Život pisan srcem

["Gogilli"]

 

[Suljo.L]

 

[meseceva rosa]

Ljudi bez mašte i sanjarenja su piuni
koji prvi nastradaju u okršaju sa večnošću.

Ivo Andrić

 

[Mister]

 

[Arhimedes]

 

["Gogilli"]

 

[Branko Lori]

 

["Gogilli"]

 

[Arhimedes]

 

["Gogilli"]

 

[gost 386592]

 

[Arhimedes]

Meni ljubav ne znači ništa, ali mom srcu znači život.

 

[Mister]

Ne necu..necu je buditi
pustit cu je nek spava.. da sanja
u mekoj postelji od
bljedih no jos uvjek
vrelih uspomena
Pustit cu je da odputuje
u zaborav da bi oslobodila mesto
za novi pogled.novi san..
koji ce ostaviti emocija
sposobnih da izlece bol
novom ljubavi, novom
strasti..

 

["Gogilli"]

Ne, nije ona postala ni hladna, ravnodušna a ni nedodirljiva.

Samo je prestala da veruje, da bude glupa i naivna.

Velika je razlika izmedju postati i prestati,

a ona je prestala!

 

[Suljo.L]

 

[Lunja*]

Ona: Vi ste najbolji ljubavnik koga sam ikada upoznala!
On: Mnogo vežbam kad sam sam.

(iz filma "Love and Death" Vudija Alena)

 

["Gogilli"]

 

[Arhimedes]

 

[neko tvoj]

DRUMOVANJA

Pjevaju u meni drumovi snazni,
drumovi dobri kao dlan ocin.
Moram danas otic nekud, da potrazim
malo odmora za umorne oci.

Idem bez pozdrava, bez poruka,
ovako lijepo pomucenog uma,
da trazim okuka, okuka, okuka,
i iza svake - samo parce druma.

Pustite me, pustite da odem,
bez pitanja kako, i zasto, i dokle,
drumovi uvijek nekuda vode,
a ja sam nomadskom gladju proklet.

V. Nikolić

 

["Gogilli"]

Kad dok pišeš poruku pustiš suzu, znaj da si je napisao iz duše.

 

[meseceva rosa]

Znaš, prijatelju, ja sam nju voleo. Ono mislim, baš voleo. Istinski,
ludo i bez razmišljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća.
Sa mnogima sam bio, ali uvek sam nju nosio u srcu.
Najviše mi je trebala, a eto...
Baš sam njoj najviše bola donosio.
Nisam mogao prihvatiti činjenicu da volim pa sam je terao od sebe,
stalno joj se vraćao, a ustvari bežao od nje.
U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sledećem dokazao sam
da sam đubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio ona je bila tu.
A sada...
-A šta sada? Prebolio si je?
-Ma kakvi! Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem
zadnji komad sebe.
-Zašto sada ne odeš do nje i kažeš joj sve?
-Eh, vidiš... Uspio sam što sam hteo. Otišla je od mene. Sad kad se vratim više je nema.
Kažu da voli drugog, ali znam da to nije istina. Ali..
-Idi do nje onda.
-Ne mogu.
-Zašto?
-Uključila je razum.


Đole Balaševic

 

[Mister]

zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes

hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka

hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis



da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli
il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli...

N.A

 

[neko tvoj]

Vuk

Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca.

Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?

***
Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.
Usi sam zalepio liscem.

Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata.
Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo.

***
I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.

Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama.

Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.

- U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom.
I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom...

 

["Gogilli"]

Izgubiš nešto što u stvari nikad nisi ni imao. I pitaš se zašto toliko boli? Ironija... Nikad ti u potpunosti nije pripadalo, a osećaš kao da je neko naglo istrgnuo deo tebe, bole te prekinuti snovi i tražiš krivca za srušeni dvorac od sopstvenih iluzija. Bojiš se čak i sebi priznati da si jedini krivac ti, jer si dozvolio da ti se uvuče pod kožu nešto što je bilo izgubljeno.

 

[Branko Lori]