Život pisan srcem

[Nina]

U nekoj sasvim pogrešnoj galaksiji, sasvim tuđoj galaksiji, ja tražim za sebe zrnca svetlosti i topline.

 

[Nina]

Zahvalna sam Zivotu za mnogo toga.Za osmeh,za veselu narav,za dobro zdravlje,osecaj pripradanja.Za snagu koju imam.Za svoju upornost i osecaj odgovornosti,za spokojstvo, strah od grmljavine ,jer necega se plasiti moramo,za inspiraciju koju nalazim u svemu oko sebe,a najvise u sebi, za boje , za nebo i sunce, za mesec, tog sereta koji zna da mi namigne i prospe svoju srebrnu svetlost po meni, uvek kada mislim da sam zalutala u ovoj gustoj sumi zvanoj Zivot.Zahvalna sam i za moju tvrdoglavost, plahost, uznemirenost i nestrpljivost.Za verovanje u vile i vilenjake i da ono sto nije bilo danas da ce biti sutra, za veru i nadu i svu ljubav koju imam u sebi i zelim da je dam..Zahvalna sam i za oblak od suza i razocaranja u koji nekada zagazim sve do kolena, i gacam po njemu ko pace po barici,jer ovo moje ludo srce sve to po nekad izdrzati ne moze..Zahvalna sam i za sve ono o cemu cu misliti sutra.

 

[Nina]

Zelim da ne primam sve ka srcu..Da sam otporna na bol,na rec koja vredja.Da se scucurim u necijem toplom krilu i da pricam pricu o jednoj dalekoj zvezdi
i posle napisem roman u tri toma o tome,iako znam da ne bih uspela da u ta tri toma smestim sve ono sto osecam i imam da kazem i pokazem..

Jer:

Fascinira me Priroda,Univerzum,Vanzemaljci,Inteligentna osoba.Savrsenstvo nesavrsenstva u toj jednoj osobi.Svest.Spokojstvo,
Maje,Leonardo Da Vinci,Mikelandjelo,Marija Kalas.Sunce kao zvezda,Indijanci.Zemlja kao planeta.Meksiko,Peru.Argentina i Cile.
Fascinirao me je i trenutak kada sam konacno uspostavila prijateljski odnos sa svojim Ja.Onom drugom u meni,kada smo postale najbolje prijateljice i konacno krenule usaglasne skoro u svemu.Fascinira me miris sveze pecenog hleba,kao i zute ruze.Fasciniraju me moje bubice u glavi,koje mi mira ne daju.Fascinira me slicnost sa muskarcem kome bih poklonila sebe kao dragoceni dar,upakovan u paketic uvezan zutom masnom..

 

[Plant]

Ćao lepa

Probudio sam se jednog jutra o lepa ćao,
lepa ćao, lepa ćao, ćao, ćao, ***

probudio sam se jednog jutra i okupator bješe tu.
U partizane, ja moram otići O lepa ćao…
u partizane, ja moram otići,.. osjećam da ću umreti.
A ako umrem kao partizan o lepa ćao…
a ako umrem kao partizan ti me moraš sahraniti.
....
Sahrani me gore u planinama, o lepa ćao…
sahrani me gore u planinama u hladu jednog lepog cveta.
A svi ljudi koji tuda prođu, o lepa ćao…
a svi ljudi koji tuda prođu reći će
”o kakav divan cvijet!”
....
I ovo je cvijet partizana o lepa ćao…
koji je umro za slobodu​

 

[Nina]

Moj mali svet...

