Život pisan srcem

20240222_115738.jpg
 
 

Prilozi

  • Elena 222.gif
    Elena 222.gif
    53 KB · Pregleda: 6
Poslednja izmena:
Svaki put je samo put, i nemoj se ustezati da ga napustiš ako ti srce kaže da to učiniš.
Pažljivo osmotri svaki put.
Oprobaj ga kolikogod puta smatraš da je potrebno.
A onda upitaj sebe i samo sebe: Ima li ovaj put srca?
Ako ima onda je taj put dobar; ako nema, uzaludno je traćiti život na njega.

Karlos Kastaneda
 
Zaborav
Odi I zaboravi, kako jednom rece ... nedavno.
Ne daj da ti crpi energiju, da ti oduzima sate, dane.
Pusti. Prolazi sve, proci ce i ovo, prolazilo je jos gore ..
Ne cekaj vise nekog ko nece doci, ne prolivaj suze uzalud, mnogo je toga do sada bilo, nisi naucila.

Sto vise zagledam u sebe to vise vidim provaliju bez dna. Sumnja koja je nagrizla svaku ideju, svaki pokret I volju.
Svaku jutarnju nadu, pomisao koja me budi.
Nista je ostalo.
 
„Čovek u svom životu mora jednom izaći u divljinu i iskusiti zdravu, čak i dosadnu samoću.
Tako će otkriti da zavisi isključivo od sebe samog, pa spoznati svoje prave i skrivene moći.“

Iz romana Džeka Keruaka Usamljeni putnik
 
"Verujem da je ljubav glavni ključ koji otvara vrata ljudskog razvoja. Ljubav i jedinstvo sa nekim ili nečim izvan sebe, jedinstvo koje dozvoljava čoveku da sebe dovede u odnos sa drugima, da se oseti jedan medju drugima, a da ne ograniči lični integritet i nezavisnost. Ljubav je produktivna orijentacija za koju je najvažnije da su istovremeno prisutni: staranje, odgovornost, uvažavanje i poznavanje onoga sa čime se čovek povezuje."

Erih From

Autor slike: Sava Šumanović
492017485_726216629732991_8327469617557250906_n.jpg
 
Za triper-oluje
koje ponekad moram da slušam
uspevam,
tu i tamo,
da ne pokušavam da nađem smisao,
vezu s bilo čim,
razumevanje,
bilo šta,
a samo je tako ispravno – dooobroo je ne čačkati svoje nerve
(nepoznat autor)
 
Jurodivi starac i jedno selo

U jedno selo je došao jurodivi starac. Počeo je ići po kućama i prositi milostinju.
Pokucao je na jedna vrata, a srdačna domaćica mu je iznela i toplu odeću, i stvari, i hranu. Pružila mu je sve što je zatražio.
Pokucao je na druga vrata, a tamošnja domaćica mu je dala samo pocepani komad odeće i zalupila mu vrata pred nosom.

Tek što je ovaj jurodivi starac otišao, a u selu se dogodio strašan požar. Sve kuće su izgorele i ljudi su ostali bez ičega.
Onda se starac vratio i svakome vratio nazad ono što mu je ovaj dao.
Prvoj domaćici je vratio sve njeno dobro, a onoj koja je bila lukava je dao samo izderanu maramicu koju mu je ova dala.

Neće li jednom Bog i nama tako suditi?

Hrišćanske priče
 
Nina:
To zavisi da li si verujuca ili ateista , ali u narodu postoji jedna izreka " Dobro se dobrim vraca "
Kliknite za proširenje...
Upravo tako.
Nisam sebe definisala u religijskom smislu ni ovako ni onako, ali imam stavove ili se bar trudim da budem ispravna.
Ne postoji covek koji nije pogresio, dobro je bar potruditi se da sto vise dobrih dela cinis...
Tako bi trebalo I da ti se vrati.
 
Ostavite moja osecanja i moje reci postedite vasih prljavih komentara.
Mozda je moja greska moja iskrenost i cistota kojom sam vas (te) darivala. Sada kada znas sve sto nije zasluzeno nijednim postupkom tvojim, vec samo mojom iskrenom zeljom, okreni se i idi.
Ovog puta zauvek idi.
 
