-
- Popularno:
- Dobro jutro svima!!!
- Zašto se prećutkuje Dan oslobođenja...
- Трамп је претворио Републиканску...
- Preminuo general Nebojša Pavković
- Разведене жене - веза са њима
- Nevakcinisani sedmogodišnjak oboleo od...
- Mali: Samo bez panike, predsedniku se...
- Dirljiv susret Kraljeva i Novog Pazara:...
- Ozbiljnost situacije u aktuelnoj...
- Đedović Handanović: Bugarska neće...
Život pisan srcem
- Začetnik teme AQUARlUS
- Datum pokretanja
- Poruka
- 398.550
Moj kofer je spreman (priča iz Ženskih razgovora) - Dušan Radović
Zato ja stalno držim u predsoblju spakovan kofer sa mojim stvarima. Ono što mi je najpotrebnije, to držim u koferu. I moj muž to zna. Ako se nešto dogodi, ako me izda ili izneveri ja uzimam kofer i odlazim. S vremena na vreme promenim stvari u koferu, operem ih, ispeglam, provetrim - pa opet u kofer! Taj mi kofer stoji kao onaj pesak za gašenje požara... Ako ne bude požara, molim! Nećemo upotrebiti pesak. I da vidite, moj muž malo cvikuje od tog kofera. Možda bi nekad nešto i pokušao ali ga taj kofer i isprati i dočeka. Ne može a da ne misli na njega. To ga, razumljivo nervira i iks puta me je molio da sklonim kofer da ga više ne nerviram, ali ja neću! Samo tako mogu da te sačuvam, ako se nerviraš. A kad prestaneš da se nerviraš, sve je gotovo. Ako te uhvatim, ako ti nađem karte u džepu, ja tog trenutka odlazim i nikad se više ne vraćam.
Prema tome, možemo da se volimo, i sve normalno, ali kofer ima da stoji tamo gde sam ga ostavila.
Zato ja stalno držim u predsoblju spakovan kofer sa mojim stvarima. Ono što mi je najpotrebnije, to držim u koferu. I moj muž to zna. Ako se nešto dogodi, ako me izda ili izneveri ja uzimam kofer i odlazim. S vremena na vreme promenim stvari u koferu, operem ih, ispeglam, provetrim - pa opet u kofer! Taj mi kofer stoji kao onaj pesak za gašenje požara... Ako ne bude požara, molim! Nećemo upotrebiti pesak. I da vidite, moj muž malo cvikuje od tog kofera. Možda bi nekad nešto i pokušao ali ga taj kofer i isprati i dočeka. Ne može a da ne misli na njega. To ga, razumljivo nervira i iks puta me je molio da sklonim kofer da ga više ne nerviram, ali ja neću! Samo tako mogu da te sačuvam, ako se nerviraš. A kad prestaneš da se nerviraš, sve je gotovo. Ako te uhvatim, ako ti nađem karte u džepu, ja tog trenutka odlazim i nikad se više ne vraćam.
Prema tome, možemo da se volimo, i sve normalno, ali kofer ima da stoji tamo gde sam ga ostavila.
- Poruka
- 398.550
..
- Poruka
- 398.550
Mario de Andrade: Mojoj duši se žuri
Računao sam svoje godine i otkrio da mi je ostalo manje vremena za život od onog koji sam proživeo dosad.
Osećam se kao dete koje je dobilo kutiju slatkiša, prve je pojelo sa zadovoljstvom, ali kad je videlo da ih je ostalo još malo, počelo ih je jesti sa posebnom pažnjom i uživati u svakom zalogaju.Nemam više vremena za beskonačne konferencije u kojima se govori o statutima, pravilima, procedurama i unutrašnjim odredbama, znajući da ništa od toga neće biti postignuto.
Nemam više vremena da podnosim apsurdne ljude koji, uprkos poodmaklim godinama, još nisu odrasli.
Nemam više vremena da se borim sa neostvarenim. Ne želim da budem na skupovima gde se ego naduvava.
Ne mogu da trpim manipulatore i oportuniste. Nerviraju me zavidni ljudi koji pokušavaju da diskredituju sposobne da bi osvojili njihove pozicije, talente i dostignuća.
Moje vreme je prekratko da bih raspravljao o naslovima. Želim sadržaj, supstancu, mojoj duši se žuri.
Nije ostalo još puno slatkiša u kutiji.
