Život pisan srcem

[Nina]

Spavaj mirno... Spavaj milo moje
a ja cu na prstima posve necujno
u tvoj san uci i nad tobom bdeti..

Tvoja kosa
bice mi hartija u koju cu najlepsu muziku utkati..
tvoje celo
bice mi put kojim samo andjeli umeju hodati
ispod tvojih usnulih ociju
smesticu mesecinu sa dugom ponocnom
od mog pogleda .osmehom istkanom..
tvoje usne ..
od njih cu magicni koldron naciniti i
iz kojeg cu se ljubavlju opijatii..

Vaseljena ce mi slikarsko platno biti
na kom cu tvojim dahom..najlepsu sliku
ikad stvorenu naslikati..

Tvoj vrat i tvoja ramena gnezdo ce biti
u kom cu svu svoju toplinu udomiti
a tvoje ruke..oh tvoje ruke..bice magija
kojoj cu se ropski podati i u tom ropstvu srecna biti.
tvoje telo bice moje telo..

Mirno spavaj milo moje..ja sam tu laka kao sena
a kada se probudis..ja cu usniti i tvome bdenju dopustiti
da pesmu nastavis ali da je nikada ne dovrsis..

 

[Arhimedes]

 

[Nina]

Za srecu moju dovoljno je malo.
Jedan tvoj pogled, pa da procvetam,
Jedan tvoj osmeh, pa da poletim, visoko, visoko, cak do neba.
Jedan tvoj pogled, blagi pogled, jedan tvoj osmeh, dragi osmeh,
pa da poletim, da ti se predam.

 

[gost 254762]

Pružajući muškarcu iluziju ljubavi, da je voljen na način na koji to želi, žena se služi svojim majčinskim instinktom - vara ga da bi se zaštitila. Od čega? Od života ili sebe same? Potrebno je samog sebe zavarati kako bismo prevarili drugoga, ali ako samozavaravanje postane istinito (to jest, svesna laž), tada je laž potvrda samozavaravanja. Znači da je laž potrebna kako bismo osigurali ljubav (prema sebi i prema drugima) - što znači da je i ona laž. Laganje zbog straha od gubitka (bes), od gubitka ljubavi! Zamišljamo da laž koristi drugome, ali možda služi nama: stvarajući uterinski svet u kom muškarac napokon može da živi. Uterinski svet znači Svet Ega, gde je sve onako kako on želi, ili kako mu treba. Ona, zna i oseća šta mu je i na koji način potrebno: potrebna mu je njena prilagodljivost. Ona je njegovo okruženje, njegovo promenljivo, moguće okruženje...
Gde je tvoje istinsko 'ja' - ni u rečima, ni u pisanju, ni u životu, ni u igri - gde je onda?"

 

[gost 254762]

Postoje žene koje su nezadovoljne dodeljenom im pasivnom ulogom. Postoje žene koje sanjaju da uzimaju, osvajaju, poseduju kao što to čini muškarac. To je oslobađajuća snaga naše današnje svesnosti da bismo želele da počnemo iznova i damo svakoj ženi njen individualni primer, ne neki uopšteni. Želela bih da postoji neki osetljivi kompjuter koji bi mogao napraviti svakoj ženi uzor rođen iz njenih sopstvenih nesvesnih želja. To je uzbudljiva avantura u kojoj se nalazimo. Da ispitamo sve istorije, statistike, ispovesti, autobiografije i biografije i stvorimo svoj sopstveni individualni uzor. Radi toga smo u obavezi da prihvatimo ono što je naša kultura dugo poricala, potrebu za individualnim introspektivnim ispitivanjem. Samo će to pokazati žene onakve kakve jesmo, naše reflekse, sviđanja, nesviđanja, i ići ćemo napred bez krivice ili oklevanja, prema njihovom ispunjenju. Postoji tip muškarca koji vidi vođenje ljubavi kao što i mi vidimo, postoji bar jedan za svaku ženu. Pre svega, treba da znamo ko smo, i kakve su nam navike i fantazije naših tela, diktati naših imaginacija. Ne samo da treba da priznamo šta nas pokreće, talasa, uzbuđuje, već i kako da ga dosegnemo, postignemo. U tom pogledu bih rekla da žena zna veoma malo o sebi. I na kraju, ona mora da napravi svoj sopstveni erotski uzor i zadovoljstvo kroz ogroman broj polu-informacija i polu-otkrivanja."