Bilo bi mudro kada bi svi mogli misliti unapred, misliti kao neko iskusan, sada, dok to jos nismo.Kada bi se intezitet nasin sadasnjih zivota mogao spojiti sa mudroscu staraca kojima su tu mudrost godine donele,Svet bi cini mi se drugacije izgledao.I ljudi bi bili drugaciji.Nekako meksi i tisi. Ne bi grohotom obesnih i krvavih ratniika gazili po neznoscu malih nevinih reci a pri tom lazno gluvi i slepi na svu culnost i zelju sto ih one slazu ko bisere crne. Crne kao jedna oktobarska noc cijim putevima se prostirao pun Mesec onako saren u svoj svojoj lepoti praveci se vazan dok je iz dubine svojih rana bjuvao male zute ruze
 
"Najstrašnija opasnost sa kojom čovek mora da se suoči jeste moć njegovih ideja. Nijedna kosmička sila koja se obrušila na Zemlju nikada nije ubila deset miliona ljudi za četiri godine: čovekova psiha jeste. I može to opet da učini”, upozorava Jung. I dodaje: “Plašim se samo jednog – ljudskih misli (…) Svi smo mi podložni masovnoj zarazi. Te epidemije su jače od pojedinca. A pojedinac je njihova žrtva. Urla, paradira i pretvara se da je vođa, ali je zapravo žrtva. Masovna bunila su izlivi bioloških i duhovnih sila iz dubina psihe. Okrenimo oko svesti ka unutrašnjosti psihe da bismo otkrili šta se tamo krije.

Na kraju krajeva, većina naših poteškoća potiče od gubitka kontakta s našim instinktima, s tom prastarom ali nikad nezaboravljenom mudrošću koju čuvamo u sebi."

Karl Gustav Jung
 
Deo priče iz " Sećanja "

Secam se svega..svakog detalja.. cak i mirisa.Ne muskatli, kojih je bilo na terasi vec mirisa pudrijere na politiranom toaletnom stocicu sa ogledalom u spavacoj sobi moje bake.Stajala je uvek na istom mestu.Roze kutija.Okrugla sa zlatnom ivicom.I nikada zatvorena do kraja.Uvek je poklopac bio malo nakrenut.Kada bih ga podigla a to sam redovno radila uzimajuci mali puf u ruke mirisala sam taj blagi miris rozikastog praha koji bi se obavezno prosuo po beloj ustirkanoj sustikli.Bila je tu i bocica sa parfemom.Licila je na skoljku a sa vrha rasprsivaca visila je pletena pumpica sa kicankom u boji starog zlata.Kada bih je stisnula prstima desne ruke dok bih u levoj drzala bocicu po vazduhu bi se rasprsio oblacic parfema. Divno je mirisao ali meni ni blizu kao puder,cini mi se.

Njen cesalj i cetka za kosu imale su srebrnu drsku izgraviranu cvetovima ruze i listicima.Nisam ih volela jer me je njima uvek cupala dok je cesljala moju dugu kosu i obavezno plela u kiku koja mi se spustala niz ledja. Nisam je volela ..kiku mislim.. iz razloga sto su me u skoli cesto cupali u prolazu za nju.Zelela sam da me osisaju ali moja majka a i baka su tu bile neumoljive.Govorile su da je kosa ukras na zeni.
 

​

VELIKA ENYA
Kliknite za proširenje...

Enya je živjela u maloj kućici na kraju ulice. Put do vrtića je nekako uvijek bio dug i svakim novim korakom joj se činilo da kuće postaju sve veće i veće. U svojoj je grupi uvijek bila najmanja i djeca su imala običaj tapšati je po glavi i cvrkutati kroz smijeh; „naša mala patuljčica!!“ Svako ljeto preko praznika Enya se nadala da će bar malo narasti i dostići koje dijete, ali koliko god ona narasla, narasla bi i druga djeca i nikako da ih sustigne.

Ono što je Enya najviše željela i o čemu je sanjala bila su krila. „Zašto želiš krila ?“ po ko zna koji put pitala bi je majka, a njezin odgovor bi uvijek bio isti ;“ Želim poletjeti iznad svih i biti najveća, da barem jedanput dok gledaju u mom pravcu djeca dignu glave prema gore.
Tada bi majka zagrlila sitno tijelo svoje voljene djevojčice i rekla joj ; „Koliko je netko velik pokazuje samo svojim djelima i dobrim srcem, a tvoje je srce najveće od svih !“

Jednog dana igrajući se u dvorištu vrtića Enya je zapazila kako se sva djeca naguravaju oko pješčanika i radoznalo gledaju u jednome pravcu. Kroz dječji smijeh i galamu čula je i tetin strpljiv glas koji ih je pokušavao umiriti. Dok se sramežljivo približavala pješčaniku učinilo joj se da čuje svoje ime: Enya, Enya je najmanja, ona će moći! I odjednom su se sva djeca počela okretati u njezinom pravcu. Srce joj je počelo kucati sve glasnije, a koraci su postali sve sporiji. Stala je na pola puta tražeći pogledom odgovor što će to ona moći, ona tako malena i krhka.

