Život pisan srcem

Za mene nije...Žuto cvece nosi u sebi toplinu i boju Sunca :zaljubljena:

IMG_1419.JPG
 
Zaboravim se nekad, pa pogresim..

AQUARlUS:
Što više šansi dajete nekima manje će imati poštovanja prema vama. Pokušaće da ignorišu kriterijume koje ste postavili, jer znaju da ćete im uvek davati drugu šansu. Ne plaše se da će vas izgubiti, jer znaju da šta god da se desi, vi nećete otići od njih. Naviknu se i postane im udobno, jer znaju da se mogu osloniti na vaše oproštaje. Nikada nemojte dozvoliti da nekome bude udobno nedostatkom poštovanja prema vama.
Kliknite za proširenje...
Sve vise gresim…
 
Kada je empatija u pitanju, pesma "Misli na druge" koju je napisao palestinski pesnik Mahmud Derviš je verovatno jedna od najboljih u svetu poezije.
A ovih dana je opet postala aktuelna, kako zbog situacije u Palestini i u svetu uopšte, tako i zbog Richarda Gira koji je nedavno recitovao ovu pesmu
uz napomenu da je lično poznavao pesnika.

Dok pripremaš doručak,
misli na druge.
Ne zaboravi hranu za golugove.

Dok vodiš ratove,
misli na druge.
Ne zaboravi one koji traže mir.

Dok plaćaš račun za vodu, misli na druge.
Na one koje oblaci poje.

Dok se vraćaš kući, u svoj dom, misli na druge.
Ne zaboravi na ljude iz kampova.

Dok spavaš i brojiš zvezde,
misli na druge
Na one koji nemaju gde spavati.

Dok se oslobađaš u metafori,
misli na druge.
Na one koji su izgubili pravo na govor.

Dok misliš na druge, one koji su ti daleko,
misli i na sebe... i reci:
Kada bih makar mogao biti sveća u tami.

Mahmud Derviš
 
Priča "Nemir"

Nemir, osećanje koje je njemu dobro bilo poznato ni taj dan ga nije zaobišlo. Uvukao se polako u njegove kosti, dok je radio nešto totalno neobavezno. Ovog puta desilo se dok je ispijao jutarnju kafu uz knjigu koju nikako da završi već mesecima. Približavao mu se neprimetno. U početku kao oblik otežanog disanja, pa zatim kao ubrzan rad srca. U takvim momentima ostavljao bi sve što je do tog trenutka radio, zatvarajući oči i koncentrišući se na disanje. Naravno, time su stvari po njega postajale samo gore, jer iza zatvorenih kapaka, nemir je postajao samo veći. Osećao je kako mu vilica drhti, kako mu se noge oduzimaju i ruke tresu. Osećao je kako gubi i moć govora. Osećao je da sve što je ikada uradio više nije bilo važno. Znao je da potporu njegovog tela više ne čine kosti. Te kosti su se slomile. Njegova potpora bio je nemir. On je zamenio sve. Nije mu trebala kafa, niti doručak, ni kraj romana, niti jutarnje vesti. Niti da se obuče i izađe iz kuće. Da uzme telefon, okrene broj i čuje glas koji bi, znao je, odagnao strah. Hraneći se njim, nemir je hranio njega. Zapušavao mu je krvne sudove, zamućivao vid, i jeo njegovo meso. Misli mu je sa sadašnjice skretao na sve ono najgore što mu se u životu još uvek nije desilo. Ali bez brige, desiće se.
Nemir mu je rekao. Kao prorok, predskazao mu je ostatak njegovog života upućujući ga na to da budućnosti za njega nema. Barem ne one u kojoj je on spokojan i miran. Od njega, ili njegove sreće više nije ostalo ništa- piše Uroš Ogrezović u priči koju je nazvao "Nemir".
 
Ljudi se mogu deliti na one koji žive i misle na sat ili dan,
one što planiraju na mesec, ili retke što gledaju godinama unapred,
a on, čini mi se, razmišlja i kako će izgledati dan posle njegove sahrane.
 
Jedan strasni monah je zbog žena, vina ili istine skinuo mantiju i krenuo po evropskim trgovima da objašnjava svet. Rekao je: ne mogu biti dve beskonačnosti. Prostor, vreme i kretanje su nestabilni, nema gore, dole, spolja ili unutra. Za Boga je dostojniji boravak u svakom deliću stvarnosti nego na nebu.

Osam godina ga je inkvizicija ispitivala i mučila. Deset kardinala je potpisalo presudu — smrt spaljivanjem. 17. februara 1600. godine izveli su Đordana Bruna, vezali ga gola za gvozdeni stub i, braneći Hrista, zapalili vatru u podnožju njegovih nogu. Spalili su ga jer je napisao da se iza suprotnosti u prirodi i protivrečnih sila krije veliko i čudesno božje jedinstvo, zahvaljujući kojem je čovek slobodan u ropstvu, sretan u tuzi, a živ u smrti.
 
„Najlepše žene pođu obično za ljude bez lepote, a često čak vole i ružne ljubavnike. Mnogo puta žena ne voli čoveka ni čijoj se lepoti najviše divi; jer svaka žena instinktivno oseća da je fizička lepota žensko oružje, a ona to svoje oružje ne voli da vidi u rukama muža ili ljubavnika. Žena ne ide ni za čovekom koji ju je zaneo svojom lepotom ili svojom duhovitošću, nego za čovekom koji ima nešto što ona naročito traži. U najviše slučajeva, žena traži osećanje sigurnosti.”

Jovan Dučić
 
Umes li...