 

[gost 254762]

"Postoje ljudi koji su kao od kamena. To su samo oni koji imaju čvrsto mišljenje o životu i radu i koji žele da stvaraju i rade, čak i nevažne stvari. Uspeva im da očvrsnu nevidljive mišiće srca, baš kao što im uspeva i da očvrsnu mišiće svojih ruku. A kada im se nešto desi, to nekako prežive, bog zna kako, i žive dalje, bez ikakvih posledica.
Kada je čovek dobre volje duševno povredjen, pretrpi svoje bolove i otera ih.
Ali mislim, da to ne može da uspe nekome ko je rastao u ubedjenju da je najvažniji na svetu!
Čim se takvom čoveku nešto desi, on ne može ništa drugo nego da se zatvori sa svojim bolom i da ga neguje...on nema zašto da se brani od njega. Kada vam uspe da poverujete da je svejedno da li ste srećni ili ne, a to vam verovatno uspeva, kada shvatite koliko je mnogo ljudi kojima je gore nego vama i koliko ljudi ne bi imalo vremena ni para da neguje samožaljenje i da se odaje svojim razmaženostima, naći ćete u sebi volju za životom i volju za zdravljem.
Čim ta volja postoji, pojaviće se i ostale, instinktivno kao kod životinje koja se, kada je ranjena, leči sama - tajnom zemaljskom mudrošću. Nekada nešto uhvatite i to sredite, i prodje neko vreme i još nekoliko uspelih pobeda nad sobom da čak i ne znate kako, ali od vas je postao čvrst čovek koji voli život i ne beži od njega u magareću klupu!"

 

[gost 254762]

"Mislim da niko ne može da uspe bez ove operacije: izvaditi iz sebe izgubljena i lažna, ambiciozna mestašca, rane pustiti da zarastu i hrabro priznati šta se sve nema. Kada se to učini, najteži uspon ostaje iza nas. Ispred vas je jednostavan i širok put. Ostaje nam samo da svoje sposobnosti i lepotu svesno negujemo a svoje loše osobine pustimo da zakržljaju i sakrijemo ih u ćošak, gde neće smetati nikome osim nama samima. Posle od njih ostaje samo mali zavežljaj koji nosimo sami, na svoju odgovornost. Možda će nekome uspeti da ga negde zaboravi, ili što je još hrabrije, baci uzvikujući: Konačno su mi ruke slobodne! "

 

[gost 254762]

Zaljuljao je stolicu i zagledao u slike na njihova tri zida. Terijevu pažnju privuče opustošeno lice Normana Majlera.
Čuo je priču o Majlerovoj večeri uoči venčanja i nije je zaboravio. Majler je bio depresivan zbog toga što sutra treba da prođe kroz crkvu. Njegova buduća žena upitala ga je šta mu je, a Majler je odgovorio da sve to nikada nije želeo - brak, monogamiju, preplitanje svog života s nečijim tuđim. Sve što je Majler oduvek želeo bilo je da živi u Parizu kao slobodan čovek. A njegova buduća reče: "Slušaj, Normane. Da si slobodan čovek u Parizu, sigurno bi sreo onu posebnu devojku i završio isto gde si i sada. I Norman Majler je shvatio da je to istina. U kratkim trenucima slobode koji naiđu, uvek tražiš način da ne budeš slobodan, da potpuno pripadneš nekome. Tražiš nove svetove i nađeš ih u jednom jedinom licu."

 

[gost 254762]

Još jedna izgubljena vrednost jeste stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako događa da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pri tom ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
U neka ranija vremena, njegova porodica bi se od stida zatvorila u kuću, ali sada je sve jedno te isto i takvog tipa zovu da gostuje u nekim televizijskim programima, gde se prema njemu ophode kao prema gospodinu"

 

[gost 254762]

"Ponekad izgleda kao da muškarac može da proceni koliko je fin i uljudan jedino proučavanjem svog odnosa sa ženama - ili tačnije s potencijalnim partnerkama. Nije teško biti pažljiv prema njima. Častiš ih pićem, snimiš im neku dobru kasetu, telefoniraš im da bi ih pitao jesu li dobro... veliki je broj brzih i bezbolnih načina da budeš Dobar Momak. Medjutim, kada su stalne veze u pitanju, znatno je komplikovanije biti postojano takav. Jedno vreme sve je u najboljem redu, čistiš wc-šolju, ispoljavaš svoja osećanja i činiš sve druge stvari koje se očekuju od modernog muškarca. A potom odjednom počneš da manipulišeš, zlovoljan si, igraš na dve karte, foliraš, i neiskren si prema najboljim devojkama. Ne umem to da objasnim."

