Život pisan srcem

[Plant]

Suze žalosne vrbe

Nosio je Begej snagom proleća,
ostrva trave, drezgu i ljudsku bahatost.
Sedim par koraka od reke,
po meni padaju suze žalosne vrbe,
kao kad kiša pada drugi put sa pokislog lišća.
Vukla me matica reke kroz vreme
do davnih uspomena.
Suze žalosne vrbe padale su po nama,
na ovom istom mestu,
poslednjeg dana, pre kraja.

Imaš taj baršunast mazni glas
što se uvlači u mene i potapa mi telo,
sa svakim tvojim izgovorenim slovom,
u eliksir ljubavi.

I sada kad se sretnemo ja tonem
u taj pogled što se nije ništa promenio od prvog susreta.
Ni jedna dražesna pega nije napustila tvoje lice.

A počelo je jedne večeri u dvorištu tvoje škole,
drugačije nije moglo biti.
Kad smo poljupcem pokrenuli nemire,
kad je tvoje krhko telo zatreperilo u mojim rukama,
a ti se oglasila tim baršunastim glasom kraj moga uha
uzdahom zadovoljstva.

Sutradan je vrba plakala po nama,kaao da je znala...
više se nismo videli. Al ljubav nije nestala.
Tako je bilo zapisano negde pre, a ostalo u nama
da tim slučajnim susretima ponovo na kratko oživi.​

 

[*pustinjakinja]

Sedmo pismo: Htio sam te pitati postoji li ljubav. Tuga? Nedostajanje?​

Draga Jelena, da li si ikada razmišljala o tome kako neke stvari postoje, ali ih nema.

Materijalizacija ih uobliči i možemo da ih vidimo, dodirnemo i znamo da su tu, a ako treba samo da ih zamislimo, njih u suštini nema.

Htio sam te pitati postoji li ljubav. Tuga? Nedostajanje? Umišljam li ja to sve? Možeš li ti da mi doneseš kilogram ljubavi ili metar tuge ili jedan paketić nedostajanja?
Ti ćeš opet prevrtati očima i pomislićeš da moja šuplja filozofija nikom nije zanimljiva.

Ti si voljela sve da opipaš i da vidiš. Govorio sam ti o karnevalu u Veneciji kao da smo tamo. Rekao sam ti da ja imam masku Don Žuana, koji bježi u noći jer ga ganjaju stražari dvorskih dama koje je obljubio, a ti si mlada naivna koketa koju sam dobio na prvu.

Pitala si me gdje je to, o čemu ja to pričam. Ja ti lijepo kažem, tu je, u mojoj glavi, pričam ti, zamisli, vidiš li da smo tamo. To te nerviralo.

Ti si materijalistički tip, a ja sam sav od duha. Eto koliko smo različiti. Reci mi još da li postoji čekanje i da li je vrijeme uhvatljivo. Ja bih ga zaledio na onaj trenutak kad si uzela jednu trepavicu sa mog lica i stavila je između svog palca i kažiprsta i kao neka djevojčica rekla mi: Zamisli želju.

Neka iskra zasijala ti je u oku i zaželio sam da nikad ne nestane. Postoji li sad taj trenutak ili je zauvijek nestao?

Ako ga nacrtam, da li bi ga oživio? Razmišljam da ovu tacnu zamijenim četkicom ili pisaćom mašinom, da te kroz umjetnost zauvijek zarobim na nekom listu i onda mi ne možeš pobjeći.

Zauvijek. Ima li riječ zauvijek svoj materijalni oblik ili je sve to u oblacima, moja Jelena?
Tu si, ali te nema.

Ako si ljubav, nedostajanje ili tuga, onda u stvari ne postojiš. Ako te ne vidim, onda te i nema.

P.S. Mrava je sve manje, u sljedećem pismu pišem ti detalje.

Tvoj Crveni Mrav
Milanka Blagojevic

 

[Nina]

Nocas sam posla za tisinom tvojih koraka
dok je mesec dobijo odraz tvoga lica i kao
strela sa prstenom od ruzinog drveta..
Pravo u srce.