Stvarnost ne može biti dovoljno lepa da bih te u njoj poželela. Moji su samo snovi, neke šarene iluzije i jedan deo neba. Da nisam sagradila ovaj samo moj mali svet, ova planeta bi bila siromašnija za jedan nasmejani život. Da nisam na vreme skrenula jedan korak levo sa ovog dobro utabanog (tuđeg) životnog puta, pregazile bi me mase i od mene bi ostala samo fleka, prozirna senka što na sve liči osim na sebe.
(n.a)

 

[Tea]

Moja baka mi je jednom dala savjet:
"U teškim vremenima idi naprijed malim koracima.
Radi ono što moraš, ali malo po malo.
Ne razmišljaj o budućnosti, čak ni o onome što bi se moglo desiti sutra.
Operi posuđe. Otresi prašinu sa sebe. Napiši pismo. Napravi supu.
Vidiš li?
Ideš naprijed korak po korak.
Napravi korak i stani. Odmori se.
Daj sebi kompliment. Napravi još jedan korak. I onda još jedan.
Nećeš to shvatiti, ali će tvoji koraci biti sve veći i veći.
I doći će vrijeme kada ćeš moći gledati naprijed u budućnost bez plakanja. "
Preuzeto iz Sobe drevnih ključeva
od Elena Mikhalkova

 

[Nina]

Nedelja

Svake nedelje kada smo dolazili na rucak kod bake i deke,mama mi je pre polaska drzala predavanje o tome da ne mrljavim,da moram da rucam makar supu i da se ponasam lepo i pristojno za stolom. I svaki put je bila dosadna.Sto se tice moga deke,nedeljom se mogao kuvati bilo koji rucak, ali beli mrs kao predjelo,domaca supa,sos od paradajza,ren i na kraju kolaci su bili obavezni.Sve izmedju toga nije ga zanimalo sta ce biti.Moj otac i moji stricevi su postovali taj porodicni ritual osim povremeno mog namladjeg strica koji je znao ne da ne prisustvuje nedeljnom rucku vec i da ne dodje po dva dana kuci..Deda se ljutio zbog toga i nazivao ga jebivetrom.Bio je crna ovca u porodici, a ustvari je romanticar,boem i veliki postovalac i ljubitelj zena.Ja sam ga obozavala,kao i njegove bezbrojne jednobojne i sarene kravate,koje su bile uredno slozene i visile u delu ormara sa odelima u sobi u kojoj je spavao.On je bio jedini koji je znao da me stavi na krkace i prodje pola grada sa mnom i mojim ocem,noseci me na ledjima sve do Kalemegdana i Zoo vrta.I danas ga najvise posle moga oca volim.Ostao je isti kakvog ga pamtim i uvek se radujem njegovim dolascima iz te daleke Amerike.

Moj drugi stric,koji je i najstariji od njih troje je krajnja suprotnost svojoj braci.Ozbiljan,cutljiv i povucen.Uvek sam se pitala kako tako cutljiv uspeva da se sporazume sa svojim pacijentima. Moj otac,neumoran radnik i umetnik..Veseo,sarmantan,tolerantan.Lep muskarac i danas u njegovim godinama.Moja majka je imala bezgranicnu srecu kada ga je srela u zivotu i naravno rodila mene.Tako smo sve do odlaska najstarijeg strica a zatim i strica idola u Ameriku, nedeljom zajedno rucavali.Nakon njihovog odlaska a potom smrti moga deke, baka je jos dugo nedeljom spremala rucak,sve dok zbog sustiglih godina i bolesnog kuka nije presla da zivi sa nama.Tako su se nedeljni ruckovi moje bake pretvorili u nas nedeljni rucak koji je mama preuzela na sebe..Danas,bake nema, ali ja i dalje nedeljom odlazim kod mojih na rucak.

 

[Nina]

Osetila sam nedostajanje,dok sam nanosila poslednji sloj maskare i spremala se da izadjem.Ogromnu prazninu.Stresla sam se od nenadanog udara da sam se skoro ubola u oko cetkicom.Udahnula sam duboko,gurajuci vazduh kroz knedlu u grlu, i zatresla glavom ne bih li sprecila suzu u oku.Zapalila sam cigaretu i sela na terasu..Smiri se,govorila sam sebi.Nije prvi put. Znam,ali nisam ocekivala ovako jak udarac.