 

[Nina]

Da sam sicusna kisna kap,
kucnula bih ti o prozor,
skliznula ko suza po licu,
ko mali svilenkasti slap.
Mozda bih ti pala na usne,
na oci i ostavila trag..
bio bi to samo poljubac blag.
Mozda bih ti pala na kosu,
ostavljajuci na njoj rosu,
izljubila ti kapima trepavice
umila lice.. ostavila sicusne kapi
da secanje ne izlapi....

 

[j.e.l.e.n.a.]

Život se ne sastoji od velikih stvari, već sitnica koje se nižu i sačinjavaju naš vek. Zato prvenstveno u njima treba uživati i nalaziti radost. Jer, velike stvari se dogode jedanput, dvaput ili nikad, a radovat se treba svaki dan.

 

[j.e.l.e.n.a.]

TAJNA ANĐELA

Kad tvoje ime pređe preko mojih usana
Osjetim da nisi tu a ponestaje mi vremena
Da te vratim to je samo želja izgubljenog čovjeka
Koji luta od misli odaja do pustih ulica

Gdje je ključ naših sudbina?
Ko je taj što nam duše uzima?
Šta je to život, a šta je smrt? Šta je tu istina?

Borba ili predaja
Gušim se u svojim mislima
Pokušavam izroniti iz mora sjećanja

Gdje sam sad to je tajna anđela
Koji čuva me od lažnog imena
Jer to nisam ja, to je neka druga osoba
U svijetu laganja i kajanja

Osjećam da me grli umorna obala
Zvuk valova srce opušta, gledam ta krila galeba
Budim se i dižem do neba
Postajem dio bijelih oblaka

Gdje sam sad to je tajna anđela.

 

[mari47]

Dodje mi tako često da psujem. Pa onda samo plačem. Ne ide da psujem, dama sam a i Elita, napisali mi ovde na Krstarici. A kako elitno da psujem. Zato jedino plačem.
Elem, pitam nedavno svoju prijateljicu, kako je njena mala kereća družina; ženu s kojoj povremeno pijem kafu, razmenjujemo savete oko cveća, naučila me da pravim "strugane" pogače koje se prave ovde u našem kraju, voli životinje....Volela je, mislim. Sad sam promenila mišljenje; ne voli ona životinje jer to što je uradila demantuje svaku moju želju da je svrstan u red prijateljica do kraja života. Mog ili njenog.
Ima ona lepog psa, vučjaka, kuju zapravo, koja je postala majka četiri mališana, svi odreda slični majci keruši. Nema ih više; mladunce je odneo jedan njen rodjak u šumu iznad Banje jednog predvečerja. Još si sisali. Kad mi je to pričala, onako u hodu, kao da mi priča o nekom receptu za kolače, sva sreća te sam sedela na stolici. " A, i nju, majku-vučjakinju, treba da odnesemo negde, stara je a i stalno se koti". Zastade mi onaj gutljaj kafe u grlu. Setih se Molbe jednog psa, što je znam napamet i u puno prilika sam je ispričala:

1. Razmisli o tome pre nego što me uzmeš, voli me onakvog kakav sam, jer ti si mene izabrao. Ja nemam mogućnost da biram prijatelje.

2. Veruj u mene, ja živim od toga. Ja verujem tebi i tebi se prepuštam.

3. Daj mi vremena i načina da shvatim šta ti od mene tražiš.

4 Nemoj se ljutit na mene i nikada me nemoj tući, jer to niko ne voli, to bi me učinilo tužnim i zbunjenim.

5. Razgovaraj ponekad samnom. Ti imaš svoje prijatelje za razgovor a ja imam samo tebe.

6. Ne uzimaj me kao igračku dok sam mali da bi me kasnije odbacio jer je
moja ljubav prema tebi večna i iskrena.

7.Dok me obučavaš ne udaraj me, možda ja ne razumem šta ti od mene hoćeš. Jer, mogu te ujesti, ali ja svoje prijatelje nikad ne grizem.

