Život pisan srcem

Nina:
Artur Sopenhauer o starosti:

"Covek ponesto nauci tu i tamo, ali zaboravlja citav dan. Pri tome nase pamcenje lici na reseto koje s vremenom i usled upotreba sve vise propusta, kao sto naime i nama, sto smo stariji, utoliko brze nestaje iz pamcenja onos to mu jos sada poveravamo, a ostaje, naprotiv, ono sto se ucvrstilo u ranijim vremenima. Secanja nekog starca su stoga utoliko jasnija sto leze dublje u proslosti, a sve su manje jasna sto se vise priblizavaju sadasnjosti; tako da je njegovo pamcenje postalo dalekovido kao i njegove oci."
Kliknite za proširenje...

Imam negde jedan esej, sad ću ga tražiti i kačim na blog. Inspiisala si me, ovih dana to redovno činiš :)
 
60344527_2289578171111737_6855110547101188096_n.jpg
 
Svaki oziljak mi lep!
Zakljucujem to po
dodirima I osmehu
svake zene
koju Sam voleo.

Osmeh zenski je
naj veca enigma.
Kao da se pitaju
da li po mojoj kozi da ostave
Jos jedu recku
ili
kao linije po
desnom dlanu.
Uzvrpoljim se malo
Pa podmetnem mesto
Gde Niko osim mene
nece
videti.
 
ZA STAROG DRUGARA

bio je samomačor

zrikav,prljavo-bele boje

i bledoplavih očiju

neću da vas zamaram pričom o njemu

tek da kažem da je imao mnogo malera

i bio dobar stari druškan

i umro je

kao što ljudi umiru kao što slonovi umiru

kao što pacovi umiru kao što cvetovi umiru

kao što voda isparava i vetar

prestaje da duva.

pluća su mu otkazala prošlog ponedeljka.

sad je pod ružama u bašti

i čuo sam

počasni marš kako svira za njega

u meni što znam da ne mnogi

ali neki od vas možda žele da znaju.

to je sve.

Henri Kinaski
 
"Ja sam drvoseča i napravljen sam od lima. Zato nemam srce i ne mogu voleti. Molim vas, dajte mi srce kako se ne bih razlikovao od ostalih ljudi."

"Što se toga tiče", odgovori Oz, "mislim da grešiš što želiš srce. Ono većinu ljudi čini nesretnim. Ni ne slutiš koliko si sretan što ga nemaš!"

Noel Langley, Čarobnjak iz Oza
 
Branko Lori:
https://s18.****************/images/190521/e5qa9rwi.jpg
Kliknite za proširenje...
Plači.
Žensko si.
Ako.
Plači kad treba
I malo kad ne treba.

Samo nemoj da preteruješ.
Jer sigurno da dolazi
Vreme neželjenog plakanja.
Uštedi po koju suzu
Za tad.
I par njih odvoji
Onako sa strane,
Za mene.
Ne mora da budu
Nešto prevelike,
Ni previše bistre,
Ali odvoji ih
Baš za mene,
I nek su od srca.
Pa,kad krenem na put,
Da ponesem
More iz tvojih očiju,
I da znam:
Ima u jednoj kapi,
Većih bura i oluja,
Nego u Okeanu.
RATKO PETROVIĆ
 
Nisam to ja, to je moja virtualna kopija

Ovo sada ne pišem ja
niti moje misli ovdje stoje
ni slučajno ne ličim
na karakter osobe ove.

Nema u meni ničeg lošeg
mane za mene ne postoje
sve je to samo odraz
vurtualne kopije moje.

Ovo što slova kuca
to su šape mačka Miše
toplo mu pa se namjestio
i za macama dalekim uzdiše.

Proxi oblačim svakog dana
malo mode iz Pariza
pa skoknem do Milana
moda je za mene nasušna hrana.

S puta se vratim a ovdje hladno
opet bih na more bajno
latim se proxi marke
pa krenem do prve banke.

Zar nisam kul lik
sasvim, sasvim šik
a ti sad pogodi
ko iza svega stoji.

Ono lijepo pripiši meni
ono ružno prišij ovoj virtualnoj ludi
mačku Miši na pp piši
ako zauzet nije dok brkom namiguje.

Pozdrave vam šaljem
iz svijetlog Beča
a onda me čeka zanosni Prag
Miša vas puno voli, adio svima sad.

nn

30073133_1797124903670933_3170777237064547965_o.jpg
 
"Živimo u vremenu brzine. Krećemo se, mislimo, menjamo sve brže. Danas je više nego u bilo koje doba potrebno manje vremena da nešto pronađemo, primenimo, na to se naviknemo, a onda, jednako naprasno, sve to zaboravimo i odbacimo. Da se pomirimo sa zemljom koja nije centar vasione, trebalo nam je hiljade godina, da shvatimo kako je možemo uništiti – nekoliko decenija, a da je uništimo – svega nekoliko minuta..."

Pisma iz tuđine,Borislav Pekić
 
Najdraži…
Mesec veceras skriva moje strahove...Kratki uzdah još jednom donosi kraj...U tišini,kradom ispuštena suza klizi niz lice,odnosi ogorčenje,nivelira davno nakupljene strahove...Nestaje ponovno…Umorna lampa tiho ocrtava uzani prostor samotnog puta...U svojoj samoći tražim najtišu nežnost i utehu zvezda na nebeskom svodu i zato ostajem utopljenik ljubavi,čežnje i straha...Bojim se snage svojih emocija,titraja na usnama...Smeha na vrelim obrazima i presahlih suza iz mojih očiju,poput mora ispod tmurnog neba...U moje reči staje ono sto skrivaju oči koje žele zaplakati…Reči nosi vetar hladnih dodira,ali misli moje ostaju od tebe zauvek sakrivene...Uhapšene u svojoj magli,zakopčane u svome mraku,možda zauvek...
Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik. Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja mog čežnjivog srca,jer neprestano njime šetaš! Tvoje su usne gorko-slatke od ukusa vina mojih patnji…svakim svojim udisajem odnosiš sa sobom jedini deo mene koji znači da ostajem sama,nema,na dlanu vremena koje polagano umire...Tvoje ruke ponovo me podsećaju na davno ugušene snove,tvoj osmeh-na svetlost kojom me je ispunjavao…Utopila sam noćas detinjstvo u posudi sećanja,stvorila svet koji me ne može povrediti…Ostala sam zatočena u kavezu života,zaključana u dvorcu usamljenosti…Čeznja me pretvara u pesnika,slikara ljubavi….I ponovo moje telo drhti,tvoji koraci bude stare nemire i ja zatežem šrafove prošlosti,plašeci se da matice budućnosti neće izdržati novu stegu…Raspeta na krstu ljubavi koja nikada umreti neće,moja duša se kida na komade,tražeći oprost za grehe koje nije učinila...Zar je greh voleti?!
Kaži mi,gde ljubav prestaje da boli?..Kaži mi,kako samoća ćuti?..Pokaži mi koliko srce može da voli..Pokaži mi….nemoguće...................
animation4wl2.gif


 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top