Normalno je valjda tako,da boli.Cuteci sam izabacivala dim iz sebe ne dozvoljavajuci da pocnem da razmisljam o nedostajanju i svemu.Time nista necu postici niti cu uspeti da nestane.Samo cu uprskati stvar kao bezbroj puta do sada i dovesti sebe do same ivice ponora da vrisnem.
Necu vise da se pravdam i da analiziram u nedogled..Ok,priznajem.Nedostaje mi,kajem se zbog nekih stavri.Zao mi je,popravila bih.Resetovala bih zadnjih par meseci ali ne mogu.Gotovo je.

Sada lepo skuvaj kafu: skoro da sam samoj sebi zapovedila i ostani kod kuce.
Ionako sam izgubila volju za izlazak..

 

[Nina]

Poverenje kada se gubi lici na sladoled, na beogradskih + 40 stepeni.
Koliko god ga zelis i lizes toliko se on brze topi i curi niz kornet sve do ruku,
odakle dalje kaplje na asfalt i nestaje..ostane samo po neka flekica do prve kise..

 

[Nina]

Mom Učitelju, Stojanu Živkoviću

Dragi gospodine Učitelju, ne znam
Da li si na ovom ili onom svetu
Tvoja reč je za mene bila kao sezam
Kojim se otvaraju gradine u cvetu.

Naučio si me da pišem i čitam
Da poštujem roditelje i sve stare ljude
Da ne budem lenj, gord, lukav i dvoličan
Da je zlato svaki grumen rodne grude.

Ti si nas učio, blag i tih ko dašak
Povetarca što nam je ćarlijao vazda
Da je bolje biti pošten siromašak
Nego nepošten bogataš i gazda.

Naučio si me da volim zastavu
Junačke pesme, Svetosavsku himnu
Da je mnogo bolje izgubiti glavu
Nego dušu i obraz, nego Otadžbinu.

Poslušao sam Te, dragi Učitelju
Nisam ni lenj, ni gord, ne marim za vlast
Najviše na svetu volim svoju Zemlju
Al to mi sad, izgleda, ne služi na čast.

Ne važe više priče o poštenju
I pravdi, čak ni za mnoge Pravoslavce
Ništa više nije po Tvome učenju
Pa mi se čini da stojim naglavce.

Stari ljudi dvore decu i unuke
Lenjost je vrlina, a pošten rad porok
Vlastoljupci niču svuda ko pečurke
I svaki je novi spasitelj i prorok.

Jedni nas kude, a drugi nas hvale
Treći nas uspavljuju šarenim lažama
Peti našu zastavu cepaju i pale
A tuđe im se viju nad glavama.

Gledam, Učitelju, i slušam u čudu
Mesto da je ljube kao kolač slavski
Dali bi za grumen zlata rodnu grudu
A za malo vlasti – i Hram Svetosavski!

Dali bi kosovske kosti i božure
Šumadinske voćnjake, Homoljske planine
Vojvođanske žitnice i raške klisure
Krajine i njine krvave haljine!

Dali bi staru ajdučicu i trojeručicu
Moravu i njeno zdravlje Pomoravlje
Mačvansko blato, borsko srebro i zlato
Pesmu petlova i Ružu vetrova!

Zlatiborsko zelenilo, podunavsku plavet
Snežni Kopaonik, župske vinograde
Studeničku riznicu, gospodstvo i pamet
Avalu i avaj, tebe, crni Beli Grade!

Dali bi sela i varoši, reke i Jezera
I sve naše svetinje nad kojima bruje
Zvona u kojima nam je prezimila vera
U Boga koji sve vidi i čuje.

Vidi valjda i mene: guram šezdeset i šestu
I polako se povlačim iz boja
Nisam uspeo da spasem planetu
Što lebdi u magli našeg nespokoja-

Pa sad, razbarušen kao hrast na vetru
Rasipam suvo lišće reči s grana
I lutam i pevam, usamljen u svetu
Kao crna ovca ili bela vrana…

Dragi Učitelju, Tvoje lice strogo
Blaži me u ovo predvečerje rano
Jer Tvoj nauk meni ipak znači mnogo
I ja sam Ti zato zahvalan beskrajno

Zbogom, gospodine Učitelju, zbogom!