Želim da provedem život sa ljudima koje krasi istinska čovečnost. Ljudima, koji umeju da se smeju vlastitim greškama. Ljudima koji razumeju svoje predodređenje i ne kriju se od svojih dužnosti. Onima koji brane ljudsko dostojanstvo i žele samo da budu na strani istine, pravde i pravednosti.
To je ono što život čini vrednim življenja.
Želim da budem okružen ljudima koji znaju kako da dodirnu srce drugih ljudi. Ljudima koje su teški udarci u životu naučili da odrastu i sačuvaju nežne dodire duše.
Da, žuri mi se. Žuri mi se da živim tim intenzitetom koju samo zrelost može dati.
Ne želim uzalud da potrošim više ni jedan slatkiš koji mi je preostao. Siguran sam da su još slađi od onih koje sam već pojeo.
Moj cilj je doći do kraja u miru sa sobom, sa mojim bližnjima i mojom savešću.
Imamo dva života i onaj drugi počinje u trenutku kad shvatiš da je život samo jedan.
Računao sam svoje godine i otkrio da mi je ostalo manje vremena za život od onog koji sam proživeo dosad.
Osećam se kao dete koje je dobilo kutiju slatkiša, prve je pojelo sa zadovoljstvom, ali kad je videlo da ih je ostalo još malo, počelo ih je jesti sa posebnom pažnjom i uživati u svakom zalogaju.Nemam više vremena za beskonačne konferencije u kojima se govori o statutima, pravilima, procedurama i unutrašnjim odredbama, znajući da ništa od toga neće biti postignuto.
Nemam više vremena da podnosim apsurdne ljude koji, uprkos poodmaklim godinama, još nisu odrasli.
Nemam više vremena da se borim sa neostvarenim. Ne želim da budem na skupovima gde se ego naduvava.
Ne mogu da trpim manipulatore i oportuniste. Nerviraju me zavidni ljudi koji pokušavaju da diskredituju sposobne da bi osvojili njihove pozicije, talente i dostignuća.
Moje vreme je prekratko da bih raspravljao o naslovima. Želim sadržaj, supstancu, mojoj duši se žuri.
Nije ostalo još puno slatkiša u kutiji.
Želim da provedem život sa ljudima koje krasi istinska čovečnost. Ljudima, koji umeju da se smeju vlastitim greškama. Ljudima koji razumeju svoje predodređenje i ne kriju se od svojih dužnosti. Onima koji brane ljudsko dostojanstvo i žele samo da budu na strani istine, pravde i pravednosti.
To je ono što život čini vrednim življenja.
Želim da budem okružen ljudima koji znaju kako da dodirnu srce drugih ljudi. Ljudima koje su teški udarci u životu naučili da odrastu i sačuvaju nežne dodire duše.
Da, žuri mi se. Žuri mi se da živim tim intenzitetom koju samo zrelost može dati.
Ne želim uzalud da potrošim više ni jedan slatkiš koji mi je preostao. Siguran sam da su još slađi od onih koje sam već pojeo.
Moj cilj je doći do kraja u miru sa sobom, sa mojim bližnjima i mojom savešću.
Imamo dva života i onaj drugi počinje u trenutku kad shvatiš da je život samo jedan.
bird again
Buduća legenda
- Poruka
- 39.803
bird again
Buduća legenda
- Poruka
- 39.803
Smem da pozajmim?
naravno, lično mislim da u ovoj temi imam i boljih (originalnih) ostvarenja
,..muziku linkujem ispod slika ( i povoljno dajem privatne časove iz tih veština
)
bird again
Buduća legenda
- Poruka
- 39.803
Ovo je “pticji svet” 
Ček, ček, jel' to neka asocijacija na "ptičje vreme" - znaš to je ono - il' za Sovu, il' za Ševu ?Ovo je “pticji svet”
bird again
Buduća legenda
- Poruka
- 39.803
Ma jok, decja poslaČek, ček, jel' to neka asocijacija na "ptičje vreme" - znaš to je ono - il' za Sovu, il' za Ševu ?