8. Brini o meni kada ostarim, kada neću moći da se krećem,, jer i o tebi će neko brinuti - sve starosti su iste.

9- Moj život traje 10-15 godina. Prati me na poslednjem putu, budi hrabar i nikad ne reci "ne mogu ja to da podnesem" ili " neka se dogodi samo da ja ne vidim". Jer, sa tobom je lakše i neka to bude dug za moju vernost i naše druženje.

10. Ne tuguj za mnom. Nabavi nekog druog psa koga ćeš voleti i koji će tebe voleti, poput mene.

Htela sam da pročitam ovu Molbu jednog psa koju znam napamet toj mojoj prijateljici, uslovno rečeno. Ali nisam. Stala mi knedla u grlu a i ona kafa....Ni psovala nisam. Ni pred njom niti kada je otišla. Samo sam plakala.

 

[Arhimedes]

 

[Nina]

Dodje mi tako često da psujem. Pa onda samo plačem. Ne ide da psujem, dama sam a i Elita, napisali mi ovde na Krstarici. A kako elitno da psujem. Zato jedino plačem.
Elem, pitam nedavno svoju prijateljicu, kako je njena mala kereća družina; ženu s kojoj povremeno pijem kafu, razmenjujemo savete oko cveća, naučila me da pravim "strugane" pogače koje se prave ovde u našem kraju, voli životinje....Volela je, mislim. Sad sam promenila mišljenje; ne voli ona životinje jer to što je uradila demantuje svaku moju želju da je svrstan u red prijateljica do kraja života. Mog ili njenog.
Ima ona lepog psa, vučjaka, kuju zapravo, koja je postala majka četiri mališana, svi odreda slični majci keruši. Nema ih više; mladunce je odneo jedan njen rodjak u šumu iznad Banje jednog predvečerja. Još si sisali. Kad mi je to pričala, onako u hodu, kao da mi priča o nekom receptu za kolače, sva sreća te sam sedela na stolici. " A, i nju, majku-vučjakinju, treba da odnesemo negde, stara je a i stalno se koti". Zastade mi onaj gutljaj kafe u grlu. Setih se Molbe jednog psa, što je znam napamet i u puno prilika sam je ispričala:

1. Razmisli o tome pre nego što me uzmeš, voli me onakvog kakav sam, jer ti si mene izabrao. Ja nemam mogućnost da biram prijatelje.

2. Veruj u mene, ja živim od toga. Ja verujem tebi i tebi se prepuštam.

3. Daj mi vremena i načina da shvatim šta ti od mene tražiš.

4 Nemoj se ljutit na mene i nikada me nemoj tući, jer to niko ne voli, to bi me učinilo tužnim i zbunjenim.

5. Razgovaraj ponekad samnom. Ti imaš svoje prijatelje za razgovor a ja imam samo tebe.

6. Ne uzimaj me kao igračku dok sam mali da bi me kasnije odbacio jer je
moja ljubav prema tebi večna i iskrena.

7.Dok me obučavaš ne udaraj me, možda ja ne razumem šta ti od mene hoćeš. Jer, mogu te ujesti, ali ja svoje prijatelje nikad ne grizem.

8. Brini o meni kada ostarim, kada neću moći da se krećem,, jer i o tebi će neko brinuti - sve starosti su iste.

9- Moj život traje 10-15 godina. Prati me na poslednjem putu, budi hrabar i nikad ne reci "ne mogu ja to da podnesem" ili " neka se dogodi samo da ja ne vidim". Jer, sa tobom je lakše i neka to bude dug za moju vernost i naše druženje.

10. Ne tuguj za mnom. Nabavi nekog druog psa koga ćeš voleti i koji će tebe voleti, poput mene.

Htela sam da pročitam ovu Molbu jednog psa koju znam napamet toj mojoj prijateljici, uslovno rečeno. Ali nisam. Stala mi knedla u grlu a i ona kafa....Ni psovala nisam. Ni pred njom niti kada je otišla. Samo sam plakala.

