Život pisan srcem

1622454443652.png
 
U kraju gde nikad nisam bio srecno izvan svakog iskustva,tvoje oci imaju svoju tisinu:
U pokretu tvom nesto me okruzuje sto dotaci ne mogu jer je previse blisko.

Tvom pogledu neznom koji me polako zatvara
i onda kada bih tako zatvoren bio otvarala bi me ti kao sto prolece
otvara (dodirivajuci vesto i tajanstveno svoju prvu ruzu).

Ili ako zelis da zatvoren budem,ja i zivot moj u istom trenu opet cemo zatvoreni biti
kao sto srce ovoga sveta zamislja sneg koji posvuda pomalo pada;

Nista sto otkriti bismo mogli nema
moc takve krhkosti kao sto je tvoja:i trajanje njeno
s bojom krajolika svojih pobedjuje mene
nudeci smrt i vecnost u svakom dahu.


(Ne znam sto je to u tebi sto otvara i zatvara;
ali ipak jedan deo mene zna da je glas tvojih ociju dublji od svih ruza)
niko,cak ni kisa,nema tako malene ruke.

E.E.Kamings
 
"Ako se sretnemo u nekom novom životu" - Ljiljana Petrovic

Ako se sretnemo u nekom novom životu,
necu Ti oprostiti za sve besane noci
i nedovršene snove u njima.

Necu Ti oprostiti za sve neostvarene
duge šetnje pored jezera
i nedovršene price o lepim iskustvima.
Dobro znaš da volim da Te slušam.

Necu Ti oprostiti za sve neostvarene
duge šetnje parkovima
i nedovršene price o životu.
U tome smo uvek bili dobri!

Ako se sretnemo u nekom novom životu,
necu Ti oprostiti za neostvarena
putovanja u nepoznata mesta
gde su drugaciji ljudi i obicaji, lepota i predeli.
Znaš da oboje to volimo!


Necu Ti oprostiti za neodsvirane
pesme na gitari
i neodigrane igre uz pesme
koje su ispevane samo za nas.
Znaš da bih mogla To dok ne poludim!

A više od svega,
ako se sretnemo u sledecoj reinkarnaciji,
necu Ti oprostiti
vreme kad nismo bili zajedno.
Znaš da nam ga je uvek bilo malo
 
SMIRAJ

Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople, kad se oči slede,
preletajući one kolutove blede,
oko usana.

Što drhte, protkani, mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh
i tuga pomešani nesigurno i tamno.
Klatno zvona teško
i tmurno u grudi udara me.


Tad se dižem, i,
u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova večeri, šapućem,
nesigurno, i moje ime

Miloš Crnjanski
 
Ne može da ga zameni nekim drugim nepoznatim usnama.Želela je njegove, spremna da plati.Malo jezikom,malo prstima,malo kozom,malo zubima, rukama.ugrizom,uzdasima,suskanjem posteljine,ubrzanim disanjem, spajanjem.Platila bi sobom kao najvrednijim sto moze da mu da.

Osmehnula se. Ne dimu cigarete koja je dogorevala u pepeljari,vec zudnji koja je ostavljala nejasni trag najezenosti na kozi, krecuci se od stomaka prateci liniju kuka,preko bedra,nastavljajuci ka unutrasnjoj strani butine,prevoju kod kolena,pa niz njene lepo izvajane listove do prstiju na stopalima i nazad,drugom stranom,zavrsavajuci se u grudima tik ispod grla,stezuci je i cineci da pocne da dise na kratko.
 
Kako to da ne postoji znak
koji bi nas upozorio da je nešto poslednje:
poslednji poljubac, poslednji zagrljaj,
poslednji pogled, poslednje čućemo se…
Nije fer da živimo u nadi
da poslednje nije poslednje.
Nije fer da ne pogledamo,
da ne poljubimo i ne zagrlimo
onako kako bismo to učinili
kad bismo znali da je poslednje.
Nije fer da živimo za poslednji put,
koji nećemo doživeti.
Uvek jedno od dvoje koji se vole
zna nešto što jedno od dvoje koji se vole ne zna,
zna i kada je poslednje zaista poslednje, ali ćuti,
jer ne zna kako bi se odbranio od –
molim te, samo još jednom…
Jedno od dvoje koji se vole voli manje,
pa mu je lakše da odluči i bude od reči,
ali odluku čuva za sebe,
jer jedno od dvoje koji se vole
ne sme da zna
da je voljeno manje nego što voli.
Pošteno bi bilo da namigne,
da štipne za obraz, da kaže – i tako,
jednom od dvoje koji se vole
bilo bi jasno – to je to,
pa bi iskoristio priliku
da poslednji put
uradi ono
što želi da uradi
bezbroj puta...
(Goran Tadic)

157113923_4402955059721545_1278944777327213147_n.jpg
 
Tin Ujević "Samo je san stvarnost"

Samo je san stvarnost
Tu nema ni jučer, ni danas, ni sutra...
Preostaje samo nada i očekivanje.

Zbivanja su u mašti, a misli su snovi o snovima.
Povest je niz halucinacija, čovečanstvo živi u opsenama,
a gine sa laži na usnama.