- Poruka
- 398.550
- Poruka
- 398.550
"Civilizacija je napredak, ali napredak nije cela sreća. Civilizacija je bacila u nazadak religiju koja je nekad bila dovoljna za život na zemlji. I raskoš je ubio ukus koji je nekad bio dovoljan za život u lepoti. Čovek postaje prijatelj čoveku koji je zabavan, a neprijatelj čoveku koji je dosadan. Čovek se hvali najviše onim čovekom ili onim gradom koji su mu omogućili da brže satre svoje sate i dane, jer su svi dani i sati dosadni. Danas ljudi izmišljaju mašine koje govore, i kutije koje pevaju, i te sprave puštamo da govore i pevaju ne samo kad smo sami, nego i kad smo u društvu, pošto nam sad više ni društvo nije dovoljno. Čovek ima stotinu veza s ljudima, za koje misli da su prijateljske, a koje to nisu nego samo po izgledu. LJudi se dopisuju među sobom, dele međusobno sve slučajeve, ali ne iz osećanja prijateljstva, nego opet iz osećaja gorke dosade..."
Jovan Dučić
Jovan Dučić
- Poruka
- 398.550
Mister
Legenda
- Poruka
- 67.774
Kad sam bio garav
U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negde na selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskij vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voz zađe za okuku , a on kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad kod neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadali su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz meke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohano što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana mi je rekao svoju tajnu: loš je đak zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete:to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje.
Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. "Čohano jede sveće", govorili su, "Palite zato jednu na drugu da produži svetlost".
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub.
"Čega se to vas dvojica igrate?"
"Ničega", rekao sam. "On se boji, a ja mu čuvam strah"
" A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?"
"Brat", rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
"A koga se to bojiš?" upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju.
"Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče", kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
"A ti se ne bojiš?"
" Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati", rekao sam.
"A gde je tvoj stariji brat?"
"Nemam ga , gospodine vojniče", kazao sam. "Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem."
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. "Iz poštovanja", kaže mi basista Steva iz Silbaša. "Žao nam kad plačete". Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas".
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.
Miroslav Antić
U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negde na selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskij vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voz zađe za okuku , a on kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad kod neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadali su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz meke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohano što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana mi je rekao svoju tajnu: loš je đak zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete:to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje.
Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. "Čohano jede sveće", govorili su, "Palite zato jednu na drugu da produži svetlost".
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub.
"Čega se to vas dvojica igrate?"
"Ničega", rekao sam. "On se boji, a ja mu čuvam strah"
" A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?"
"Brat", rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
"A koga se to bojiš?" upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju.
"Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče", kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
"A ti se ne bojiš?"
" Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati", rekao sam.
"A gde je tvoj stariji brat?"
"Nemam ga , gospodine vojniče", kazao sam. "Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem."
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. "Iz poštovanja", kaže mi basista Steva iz Silbaša. "Žao nam kad plačete". Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas".
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.
Miroslav Antić
- Poruka
- 398.550
Poslednja izmena:
- Poruka
- 398.550
- Poruka
- 398.550
Ljubav je samo reč - Viktorija
Ljubav je samo rec i nista vise
ljubav se uvek isto cita i pise
ruka u ruci je vec nesto drugo
i sapat neznih reci uz kapi kise
Ljubav je samo rec i nista vise
obicna slova svakog lista papira
tajna i strepnja su vec nesto drugo
i sapat neznih reci uz kapi kise
Ljubav je samo rec
i nista vise
Ponekad je samo pogled
uzrok bezbroj budnih noci
uzalud se nekad moli
to je ljubav, to se voli
I kad oci suze vlaze
i nevesto kad se laze
ili kada telo gori
to je ljubav, to se voli
Ljubav je samo rec i nista vise
obicna slova svakog lista papira
tajna i strepnja su vec nesto drugo
to je prvo pismo sto reci bira
Ljubav je samo rec
i nista vise
To je ljubav, to se voli
to je ljubav, to se voli
To je ljubav, to se voli
Ljubav je samo rec i nista vise
ljubav se uvek isto cita i pise
ruka u ruci je vec nesto drugo
i sapat neznih reci uz kapi kise
Ljubav je samo rec i nista vise
obicna slova svakog lista papira
tajna i strepnja su vec nesto drugo
i sapat neznih reci uz kapi kise
Ljubav je samo rec
i nista vise
Ponekad je samo pogled
uzrok bezbroj budnih noci
uzalud se nekad moli
to je ljubav, to se voli
I kad oci suze vlaze
i nevesto kad se laze
ili kada telo gori
to je ljubav, to se voli
Ljubav je samo rec i nista vise
obicna slova svakog lista papira
tajna i strepnja su vec nesto drugo
to je prvo pismo sto reci bira
Ljubav je samo rec
i nista vise
To je ljubav, to se voli
to je ljubav, to se voli
To je ljubav, to se voli
- Poruka
- 398.550
- Poruka
- 398.550
Zaplešite tango.. igru ljibavi i strasti
- Poruka
- 398.550
„Ležanje na kauču“ – Irvin D. Jalom
„Ernestu se dopadalo što je psihoterapeut. Dan za danom pacijenti su ga pozivali u najintimnije odaje svojih života. Dan za danom on ih je tešio, brinuo se o njima i ublažavao njihov očaj. Zauzvrat, oni su mu se divili i cenili ga.Takođe, posao je dobro plaćen. Mada bi Ernest često pomislio da bi se bavio psihoterapijom i besplatno, da mu novac nije potreban.
