Život pisan srcem

66004060_2379230915479795_4404223614673485824_n.jpg
 
"Andjeli se svakog dana mimoilaze sa nama na ulici, rekao je otac jednom.
Mora da su obicni kao ptice, rekao je, i prepoznatljivi su samo u kratkim trenucima svoje veze sa nasim zivotima.
Postoji, prema ovom rezonovanju, trenutak kada, jednostavno, znas da si imao susret sa andjelom, i kakvu god da ti je pomoc pruzio,
ma kako suptilnu i ma koliko neprimetnu, zivot ti se promenio."
 
Znaš li šta je genocid pre nego što prelomiš preko usana?!

Požaliću svačiju žrtvu- krv je krv, kost je kost, grob je grob, a hoćeš li ti požaliti krv roda mog? Srbin sam, hrišćanin, svetosavac, ne umem da mrzim…
Srbin sam, stradalnik, vazda na krstu i vazda s njim, potomak spaljenih ognjišta, preklanih vratova, krvavih reka, jama, vrtača, vešala, kočeva, maljeva…

Požaliću svačiju žrtvu, potomak sam udovica, leleka, priča o očevima, đedovima, prađedovima, mukom sačuvanih fotografija, sećanja na koje se livade ne tera stoka i koje se njive ne oru- grobne su…

Srbin sam, hrišćanin, svetosavac, stradalnik, ne umem da mrzim!

No, hoćeš li ti požaliti šumu kraj zatravljenog temelja rodne kuće čukunđeda mi kojeg nije zapamtio prađed, prađeda kojeg se ne seća đed, đeda kojeg se nije nagledao otac, mene koji oca pamtim kako prezire tu divnu bukovu šumu više zatravljene nabijače…

Ostavio si ga da živi kako bi rastao gledajući gde zelene grane o koje si mu obesio oca, stablo uz koje si mu preklao đeda, koren pod koji si mu bacio nedoklanog brata…
Ne ume ni on da mrzi, Srbin je, ne mrzi on tu šumu no ne može u nju jer svako je drvo krst roda mog.

Požaliću svačiju žrtvu, no hoćeš li ti požaliti što o zadušnicama palimo voštanice u jaruagma, šljivicima, bagremarima, kraj štala i izbi, uz kamen, potok, stotine jama i tek poneki grob?!
Srbin sam, hrišćanin, svetosvac, ne umem da mrzim, srećan sam kad ima grobova, humki, spomenika, fotogrfija na njima, prezimena, kad ne nazivamo njivi i livadi pretke…

Hoćeš li požaliti rod moj?

Hoćeš li požaliti što je tvoja krv toliko mrzela moju da majke nisu stizale deci da daju imena pre nego što su…

Srbin sam, hrišćanin, svetosavac, stradalnik, rodoslov je moj tek četiri imena, svako dato u sećanje na nesećanog…

Požaliću svačiju žrtvu jer krv je krv,kost je kost, grob je grob, a ja sam Srbin, rađamo se da bi se sećali i živimo da bi živela ta četiri imena, no ne mrzim te…

Ti možeš svojim šumama, njivama, livadama, potocima, krševima…nisu grobna, a kako ću i kuda ja kad olistaju grane najlepše bukovine do šumom na zadušnice, da celivam koru ko spomenik, da korenju šapućem imena dok palim voštanice…

Hoćeš li požaliti rod moj, grobove tek nadlanice velike, roptaj nedoklanih, glave bačene niza strane da ih zveri razvuku u brloge i jazbine..?

Hoćeš li požaliti moju krv, meso, kost, cipelice ko dlan, mesece što nisu stasale ni u godinu..?

Srbin sam, stradalnik, vazda na krstu i sa njim, ma li u tebi toliko čoveka da otkriješ šta ti je đed ispovedio ocu: na kojim su mi livadama, njivama, žitištima, šljivacima, potocima…grobovi?!

Hožeš li požaliti što si u ime svoje krvi prolio reke moje?!

Reke i sve pritoke, brzake, ponornice, studenice, svaku si mi vodu rasporio, razdrobio, obezglavio, silovao, nedoklanu ostavio da ropti koritom…

Znaš li šta je genocid pre nego što prelomiš preko usana tako šta?!