Dobrica Erić

 

[Mister]

AZRAEL


Zakoči
Prepusti se
Skloni nogu sa gasa
Izbaci iz brzine
Ovaj truckavi automobil
Podigni ruke
U 10 do 2
I posmatraj volan kako se okreće
Kao što sam ja gledao
Sa balkona
Karnere kako krivudaju
Na tvojoj tirkiznoj haljini
Jednog Maja gospodnjeg
Krivina?
Ne zanima te
Pusti neka nas put vodi
Od čega te je strah?
Znamo ovaj put napamet
Prošli smo ga hiljadu i jedan put
Put, da
I svaki put je bilo drugačije
I svaki put je bio drugačiji
A destinacija uvek ista
Izbaci glavu kroz prozor
Znaj da ću biti tu da prihvatim volan
Želim da gledam
Kako se sunce probija
Kroz tvoje šiške
Želim da budem ljubomoran na vetar
Što ti dodiruje obraze
I da on bude ljubomoran na mene
Što taj prljavi ples
Ima kraj
Ne želim ništa manje od tebe
Do onog najsvetijeg
Što mi možeš dati
Do najveće intime
Koja je samo tvoja
Za koju bih život dao
Ne želim da je uzmem
Želim da je čuvam
Zato mi daj svoj san
Zaboravi kuda smo krenuli
I da li ću te probuditi
Neću
Jer svetost je retka
Ona se ne prlja
Izlišnim rečima
Kada si tu, na mom ramenu
Ušuškana
Bezbrižna
Dok se točkovi kotrljaju
U neko novo jutro
Ja ću biti čuvar tvoga sna.

Marko Trifković

 

[Nina]

Ne voilm kada je hladno u maju mesecu, kao sto ne volim zimu,kisu,vlagu,sivilo,opalo lisce,opustele ulice moga grada.
Ljude zavucene u svoje stanove i kuce,iza zavesa i skiljavih svetiljki,namrgodjeni,srecni,ostavljeni, razbaruseni,pijani,bolesni.
Moj grad je prakticno je mrtav posle 22 h.Samo je u centru zivo.Cim malo mrdnete van centra,tek po neko uzurban i neko zalutalo kuce
koje dize nogu uz banderu.Danas je bio haos.Nadam se boljim danima jer ja ih sanjam, mastam o njima i bojim ih sarenim bojama

 

[Plant]

Bila si mi sjaj u oku
Sve što imam, sve što znam,..
Kako svom da priznam
Da bez tebe moram sad

