Oblaci su sačinjeni od vode u tečnom stanju – to su gigantski skupovi izuzetno sitnih kapljica.
Vodena para se podiže sa tla zahvaljujući tome što vodene površine, male ili velike, neprekidno isparavaju. Na nekoj visini, zbog vertikalnih vazdušnih strujanja, promene pritiska, održanja temperature i adijabatskih procesa, para se kondenzuje i pretvara u kapljice vode. Pritom treba znati da vazduh nije svuda oko nas podjednako zgusnut, niti podjednako zasićen vodenom parom.
Kad vlažnost vazduha dostigne 100 odsto, to znači da se para pretvorila u kapljice. I govorimo o oblaku.
Kapljice u oblaku imaju prečnik od oko 0,01 mm, što je izuzetno malo, tako da običnom kondenzacijom vodene pare nikad neće doći do padavina. Gravitacija bi povukla kapljice ka tlu, ali zbog vertikalnih vazdušnih strujanja, a pre svega zbog otpora vazduha, one neće pasti.
To je stoga što su kapi premalih dimenzija da bi savladale otpor vazduha. Zapravo, kapi u oblaku su toliko male da se ponašaju kao da su zakucane na nebu, iako na njih deluje gravitacija. Da bi pale i pretvorile se u kišu, moraju značajno narasti.
Da bi kiša pala, potrebno je da kapljice u oblaku izuzetno porastu – konkretno, oko pedeset puta. Iz perspektive jedne kapi, to je kao da čovek najednom naraste i pretvori se u Impajer stejt bilding. Kad bi imale svest, oblačne bi kapi tamo gore verovatno smatrale da je kiša sasvim nemoguća pojava.
Međutim, gustina kapi u oblaku je velika i dolazi do njihovog spajanja. Tada se kapi obično razređuju, tako da ih pri padu ima između 100 i 1000 po kubnom metru.
To se inače dešava retko, onda kada u oblaku dođe do naglog kretanja i mešanja kapi vode koje se međusobno spajaju i postaju sve veće, dovoljno velike da savladaju vazdušnu struju.
Tada počinje kiša.