Genocid je, nežalovni stvore, kad se vazda kućiš na spaljenom temelju, kad četiri imena čuvaš k'o zavet vekova prošlih za vekove buduće, kad se raduješ gde imaš groba, kad si Srbin, rođen da tiho gaziš njivama i livadama jer ništa njima ne rađa ko kosti praotačke…
Kada žene poznaš po crnini, kad ti je u natkasni pod ikonom vazda snoplje voštanica, kad za slavu natačeš flaše zdravica onima koji ih podići neće…

Požaliću svačiju žrtu jer Srbin sam, ne međim krv, meso i kost, no možeš li ti požaliti…sebe što žaliti ne umeš?!
Pesmom se bude tvoje šume, moje su sve od opela, požališ li kad zbog toga ili setiš kad olistaju neznani grobovi roda moga?

Vazda na krstu i sa njim, a ti?

Srbin sam, stradalnik, prezreo bih sebe kad bih se suzom tvojom umio, a požališ li ti rod moj dok svoje žito zalivaš ibricima krvi ,moje krvi..?

Mihailo Medenica

575727
 
"Uvek je vodila ljubav kao da joj je poslednji put, tako je sve radila, tako je živela; ali nama ovo zaista jeste, mada nijedno od nas to ne zna, poslednji put. Poslednji put za ove grudi. Grudi Helene Trojanske bile su tako zadivljujuće da kada ih je, po padu Troje, prinela mužu, Menelaj nije bio u stanju da joj naudi. Neodlučna ruka je ispustila mač. Ovo je žena koju volim i ovo su njene grudi. Bezbroj puta premotavam ovu traku u svojoj glavi. Jesi li pokazala zemljotresu svoje grudi, Vina, jesi li ih prinela bogu oluje, zašto nisi, da jesi, možda bi, ma sigurno bi, preživela.Ovo su grudi žene koju volim. Stavljam nos izmedju njih i udišem njihov oštar miris, njihovu zrelost. Stavljam svoj ud medju njih i osećam dodir njihove punoće."
 
Kada se jednom budemo sreli,
prepoznaces me po tome sto se moji koraci
nece cuti,
jer mi ti nikad ne dozvolis da hodam
po zemlji.
Pretvaras me u senku.
Vodis me u svet slobode.
Opijas me recima.
Hranis poljupcima.
Oplodis me muzikom
i ja radjam snove.
Uzmes me samo za sebe,
onda nesebicno poklonis drugima.
Razvlacis moje misli,
pletes mrezu u koju se zaplicem.
Ucis me da hodam po reci,
pruzas ruke ka nebu,
dozivas kisu.

Ne plasim se smrti, ona ce jednom sigurno
doci.
Plasim se tebe, nikada nisam sigurna da ces
mi se vratiti.

Ana Rodic
 
Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se sramimo jer ih reči umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile neograničenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na običnu, životnu veličinu. Ali, ima tu još nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu mestu gde je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju ne shvatajući što smo uopšte rekli ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato što nije ispričana, nego zato što je niko nije razumeo.
Stiven King
 
Sretoše se noć i dan na tesnom krevetu i to ih podstače da se smešaju u jedno, pa se spojiše pod krošnjom jednog drveta koje je želelo da brzo umre a nije znalo kada će umreti. Potom se sretoše u moru koje ne prestajaše s tlapnjama što su ga opijale. Sretoše se u pesmi koju ponavljaju jedan čovek i jedna žena, pa je noć bila dubok i prozukao glas, a dan visok i milozvučan. Sretoše se oko praznih trpeza za kojima sede gladni i ćute. Sretoše se u stisnutoj šaci deteta koje još sisa, zapalog u san, sačekaše da mu se prstići na ruci opuste pa se noć izvuče prva. Za njom pođe i dan, ljut iz nekog nepoznatog razloga, i više se ne sastajahu, jer se ne mogahu usaglasiti. Noć je volela samo svoju boju i svoje zvezde i svoj mesec, a dan je voleo samo svoje sunce i nije prihvatao da se ma s kim poredi. Ali se potom složiše da ih zadivljuje neki čovek s mnogo snova. On sanja da će postati ministar unutrašnjih dela u zemlji s mnoštvom policajaca i zatvora i da će ga smesta opkoliti posrednici ljudi željnih da sačuvaju svoje živote i bogatstva, pa će mu ponuditi raznorazne darove, od grdnih svota novca i automobila i palata i imanja do žena koje se čovek ne bi usudio odbiti. On će ih, međutim, zlovoljno osmotriti i prezrivo se okrenuti od njih. Ali posrednici, koji veruju da je čovek stvoren da jede i biva jeden, ne gube nadu, već mu nude, kao nov poklon, tajnu pomoć koja ga može učiniti premijerom, što on ne odbija, već ih podstiče da požure, govoreći im da je najbolja stvar kod poklona da brzo stigne. Preuzima pare, automobile, palate, imanja i žene. Nastupa noć kojoj ne sledi dan. Noć se oholi jer je ono čemu se zadivila dokazalo da je vredno divljenja, a dan se kaje.
Smejaćemo se
 
https://s18.****************/images/190722/zh3rw5fx.gif

Ponekad upoznaš nekoga sasvim slučajno….
I tek kasnije shvatiš da ti je život sazdan od jedne jedine, slučajnosti…
Jer jedna jedina je dovoljna da shvatiš
Da nikada ništa ne bi menjao, samo zbog jedne, slučajnosti.

