Život pisan srcem

Prilozi

  • ezgif.com-overlay.webp
    ezgif.com-overlay.webp
    813,2 KB · Pregleda: 8
Poslednja izmena:

Prekretnica​



Bili smo u četvrtom osnovne
i svi smo bili zdrava, lepa
i negovana deca.
Bilo je to “jako odeljenje”,
a ja sam bio jedan od boljih
u razredu.

Ta godina je bila jedno fino,
detinje zezanje
bajka, trčanje i šala.
Sve nam je išlo od ruke.

A onda je jedna devojčica
sa lošijim uspehom
na kontrolnom iz poznavanja prirode
i društva odvalila
“da je stjuardesa nešto kao kofer”
“da se nafta nalazi po putevima”
i da je razlika između čoveka i majmuna u tome
“što čovek ima perje, a majmun nema”.

Učiteljica je to pročitala pred svima.

Ostali smo bez teksta,
a potom počeli da se smejemo
u neverici.

Ko nije verovao,
mogao je da priđe katedri
i da se sam uveri.
Da pogleda famozni kontrolni.
Većina nas je to i uradila.

Učiteljica je ponovo pročitala
kontrolni pred svima.

Smejali smo se, grohotom, uglas,
a i zlurado.

Sirota devojčica je zamalo umrla od sramote
izmenjala sve boje lica
i počela
da jeca.

Smeh je dugo trajao.

Nismo bili svesni da je to bio
samo početak moralnog
i intelektualnog kraha
naše generacije.

Zametak gaženja, gluposti
laktanja i okrutnosti
ruganja i
samouništenja.

Sada se više
ne
smejemo.

Marko Antic
 
A sta vredi i to kajanje? Propustili smo zivot?
Sta smo tacno propustili? Nesto zbog cega cemo sutra da kazemo da je promasaj..
Zar nam iskustva nisu dovoljno rekla?
Da li to znaci da ne treba da razmisljamo i slepo se prepustamo desavanjima?
Ko ce sutradan da te pita da li te mozda boli glava? Niko. To je sigurno.
Nadjes srednje resenje i to ti je tako. Bez glavobolje, bez srece.
 
„Zasad je sve bilo oskudno, krajolik još nije imao tešku punoću koju leto donosi, zelenilo drveća još se ukazivalo tek kao blagi sjaj, jer takav je april: pupoljci, izdanci, neizvesnost, oklevanje. April stoji između velikog snevanja i velikog skoka. April je čežnja za nečim drugim kada to drugo još nije poznato.“

Karl Uve Knausgor
 
Sposobnost koju posedujes da razocaras do nesagledivih razmera i zahteva objasnjenje.




Ili nista ne zahteva, jer je sve laz. Laz nekoga ko tvrdi da je iskren.
Verovati je glupost o koju cu se opeci jos mnogo puta, jer sa jesam iskrena.
 

Koliko svinja drži do kolinja?​




Na kolinje, zna se,
nevoljko ide prase.
Vidi da već vatra tinja,
uplaši se jadna svinja.

Ljudi jesu dobre volje
i čuje se puno smijeha
no zna gica malo bolje
da će dobit’ oprost grijeha.

Ljudi vole svinje
jer pršut ide uz dinje
no svinje manje vole ljude
ak’ su svinje, nisu lude.

Ali, ipak, tu na kraju,
uloge se dobro znaju.
Ljudi smijehom pune dan
dok će svinja napuniti kazan.

Tu sada priča ide kraju
jer se mesa brdo slaže,
kuharice dobro znaju
što im zanat sad nalaže.

Odmah moram prestat’ pisat’
jer moj kum već nemre disat’
natrp’o je puna usta
dašak zraka – želja pusta.

Brdo mesa nestaje žurno
za stolom je vrlo burno.
Dok si okom trepn’o,
svatko je komad u usta metn’o.

Moram i ja pojest’ nešto
jer kolinje nisu često.
Ugodan vam želim dan
a svinjama – u kobasama miran san.

Saša Petar
Kliknite za proširenje...
 
Dunja Kačarević: O čekanju

– Reći ću vam nešto o čekanju – govorio je čovek na skupu penzionera. Govorio je tako dugo da su neki od njih u međuvremenu izdahnuli.
– Čekao sam celog svog života. Čekao sam vozove, čekao platu, čekao rezultate testa da bih video da li imam sidu, čekao sam i rezultate testa na trudnoću moje tadašnje žene, ali nakon rođenja mi je rekla da dete nije moje, tako da sam morao da je napustim.

Tačnije, ona je napustila mene. Tačnije, nije ona napustila mene nego njen ljubavnik, moj rođeni brat, koji me je na smrt prebio jer sam bio sa svojom ženom. Iako je on znao da sam bio sa njom. Barem sam mislio da zna jer je prisustvovao našem venčanju. Ustvari, i nije, baš kad razmislim. Bio je previše pijan na početku tako da je naredna tri dana proveo u bolnici sa velikom rupom u sećanju, jer je skočio sa sedmog sprata tog dana.

Čekao sam red u pošti. Čekao sam red kod lekara i tu sam upoznao svoju sadašnju ženu koja je pre neki dan izvršila samoubistvo. Čekao sam u bolnici tog istog dana da bi mi rekli da je iz kome otišla u večni počinak. I juče sam čekao na njenoj sahrani. Čekao da popijem rakijicu nakon što su je satima ubacivali u kovčeg jer je njena sestra pomislila kako je oživela dok su je spuštali u zemlju. To je zapravo bio pacov koji se teturao u sanduku.