Bila si mi ljeto, zima
Sve što srce znaa da ima,..
~~~~~~~~~~~~~~~~
Bila si mi noć i dan
Sad bez tebe moram,.. znam,..
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ti si želja mog života
Ti si želja moga sna
Ako hoćeš ti još možeš
Da mi svoju ruku daš

Ti si želja mog života
Ti si želja moga sna,..

,.​

Uzmi moje dane, noći
Uzmi sve to radi nas
Jer si želja mog života
Jer si mojoj duši spas

.​

 

[Nina]

Kada sam najemotivnija, najslabija, kao sada,
nedovoljno ispravljene kicme za ukus moje majke,
tada glumim surovu realnost kojoj nisam sklona.

Borim se sa demonima, gutam knedlu koja mi stoji u grlu,
bezim od emocija koje me obuzmu, smejem se,
lazem da sam suvise realna, suvise okrutna, suvise svoja,
ne bi li se opet uljuljkala, u svoj od snova satkan, sigurni svet

 

[Plant]

Kapi sriće s naše sviće
Sad se ka i vosak lade;
Nemam više svitla za te
Nemam više kapi snage.



Dani dođu, dani prođu,..

pušta na sve strane,..
​

 

[Nina]

Jako povukla jaknu da se ofinger ljuljao, dok je zatvarala vrata garderobera. Zurila je da stigne u katastar zarad te glupe podele sa kojom se nije slagala iz razloga sto nije zelela tu zemlju koje joj je nasledstvom pripala.Krecuci ka vratima,zakacila je pismo koje je stajalo na komodi u predsoblju, neotvoreno.Sagla se i podigla ga sa poda.Osecala je nemir u sebi kao jedinu konstantu.Folija na pozadini pisma bila je zute boje kao sunce.Topla kao njegove oci.Okrenula se.Stiklama je zveckala po parketu,iduci ka radnoj sobi.Uzela je noz za papir i lagano pocela da ga otvara, znajuci unapred da joj ovim pismom saopstava da nece doci.Odjednom, vise nista nije bilo vazno.Skinula je jaknu,izula cipele,sela na kauc, izvadila cigaretu iz tabakere i mali upaljac i duboko udahnula prvi dim .

 

[Plant]

Ovih dana nisam najbolje,..
Ne spavam,.. stanujem,..
Sve što kažem, radim, učinim
Ne valjaa, slaboo jee,..

Ej, ja znam dobro što mi je
Ja bih samo da se pojaviš
Samo priđeš, - samo zagrliš
I staru mi želju probudiš
Da me voliš dok ne ostariš

Ja bih samo da me pogledaš


(zlatokosa ,.. )


Pa da vidim kako izgledaš
Da ti šapnem zašto postojim
Da te volim dok ne ostarim​

 

[Nina]

Najmudriji odgovor na konacna pitanja.Rec koja ukazuje na otvorena vrata i siroke horizonte.
Svasta moze da se desi.A ja verujem da svome zivotu mogu dati novo znacenje.
Da sam apsolutno sigurna u sve, provela bih zivot u patnji, bojeci se smrti.
Ali, posto je uvek sve moguce, cuda su uvek negde u blizini i nikada nece prestati da se dogadaju.
Verujem da covekova sloboda moze da se definise jednom jedinom recju koja,
poput sicusnog podupiraca omogucava vratima postojanja da ostanu otvorena.
Ta rec je: Mozda.

R. Fulgam

 

[Nina]

Baka mi je pricala da su u onom starom Beogradu,kafane odvajkada bile svet za sebe. I da su tada u kafane islie uglavnom meraklije,i to u one stare,najcesce u kraju u kome su ziveli ili u Skadarliji.

Ispred kafanice na kaldrmi poredjano par stolova sa vec ispranim kariranim stolnjacima i po cetiri drvene stolice.Poneke i malo naherene od silnog klacenja polupijanih gostiju.Prepodnevna tisina.Neko pije svoj prvi danasnji cokanj sa ljutom i gleda negde u svoju muku i kako je odagnati.Neko srce kafu iz fildzana uz obavezan ratluk i cita politiku.Kelner sa belom keceljom,crnim brcicima i platnenom salvetom preko ruke,nosi posluzavnik sa barenim jajima i slanikom,do gosta u cosku, i kriglu piva cija se pena belasa na prepodnevnom suncu.Razliciti gosti a i prolaznici koji idu zurno uz kratko dobar dan iili dobro vece.To je tada bio red :kaze,u prolazu, profesor prve zenske gimnazije u Beogradu,sada vec u penziji,skidajuci sesir uz lagan naklon

 

[Branko Lori]