Srećan je čovek koji voli svoj posao. Ernest je sebe smatrao srećnim. I više od toga. Blagoslovenim. On je čovek koji je pronašao svoj životni poziv – čovek koji mirne duše može reći da se nalazi upravo tamo gde pripada, u središtu svojih sposobnosti, interesovanja, strasti.
Ernest nije bio pobožan čovek. Međutim, kada bi ujutru otvorio rokovnik i ugledao imena osam ili devet dragih ljudi sa kojima će provesti dan, obuzelo bi ga osećanje koje se može opisati isključivo kao religiozno. Tada bi ga spopao dubok poriv da se zahvali – nekome, nečemu – zato što je pronašao put do životnog poziva.“
„Ernestu se dopadalo što je psihoterapeut. Dan za danom pacijenti su ga pozivali u najintimnije odaje svojih života. Dan za danom on ih je tešio, brinuo se o njima i ublažavao njihov očaj. Zauzvrat, oni su mu se divili i cenili ga.Takođe, posao je dobro plaćen. Mada bi Ernest često pomislio da bi se bavio psihoterapijom i besplatno, da mu novac nije potreban.
Srećan je čovek koji voli svoj posao. Ernest je sebe smatrao srećnim. I više od toga. Blagoslovenim. On je čovek koji je pronašao svoj životni poziv – čovek koji mirne duše može reći da se nalazi upravo tamo gde pripada, u središtu svojih sposobnosti, interesovanja, strasti.
Ernest nije bio pobožan čovek. Međutim, kada bi ujutru otvorio rokovnik i ugledao imena osam ili devet dragih ljudi sa kojima će provesti dan, obuzelo bi ga osećanje koje se može opisati isključivo kao religiozno. Tada bi ga spopao dubok poriv da se zahvali – nekome, nečemu – zato što je pronašao put do životnog poziva.“
Mister
Legenda
- Poruka
- 67.774
Više lica smrti
Mrak ispunjen kišom kretao se prema meni u valovima. Brisači na staklu automobila ritmički su sliku činili nešto jasnijom no, svejedno, vidljivost je bila ograničena na nedaleki, slabo osvijetljeni mrak. Bio sam ljut na sebe jer sam dozvolio da me predugo zadrže na poslovnoj večeri. Zapravo, radilo se o običnom prežderavanju koje je uslijedilo nakon uspješno ugovorenog posla. Uvodna pristojnost i suzdržanost potrajali su do glavnog jela, no, već prije kave, nahranjeni i napijeni ljudi razgovarali su kao da se već godinama poznaju. Glasno, prisno i uz viceve koje ne pričaju suprugama.
Zadržao sam se dovoljno dugo da se lijepi dan kasne jeseni pretvori u ružnu, kišovitu i sve hladniju noć. Prošla je ponoć kada sam se konačno uspio riješiti nametljivih i već dobrano natočenih poslovnih partnera, utrčati u auto, izaći na auto-cestu i uputiti se prema Zagrebu.
Bio sam previše umoran da bih uopće mogao misliti, a i popijeno piće razlilo se mojim tijelom umrtvljujući i uspavljujući ga. Želio sam stići kući, istuširati se, leći u krevet i prespavati vikend. Srećom, bio je petak pa sam vjerovao da mogu razbistriti glavu i isprazniti želudac tijekom dva neradna dana. Izgledalo je kao da sam jedino živo biće na toj cesti. Noć i kiša zaustavili su ljude u kućama, pod krovom, u društvu bliskih osoba i u toplini domova. Nisam ljubitelj vlage i noćnih vožnji, ima tu nečeg što donosi samoću i tugu. Sjetio sam se priče koju sam nekada davno pročitao, o dječaku samom na svijetu, i refleksno dodao gas. Što prije kući, u toplinu doma – pomislio sam.
