" Misli dobro, pa će dobro i biti ". Ta Andrićeva rečenica bila mi je misao vodilja evo skoro celog septembra na putu do moje kuće do Vojne bolnice.
U taksiju tiho, u svojoj sobi glasno, molila sam Premilostivog da spasi mog čoveka s kojim sam gazila život posut i cvećem i trnjem više od pola veka,
stideći se što mu se češće obraćam kad sam u neprilici.A i lekar mi reče da oni čine sve što je do njih, ostalo je Božja volja.
Nisam ni primetila da se približila jesen, da ne uživam kao svih ovih godina u spremanju zimnice, u lepim katama što se rasule ispred kuće.... Čekajući rezultate sa skenera, moje isprekidane misli prostirale su se izmedju Kosmaja, Maribora, Portoroža, Ciriha, Galdova... A onda ono kad te obraduje vest da je nešto negativno, - negativni rezultati na sve što je slutilo na zlo.
Istog trenutka oprostila sam sve medicinskom osoblju što mi ne daje da udjem u sobu Intenzivne nege, jedva uspeh da saopštim Deki da mu je unuk upisao godinu, računajući da će to da ga "podigne". A i jednim prijateljima, koji me " nisu " videli dok sam se vukla po krugu Vojne bolnice. Znam da je sve to samo život, ali znam da mi od juče ova jesen ima smisla.