Kada umrem, hteo bih da moje ime pripadne ne jednoj ulici ni nekoj zvezdi, no radije jednoj lepoj, velikoj, mirišljavoj ruži.
Za mnom da zaplaču Marije, ali samo lepe
i da se skupe esencije proliju u ljubavno izgaranje nad lomačom tela.

Da smrt moja ne došavši prerano ni prekasno bude motiv za dublju, svečanu muziku energije
koja pročišćuje. Jer patnja mora da je zaslužila jednu večitu lepotu.
I sve ove reči jednom nasumce bačene u vetar, da se vrate drugi put,
s dubljim stalnijim zvukom i čišćim značenjem,da se dogodi saznanje proleća.
 
Svake večeri kad tama obasja moju sobu i mesečeva svetlost se lagano ušunja u nju, ja uronim u mekanu posteljinu. Sklapam oči i stvaram sebi nemoguće slike i događaje. Trenutak kada ulazim u moju čaroliju lepši je nego bilo koji drugi. Pred sklopljenim očima nižu se slike, događaji ne prestaju da se smenjuju. Moć moje mašte rađa u meni neku čudnu, ali iskrenu sreću. Zato često uživam u svom izmišljenom svetu.

Mašta je nekada moj najbolji prijatelj, jer me može utešiti i zabaviti. Mašta je moje uživanje i putovanje, moja iskrena sreća. Maštanje je najbolji način da se pobegne od nečega što ne volimo i što nam ne prija. To je najbolji način da ostvarimo sve što inače ne možemo. Zato uživam i radujem se svakom trenutku koji mogu da provedem maštajući.
(n.a)
zemlja-slatkisa-640x378.jpg
 
Ne spavam.

Svjetla sa ulice obasjavaju
metalne ramove slika svuda po sobi.
U toj jesenjoj noći
dok ležim na leđima
posmatrajući odsjaje na plafonu
mislim o propuštenim prilikama.

Stotine života koje nisam
proživio sada se smjenjuju
tu odmah iznad vrata.

Jedino što sigurno znam
je to da bih dao sve
za osjećaj,
za trenutak kada se smijem
na cvijetu koji gleda
svoj posljednji zalazak Sunca,
ne žaleći za tim što odlazi
jer zna da nije mirisao uzalud
svjedočio je životu,
živio je.

Pored prozora vidim slijepe
kovače tuđe sreće koji
ne obazirući se na moje
postojanje udaraju istim ritmom,
jednako za sve.

Počinje kiša.

Želi da spere sve,
da nestanu tragovi
dobrih i loših stvari,
da počnemo ispočetka.

Treba se zapitati,
možemo li još jednom
odbaciti sve,
porušiti za sobom i
sanjati nove snove?

Imaju li kovači snage
za još vijek sreće u
mraku koja će tražiti
put do svjetla uprkos
tome što prošla nije uspjela?

Imam li volje za još
jedan tren u vječnosti
da iznova tražim isti
onaj cvijet koji je
nestao zajedno sa Suncem?

Vrijedi li?
5902544_shutterstock-1023191236_ff.jpg

Bojan Ždrale
 
Lirski razgovor

- Reci, koliko me voliš?
- Hoću!
- Reci!

- Volim te na suncu. I volim te u senci. Volim te u šeširu, I volim te u žaketu. Kad vetar duva napolju. I kad si na banketu. U zovama, u brezama, kraj malina i klena. I kada spavaš . I kada radiš povijena. Volim te i kada jaje lepo mutiš. Volim te čak i kašiku kada ispustiš. I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice. I od početka. I kada kosu svoju češljem lepo deliš. I u opasnosti. I kad se veseliš. Na moru. U gorama.
U kaljačama. Bosu. Danas. Juče. I sutra. I danju i noću. I u proleće kad dolaze nam laste.

- A leti, kako me voliš?
- Kao srž leta zna se!
- A da li me voliš u jesenje dane?
- Čak i onda kada gubiš kišobrane.
- A kad se zimi posrebre prozori.
- Zimi te volim kao vatru koja veselo gori. Blizu tvog srca.I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg i vrane na snegu!

Konstantin Galčinjski
 
Da su me ukrali Cigani ?

Da su me ukrali Cigani u tužnom gradskom parku,
u mornarskom odelu, i nestali u mraku,
odveli bi me daleko, gde stiže samo želja,
pred začuđenim licem mojih roditelja.

Da su me ukrali Cigani, ne bi me bilo briga,
jer bih mislio da se samo nastavlja igra.
Svi bi tvrdili da sam sa srećne zvezde pao
i ništa o svom životu ja nikad ne bih znao.

Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu
da pijem svoje vino i pijem svoju vodu.
Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla
da nemam svog imena i da sam bez porekla.

Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dete
iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sete;
imao bih svoj šator i medveda na lancu,
svoju zvezdanu kuću, konja i hleb u rancu.

Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane
Ležeći u travi kraj auto-strade,
Svirao bih gitaru i prelazio milje,
ljubeći jedno biće slobodno i divlje.

Arsen Dedić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top