Ali od sveg tog čekanja, najteže mi je palo kada sam danas čekao u redu za prodavnicu. Kupio sam jednu flašu votke i veknu hleba, volim da umačem hleb u votku. Red je bio ogroman a kase su u jednom trenutku prestale da rade. Ljudi su postajali sve nervozniji. Pogotovo jedna debela žena koja je stajala ispred mene. Pet puta sam je pitao mogu li da idem ispred nje, imam samo dve stvari. Ona je oko sebe imala milion stvari. Primetio sam da se preznojavala. U korpi je bilo dvadeset pakovanja kondoma. Ona je izgledala ne mlađe od pedeset. Nije me puštala ispred.

Postajao sam sve nervozniji. Posle dva sata čekanja niko ništa nije preduzimao. Rešio sam da izađem jer jednostavno mi je prekipelo. Međutim, kako sam otvorio vrata, obezbeđenje je krenulo za mnom i pali su preko mene. Jedan je krenuo da me udara. Pozvali su policiju.

Šamarali su me dok nisu stigla policijska kola. Uveli su me u kola i nisu me ni odveli u policijsku stanicu. Odmah su me odvezli u zatvor. Dali mi odeću, pokazali ćeliju. Rekli su mi da me sutra čeka smrtna kazna. Pitali su me imam li zadnju želju. Rekao sam hleb i flaša votke.

Volim da umačem. Stigao je moj advokat. Rekao mi je da su se nagodili. Da ne moram da budem u zatvoru, ali da moram da budem u staračkom domu, bar mesec dana, dok ne odluče o smrtnoj kazni. I zato sam sada ovde sa vama. I opet moram da čekam. Da čekam svoju smrt. Kao i svi vi.

A čim čekamo, verovatno da je sigurno.
 
Poslednja izmena:
Ova izvanredna žena zove se Franca Viola i danas ima 74 godine. Imala je 17 godina na Dan Svetog Stefana 1965. godine, kada je njen bivši verenik Filipo Melodija, ozloglašeni kriminalac i nećak lokalnog mafijaškog bosa, posle niza pretnji i zastrašivanja, upao u njenu kuću u Alkamu zajedno sa 13 naoružanih mladića. Opustošili su stan, tukli majku dok nije iskrvarila, i kidnapovali Francu i njenog mlađeg brata Marijana, koji je zgrabio sestru za noge i nije hteo da je pusti.

Brat je pušten nekoliko sati kasnije. Za Franka nisu. Narednih pet dana Franca je provela zatvorena u seoskoj kolibi, a zatim u kući Melodijine sestre. Na kraju, posle nedelju dana vezanu za krevet, bez hrane, u polusvesnom stanju, uvređena i ponižena - silovao ju je bivši verenik.

Kada ju je policija 2. januara pronašla i oslobodila, Melodija je bila uverena da će sve optužbe biti odbačene jer je tada primenjena uobičajena praksa: takozvani „popravni brak“.

I tu se okreće priča, nažalost uobičajena među stotinama drugih žena, koja će promeniti život Francuske, ali i cele zemlje. Franca odbija brak, odlučujući da se javno proglasi „obečašćenom“ pred konzervativnom i šokiranom javnošću: to se nikada ranije nije dogodilo.

Franca ima sve i svakoga protiv sebe: italijansku državu, mafiju, patrijarhalno i arhaično društvo koje je doživljava kao smetnju. Sa njom je samo jedna osoba: otac Bernardo, koji je nije napustio ni za trenutak i koji se, čak i po cenu gubitka posla, uključio u tužbu kao građanska stranka.

Franka Viola je tokom tog istorijskog suđenja izgovorila reči koje i danas snažno odjekuju, a u to vreme, u Italiji i na Siciliji 60-ih godina, zvučale su kao svetogrđe. I zato su bili tako moćni.

„JA SAM NIČIJE SVOJSTVO“, rekla je. "Niko me ne može naterati da volim nekoga koga ne poštujem. Čast gubi onaj ko radi takve stvari, a ne onaj ko ih trpi."

Posle višemesečnog blatnjavanja, uvreda, pretnji i zastrašivanja svih vrsta, Melodija i njegovi saučesnici osuđeni su na 11 godina zatvora. Franca je pobedila, udala se za drugog čoveka, vratila svoj život, ali smo morali da čekamo još 15 godina – do 1981. – da se „brak za reparaciju“ i „ubistvo iz časti“ izbrišu iz krivičnog zakona, zahvaljujući njenoj hrabrosti i upornosti.

I danas, više od pola veka kasnije, kada Franca na ulici sretne neke od svojih nasilnika, oni sagnu glave pred ovom ženom neuništivog dostojanstva, nesposobnom da podnese njen pogled.

Dok govorimo o nasilju nad ženama, zlostavljanju, rodnoj diskriminaciji, bolesnom patrijarhatu i toksičnom mačizmu, ova priča je i dalje tu da nas podseti: prava koja danas uzimamo zdravo za gotovo stečena su malo po malo, korak po korak, kroz mukotrpnu borbu, žrtve i nezamislivu patnju žena poput France Viole. Sjajna Italijanka.

Lorenco Tosa
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
Zašto je pisanje pisama izašlo iz mode?
Odgovora
15
Pregleda
419
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност

Back
Top