Umeš li da izgovoriš
reč ljubav ćutanjem
i svojim nesigurnim prstima
da je dotakneš
a da je ne pokvariš
ne polomiš
slučajno razbiješ
tu kristalnu kuglu
od najlepših snova ?
Da je čuvaš
kao zenicu oka
i da se u nju kuneš ?! ...

Umeš li osmehom
da dotakneš dušu
pogledom da pomaziš
voljenu osobu
onako pred jutro
budna da sanjaš
očima da ljubiš
a da ne ujedeš ?
Srce da otvoriš
i da priču nastaviš
tamo gde prestaje !?...

Umeš li da slušaš
govor čistih emocija
priču prepunu čežnje
šapat zaustavljen na usnama
i njegovu suzu
svojom rukom da obrišeš ?
nežno na grudi
iskreno da prigrliš
Da razumeš
da oprostiš
a da se ne pokaješ !? ...

Umeš li ništa da ne menjaš
i da sve tako ostane
da prihvatiš
sve mane i vrline
te posebne osobe za tebe
da strasno ljubiš
a da se ne povučeš !?
I da veruješ
u to ludo osećanje
što se ljubav zove !? ...

Umeš li ?

Ako umeš,
onda ti znaš da voliš
i nemoj dopustiti
da ikada prestaneš !
Jer voleti znači živeti,
i biti srećan sa tim,
živeti u jednoj osobi !!! ...

G. Gorki
 
Nošen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan.
Zašto, ko da zna, al' to sam jutro dočekao umoran.
K'o da sam i ja leteo s njim, krilima teškim, olovnim,
i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.

Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin.
Nek mi ne drže govore, nek drugom pletu lovore,
ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.

O, zagrli me sad, jako, najbolje što znaš
i nemoj crnoj ptici da me daš.

O ne, ne brini, proći će za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam šta mu je,

što luduje, od sreće tugu tka
moja prosta duša slovenska.
Uplasi me sjaj milion sveća kad se nebom popali.
Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zašto se sve to dešava, dal' covek ista rešava
il' smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama?

O zagrli me sad...
 
Jednu od najlepših izjava ljubavi,napisao je Franc Kafka u pismu Mileni Jesenskoj.
" Milena, ako te vole hiljade znaj da sam ja jedan od njih,
ako te voli samo jedan onda sam to ja,
i ako te ne voli niko, onda znaj da sam mrtav."
 
Herman Hese o sreći

„Novac nije ništa, moć nije ništa.“ Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni.
Lepota nije ništa. Video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti.
Nije ni zdravlje sve, svako je zdrav ko se tako oseća. Bilo je bolesnih ljudi punih volje za životom,
koji su je negovali do samog kraja, i bilo je zdravih ljudi koji su veneli, mučeni strahom od patnje.
Ali sreća je uvek bila tu gde je neko znao da voli i živi za svoja osećanja, ako ih je negovao,
ako ih nije gazio i potiskivao, donosila mu je zadovoljstvo.Srećan je onaj ko zna da voli

:heart:
 
"Naša najosnovnija emocionalna potreba nije da se zaljubimo, nego da nas neko zaista voli,
da primimo ljubav koja proističe iz svesnog odabira, ne iz instinkta.

Potrebno mi je da me voli neko ko je odabrao da voli baš mene, neko ko u meni vidi biće koje zaslužuje ljubav.
Takva vrsta ljubavi zahteva trud i disciplinu.
Ona je odluka da svoju energiju uložimo u dobrobit druge osobe, osećanje zadovoljstva koje proističe iz znanja
da će naš trud obogatiti njen život - zadovoljstvo zbog samog osećanja iskrene ljubavi prema nekome.
Ona ne zahteva euforiju iskustva zaljubljenosti. U suštini, prava ljubav može početi tek kada stanje zaljubljenosti dođe do svog kraja."

Gary Chapman
 
Nina:
Glupavo sam verovao
da ću ako ti ruku na rame stavim
da ću ako ti prstima čelo dodirnem
da ću ako ti u tople oči grudi slijem
da ću izgubiti sebe.

Sad kad si otišla imam sebe, isuviše.

Zoran Radmilović
Kliknite za proširenje...









Uvek sam se plašio da ti tepam. Plašio se uvek da ti kosu držim u ruci. Prestrašen bio da naglo možeš da se okreneši da mi uhvatiš nežno oko na svom vratu.Jer sam glupavo verovaoda ću ako ti ruku na rame stavim da ću ako ti prstima čelo dodirnem da ću ako ti u tople oči grudi slijem da ću izgubiti sebe.Sad kad si otišla imam sebe, isuviše.

Ovo je cela pesma 'Uvek sam se plašio da ti tepam', poezija Zorana Radmilovića :heart:
 
Sinoć sam posmatrala mesec u oblaku, obavijen prozračnošću. Pogled mi je lutao ka nekim prekograničnim putevima,
pospanim poljima i kada se noć prelomila na dva dela, sve linije na dlanu su još uvek bile u snu.
Čula sam te kako kažeš „ona nije ista“a znaš da sam ostala ista..

Ne prepoznajem tvoje misli. Ne prepoznaješ moj dah. Tešila me je hladnoća noći i muzika koja je svirala u uskom prostoru mog auta.
Neke lake stvari su se okretale, a ja sam tonula sve dublje i dublje u vodene dubine, čiji kraj nikada nisam videla..
Ne znaš detalje odraza u ogledalu. Ne vidiš taj odraz mene u svojim očima.
Ima vremena za nas. Postoji vreme za nadu. Postoji vreme za ljubav.
(n.a)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
"Kad bih ponovo mogla proživeti život"
Odgovora
7
Pregleda
368
bird again
bird again

Back
Top