Malena crvena svjetla predamnom postajala su sve veća. Prešao sam na traku za pretjecanje sa željom da zaobiđem nenadanog sudruga u neželjenim noćnim aktivnostima. Za trenutak ću proći pored njega i zaboraviti da je postojao. Učinio sam to tisuću puta do sada pa ni ovoga puta zadatak nije izgledao pretežak.
Iznenada, crvena svjetla su krenula ulijevo, on je želio preteći nekoga sporijeg od sebe i ja sam reagirao poput početnika. Zakočio sam suviše naglo, auto se zanio na cesti, ja sam izgubio kontrolu nad volanom i mrak se počeo okretati oko mene. Osjetio sam strahovitu bol i u jednom je trenutku kiša prestala. Ostao je samo mrak u koji sam počeo tonuti. Ono što je ostalo od automobila zaustavilo se, ali meni to ništa više nije značilo. Ja sam već bio na dnu, bez svijesti i gluh na zvukove oko sebe.
Kasnije je sudac-istražitelj rekao da su uzroci nesreće bili loše vrijeme, neprilagođena brzina i masna mrlja na mokrom kolniku. Ja sam mu bio osma nesreća tog dana, pa su i emocije u njegovu glasu odisale jednom osminom radnog vremena i željom da čim prije završi uviđaj. Na nekoj drugoj cesti čekao ga je lančani sudar u kojem je poginulo troje ljudi pa sam ja za njega već bio prošlo svršeno vrijeme, izvješće koje će pohraniti u ladicu i za pet minuta zaboraviti. Pijanac u kolima hitne pomoći, koji je sam sebi kriv za probleme što su ga snašli, u
usporedbi s težim nesrećama nije bio vrijedan sjećanja.
Prostor oko mene bio je bijel, osvijetljen neprirodnom svjetlošću i ispunjen prazninom. “Davore … ovdje sam.” – više sam osjetio nego što sam čuo poznati glas. Poznat kao što zvuče dubine sjećanja. Nisam znao kamo pogledati jer u praznom prostoru poput ovog svaki je smjer jednak. Osjetio sam dodir ruke na ramenu i polagano se okrenuo. “Sjećaš li me se, Davore? – pitale su njene oči dok su usta šutjela.
Zaborav što sam ga pažljivo stvarao godinama, u trenu je nestao. Jadranka je opet bila samnom. Njeno lice je bilo isto, no oči su bile tamne i bez sjaja, a niti poznatog osmjeha nije bilo na blijedim usnama.
- “Sjećaš li se, Davore? Nisi rekao niti jednu riječ u moju obranu. Tvoje dijete i ja otišli smo, a da nas nisi niti pogledao.”
Petnaest dugih godina.
U njenim očima nije bilo mržnje, samo je beživotna tuga ispunjavala prostor između nas. Stajali smo gledajući se, a onda se okrenula i počela udaljavati.
- “Čekaj, idem s tobom.” – osjetio sam svoje riječi. Još jednom me pogledala: ”Ne danas. Još ti nije vrijeme.” – blijedo se nasmiješila i nestala.
- ”Dobro je, spasili smo ga. Živjet će. Sada ga možete zašiti.”
Polako sam otvorio oči i bolnička je soba počela poprimati treću dimenziju. Glava me je užasno boljela. Nešto je bubnjalo u njoj, trubilo i cvililo poput neusklađena orkestra. Ako su to zvuci raja onda nije čudo da je u paklu zanimljivije. U sobu je ušla medicinska sestra, prišla mojem krevetu i pogledala krivulje ispisane raznim bojama.- “Gospodine Horvat. Probudili ste se. To je dobro. Odmah ću donijeti toplomjer.” – rekla je i izišla.
Zaklopio sam oči. Neke smrti se dogode. Neke traju cijeli život.
Saša Petar
- Poruka
- 398.550
„Budite promena koju želite da vidite u svetu.”
„Da bi se s vremena na vreme videlo univerzalno i svevremensko lice istine, čovek mora biti spreman da i najsitinije od svih živih bića voli koliko i samoga sebe.”
„Ja mrzim privilegije i monopole. Sve ono što se ne može podeliti sa narodnim masama ja kategorički odbijam.”
„Građanska neposlušnost je urođeno pravo svakog građanina. Ukoliko je se on odrekne, on prestaje biti čovek.”