Bravo Mari..
Suze su mi u ocima dok citam ovo i cvrsto stezem u narucje moju malenu..moje cudo od kuceta koje obozavam...
i koja me nesebicno voli..bez koje bi moj zivot bio drugaciji.i kada bih bila slepa..bez nogu i bez ruku da ne mogu da se
staram o njoj .nikada se ne bih odrekla nje.bila bi samnom i nasla bih nacin da njoj bude dobro..
zivotinje su deo ljudske duse..kako se ponasate prema zivotinjama tako se ponasate i prema drugim ljudima...

 

[mari47]

Ja ne verujem u život posle smrti
i da će nam neko, kad odemo tamo,
sva naša sagrešenja
na ovom svetu oprostiti.
Niti da je naš život
samo haljina u koju je
obučena naša duša
i da je sve unaprd odredjeno
a naše je tek da se sluša
zov iz unutra
dal razuma ili srca nije rečeno
i da li to vredi
za juče, danas, sutra.
Ne verujem u život
u nekom drugo obliku,
i da ćemo se pretvoriti
neko u kamen, zver ili biljku...
Eh, kad bi to ako bilo
u ovom životu živelo
a o drugom snilo!
Kad bi nam sudbina
takva bila,
tačno znam o čemu bih snila:
da budem ruža, ne obična,
ruža nežna bela,
ona što kažu da je najlepši cvet,
nežna, iskrena, nevina
kao dečji osmeh
jer još nije upoznao svet.

 

[gost 254762]

PRIJATELJI


Bilo je to vrijeme uzvisenih ideala,

mene konobara

i mojih prijatelja

studenata prava.

Uz casu piva i malo meze,

skontali smo da nasi starci

o pitanju prijateljstva

nemaju veze.



Prijatelji se poznaju u nevolji,

i samo malo da se zadimi

tvoji bi vec pobjegli,

rece moj stari i osta ziv.

Il ono: “ Ja sa pedeset nemam prijatelja

oko sebe a ti sa osamnaest mislis

da se svijet okrece oko tebe”.



“ E moj stari”, uvrijeden zakljucujem ja:

“nemas ti pojma sto znaci

bratu biti brat,

mi cemo i zivot il`barem ruku

jedan za drugoga dat.

Znas li ti da je Mane potpisivao

ispricnice umjesto tebe,

Syco me nosio pijanog kao tele,

Vanja me je upucivao u tajne zena

a Beki cuvao od utvara kojih nema”.



Petnaest godina poslije.



Za stolom sjedim sam i razmisljam.

Zar je zivot ova vruca omaglica

sto dosadno isparava s asfalta.Ako nije,

pitam se zasto onda ostadoh sam,

zasto prijateljstvo ostade samo san?

 

[gost 254762]

Slobodan u dusi..

Koracaj smjelo i hrabro kroz zivot cijeli.
Nasmijanog lica i duse pune
pa cak i s borama na licu
umoru na dusi i tijelu
ostat ces djecak toplog
i beskrajno otvorenog srca .
Zedj zivota ugasi
na izvoru istine svijetle
koju prepoznat znas
i zavarat se ne das
s prasinom koja samo izvana sja..
to zlato nije ni dusa duboka i cista.
Ti budan si kad drugi jos spavaju
i vidis kad sljepoca vlada .
Leptiru nestasni ..djecace dragi
umorili te ljudi
i njihova beskrajna ocekivanja .
Pokusavat ce te uhvatiti u mrezu svoju
love te slatkim rijecima ko medom opijene..
zele slobodu tvoju i let duha tvog uskratiti.
A leptir je ko slobodan duh
ne podnosi sveze ..
mreze i ogranicenja ljudska.
Svoj put ima
i slobodan u dusi zeli i ostati..

 

[maxyma]

Postoji kameni cvet...
i u njemu pulsira
kameno srce.

Sakuplja...
Okamenjene trenutke,
i čeka lepše sutra...
da se rascveta,
i zablista.

 

[j.e.l.e.n.a.]

