Život pisan srcem

'Svemir ima smisla samo kad znaš da negde postoji drugo biće s polovinom tvoje duše. I da ćete se
na kraju naći. I prepoznati.
Sve počinje bez bilo kakvog znaka. Iznenada i
naglo. I moramo biti spremni, to instinkt uradi sam.
Prvi korak pravimo bez razmišljanja, drugi nije više
u našoj kontroli.
Videla sam osmeh iza tvog strogog lica, videla
sam ti snove i pomislila da želim da sanjam sa tobom. Videla sam ti rane i poželela da budem tvoj
melem, da budem tvoja bela košulja za nastup. Htela sam svima da kažem glasno, besramno, da sam te
videla i prepoznala. Bio si otkinuti deo moje duše.
Zašto bismo ćutali o onom najlepšem u nama, potiskivali ga, gušili dok ne umre. Nisam ja ubica ljubavi. Možda sam nesmotrena, verujem instinktu. Ali
ne postoji ništa bez rizika? Ili postoji? Naravno, samo u ljubavi se ne može izgubiti ništa, tu nema prostora za pobedu. Osim možda umor...
Umorna sam.
Umorna sam od ovog grada i ljudi u njemu''
565228
 
“Ženi nije potreban jedan nezreli naivčina koji ostaje blokiran svojom prošlošću. Nije joj potreban još jedan dečko koji će je naterati da više pati.
Njoj je potreban muškarac koji će za nju biti sve: njen prijatelj, njen ljubavnik, njen poverenik, njena ljubav, pa čak, ponekad, i njen neprijatelj… Razumeš li šta to znači?”
Gijom Muso
 
Anđeli se svakoga dana mimoilaze sa nama na ulici, rekao je otac jednom. Mora da su obični kao ptice, rekao je, i prepoznatljivi su samo u kratkim trenucima svoje veze sa nasim životima. Postoji trenutak kada, jednostavno, znaš da si imao susret sa anđelom, i kakvu god da ti je pomoć pružio, ma kako suptilnu i ma koliko neprimetnu, život ti se promenio.

N. Vilijams
 
Duboko u meni stvara se

početak, sredina i kraj.

Stojim u blatu

dok se zemlja iz koje

i sama postadoh

migolji, provlači, beži

među mojim prstima...

Neverovatan osećaj slobode

širi se telom

dok um

postaje sve širi, otvoreniji...

Sada...

Sada moje oči vide.

Vide što dosada nisu...

Ako samo vrhom prsta

dirneš tu mirnu dubinu

talasi će poklopiti

i um i telo tvoje...

Samo jedan udah

i osetićeš

tu buru u sebi

dok orkani prirode

ruše zidove

sebičnosti, straha i zla.
 
Ne znam za vas, ali mene ubiše ove prolećne kiše. Ovoliko.
Cele sam zime čekala sunce, da se pokrenem, da, ako ne mogu drugo, da bar promenim pogled
svoje okoline kad na svet već ne mogu da utičem.
Odlučih da se bavim ružama. Iskustva neka i nisam imala, ali tu je Google, tu su komšinice, pa da krenem ja.
Kupih dvadesetak. Muž se čudi, kao šta će mi toliko odjednom. To mi je terapija, ubedjujem ga. I stvarno,
kao da me sve odjednom manje boli, kao da mi nestaju ožiljci sa tela.I duše, - iskreno.
I, prva je procvetala žuta. Odmah sam se setila Nje; tvrdila je da je lepa i da voli žute ruže. I verovala sam, jer
ne može neko da bude lep a da ih ne voli.
DSCN0208.JPG
 
Portret teži da pobedi smrt. U njemu je mnogo više obraćanja budućim generacijama nego savremenicima. Poduhvat uopšte nije uzaludan ako se uzme u obzir mesto koje u našim životima zauzimaju sva ta naslikana, izvajana ili fotografisana lica čiji su modeli zauvek nestali. Slika postaje čovekov odgovor vremenu koje uništava sve.

Mišel Turnije
 
Moram naučiti da volim budalu u sebi – onu koja oseća previše, priča previše, rizikuje previše,
pobeđuje ponekad i gubi često, nedostaje joj samokontrola, voli i mrzi, povređuje i biva povređena,
obećava i krši obećanja, smije se i plače. Ona sama me štiti od tog užasnog samokontrolišućeg,
moćnog tiranina kojeg takođe držim u sebi i koji bi me zakinuo za moju ljudsku živost, poniznost i dostojanstvo.
Amen !

 
Чекаћу те у бојама пролећа,
У бојама киша и росе,
Са суморним јутром које ме буди,
Са даном који љубави мојој не суди.

Доћи ћу изненада када преболим,
Да не заболе срце и груди,
Тихо да не пробудим све лажи,
И тебе са њима, и себе која још молим.
567676
 
Сањаш затворених очију
О времену које је остало,
Исписаном на старом листу успомена,
Док тражиш моје додире
Негде на својим уснама
Где немиром уклесана трају слова мога имена
У мирису пролећа које је долазило
Док су моје руке
Додиром тражиле твоје срце.
568496
 
Moja Kordelija!
Kako bih te mogao zaboraviti?
Da li je moja ljubav delo secanja?
Čak da je vreme izbrisalo sve, i samo secanje, naši odnosi ostali bi tako živi,tebe ipak ne bih zaboravio.
Ako bih tebe zaboravio? Koga bih onda trebalo da se sećam?
Pa samog sebe sam zaboravio da bih se tebe sećao; ukoliko bih, dakle, tebe zaboravio, prinuđen bih bio da se samog sebe sećam, ali u trenutku kada bih mislio na samoga sebe, morao bih se tebe setiti.
Ako bih te mogao zaboraviti

Seren Kjerkegor
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top