Ako mi nocas mesece dotaknes lice
zavijacu poput vucice i vapicu za tobom.
Zelecu tvoje zivo lice,tvoje udove,tvoj jezik.
Tvoju utrobu..

Vikacu zarivajuci lice u jastuk sve dok se
ne otvori more od suza ne bi li ispralo izmaglicu
od reci upucenih njima koji te ne poznaju....

Zaustavicu vreme, navuci cu zavese,oteracu mesecinu
iz moje postelje u kojoj vise nema ceznje..uzeo si je.
I odneo je negde sa sobom kao pehar da iz njega
pijes sve ono sto sam ja..a nisi me poveo..
Ostavio si samo lutanja i trazenje tvojih dodira
na mom licu..

Shvatio nisi da je sat u kuci samo nemi ukras
a da u srcu kuca ono vreme beskonacnosti za tobom.
Ostala sam sama na obali mesecevog jezera
u nasoj kucici iz snova..stranac u vlastitoj kuci i
vlastitim predmetima..i oni me se odricu
samim tim sto ih u mraku ne prepoznajem..

(n.a.)

 

[Plant]

Prolazi dan za danom
,...
kraj mene tebe nema.
Ja živim staru ljubav,
jer ti si tuđa žena,
jer ti si uspomena, ​

jer ti si tuđa žena,...

 

[Plant]

Kad mi kažes paša
"Što si tako nervozan"
Kad mi kažes - paša -
"Što toliko razmišljaš"

pašinice mojaa,..

Ne znam šta se dešava
Tako mi dođe,....
I drži me, drži me danima

Zavela me ta
Beograđanka
Grlila, ljubila
A sada voli drugoga
**********
Rekla mi je, - paša -
"Sad je kraj,... tu je kraj..."
Rekla mi je, paša
"Imam svoga Stevana"
.........

 

[Plant]

Poslao sam joj kišu. Nemojte se ljutiti vi koji ste joj blizu pa ste pokisli. Ona stvarno voli kišu. A ja volim kad je sretna–
-------------------------------
Rekoh ti, budalo jedna, da ne umem drugačije. Ili volim za celi život, ili ne volim nikako.
-------------------------

Ne volim žene sa tvojim imenom. Uvek pomislim da će još nešto tvoje da imaju, a nemaju. Jedna si,... takva se ne rađa dva puta. –

Ja sam iz prošlog veka… Tada nije bilo sramota osećati, voleti, pristojno se ponašati…
-----------------------
Bila si moje najdraže i tu sam najteže pogrešio...

 

[Plant]

Nisam ja nju ostavio, prijatelji, nije ni ona mene, mi smo se samo rastali. Onako kako se rastaju dvoje koji su se voleli u pogrešno vreme, a uz pogrešno vreme idemo i pogrešni mi. A nismo bili.

Mislim, ako nisi znala, imam i ja osećanja.. I onu suptilnu glupost što se zove srce

 

[Nina]

Snove mi niko ne moze zabraniti..Niko mi ih ne moze uzetii u kofer spakovati i sa sobom poneti.. Ponekad,pozelim svoj san da podelim sa nekim. Nekada neko useta u moj san..pa sanjamo zajedno, san u snu..Nekada opet oci necije, dodju tiho,nepozvano pa zajedno gledamo zalazak Sunca. Znam,budjenja su bolna ali ima snova koje sa suzom i smeskom zelim i budna da sanjam.

 

[Plant]

..​

Lastavica

Voleo bih da sam ptica,
ptica lastavica.
Modra i bela.
Da budem vesnik proleća,
vesnik života,
Da se vinem put neba,
dok tačka ne postanem,
sletim na planinu najvišu
sjurim se niz svaki potok i reku
ispratim Dunav do Crnog mora.
Napravim par krugova oko belih lađa,
žviždim i cvrkućem kao lud,
dok svi glave ne podignu
da vide veselu lastavicu,
da vide pticu slobodnu,
da vide slobodu u pticu pretvorenu.