Sreli smo se na ivici mraka.
I odjednom, oči prestadoše mi biti pospane.
Zasijaše kao modra daleka zvezda.
Oduvek sam poznavala tvoj jesenji lik otpalih listova.
Vetar je mrsio poglede, a minuti su cureli…
Širio se miris mora tvog prisustva.
Sekunde su ćutale čekanjem prvih reči.
A, Sunce uličnih svetiljki je nežno milovalo naša promrzla lica.
Hladna kiša blago je natapala nerazumne vlasi smeđih kosa.
Zimski dah šetao je rumenim obrazima…
Ubrzo probudiše se rascvetali detinji osmesi.
Začu se ponoćna ljubičasta sonata.
Opi uši, i otopi led sa srca.
Sve ostalo beše obojeno nebitnošću.
Stajala sam ustreptalo, i srećno…
I stajala bih tako kraj tebe zauvek.

 

[j.e.l.e.n.a.]

DOTAKNI ŽIVOT

Želiš li upoznati život u svemu što on jest, dotakni tek rođeno dijete, osjeti njegovu nezaštićenu mekoću.
Dotakni bolesne. Dotakni stare. Dotakni mrtve. Nemoj se dijeliti ni od koga.
Prihvati dječiju ruku, povjerljivu, željnu da je vodiš. Prihvati ruku mladog čovjeka, samosvjesnog i brižnog. Prihvati majčinsku ruku koja je vazda pripravna i brižna, vazda marna. Prihvati ruku čovjeka u punoj životnoj snazi. Osjeti njegovu snagu i skrbnost. Prihvati onemoćalu ruku bolesnika, i onoga vedrog, i onoga očajnog. I onoga posve otupjelog. Prihvati ruku starca, klonulu i osamljenu.
Ruku u kojoj je još toliko životnosti, životnosti kojoj nedostaje snage. Uzdrhtalu od životnih napora. I od strepnje i od čežnje.
Osjeti ruku umrloga, zauvijek zaustavljenu. Zaustavljenu i nakon mnogo dobrote, i nakon mnogo dana nemara i samodostatnosti.
Osjeti nevini i bezazleni djetinji miris. Osjeti trpki miris znoja čovjeka predana naporu za dobro svojih. Osjeti miris bolesnoga, sputanog svojom mukom. Osjeti miris života i smrti.
Poslušaj glas malenog djeteta koje tepajući ulazi u svijet. Glas zaigranog djeteta koje svoj život ispunja bez ostatka.
Poslušaj zbunjene koji svoju nesigurnost nastoje zakriti podjednako i žustrinom i odmjerenošću svoga govora.
Poslušaj govor gnjevnih i nezadovoljnih koji se osjećaju zatočenicima života. Govor ravnodušnih kojima ni do čega nije stalo.
Poslušaj govor vedrih i zahvalnih koji svojom tankoćutnošću uvijek pronalaze dobro. Poslušaj govor onih koji su zamakli u poznu životnu dob, koji su naučili životu uvijek davati ono što je od njih, ne pitajući pretjerano za uzvrat.
Poslušaj govor onih čiji glas trne i sažima se u svega nekoliko riječi, riječi koje se ne umiju doreći.
Dotakni život. Dotakni ga i duhom i tijelom. Čitavim svojim bićem. Kroz dodir ćeš osjetiti život. Postati živ.
Dotakni život. Ti si njegov dio. On se prelijeva kroz tebe. Nemoj zaustaviti, nemoj nepotrebno uznemiriti njegov tok.

Budi živ.

 

[REVELIN]

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično. Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi. Njima nije potreban nikakav napor da pobede događaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni! Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji.

Gi de Mopasan

 

[Nina]

Pokusala bi da ublazi bol ljubavi najpre grubo taruci suve usne o moje, potom bi se moja mila odmakla, uz nervozno odbacivanje kose, pa bi se opet tamno priblizila i dopustila mi da se hranim njenim otvorenim ustima, dok sam joj ja, s darezljivoscu spremnom da joj ponudi sve, moje srce, moje grlo, moju utrobu, dao da u svojoj nespretnoj saci drzi skiptar moje strasti.

 

[j.e.l.e.n.a.]

Ljubavna pesma

Kako da dusu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
nece je tvoje njihati dubine.
Al ipak, sve sto dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesma slatka.

R.M.Rilke.