https://twitter.com/x/status/1658042594180358147

 

[Nina]

Ne mogu a da se opet ne vratim..secanjima.Nista me tako ne vraca tamo kao mirisi koji ostaju u nama u nekom delu mozga i u trenucima izazvanim necim slicnim, vracaju nas u te dane,detinjstva najvise.Secam se mirisa svega.Mirisa pudrijere na politiranom toaletnom stocicu sa ogledalom u spavacoj sobi moje Bake.Stajala je uvek na istom mestu.Roze kutija.Okrugla sa zlatnom ivicom.I nikada zatvorena do kraja.Uvek je poklopac bio malo nakrenut.Kada bih ga podigla, a to sam redovno radila uzimajuci mali puf u ruke mirisala sam taj blagi miris rozikastog praha koji bi se obavezno prosuo po beloj ustirkanoj sustikli.I sada ga osecam.

 

[Plant]

Ružca sii bila,.. jedna u mom

.....
Ružica si bila,..
moojaa,..

all' nije za tebe,
divlja kupina,..
ni čovijek kao jaaa,..

​

ružica si bila ​

sada više nisi,, ​

Bog mi daajee,.. Bog mi otima,..​

 

[Nina]

Zatvorila je vrata za sobom kao da ih nikada vise nece otvoriti.Kao da rusi mostove iza sebe.Spustila je kljuceve i tasnu na komodu u predsoblju.Razstresla je svoju dugu plavu kosu,skinula je cipele,otkopcala kais,pa rajfeslus i svukla uzane farmerice sa sebe.Zatim mekani dzempercic i ostala je u gacicama i kratkoj beloj majcici.Osluskivala je tisinu dok se kretala ka kupatilu da opere ruke.Naslonjena sakama na lavabo,gledala je vodu kako se sliva i odlazi kroz slivnik da bi potom brzo oprala ruke i umila se,ne bi li sakrila suze od same sebe.Zavrnula je slavinu,uzela peskir,obrisala lice a potom i ruke,ugasila svetlo u kupatilu zatvorila vrata i krenula do kuhinje i frizidera.Sipala je mleko u tanku prozirnu casu i popila ga na iskap.Bilo je to prvo sto je stavila u sebe danas.Potom se vratila do predsoblja,uzela cigarete iz tasne i sela u udobnu stolicu sa mekanim jastucima na terasi.Duboko je uvukla dim u sebe,sklopila oci, stresla se na trenutak a onda nastvila da dise,ubrzano kao da dise u inat.Jos jednom se potvrdilo u zivotu,sada i njenom da je jutro pametnije od veceri i da su poruke koje se salju i odluke koje se donose u ljutnji,u povredjenosti,u besu, pogresne.Zazmurila je prelistavajuci neuspehe ispod trepavica. Uspesi se ne prelistavaju. Oni se podrazumevaju.
Duboko je udahnula,protresla glavom.Prstima je prosla kroz kosu a onda i kroz sebe,rascesljavajuci unutrasnje cvorove bola.Otvorila je oci.
Stresla se od neke hladnoce u sred leta i sanjarenja kome se opet predala.Sanjarenju tako krhkom kao providne staklene perlice koje su se razletele kao jato sicusnih belih pticica, spremnih da odlete .

 

[Nina]

Cudno je ovo vino nocas.Budi u meni emocije a i vraca me secanjem,na kamenu klupu i jedno drvo. Skrajnute od guzve i pogleda.Dorsoduro,prilicno napred,iza Santa Marija Della Salute.Kada dodjete do malog trga iz crkve, bele kuce sa zelenim zaluzinama i kamene klupe,tu vec pise: proprietà privata.Nisam se osvrtala na to.I za divno cudo niko me nije opomenuo,iako sam im prakticno bila u dvoristu.Valjda su osetili,mozda i videli u mom oku pogled.Mozda su me zato ostavljali na miru,da upijam svaki delic lepote koja me je okruzivala,razmisljajuci kako su sreca i lepota lepi, samo onda kada se dele sa nekim.

 

[Tea]

Држим у руци једну ружу и присећам се наше старе куће у мом селу. Моја бака је увек гајила такве руже које су се извијале уз плот, чији сам мирис и изглед много волела. Њихов мирис ме јако привлачио, снажно сам га удисала али никад довољно, увек сам се жалила зашто бар мало јаче не миришу. У животу сам добијала разних ружа, белих, оних жутих са црвеним крајевима, црвене руже су ми и данас на срцу али такву ружу се још нико није сетио да ми поклони, малу дивљу, розу ружу што расте уз плот моје баке