Život pisan srcem


Mogu li da sanjam

na tvom ramenu

najlepse price,

Mogu li da uzmem

iz tvog oka tu iskru

sto plamti dirljivim sjajem...

Dopusti da ti pruzim

najlepse trenutke,

dopusti mi da te uzdignem

iz trnja i spustim

na najmekse zvjezde...

U rukama mojim

bices kao kap vode

cuvan usred pustinje

U ocima mojim

bices poslednja slika

kada zaspim...


princeofpersiamoviepost.jpg
 
Dakle?
Koji broj jastuka nosiš?
Imam jedan koji mi je mali,mislim da će biti taman za tebe …
Taj jastuk je,među nama,u poslednje vreme bio pun briga i pripremajući ga za iznenadnog gosta,
dobro sam ga protresao,za svaki slučaj …
Znao sam,iz sopstvenog iskustva,da u njemu ima i odličnih,
evergrin snova i ponadao sam se da neki od njih neće odoleti lepoj,nepoznatoj glavici…


Balašević

jastuk_sa_zvucnicima.jpg
 
Rano sam legla sinoć. Umorna od ponedeljka. Sve mi se strpalo juče. I tako nekako biva često, baš ponedeljkom.
Mojoj prijateljici Saški bio parastos. Ukrasismo njen novi dom gde već stanuje 40 dana, cvećem. Popričah malo sa sveštenikom. Kulturan i strpljiv čovek. Pitam šta
Crkva misli o ovo običaju iznošenja hrane na groblja ako već propoveda da na onom svetu nema ovozemaljskih uživanja....Narodno je to verovanje, ostalo iz doba paganstva a narod se teško odriče tih navika.
Gledam Saškine unuke. Unuci već momci. Generacijski blizu mojima. Tužni su, spominju Saškine kolače, rukavice što im je plela, i šalove....Setih se mojih ...Bože, hoće li meni moja Minka, nekad kad dodje dan, oprostiti što ne odoh ni na jedan njen javni čas u baletsku školu. Niti na jedan. Na predstavi sam bila jednom. U Narodnom pozorištu u Beogradu. Dok sam gledala predstavu, celo vreme mi nešto poput grudve stajalo u grlu...Prelepa muzika Čajkovskog za balet "Krcko Orašćić" još je više rasplamsavala moj ponos, tugu, sve nešto pomešano ...Na toj istoj pozornici gde je plesala Maja Pliseckaja, Svetlana Zaharova, Lidija Pilipenko....sad je moja unuka....Posle mi kaže - ti nano uopšte ne voliš balet! Kako ne volim, kažem. Pa što si plakala kad voliš? Eh, dete moje, što sam plakala....
Setih se juče i onog ponedeljka kad sam u Cirihu gledala kako iz sobe iznose aparat za kiseonik. Nije više bilo potrebe. Ugasile su se oči boje Korane, moje mladje sestre.
Pa se setih još jednog ponedeljka; onog pre 3o godina kada su me izveli iz bolnice u trudničkoj haljini bez bebe u naručju. Rekli su samo pol, težinu, dužinu...I znam da sam tog celog leta plakala što se na mojoj terasi nisu vijorile bele pelene, već porubljene na mojoj šivaćoj mašini što mi je dali uz miraz,
I onda mi se tu neko izčudjava šta ću ja na internetu, samo gubim vreme...Ma, šta gubim vreme. Tu ja kreiram život kakav hoću; pišem o stvarima lepšim nego ih je život meni pisao. Izmišljam i doziram ljubav koliko ja hoću. I tugu.
Dobro, nisu baš svi dani što se ponedeljak zovu bili takvi. Bilo je i lepih ponedeljaka
u mom životu. Nego, juče mi se baš nešto skupilo. Hoće to kod mene. Ponekad.

2a4s1s0.jpg
 
Poslednja izmena:
Opet je oblačno jutros a najavili sunce. Ne ustaje mi se još. I kafa mi se
ne pije. Bože, da li je on ustao, je li i kod njega oblačno, je li popio kafu? I kakvu kafu on voli? I da li je sam kuva ili mu je donose....još u krevet? Da li se maze dok piju kafu u krevetu? Voli li on da muzika dopire dok je još sanjiv? I što nema sunca jutros...a rekli su?

