Život pisan srcem

Sva čuda moga svijeta

Dogodila su se u tebi

Jer sve su moje melodije

Skladane za orkestar smijeha

Samo je ljubav samozatajna i tiha

Zbog tebe sam počela voljeti tugu

Otvarati riznice samostana

Otkrivati se bez borbe

Bez razloga

I dok se rasipamo u neizgovorene nježnosti

Dok vodimo ljubav pogledima

Ja ti unaprijed opraštam

Sve što se mora i što se neće dogoditi

U tebi sam srela sebe

Postojanu i nijemu

Poput noćne kiše

Koja se beskrajno slijeva

U jedno tamno more

Spremno da je oboji modrinom

Ja se više nikad neću vratiti u oblake

Zaustavljena sam u tebi

Kao vrijeme u stihu

A počelo je osmijehom bez povoda

Najljepšim

Koji je postao prostor svih mojih kretanja

I jedini svijet za sva moja čuda

(Olja Savičević)
:bye: :zag:
 
Dlanovi su potpuno carobni. Kao i pokret. Sklopis dva dlana u jedan ispred sebe u visini grudi. Zazmuris, potpuno se opustis. Celog sebe stavis izmedju ta dva dlana. Duboko i opusteno dises. Osetis energiju kako raste, silu koja drzi ta dva dlana spojena. Osetis ih potpuno prislonjene jednog uz drugi, kao i trenje izmedju njih. Zmureci i dalje, milimetar po milimetar razdvajaj ta dva dlana. Oseti i dalje energiju koja ih prati. Iako razdvojeni, energija je i dalje zajednicka. Pusti ih da idu prvo gore, razdvajuci se, potom praveci najveci moguci luk, svako za sebe. Oseti kako se u jednom momentu nalaze na potpuno suprotnim krajevima, a energija ih i dalje spaja. Oci su i dalje zatvorene. Disi duboko tako da osetis svaki milimetar pokreta. U tacki kada se potpuno razdvoje neka pocnu polako da se priblizavaju. Dole, u visini stomaka, nisko, ponovo ce se spojiti. Milimetar po milimetar, neka idu ka tome. Oseti energiju koja ih privlaci. Oseti tu potrebu za spajanjem. I predivan, predivan osecaj kada se ponovo dodirnu.
Neobicno, na taj nacin dlanovi prave srce. Ogromno srce ispunjeno energijom. Koja je sve vreme nepodeljena, cela, gde god da se dlanovi u tom trenutku nalaze.
Konacno spojeni mogu nastaviti dalje. Iznova i iznova prelazeci taj put srca. A mogu ici tim putem i spojeni, kroz sve jednu tacku kroz koju je prosao pre toga jedan od njih. I taj osecaj je predivan jer pokrece celo telo ka jednoj i ka drugoj strani. Zapravo i nije bitno kako ce nastaviti. Bitan je samo onaj osecaj potpunosti i saznanje da drugi put nije ni postojao.
tumblr_pzaybnKfgG1vibyp0o1_500[1].jpg
 
zgubiti sebe je najopasnije, pokušavala me nauciti kad sam bila mlađa. Izgubiš li nešto drugo, to možeš uvek nanovo osvojiti,
......ali ako izgubiš sebe, ko će te ići tražiti?

Dok su druge majke upozoravale svoje kćeri na silovatelje, neželjene trudnoće i polne bolesti, ona je mene uvek upozoravala,
..... da ne izgubim sebe zbog nekoga.

Anne Swärd
 
"Vecina ljudi kad im se zapreti bolom, pokusava da se izvuce pricom. To osobito vazi za ljude koji su navikli da koriste svoj jezik. Trazice nacin da izvrdaju, poluistine, uverljive lazi. Oni su racionalni, pretpostavljaju, te i njihovi protivnici moraju to da budu. Reci se mogu upotrebiti da smanje napetost.Moras da im razbijes tu iluziju.Bol i strah koji prate iznenadni fizicki napad su porazavajuci za psihu. Tvoje spoznajno rasudjivanje-tvoja inteligencija, tvoj evoluirani covek-nestaje, rusi se. Ostao ti je neandertalac, primitivno istinsko Ti, koje zna jedino da izbegne bol."

Nik Hornbi
 
Obuhvatio je rukama kao da uopše nema dilemu oko toga što radi i kao da ima sve vreme ovog sveta da to uradi. Poljubio je u usta.
Učinilo joj se da je prvi put u životu sudelovala u poljupcu koji je sam po sebi događaj. Cela jedna priča, u jednom poljupcu.
Nežan uvod, delotvoran pritisak, svesrdno istraživanje i davanje, neužurbana zahvala i zadovoljni odlazak.

Alice Munro
 
NESTALA ŽENA

Prolazim mjestima gdje je znala biti,
ali je nema.
Pri telefonu sam, u vrijeme kad je znala nazvati,
ali ne zove.

Ne zanima me ta žena, već njen nestanak.
Kako, bila je tu među plahtama, no plahte
sad s nekom većom gordošću obavijaju moj stas.
I soba mi se nekako napela od ponosa
nad njenom odsutnošću.

Ja ne znam zašto je lišće masnije zeleno
otkad je nestala.

Posve je nevažno je li otputovala ili umrla,
ili me, što je najvjerojatnije, ostavila.
Ja u ljubav, vjerujte mi, nisam vjerovao,
ali vjerujem u neman nemanja, u nestanak.

Život je, drugim riječima, sve ljepši što je više nema.
Košulja mi se pretvorila u to nemanje, i kruh.
A ta, sve više narasla životna ljepota
ukazuje mi na njen put
u Nedođin,
grad kojeg nema.

Pokušavam biti praktičan: nema je pa nema,
ali dok to izgovaram rastu mi kandže, sav se mijenjam.
Neman sam njenog nemanja.


Dalibor Cvitan
 
Tetovirana jesen
1.

Ti ne znaš kako je čarobno
... znati da negdje postojiš
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.

*******************
4.

A kada ostavim zvijezde
hoću da budeš kraj mene
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najljepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
još
malo.
Jer kada odeš iz rime
u noć jezivo strašnu
ja ću manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

******************************

6.

TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA
Možda zvijezde večeras namjerno na pčelinjak liče
dok svjetlost klizi niz lice i zvjezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dođu, još manje kada odu.
VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU
Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi, a dalje, ko zna kada će smjeti.
MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VIšE SOLI OD MIRISA MORA
Ne budi me, u snovima je nedostižno malo tuge.
Smijući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s anđelima ići u školu.
I LAĐE KAD POTONU JOš DUGO SANJAJU LUKU
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke vječno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer, tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i lađe kad potonu još dugo sanjaju luku.


a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da već danima sanjam istog leptira,
samo svjetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi’ ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proljeće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da ćute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada još uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ćeš ti?




Miladin Berić
 


Све и да ме никад не

погледаш,

заслепљујућа светлост

твојих очију

једина биће коју

видим.


Радост коју у мени

будиш,

све и да ти нисам

драга,

једина остаће за

којом чезнем.


Ђердан твог осмеха,

све и да се

у парампарчад разбије,

једини је који бих

баснословно платила

и којим бих овенчала

све своје дане.


Амбис у

који

незаустављиво тонем,

све и да могу,

једини је који

не бих никад напустила.


На крају крајева,

све и да се помирим

с тим да те немам,

зар је то важно?


Кажу: имамо само оно

што смо другима дали.

Ја сам теби дала

– себе,

све и да ме никад не

погледаш.

Виолета Милићевић
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top