„Kada očajavam, setim se da su kroz istoriju uvek pobeđivali put istine i ljubavi. Bilo je tiranina i ubica, i neko vreme mogu izgledati nepobedivi, ali na kraju uvek padaju. ”
„Moramo pružati otpor ugnjetavanju, ali nipošto ne smemo nanositi zlo ugnjetaču. Njega moramo pobediti ljubavlju – otkazati mu poslušnost, makar po cenu života.”
„Ljubav je najjača snaga koju sebi svet može predstaviti, a istovremeno i najskromnija..”
„Molitva nije traženje. To je čežnja duše. To je svakodnevno priznanje svoje slabosti. Bolje je u molitvi imati srce bez reči nego reči bez srca.”
„Volim vašeg Hrista, ne volim vaše hrišćane. Vaši hrišćani su toliko različiti od vašeg Hrista.”
„Vaša uverenja postaju vaše misli,
Vaše misli postaju vaše reči,
vaše reči postaju vaša dela,
vaša dela postaju vaše navike,
vaše navike postaju vaše vrednosti,
vaše vrednosti postaju vaša sudbina.”
Svako jutro kada se probudite, donesite odluke za predstojeći dan:
– Neću se bojati nikoga na Zemlji. Bojaću se samo Boga.
– Neću da trpim zlu volju ni prema kome.
– Neću se pokoriti ničijoj nepravdi.
– Neistinu ću pobediti istinom.
– I u otporu neistini, podneću svu patnju.”
„Verovati u nešto, a to ne živeti nije pošteno.”
„Sreća je kada je ono što mislite, ono što govorite i ono što radite u harmoniji.”
Mahatma Gandi
Preuzeto sa interneta
„Da bi se s vremena na vreme videlo univerzalno i svevremensko lice istine, čovek mora biti spreman da i najsitinije od svih živih bića voli koliko i samoga sebe.”
„Ja mrzim privilegije i monopole. Sve ono što se ne može podeliti sa narodnim masama ja kategorički odbijam.”
„Građanska neposlušnost je urođeno pravo svakog građanina. Ukoliko je se on odrekne, on prestaje biti čovek.”
„Kada očajavam, setim se da su kroz istoriju uvek pobeđivali put istine i ljubavi. Bilo je tiranina i ubica, i neko vreme mogu izgledati nepobedivi, ali na kraju uvek padaju. ”
„Moramo pružati otpor ugnjetavanju, ali nipošto ne smemo nanositi zlo ugnjetaču. Njega moramo pobediti ljubavlju – otkazati mu poslušnost, makar po cenu života.”
„Ljubav je najjača snaga koju sebi svet može predstaviti, a istovremeno i najskromnija..”
„Molitva nije traženje. To je čežnja duše. To je svakodnevno priznanje svoje slabosti. Bolje je u molitvi imati srce bez reči nego reči bez srca.”
„Volim vašeg Hrista, ne volim vaše hrišćane. Vaši hrišćani su toliko različiti od vašeg Hrista.”
„Vaša uverenja postaju vaše misli,
Vaše misli postaju vaše reči,
vaše reči postaju vaša dela,
vaša dela postaju vaše navike,
vaše navike postaju vaše vrednosti,
vaše vrednosti postaju vaša sudbina.”
Svako jutro kada se probudite, donesite odluke za predstojeći dan:
– Neću se bojati nikoga na Zemlji. Bojaću se samo Boga.
– Neću da trpim zlu volju ni prema kome.
– Neću se pokoriti ničijoj nepravdi.
– Neistinu ću pobediti istinom.
– I u otporu neistini, podneću svu patnju.”
„Verovati u nešto, a to ne živeti nije pošteno.”
„Sreća je kada je ono što mislite, ono što govorite i ono što radite u harmoniji.”
Mahatma Gandi
Preuzeto sa interneta
- Poruka
- 398.550
„Moja ljubavna priča se najednom mogla uklopiti u knjiški šablon: Zaljubljenost je stanje održavanja projektovane predstave o idealnom partneru preko stvarne osobe koja je objekat zaljubljenosti, praćeno utiskom da je druga osoba idealna ili prava, tako da se osećaju ekstremno snažna osećanja prema njoj. Zaljubljenost je odnos privida, stanje opsednutosti sopstvenom predstavom o pravom partneru. Kvalitativno je različita od stvarne ljubavi. Dok je zaljubljenost odnos zasnovan na fanatizmu, ljubav je odnos zasnovan na stvarnosti. Zaljubljenost traje onoliko dugo koliko se projektovana predstava odupire stvarnosti druge osobe; uobičajeno to je period između šest meseci i godinu dana.“