2uqylnd.jpg
 
Poslednja izmena:
Kazu da nije moguce pripitomiti vuka...
Jednom je covek nasao mladunce staro tek nekoliko dana,lovci mu behose ubili majku,i taj se covek sazali,uzme malog vuka i odgaji ga sa svojim psima,kojih na imanju tog coveka bese sest.Vuk odraste stasit i snazan ali ne krvolocan,pokacio bi se on tu i tamo sa psima,ali vise kroz igru,nikad zbog hrane ili sklonista.I zivot mu bi uz coveka prilicno udoban,bio je veran i voljen,okruzen prijateljstvom i kiselo-slatkim osecajem sigurnosti.


Nikada ga covek nije izneverio,ni u ljutni ga nije cusnuo ni udario,bese ga prilicno zavoleo.
Kad navrsi drugu godinu,vuk poce da se oseca cudno,nije ga ispunjavala igra sa psima,malo je jeo,gotovo nista,postade mu covekov dodir nepozeljan,iako je ranije uzivao,lizuci ruke koje ga miluju.
Dane je provodio nervozno setajuci uz ogradu iako joj ranije nije smeo ni prici.


Poce da zavija na mesec...


Covek se silno razalosti kada shvati da vuk nije vise srecan na njegovom imanju,te mu poce spremati od kokosi do prepelice za jelo,mekane duseke od slame poce podmetati pod njega dok spava,mekom vunom ovcijom ga je pokrivao i sve od sebe davao da mu ugodi...uzalud...


Vuk jos glasnije cu zov svoje prirode i jos glasnije poce da zavija na mesec.
Iz straha da vuk ne pobegne u sume-covek ga zatvori...zatvori ga u svoje stale i zaveza na lanac,zazida prozore i ostavi samo malu supljinu ispod vrata da mu dotura vodu i meso.

Prva noc je bila najgora...Vuk je jos zalosnije zavijao u strahu da mu je neko ukrao mesec,nenaviknut na lance i ne shvatajuci sta mu se desilo,bese se silno ispovredjivao,ogulio kozu oko vrata i sape,pet zuba mu osta na lancima a oci oslepese,dal od mraka ili tuge ili po malo od oboje.

Zavijao je tako glasno i tako tuzno da su ga culi i u susednom selu,ptice pobegose sa grana,kokosi se sakrise u senu,suma zamre,zivot zastade.

Druge noci vuk izmucen i umoran,promuklog glasa,pade.Trece noci se nije ni cuo,a kad se ne oglasi ni cetvrte noci,covek otvori stalu i nadje vuka mrtvog kako lezi ulepljen od svoje krvi...

Sa sopstvenim srcem zagrizenim u zubima.
 
MUZIKA SRCA...

Bilo je hladno zimsko jutro. Nedaleko od ulaza u podzemnu železnicu u Vašingtonu jedan čovek je svirao violinu. Izveo je šest kompozicija Johana Sebastijana Baha za 43 minuta. Za to vreme, pored njega je prošlo nešto više od hiljadu ljudi. Većina njih žurila je ka svom radnom mestu.

Tri minuta nakon što je počeo da svira, primetio ga je jedan sredovečni čovek i usporio korak, pogledao muzičara, pa u svoj sat i otišao. Minut kasnije, violinista je dobio prvu napojnicu. Jedna žena je, i ne osvrćući se ka njemu, u kutiju od instrumenta ubacila nekoliko kovanica. Nedugo potom, jedan mladić se naslonio na zid preko puta violiniste i odslušao deo Bahove partite u D-molu. Naglo je pogledao na sat i užurbanim korakom nastavio ka željenom cilju. Bilo je očigledno da je kasnio na posao.

Zatim je naišao jedan trogodišnji dečak koji je, iako ga je majka požurivala, zastao i pažljivo promatrao violinistu. Nije se opirao kada ga je majka povukla za ruku, već je mirno nastavio dalje, ne skrećući pogled sa muzičara. I nekoliko druge dece je primetilo violinistu, ali su ih roditelji, i to bez izuzetka, primorali da krenu dalje.



Tokom 43 minuta, koliko je svirao tokom jutarnje špice u metrou, samo šest osoba nakratko je stalo i poslušalo muziku. Dvadesetak ljudi mu je dalo novac, ali niko od njih nije imao vremena ni želje da čuje šta svira. Violinista je zaradio 32 dolara i 17 centi.