​

 

[Nina]

Ako ti sada nisi ovde
onda je sve sto vidim privid
i sve sto cujem lahor
i sve sto znam laz.

Ako je ovo
sto svim culima osecam
samo prolazni zanos
onda me cula bezocno varaju
i zasigurno ne znaju sta cine.

A smela bih da se zakunem
da sve vreme stojis predamnom,
sa osmehom lepsim od letnje noci,
zbog cega osecam kako mi srce
postaje vrelo kao sunce
i uzburkano kao more.

Ako ovo nije ljubav,
onda mene i nema,
i nema leta ni sunca
i nema mora ni srece.

Samo se pitanje jedno
belasa u najcrnjoj noci:

Zar ista na svetu postoji
ako ljubavi nema?

Violeta Milicevic

 

[Nina]

Osecam kako klizis iz mojih ruku
suvise brzo.

Nemam nista cime mogu
da te zadrzim.

I nocas sam sama
i opet me boli.

Ne znam sta da radim
sem da placem.

Tisina je prazna...

 

[Nina]

Nije bitno gde si ti gde sam ja.
Nije bitna ova daljina izmedju nas.

Bitno je samo,
Da si tu,
Gde trebas biti,
Duboko u mom srcu

 

[Nina]

Covek pati dok ne shvati
a kad shvati, opet pati.

Pati jer je shvatio da je
dzabe patio.

 

[Plant]

Što se tiče jučerašnjeg nevremena, krov od komšijine garaže smo pronašli u susednoj ulici prekobašće, u dvorištu jedne porodice . Ne bi ga ni pronašli nego čovek bio da pita
" komšija jel ovo vaše ? Ne smeta mi nego nema žena gde da raširi veš, pa kad budete imali vremena dođite po krov ". Kasnije došla dva lika da vrate trambolinu i suncobran, leptejebo suncobran pronađen u Pančevu . Babu nam vratio neki braša iz Kačareva! Ujna Katica koja je otišla u dućan pre same oluje se vodila kao nestala, međutim došla jutros iz Perleza tim autobusom u 10 h, nije mogla ranije, kaže čekala da joj donesu merdevine da siđe sa mesne zajednice. A kod nas u dvorištu sedi neki lik iz Kenije, kako sam ga razumeo radi kao dostavljač hrane u Vrbasu, čekam da jede pa da ga bacim do autobuske, ima u šes sati bus za natrag .
Pošteni nalazači, taki smo ti mi Banaćani

Nebojša od Zrenjanina​

 

[Nina]

Bila je dobra devojka i zasticena od svega kao svaka lepo vaspitana jedinica iz dobre kuce.Od malih nogu je ucena na dobar dan,hvala i dovidjenja.Lepa i negovana.Dobrog drzanja i hoda.Vazda vesela i raspolozena prema okolini.Kao takva,poprilicno oholo nikada nije primecivala niti dozvoljavala da joj pridju takvi primerci koji za sobom ostavljaju pustos.Primerci bez volje da ista privedu kraju.Ne znajuci cak ni sami sa sobom sta hoce.Ljudi bez hrabrosti.Da li je sudbina bila ili taj trenutak u njoj, tek morala je saznati da postoje i takvi.Koliko je proslo od tada...mesec,dva, godina ili ceo zivot.Nije znala tacno osim da je sve ukazivalo da moze biti neverovatno,neponovljivo,intrigantno, misticno,strastveno, tako sexi..ma kako god ali drugacije od svega. Mada...razumela je ona njega i vise nego sto moze da predpostavi.Malo je njemu svega u zivotu.Taman toliko koliko mu je malo srce.

