Život pisan srcem

SNOVI



Na tajnom mjestu, gdje smo nekad brali
Mirisno cv'jeće pramaljeća sjajnog,
Pod krasnim v'jencem ružičica mali'
Viđ'o sam opet mog anđela bajnog...

Kroz njene bujne raspletene vlasi
Svježi je vjetrić lepršao krilom,
K'o čisto sunce, što nebesa krasi,
Sjao je osm'jeh na licu joj milom.

A njeno oko bješe tako blago
K'o prvi cv'jetak što ga nebo budi,
Sveto, k'o ono uzdisanje drago,
U pjesmi slavlja, što kroz ponoć bludi...

I sinu vjera i uskrsnu nada
Slatka k'o miris ljubice i smilja;
Sa pjesmom duša zaigra se mlada
I kao potok razli se u milja...

I ja ljubljah tako silno, strasno...
K'o zorin zračak onaj cv'jetak mio,
Al' kad me iz sna trže sunce jasno
Na mutnoj javi ja sam suze lio...

Šantić
 
Moram da se priberem. Uvek sam uspevala da izvedem do kraja sve sto bih naumila.'
Istina, izvela je do kraja mnogo stosta u svom zivotu, ali samo ono sto nije bilo vazno-istrajavala je u svadjama koje bi se u tren oka razresile jednim obicnim izvinjenjem, ili bi naglo prestajala da se javlja nekom mladicu u koga je inace bila zaljubljena, samo zasto sto bi umislila da ta veza ne vodi nicemu. Bila je nepokolebljiva upravo u onome sto je bilo najlakse: da uveri samu sebe u vlastitu snagu i ravnodusnost. A, zapravo, bila je samo krhka i slaba zena, koja nikad nije uspela da se istakne ni u skoli, ni na sportskim takmicenjima, niti da ocuva sklad u sopstvenom domu.
Prevladala je svoje sitne nedostatke da bi pretprela poraz u vaznim, sustinskim stvarima. Uspevala je da ostavi utisak nezavisne zene, onda kad je ocajnicki vapila za drustvom. Navracala u kafane gde bi privlacila opstu paznju, ali je noci uglavnom provodila sama, u samostranu, zureci u televizor iako nije umela ni kanale da namesti kako valja. Svi njeni prijatelji dozivljavali su je kao uzor kome treba zavideti-i trosila je svoju najdragoceniju energiju nastojeci da se ponasa u skladu sa slikom koju je stvorila.
I upravo zato, nikad joj nije preostajalo snage da bude ono sto jeste: osoba kojoj su, kao svim ljudima na svetu, potrebni drugi da bi bila srecna. Ali ti drugi su bili tako teski! Reagovali su nepredvidljivo, bili okruzeni odbrambenim zidovima, ponasali se isto kao i ona, glumeci ravnodusnost prema svemu. Jedno vreme uspela je da se posveti poslu i da zaboravi na prave izazove. Kad bi se pojavio neko ko je bio otvoreniji prema zivotu, ili bi ga odmah odbacili, ili bi ga ismejali, smatrajuci ga slabicem i 'naivcinom'.
U redu: uspela je mnoge da zavara i opcini svojom snagom i odlucnoscu, ali gde je dospela? U prazninu. U potpunu samocu. U Vilet. U predvorje smrti.

Veronika je odlucila da umre - Paulo Koeljo.



 
Treba zaboraviti.
Jednostavno zaboraviti
kako se govore nežnosti
i sve one besmislene reči
što govore o ljubavi i sreći
koja je tek obmana
koja se ponekad
probudi u nama
i srećom kratko traje
a kako se u bescenje daje
ta reč - ljubav.
Ništa mi ne duguješ
i ništa ti ne dugujem
i neću više da nas tugujem
i da plačem zbog muzike
koju mi nismo čuli
dok smo se na Karlovom mostu
onomad ljubili
u mojim snovima.
I nećemo više biti vlasnici
najlepšh jutara što bude
Zlatni Prag
dok mi tek sunčev trak
otvara oči preteške
od naše burne noći
I niko se poput nas
nad Vltavom nije ljubio tako
niti će se ljubiti ikada
na putovanjima kroz snove
na koja nećemo nikada.

http://1.***************/_rK1C9vUVQVo/TDXLGtwvKzI/AAAAAAAAAFI/M8BbG0cd5iY/s1600/charles-bridge-at-sunrise.jpg
 
Postoji mesto
gde je sutra danas
a danas juce
gde je vecito prolece
i nikada nije hladno
gde je bol nepoznata rec
gde je ljubav osecaj koji nikada ne prestaje
gde se pije iz case ljubavi
to je najlepse mesto na citavom svetu
gde noc i dan prolaze nezapazeno
gde suze teku samo zbog srece i radosti
gde misli nisu zle i opake
znam da cu ga naci
neki ga traze celi zivot
neki ga traze i dva
ali kada ga nadju
tamo provode ostatak vecnosti
jer to je mesto mira i spokoja

to je...

to je zagrljaj voljene osobe....
 
"Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja."
 
"On je išao. Naučio je svoju prvu lekciju. Pomozi ako možeš - učini onda sve, ali kada više ništa ne možeš da učiniš - zaboravi! Okreni se! Drži se čvrsto! Sažaljenje je stvar za mirna vremena. Ne kada se radi o životu. Pokopaj mrtvace i živi životom. Moraćeš ga još upotrebiti. Žalost je jedno, činjenice su drugo. Čovek žali manje zato što ipak vidi i priznaje činjenice. Samo se tako održava."
 
VOLETI...

Zasto se ne divis lepoti limuna kao ostali?
Zasto se smejes i pogledas u Sunce kada ono iznenada jos vise zasija, a ostali sklanjaju pogled od njegovog sjaja?
Zasto kada je najveca oluja i grmi ti izlazis iz kuce i kisnes?
Zasto nocu izlazis i pricas Mesecu?
Zasto....

Covek ih prekida odgovarajuci:

Limun je lep, ali nikada niste videli Onu koja je posadila taj limun. Nikada niste osetili dodir ruku koje su razgrnule zemlju da bi ubacile malo stablo kome se sada vi divite. Niste osetili ljubav kojom je taj limun negovan.
Niste videli lice, osmeh, neznost... One od koje je limun naucio tajnu lepote, cistoce, neznosti...


Sunce greje i obasjava svako bice na planeti. Sunce vidi i Nju. Vidi najdivnije ljudsko bice. Svaki put kada Sunce vidi Njenu srecu, osmeh, ljubav... onda jos jace zasija, jer se raduje uz Nju. Zar mislite da bih propustio da vidim njenu srecu, pa makar izgubio vid? Njen osmeh, sreca, radost.... to je sve moje.

Oluja na koju izlazim nije nista u odnosu na strah da je Ona negde sama i drhti. Kada izadjem saljem joj svu moju hrabrost, svu moju ljubav, saljem joj misli koje samo Ona sme da zna.

Nocu pricam Mesecu sve zelje, snove, nade... Pa u svitanje kada bude sretao Sunce neka sve isprica. Neka onda Sunce jutrom svojim prvim zracima pomiluje Njeno lice i prenese joj moje reci.

Za sva ostala pitanja koja ste imali morao bih vas pustit u moje snove.
Medjutim u moje snove moze doci samo Ona. Jedino Ona ima dozvoljen pristup.

A vašim snovima....ima li ko pristup?

FR2080~Lemon-Tree-Posters.jpg
 
Volim onaj trenutak u ljubavi kada prestaju reci...
Ni o jednom "predmetu" se nije toliko govorilo u
zivotnim pricama .. a ni u knjizevnom korpusu koji
su nam ostavili .. kao o ljubavi.Izgleda da nista nije
toliko zaokupljao ljude, jer, sve satisfakcije zadobijene
slavom, borbom, novcem, gube na dramaticnoj snazi u
ljudskim zivotnim pricama, u poredjenju s ljubavlju.
Valjda zbog toga sto ljubav predstavlja vrhunac i nemogucnost,
tugu i i pomilovanje.. centralnu tacku u kojoj mogu da se koncentrisu
sva patnja i sva radost.
 
Ne znam gde da te nadjem
Ne znam kako da te trazim
Ali cujem glas koji
kroz vetar prica o tebi
Ova dusa bez srca
Ceka tebe

Noci bez dodira
Snovi bez zvezda
Slike tvoga lica
Koje trenutno prolaze
Jos uvek mi daju nadu
Da cu te naci

Zatvaram oci i vidim te
Pronalazim put koji
Me vodi dalje
Od agonije

Osecam otkucaje u sebi
Te muzike koju
Sam smislila za tebe
Ako znas kako da me nadjes
Ako znas gde da me trazis
Zagrli me u mislima

Sunce mi izgleda ugaseno
Zapali nebo tvojim imenom
Kazi mi sta si
Ono sto bih zelela
Je da zivim u tebi

Suce mi izgleda ugaseno
Zagli me u mislima
Zalutalim bez tebe
Kazi mi ko si i verovacu
Da si muzika.
 
Zasvijetle zvjezdice u očima … kad prepoznamo djelić sebe u nečijim mislima i riječima, vidimo ispisanu crtu svog životnog puta na nečijem dlanu.