Niko nije primijetio kada je prestao da svira. Nije se čuo aplauz niti ijedan znak zahvalnosti. Niko ga čak nije ni prepoznao, a bio je jedan od najboljih svetskih violinista.

Džošua Bel je tog hladnog januarskog jutra na Stradivarijevoj violini, vrijednoj 3,5 miliona dolara, odsvirao najkomplikovanije muzičko delo ikada napisano. Samo tri dana ranije, Bel je nastupio u prepunoj sali čuvene bostonske dvorane. Koncert je bio unapred rasprodat, iako je najjeftinija karta bila skoro 100 dolara.

Ovo je istinita priča. Belov nastup u metrou organizovalo je nekoliko novinara uglednog američkog lista “Vašington post” kako bi saznali nešto više o ukusu i prioritetima svojih sugrađana i na osnovu toga utvrdili kolika je zaista moć njihovog opažanja. Jer, ako nemamo vremena da stanemo i poslušamo svetski poznatog violinistu dok izvodi jedno od najboljih muzičkih dela, koliko drugih lepih stvari propuštamo u životu?

Britanski pisac Džon Lejn, autor bestselera „Lepota beskraja: Umetnost svakodnevnog života“, smatra da je glavni problem savremenog društva nedostatak percepcije lepote koja nas okružuje. On tvrdi da ljudi mogu da je prepoznaju, ali im, u svakodnevnoj borbi za boljim životom, postaje nevažna i daleka.

“Danas, nažalost, pogrešni prioriteti zasenjuju lepotu življenja”, kaže Lejn.

Za razliku od njega, novinar Džin Vejngarten, koji je i inicirao ovaj eksperiment, upotrebio je Kantovu teoriju o lepoti i zaključio da ljudi opažaju univerzalno lepo samo u optimalnim uslovima. On, naime, smatra da bi se ti isti ljudi, ukoliko bi samoinicijativno prisustvovali Belovom koncertu, bez dvoumljenja divili njegovoj virtuoznosti. To je potvrdio i njemački muzikolog Teodor Adorno, rekavši da će nam se uvek više svideti koncert, za koji smo uredno platili ulaznicu, nego muzika koju smo tom prilikom čuli.

 
Osecaj da neko koga ste prvi put videli,upoznali,ili culi-neko koga znate citavu vecnost,a mozda i duze,potice iz domena srodnosti dusa.Da li verujete u to?Kako od te pocetne naklonosti mozemo da znamo sta nas ceka u buducnosti,hoce li ta veza trajati dok nas smrt ne razdvoji ili cemo ipak nakon nekog vremena krenuti dalje trazeci novu srodnu dusu?

Srodne duse postojale su od pocetka vremena i takva veza smatrala se najjacom.Ljudi se tokom sadasnjeg zivota spajaju i ponovo provode zivot zajedno upravo zbog veza u proslim zivotima.Kako drugacije objasniti neke neobjasnjive,neopipljive stvari i emocije?Unutar ove grupe ljudi nalazimo i druge,koji su povezani sa nasim proslim zivotima,a koji nam tokom ovog zivota pomazu da se duhovno razvijemo.Privlacnost je jaka,a prekid takve veze uglavnom dovodi do toga da se gotovo nikad potpuno ne oporavimo.

Srodne duse imaju cilj za koji rade zajednickim snagama,pa se ponekad dogadja da i bez potrage naletimo na srodnu dusu ili da nas ona pronadje,jer u ovom zivotu postoji cilj koji moramo zajednicki da ispunimo.Ili mozda da nastavimo tamo gde smo stali...
 
