne uspeva da ponovo prizove telesnu formu odsutnog ljubavnika. Samo bludna ljubav, koja ne ulazi nikada u najskrovitije kutke srca, može da proizvede te slike... Pravi ljubavnici prilikom prvog ljubavnog razgovora, preblede, uzdrhte i zaneme. To je zbog toga što ljubav gospodari i carstvom prirode i carstvom duha, privlači sebi svu njihovu snagu čim se pojavi. Zato, kada pravi ljubavnici dođu na tajni sastanak, ljubav remeti i gotovo umrtvljuje sve funkcije tela, kako fizičke tako i duhovne: stoga jezik odbija da govori, oči da vide, uši da čuju, svaki deo otkazuje poslušnost
 
KRUG

Zivot je izbor,a ne sudbina,jer obican covek zivi kako mora,a pravi covek zivi kako hoce; zivot na koji bedno i bez otpora pristaje je bedno tavorenje,a izabrani zivot je sloboda.Covek postaje slobodan svojom odlukom,otporom i nepristajanjem

MESA SELIMOVIC
 
I nigde ja ne odlazim,
Mene su Vile do Tebe dovele
Tajnim putevima ljubavi
Da Ti budem inspiracija
A Ti si me u poetske crtice obukao
Na kozi si mi ih ispisao
Duboko si ih noktima urezao
I svaku potpisao
Vrhom svog vlaznog jezika
Ispod koga mi je krv kljucala
I uzavrela ostala.

...I nigde ja ne odlazim
Po meni su svuda Tvoji tragovi
U Tebi su sve moje potrebe
U mojoj krvi su Tvoji soneti
U srcu elegije
Na kozi su Tvoje crtice
Koje si jutrima pisao
Noćimapotpisivao
I kad bih hteo otici
Morala bih iz vlastite koze izaci
A iz koze se ne može
I zato…
Ostajem uz Tebe
Meni si potreban
Jer samo sa tobom sam savrsena.:heart:
 
Svadja

Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina ziveli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvadjali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome:
- Ne mislis li da bi trebali bar jednom da se posvadjamo?
Ovaj drugi je uzvratio:
- Zasto da ne. Oko cega cemo se svadjati?
- Mogli bismo oko ovog hleba - predlozi prvi.
- U redu, svadjajmo se oko hleba. Kako se to radi?
- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ces sad?
- Zadrzi ga - rekao je drugi monah.
 
Lepota i rugoba

Jednog dana na plaži se susretoše Lepota i Rugoba. "Hajdemo se kupati u moru", rekoše. Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odeću koja je pripadala Lepoti te pođe svojim putem.

Kad je iz mora izašla Lepota, ne nađe svoju odeću. Budući da se stidela hodati naga, obuče Rugobinu odeću i pođe svojim putem.

Ljudi i danas često zamene jednu za drugu.
Ipak ima i onih koji prepoznaju Lepotu bez obzira na to kako je odevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njenom odećom.
 
Mitka: I ja gu ne znajem. Samo gu u noc cujem i u s'n s'nujem. A
pesma je moja golema: Kako majka sina imala, cuvala,
ranila. Dan i noc samo njega gledala. Sto na sina dusa
zaiskala, sve majka davala, a sin - bolan! Porasnaja sin.
Dosla snaga, mladost... Dosle basce, cvece, mesecina.
- Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve sto iskaja,
sve imaja. Hatovi, puske, sablje, zene... Koju devojku
nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta
celivaja. Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari,
a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija.
Bolan ot kako se rodija. - Toj sam ja!... Pa od t'j bol,
jad - dert li je, prokletija li neka - eve na nogu
ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim,
s'n da me uvati. A s'n me ne vaca. Zemlja me pije... Noc
me pije... Mesecina me pije... NISTA MI NIJE, ZDRAV SAM,
A - BOLAN. Bolan od samog sebe. Bolan sto sam ziv. Otkako
sam na svet progledaja, od t'g sam jos bolan... Zalno,
tesko da mi pojete!...

I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme
vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s's
otvoreni oci u grob cu da legnem. POJ "ZAL ZA MLADOST"...
Za moju slatku mladost, sto mi tako u nista otide, i brgo
ostavi. POJ I VIKAJ GU. MOLI GU, NEKA MI SE SAMO JOS
JEDANPUT VRNE, DODJE, DA GU SAMO JOS JEDANPUT, POMIRISEM...
 
Poslednja izmena:
NEČISTA KRV...

Njihova je kuća bila stara. Izgleda, da otkada je varoš počela postojati, da je i ta njihova kuća već tada bila tu. Cela rodbina iz nje je proizišla. Oduvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na čestitanje, pa tek onda išli u druge kuće, takođe stare i čuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje. Grobovi su od mramora a jednako, i danju i noću, sa zapaljenim kandilima.