 

[Nina]

I kada ti se ne javljam danima
i kad vreme me menja
i kada postanem lenja, i kada ne znam za to
ipak uvek me zanima da li jos si me zeljan
da li u dnu tvoga tela jos uvek ista je bol

 

[Plant]

.​

Zvao Sam Vjetar​

Ja,.. nekad,.. sam čuo šapat trava
i sutnja s njom bila je lijepa
i slutio sam nekada davno
pored nje da sam
sasvim blizu zvijezda
Ja ne znam više ni da je volim
svejedno mi je to što je nema
svejedno mi je i ništa
me više ne boli sad
prazno je srce, pusta je pjesma
-------...---__---...---------
I zvao sam vjetar da donese
miris te kose i dodir njen
bio sam ludo njom zanesen
a danas živim sam bez nje
Moj život je opet obična priča
i gluvo je srce za šapat taj
al' zvijezde su hladne
i beskrajno dalek je njihov sjaj
opet sam tih, miran i sam

​

 

[The Graeat Gatsby]

Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava.
Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali međusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje između sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće.
Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima...

Fala. Iden a saden ti da pisen knifu.
Ni lssssssssssss......
A valde razymes?

 

[Nina]

Milanska Galleria Vittorio Emanuele II je elegentan pasaz sa radnjama,kafeima,knjizarama i poznatim Savini restoranom i danas neizbeznim Mekdonaldsom..Gradnju je poceo 1865 god.arhitekta Giuseppe Mengoni a otvorio je dve godine kasnije kralj Vittorio Emanuele..cije ime i nosi..Projektovana je tako da spoji Piazza del Duomo sa koga se i ulazi u Galleriu.. sa La Scala i Piazza della Scala. Zgrada u obliku krsta ima stakleni krov, a izgrađena je u stilu Belle Epoqu.Na podu je centralni oktagon ispod 47 m visoke kupole sa heraldickim simbolima Savojske porodice sa belim krstom na crvenoj podlozi oko koga su grbovi cetiri glavna grada Italije..torinski bik..rimskli vuk,firentinski ljiljan i milanski crveni krst na beloj podlozi..Na svodu je mozaik cetiri kontinenta: Azija,Afrika,Evropa i Amerika....

Milanski Duomo spada medju najlepse gradjevine toga tipa u svetu..Sa svojih 11.700 kvadratnih metara u koju moze da stane 40.000 ljudi jedna je od najvecih crkava na svetu, druga po velicini u Italiji.Od nje je veca samo Bazilika svetog Petra u Rimu.Druga je po velicini goticka katedrala na svetu, posle katedrale u Sevilji,Spanija.Unutrasnju visinu centralnog broda katedrale nadmasuje samo katedrala Bove koja se nalazi u Francuskoj.Sagradjena je na temeljima dve starije katerdrale, manje Santa Maria Maggiore i vece Basilica di Santa Tecla. Gradjena je u starom italijanskom gotskom stilu skoro pet 5 vekova sve do 1805. godine kada je Napoleon koji je zeleo da se u katedrali okruni za kralja Italije zavrsio fasadu.Pored bozanstvenih par orgulja,zatim 52 stuba koja podupiru taj masivni prostor,mesta gdje je zabijen ekser sa krsta na kojem je razapet Isus Hrist najfascinantnije na Duomu su neobicno statue na vrhu svakog siljka na specificno izgrađenom krovu katedrale. Nepregledno mnostvo filigranskih ukrasa , stubova i koloneta, pinakla i frontona, galerija i statua krasi memernu raskos Milanske katedrale..

 

[Nina]

 

[Nina]

Ljubav se uvak vraca

Poznati pisac Franz Kafka (1883-1924), koji se nikada nije oženio i nije imao decu, prošetao je parkom u Berlinu, kada je sreo devojčicu koja je plakala jer je izgubila svoju omiljenu lutku. Ona i Kafka bezuspešno su pretaživali park ne bi li našli lutku. Kafka joj je tada rekao da će sutra opet doći i da zajedno opet traže lutku. Sledećeg dana, iako nisu pronašli lutku, Kafka je devojčici poklonio pismo koje je lutka napisala.

'Molim te, ne plači. Otputovala sam da vidim svet. Pisaću ti o svojim avanturama'.

Tako je započela priča koja se nastavila do kraja Kafkinog života. Tokom njihovih sastanaka, Kafka je čitao lutkine pažljivo ispisane avanture i priče koje je devojčica smatrala božanstvenim. Napokon, Kafka je doneo lutku (kupio je) koja se vratila u Berlin.