Prepoznavanje čarobno djeluje na naš um. Opija, zanosi i zaluđuje … Zauvijek bi ostali u toj čarobnoj čahuri gdje vri živi život u slici, riječi i dodiru, tražeći dijelove svojih paralelnih svjetova, tragajući za onim što smo možda mogli postati … tragajući za onim što smo time izgubili.

A stojimo cijelo vrijeme pred vlastitom slikom u ogledalu, diveći se i mrzeći same sebe. Zaljubljujemo se u najluđe, najstrasnije,u same nas u nečijem bivanju.

Pružamo si ruke kao pred ogledalom, dodirujemo se, znajući da se ne možemo dotaknuti. Dodir stakla je hladan i oslobađa iluzija o samoći.

Ono ne daje što smo od njega očekivali, ali daje uvijek ono što smo projicirali. Ono šuti našom tišinom i smije se našim smijehom. Ono nas iznenađuje našim dosjetkama, ono govori samo riječima iz naših usta. Mi druge riječi ionako ne možemo čuti. Ono nam ne može dati, ništa dublje i ništa pliće od samih nas.

Kad kažeš 'cvijet' ja pomislim na orijentalni ljiljan u rano ljetno jutro kako u nevinosti rastvara zadovoljstvo i slatki grijeh,kroz omamljujući miris obećanja dana. Sve vrijeme je pred nama za sreću.

Polako se izoštrava slika pada polako veo mojih želja. Oprosti... Zaista nisam čula kad si rekao da je posljednje zimska ruža umrla pod prvim pahuljama snijega,a da nitko nije primijetio. Bilo je hladno i nekako tužno… nisam te čula. Nisam ni mogla.

Tek tada kada se uhvatim za ruke svoje sjene iza glatke srebrne plohe,znat ću tko si i kad te nitko neće znati, čut ću ti dah i kad te nitko neće čuti.

Ali sjene su smutljive i lažne, a ja tako rijetko stanem jasna i čista i pogledam u tebe svojim očima, ne bi li u tvom pogledu vidjela tebe,a ne svoju tugu ili radost.

Teško je voljeti čisto, znaš li? A pjesnici još teže, jer su njihovi velovi raskošniji i bujniji nego bilo čiji drugi.
 
Sreca tako relativna stvar.Bitno je znati osetiti je,pronaci se u njoj i u tom trenutku sjedinjvanja prigrliti je.Za mene je sreca i sva ona tuga koju nosim u sebi.Jer i u tim trenucima tuge i bola sam dozivljavala sva prostranstva srece.Kada pisem nisam nesto presrecna,jer u mom pisanju nema cvetova,nema pcela i nema ruzicastih oblaka.Ali sam zadovoljna,u tom svom zadovoljstvu pronalazim taj neki spokoj i mir.Sreca je prolazna stvar,trenutak i treba ga znati osetiti.Mnoge stvari do skoro nisam ni primecivala prosto su prosle pored mene kao nebitni segmenti zivota.Sada primecujem svaku Beogradsku okupanu ulicu,jutarnji cvrkut ptica.I pronalazim u tome radost.Zadovoiljna sam kada se zanesem pisanjem nekih svojih stihova,citanjem tudjih.I njima se predajem.Smejem se sto dugo nisam radila,kradem trenutke propustenog i izgubljenog vremena.I volim.Ali nikada nije kasno uciti i menjati se.Jer nisam znala da me je vreme toliko prevarilo,da mi se prosto iskralo i proslo kroz ruke.Prosla me je divljina duse koju sam nosila u sebi.Sada pistim, klikcem i ludujem sa vetrom.Sapucem sa brezama i u svemu tome pronalazim lepotu,onu lepotu koju sam trazila.
Beskraj

168436_197376423610269_164709013543677_829025_3089468_n.jpg
 
Postoji jedno vreme koje se nalazi iza nas.Zove se
proslost.To je vreme koje sam ostavila iza sebe,ne zelim da ga se
secam.Ne sto nemam vremena,nego zato sto sam zauvek zalupila vrata i
taj svet zauvek potisnula negde duboko u sebi.Zato ne trazi moje lice
tuzno koje si ostavio.Jer ono se nije promenilo.Misli su mi i dalje
mutne,srce pometeno,bol je dokucena ali nikada nije dorecena.Zato
odlazi...Moj svet se promenio.Moj svet je nespokojan,i nema u njemu vise
onih boja.U mome zivotu je samo pobuna,ponocna tama i tuga tisine.Ne
trazi me vise,ostavio si previse tragova,previse krivnje.Sada mi vise
nista ne treba.Vise nikome nisam prisutna i neophodna.I ponovo nastaje
tisina.Svemu jednom mora da dodje kraj.
Beskraj

376637_318913534789890_164709013543677_1484610_1167870464_n.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top