Teta se probila kroz mnoštvo djece, uzela je za ruku i povela prema pješčaniku.

I onda je Enya ugledala.

Sive oči promatrale su je molećivo i do njezinih ušiju dopre tužno i tiho mijau. Mala maca zapela je u rupu pored pješčanika tako malenu da je izgledalo nemoguće da je uspjela proći kroz nju . I Enyi je odmah postalo jasno, samo su njezine ručice i prstići bili dovoljno maleni da pomognu zarobljenoj maci i izvuku je iz nevolje. Udahnula je duboko i hrabro krenula zaboravivši kako su sve oči uperene u nju, jer ona je vidjela samo jedne. Pružila je ručice i u tren oka maca je našla svoje sigurno mjesto u njezinom krilu. Maleno stvorenje dignulo je glavu prema gore i zahvalno pogledalo Enyu pozdravljajući je sa još jednim, ovaj put sigurnijim i glasnijim mijau. Trenutak tišine kratko je trajao, djeca su počela pljeskati i uzvikivati huraaa, bravooo!! To popodne sva su djeca u vrtiću željela biti pored Enye i njezine nove prijateljice, a Enya se osjećala velikom, najvećom na svijetu jer prvi put da bi gledao prema njoj netko je morao uzdignuti glavu, pa makar samo jedna mala maca
enya.jpg

Marta Visosevic
 
Volela sam da spavam kod bake.Dok sam bila sasvim mala vrlo cesto a kasnije zbog skole preko vikenda.Uzivala sam da se ususkam u njen veliki bracni starinski krevet.Sa madracima i dusecima. Tako da kada legnete kao da ste na oblaku.Volela sam miris i suskanje njene ustirkane posteljine. Bila je uvek bela fino peglana sa karnerima od belog veza na jastucnicama,A jastuka..za svakog po dva velika i jedan mali,punjeni belim guscijim paperjem..Secam se kao mala da je dolazila neka zena od "preka" kada bi je baka zvala i donosila nove sasivene navlake od angina u koje bi u velikom belom carsavu leti,kada nije bilo vetra, na terasi koja je bila velika i isla celom duzinom stana, prebacivala iz starih navlaka perje u nove.Jastuci su posle toga kao i drugim suncanim danima,ostajali ceo dan na suncu da “narastu” kako je govorila moja baka,da bi uvece bili navuceni sa cistim ustirkanim jastucnicama.
 
Dakle..volela sam da spavam sa njom u tom velikom krevetu utonula u te jastuke. Od malena mi je pricala pred spavanje mnogo toga.Sasvim maloj price i bajke a kasnije sve sto sam je zapitkivala a najvise o nasoj porodici.Uzivala sam da slusam te price.Posebno o njenom ocu a mom pradedi..deda Mitru.Bio je ugledan trgovac svoga doba.Ali je bio i pesnik.

Pisao je pesme koje nikada nije objavio. Uvek su bile negde u nekoj fioci ili ormaru skrivene od tudjih ociju.Baka kaze da su ga nagovarali ali nije hteo da ih objavi.
Danas ,kada ih citam zalim sto nisu ugledale svetlost dana vec se i dalje eto kao relikvija nalaze u nasoj kuci.Prelepe su.A ono sto mi nisu pricali kao maloj, je da je deda Mitar pored poezije voleo i zene.Da je moja pra-baba imala problema i da se ime te gospodje M. godinama sa sapatom izgovaralo u nasoj porodici. Ehh,deda,deda..bio je cudo.Kada je umro ,kazu da je ta gospodja dosla na sahranu i da nikada nije prezalila moga dedu.Saznavsi za tu pricu shvatila sam zasto nije objavio svoje pesme. Bile su posvecene tim dvema zenama u njegovom zivotu.Mojoj prababi i gospodji M. Obe je voleo.Svaku na svoj nacin.I te svoje ljubavi cuvao je u sebi i svojim pesmama.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
Zašto je pisanje pisama izašlo iz mode?
Odgovora
15
Pregleda
419
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност

Back
Top