Ne zna se koji je od predaka baš samu kuću podigao, ali se znalo da su odvajkada bili tako bogati. I tek za hadži-Trifuna, od koga se oni počeli i hadžijama zvati, znalo se da je on prvi imao smelosti da, posle svoga hadžiluka, sve to bogatstvo, koje je dotada ležalo skriveno i nagomilano po podrumima, ambarima i štalama, iznese, rasporedi i uzdigne, da bi mogao "svet da gleda". Sazidao je kapiju na svod i jaku kao grad. Gornji sprat kuće podigao, okrečio ga i išarao rezbarijama. Sobe je raskošno iskitio najskupocenijim ćilimima, i starim i skupim slikama iz Peći, Svete Gore i Rila; po rafovima poređao srebrne sahane i zlatne zarfove. Dole, do kapije, utvrdio binjektaš od mramora, sa koga je uzjahivao na svoje čuvene konje. A on uvek, kako se pamtilo, i leti i zimi, ogrnut bio ćurkom, sa silavom, pištoljima i jataganima i u teškim jakim čizmama do kolena. Otada Turčin, zaptija, nije smeo pored kuće proći, još manje da zastane. Cele noći ispred kapije morao je da gori fenjer i po tri i četiri noćna stražara da dremaju, jer je on, taj Sofkin pramded, hadži-Trifun, trgujući po najvećim gradovima i mešajući se sa najviđenijim ljudima, mogao, usled toga poznanstva, a najviše zbog svoga bogatstva, ne samo zaptije, kajmakame, nego i same paše da menja i u "surgun" da šalje. Za svaki narodni posao, bilo za kakvu novu školu i crkvu, ili za kakav manastir koji je trebalo podići, opraviti; ili, još gore i opasnije, ako bi trebalo kakvoga krvnika, nasilnika smeniti, znalo se da se za to mora k njemu doći. I tada bi se gore, u onoj nameštenoj sobi, videlo kako prvi ljudi iz varoši celu noć presede dogovarajući se, a naposletku uvek njemu ostavljaju da to izvrši, kako on hoće i nađe za dobro. On bi to brzo izvršavao. Mitom, čime se najviše i uspevalo, a ako ni to ne, onda čak i kuršumom, i to od čoveka tuđe vere, kakvog Arnautina, kačaka. Ali zato je onda moralo zlatno kandilo njihove kuće pred raspećem u crkvi jednako da gori, a onaj sto, odmah do vladičinog, samo njihov da je, i niko sem njih ne sme u nj da uđe i odstoji službu. Sirotinji i ljudima po zatvorima, za vreme Uskrsa, Božića ili slave, tri dana moralo se slati jelo i piće...
 
poželiš li nekad
da me sretneš tamo gde
hladan vetar odnosi naše snove
kao suvo lišće
sa kapaka kao olovo teških

poželiš li da me čuješ
tamo gde ptice pevaju
pesme o jezeru na čijem dnu
plameni jezici rasplinjuju
tajne naše

da me dodirneš
tamo gde oblaci su gusti
kao da su od snega
seku se nožem hladnim
podsećajući nas na bol

da me poželiš
tamo gde se želje račvaju
kao reka
gde ribe se nemo očima smeju
sudbini našoj

da me osetiš
u noći kada zrikavci zriču
o uzvišenosti njenoj
ja sam u svemu
sve me ima u sebi

poželiš li nekad
da me nema
 
Baldabju je bio čovek koji je pre dvadeset godina ušetao u varoš, uputio se pravo u gradonačelnikovu kancelariju, ušao ne sačekavši da bude najavljen, spustio na njegov sto maramu boje sunčevog zalaska i upitao:
- Znate li šta je ovo?
- Ženske stvari.
- Pogrešno. Muške stvari. Novac.
Gradonačelnik ga izbaci napole. On izgradi svilaru, dole na reci, jednu veliku baraku za gajenje svilene bube, tik pored šume, i crkvicu svetoj Agnezi, na mestu gde se ukrštao put za Vivije. Unajmio je tridesetak radnika, dopremio iz Italije jednu tajanstvenu mašinu od drveta, svu u točkovima i zupčanicima, i sedam meseci nije progovorio ni reč. Zatim ponovo ode do gradonačelnika i spusti na njegov sto trideset hiljada franaka, uredno složenih u krupnim novčanicama.
- Znate li šta je ovo?
- Novac.
- Pogrešno. To je dokaz da ste vi magarac[
( Svila..A.Bariko)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
Zašto je pisanje pisama izašlo iz mode?
Odgovora
15
Pregleda
422
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност

Back
Top