I ništa se ne menja, a sve je bolje.
Zbog nje.
I sve je isto, a ništa ti isto nije.
Samo zbog nje.

I onda pomisliš, Bože, da li sam ja toliko dobra osoba da je zaslužim?
Ali jesi. I nije više ni bitno…
Budeš ponosan. Ti si taj srećnik.
Ti si zaslužio vedrije nebo I mirnije noći.
Nije bitno više zašto, ni kako, ni zbog čega, ti si dobio svoju slučajnost.
I sve bi dao da je zadržiš. Sto duže. I više.
Držis se za nju kao nešto nadragocenije što imaš, jer znaš da se držiš za svoj osmeh, držiš se za svoje suze, za drhtaj, za uzdah, za pogled, za najlepši osećaj na svetu…

A onda ode, kao sto je i dosla, sasvim slučajno.
U stvari, znaš da nije slučajno, znaš da si sam kriv, al’ ne mozes živeti tako, ne umeš, ne znaš.
Znaš da ima istina u koje nije dobro verovati, a život mora dalje. Ovako ili onako.
Za tebe sada ide ovako.
Nikada više neće ići onako.
Znaš da će biti drugih lica, drugih trepavica i drugih usana, ali neće biti iste.
Bice drage, ali ne i najdraže.
Bice lepe, ali ne i najlepše.
Bice mile, ali ne i najmilije.
I reći ce ti da ima i bolje, ali tebi bolje ne treba i da ima.

Uostalom, niko ti ne bi verovao da si se zaljubio, on je bio zemlja, a ti nebo. Ti nebo, on zemlja. Tako će reći. A zaboravljaju da postoji mesto gde se nebo i zemlja dodiruju. Možda si je tamo i sreo...

Oni nemaju svoju slučajnost zbog koje sve postaje nebitno. Čak i ovo sada. Nije bitno. Opet bi prošao kroz sve ovo makar samo za jednu uspomenu.
A ti ih imas više. I onda se kroz suze promoli i osmeh. Zato što znaš, ne bi bolelo da ti nije značila najviše na svetu.
Makar za trenutak.
Život se tako sastoji od onih najlepših trenutaka.
Ili ponekad, jednog jedinog.
XX
 
I tako...

Postoje osobe koje čitav svoj zivot pletu mreže... sve duže i sve šire, sve deblje i s sve sitnijim okcima. Pa su im, vremenom potrebni pomagači za zabacivanje tih mreža.
Ne kažem ništa drugo osim da uspevaju oni da uhvate po nekog smuđa, šarana, soma, vrapca, čvorka, leptira... uglavnom nešto s čim će preživeti dan, dva, nedelju...

A postoje i osobe koje svoje blago čuvaju, ne u stomacima već, u staklenim, providnim teglicama.
Nekome su te teglice pune jedinstvenih kamenčića, a neko ih okači na osunčanoj terasi na ulasku u svoj dom...i mnogi bi rekli da su te teglice prazne...
E tu je mudrost...

:heart2:
 
Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

Ivo Andrić
 
Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo obljećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači - ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umrjeću...

Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću...

Duško Trifunović-Ima nešto
 

Još danas smo zajedno
pa ko zna kad više
otići ćeš daleko.
Počeće nemilo i prazno da se muti svitanje
Boleće me,ljudi,hitanje kroz romorenje
magle,
i noćni razgovor ptica kojima ne znam imena
Znam plakaću za rođene tuge
kad umre u jesen kakva bledolika žena.
Još danas smo zajedno pa ko zna kad više
otići ćeš daleko.
A ja ti nikad ne bi reko*
Šta meni biše tvoje tople priče,
ni tvoje utehe blage:
kako ćemo od drage do drage
zvezde provoditi večnost
u radosnom lutanju;
a plakati kad budemo hteli,
kako ćemo u tihom ćutanju
zagledati se u daleku,tužnu zemlju
gde smo se prvi put sreli.
DESANKA MAKSIMOVIĆ
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top