- To uopšte ne liči na moju lutku - rekla je tada devojčica.

Kafka joj je, onda, predao još jedno pismo u kojem je lutka napisala: 'Putovanja su me promenila.' Devojčica je zagrlila novu lutku i sva srećna je odnela kući. Godinu dana kasnije Kafka je preminuo. Mnogo godina kasnije devojčica koja je bila već devojka je u lutki pronašla pismo. U malom pismu koje je potpisao Kafka bilo je zapisano:

'Sve što volite verovatno će biti izgubljeno, ali na kraju će se ljubav vratiti na drugi način.'

 

[Nina]

Ima porodica koje umeju i vole a zive zajedno..Za njih je svaka slobodna subota praznik.
Okupe se oko svog doma kao prasici oko krmace,cesu se jedni o druge..greju jedni druge..
Svako je nasao po jednu sisu u tom velikom i toplom vimenu,uziva i grokce..

U drugim i drugacijim domovima i porodicama subota je dan velike neizvesnosti.
Svako cuci u svom cosku,kao u zased,svaka rec,svaki zvuk je kao metak.
Svi su napeti..nepoverljivi..oprezni.Svi su ugrozeni i svi se brane..
U hodnicima i antreima svakog casa moze planuti ulicna borba..

Dusko Radovic

 

[Nina]

Jutro
-Koliko je sati ?
-Pet do dvanaest

Podne
-Koliko je sati ?
-Pet do dvanaest

Veče
-Koliko je sati ?
-Pet do dvanaest

-Zašto je svaki put kada te pitam koliko je sati -pet do dvanest
-Zato što treba da kupiš sat

 

[Nina]

Bilo jednom jedno ostrvo na kojem su živeli svi osećaji i ljudske vrednosti: Dobra Volja, Tuga, Znanje ...i medju ostalima i Ljubav... Jednog su dana shvatili da će njihovo ostrvo potonuti, te su pripremili svoje brodove kako bi ga napustili.Jedino je Ljubav želela ostati do poslednjeg trenutka .Kada je ostrvo bilo tren do potonuća, Ljubav je odlučila tražiti pomoć. Bogastvo je prolazilo u blizini i Ljubav je upitala:

- Bogastvo , možeš li me povesti sa sobom ?'
- Ne mogu, mnogo je zlata i srebra na mom brodu, nemam mesta.

Ljubav tada odluči pitati Ponos koji je prolazio na veličanstvenom brodu.
- Ponose , preklinjem te, možeš li me povesti sa sobom.,
- Ne mogu ti pomoći Ljubavi , odgovori Ponos. Ovde je sve savršeno, mogla bi mi uništiti brod !

Tada je Ljubav zamolila Tugu, koja je prolazila kraj ostrva:
- Tugo, molim te povedi me sa sobom.
- Oh, Ljubavi - odgovori Tuga - tako sam tužna da ne mogu .

Kada je dobra volja prolazila kraj ostrva, toliko je bila zadovoljna da nije čula Ljubav kako je doziva. Tada Ljubav začuje neki glas :
- Dođi Ljubavi , ja ću te povesti sa sobom.

Bio je to starac u malenom čamcu.
Kada su stigli do kopna, Ljubav se iskrca, a starac ode. Ljubav je bila toliko sretna da je zaboravila pitati starca za ime.
Ljubav shvati koliko mu duguje , te upita Znanje:

- Znanje , ti sigurno znaš ko me je spasao?
- To je bilo Vreme - odgovori Znanje.
- Vreme - upitala je Ljubav - pa zašto bi me vreme spasilo?

Znanje odgovori:
- Zato što je samo Vreme sposobno proceniti koliko je Ljubav važna u životu.

 

[Nina]

Moje je srce kao napustena kuca,ciji prozori nisu otvoreni godinama a vrata zakljucana i kljuc izgubljen..
Dok ga nisi nasao,u plavetnilu i ucinio da cujem kako seprozori otvaraju,jedan po jedan..i bude tisinu u meni...