“Ne znam da li sam ti ikada rekla da je meni hladno kada sam tužna i usamljena? To je neka moja osobina koju imam, da svaku emociju doživljavam fizički. Padne mi imunitet, opadne apetit, postane hladno. Neki čudan osećaj mi se razvije u grudima, neko treperenje, nervoza, anksioznost. Ili kako ja to kažem, nedostajanje. Nedostajanje neke osobe, u ovom slučaju tebe. Tačno sam osetila dok si odlazio, kao da se deo mene kidao i odlazio, ne govoreći mi da li će se vratiti. Možda će taj deo da ode i da zaživi sam, shvatajući da mu moje postojanje nije bitno, a od mene je potekao. Nikad se nisam osećala usamljenije nego sad, kao da su me svi napustili. Sedim sama u ovoj praznoj sobi punoj uspomena, plačući, dok ti verovatno sediš u društvu sa njom, pušeći cigaretu, smejući se ili nervirajući se zbog stana dok ona sve obigrava oko tebe, likuje jer si joj konačno došao u grad. Ne krivim te, samo… Ne znam. Možda kriješ to da i tebe pogađa da si daleko od mene, a možda ni ne misliš na to. Mrzim što ne mogu ovo da ti kažem u lice, ma čak ni preko teefona, nego se pravim jaka kao kamen, a ustvari sam meka kao puž, samo se povlačim u svoju kućicu. Tebi, kojeg obožavam, dižem zidove preko kojih ne možeš da pređeš, a ni sama ne znam zašto to radim. Volela bih da me vidiš kako plačem, ne da ti nanesem bol, nego da se uveriš u svaki osećaj koji postoji u meni. Nikad nisam iskrenije pisala, nego sada. Ne bih da pokažem svoje emocije da ne bih bila povređena kao što sam bila do sad, ne želim da me gledaš kao da možeš da radiš sa mnom šta hoćeš, kao da sam lutka na koncima. Ja sam čovek koji ima osećanja, budala koja se nada nečemu što ne postoji, idiot koji trpi zbog ljubavi, koja bi trebalo da bude tako prosta. Znam da u bajkama one najteže ljubavne priče, one zabranjene na kraju imaju srećan i divan kraj, ali ovo nije bajka, zar ne? Ti nisi princ, ali ja jesam ona naivna devojka koju uglavnom pogodi velika nesreća. Čitala sam danas, da aritmiju čovek može da ima od stresa, nervoze, depresije.. Nekako sam se tu najviše pronašla. Nažalost.
Današnje vreme je bilo u skladu sa bujicom osećanja u meni. Taj vir se pojavio, povlačeći me u njega, daveći me. Nisam ni očekivala ništa bolje, nego kad me on izbaci na površinu opet. Jak udar.. tuge. I budim se sama. Više nemam kome da se osvrnem, svi ste udaljeni. Dođe mi da zaspim i da se probudim godinu dana kasnije. Toliko stvari ima da balansiram, da prosto ne znam da li ću moći. Škola, posao, mama, prijateljstvo na daljinu, ljubav na daljinu… Najradije bih se ušuškala tu pored tebe, povlačeći svaki put kada sam rekla sebi da se smaram dok ti spavaš pored mene. Sad bih sve dala samo da provedem još jedno veče tu. Pored tebe. A znam da to nije moguće i znam da moram da prođem bukvalno kroz sav ovaj pakao sama, ali bojim se da neću moći. Gle, čak sam počela da ti pričam i o svojim strahovima. I ne, nemoj mi reći da si tu, neću da me tešiš rečima. Ne, nisi tu, daleko si. Nisu tu, da ako mi se nešto desi i kada te nazovem, da se pojaviš u roku od minute. I cela utroba me boli kad pomislim da moram da legnem sama, pored samo tvoje majice koja još miriše na tebe jer neću da je bacim na pranje. I oči me zapeku kad znaju da će isplakati još okean suza, jer znaju da te neće videti još dugo. I ne znam kako se ti osećaš, rećićeš da ti nedostajem, ali žene.. Uvek imaju neki predosećaj. Uglavnom loš. Sad sam se setila, besna sam na sebe jer nisam sebi dozvolila da vidiš sve moje strane. Da, volim da đuskam sama po sobi, samo što ne znam iz kog razloga nisam mogla ispred tebe, zaledila sam se. Nikad me nisi čuo da pevam, a koliko si samo prilika imao. Premalo puta sam te grlila, samo grlila, da prenesem svu ljubav koju imam tebi. Premalo smo se ljubili, zaboraviću taj ukus usana. Premalo sam se smejala sa tobom. Premalo svega, a toliko ljubavi. Toliko ljubavi kojoj nisam dozvoljavala da izađe na videlo, da ne pomisliš da sam idiot, a i da se ne otkrijem previše, da iskoristiš to što te volim. A jesi, iako nisam ništa rečima otkrivala do sad, moje telo je reagovalo na tebe. Moje oči su sijale od ljubavi ili jer suza hoće da pređe obruč kapka i da kane na obraz. Premalo si me vodio za sobom, predstavljao svetu, krio si me, a želeo sve. Previše si tražio, a premalo dao. Ali ne, ne bunim se. Nisi pogrešno postupio. Ja sam takva da ili ne dam ništa, ili dam svaki deo svog bića. Imao si tu sreću da si me celu imao i još me imaš. Premalo zora smo dočekali zajedno, previše noći sam provodila sama ili čekajući te. Imam jedno pitanje samo, zašto sam ja morala da čekam? Zašto ja još čekam? Zašto ona koja te slepo i kučeći voli mora da čeka? To su tri pitanja zapravo, ali su ista, kao jedno. Mrzim jer ne mogu da te čujem kad god poželim, što si mi nedostupan, što nemam nikakvog prava. Zar treba da budem bezobrazna i glupa da bih te zadržala? Ne volim što gledam da te ima ona, ne samo što sam ja u pitanju, nego ona, koja je arogantna, iritantna, nesposobna umesto nekog ko pruža ljubav, pa čak je i ne traži nazad. Ne kažem da sam idealna, daleko od toga, ali na meni treba raditi, ja sam ostećena roba. No, dosta je, izgubila sam inspiraciju negde usput, isplakala sam more suza, osećam se užasno i samo, hladno, sad znaš i zašto.
Šteta što nisam ptica, pa da letim iznad tebe i posmatram te sa grana. Šteta što nisam kišna kap, ona koja zapadne za vrat, pa se sliva niz isti, ili ona koja ti padne na usne, koju na kraju probaš. Šteta što nisam jastuk na kojem spavaš, da osetim to lice svaku noć. Šteta što tu pored tebe nisam ja, da mene voliš i da znaš kako je bezuslovno biti voljen.”
Nepoznati autor