Treba znati

Smješiti se dalje, da, to treba znati
kada je najbolje ustati od stola,
kada pred nama samo stoje prazni sati
u tome životu glupome do bola.
Trebalo bi znati, ma koliko stoji,
sačuvati ponos, onaj što preosta,
i uprkos svemu prijatelji moji,
zauvijek otići, znati da je dosta.
Pred sudbinom svojom, koja sve ti uze,
kad već ništa nemaš, kada sve si dao,
trebalo bi znati skriti svoje suze.
No ja, srce moje, ja to nisam znao.
Zato treba znati napustiti stol
kad je ljubav tvoja davno pojedena,
ravnodušna lica skriti svoju bol,
zauvijek otići tiho kao sjena.
I usnama treba reći da se smiju
iza maske jada, i stisnuti zube,
a krikovi mržnje u tebi da gnjiju,
te posljednje riječi onih koji ljube.
Treba znati mirno otići na kraju,
ušutkati srce što već umrlo je,
sačuvati obraz ko neki što znaju,
dok još nije pao.
Trebalo je znati,
suviše te volim, ja to nisam znao.

Charles Aznavour
 
Krenimo s konceptom srodne duše. Ideja je da svatko od nas ima jednu srodnu dušu u susretu s kojom doživljava blaženstvo i potpunost. Kada sretnemo nju ili njega, svemiri će se sudariti, ljubav će zavladati našim svijetom i više ništa neće biti kao prije. Nećemo se osjećati nevoljeno, neupoznato, nerazumljeno - on ili ona imaju odgovore na sva naša pitanja i najljepše reakcije na sve naše potrebe.

Sad kad smo se pobliže upoznali s bajkama, upoznajmo se i s realnošću jer ovaj koncept srodnih duša nema baš nikakve veze s njome. Naime, jedinu srodnu dušu koju svatko od nas ima jesmo mi sami. Mi smo jedino biće koje si može pružiti osjećaj cjelovitosti i smislenosti. Ne postoji taj pojedinac koji nam može pokloniti te osjećaje, koji će nam otkriti ljepotu svijeta i ljepotu nas samih, ako ih već sami za sebe nismo svjesni. Nema ih, dragi moji! Što to prije prihvatimo, možemo konačno prave stvari početi tražiti na pravome mjestu.

Uostalom, nije li vam više dosta povlačenja za rukav drugih ljudi da vam daju ono što vam oni ne mogu i ne trebaju dati? Ako ta taktika ne djeluje, nije li je najpametnije promijeniti? Ili želite još poneku godinu provesti u potrazi za razumijevanjem od ljudi koji ne razumiju ni sebe, u potrazi za ljubavlju od ljudi koji ne ljube ni sebe, potrazi za prihvaćanjem od ljudi koji ne prihvaćaju ni sebe… Primjećujete zajednički nazivnik? Od drugih tražiti ono što vam oni ne mogu ni ne trebaju dati jednako je kao da od osobe u bankrotu tražite pozajmicu. Nije stvar u tome da vam oni to ne žele dati niti da vi tu ljubav i priznavanje ne zaslužujete, već samo da ih tražite na pogrešnim mjestima. Sjetite se toga kad tražite razumijevanje od roditelja ili pohvalu od partnera.

Posao drugih ljudi nije da vas učine cjelovitom osobom. To je vaš posao. Vi ste svoja srodna duša! Vi ste ti koji imaju presudan utjecaj na vlastiti život. Ako od svog partnera tražite da vas hvali, cijeni i prihvati, i nemate osjećaj da mu to uspijeva, logičan je samo jedan zaključak.

Vi sebe ne hvalite dovoljno, ne cijenite dovoljno i ne prihvaćate dovoljno i onda tražite od njega da popuni prazninu koju osjećate radi toga. Ali ne ide to tako, zar ne, dragi moji? Čak i u onim situacijama kada primite pohvalu, kada vas prihvate takve kakvi jeste, zadovoljstvo traje vrlo ograničeno vrijeme, zar ne? Najčešće se u vama već sljedeći dan probudi to gladno čudovište koje traži još i još priznanja, pohvala, razumijevanja, topline…

Čak i kad od drugih dobijete ono za čim ste žudjeli, i dalje niste zadovoljni. Tome je tako zato što si to prvo vi sami trebate pružiti. Trebate izgraditi takav odnos sa sobom u kojem ćete se učiti voljeti, prihvaćati takvi kakvi jeste, truditi se razumjeti i tada od drugih nećete tražiti da popune prazninu u vama jer ju nećete ni osjećati. Hoćete li čuti nešto ironično? Tek kad vam drugi ljudi neće trebati da popune prazninu u vama, počet će se pojavljivati ljudi koji će slaviti vašu puninu! Vi ćete ih, slavljem vlastite punine, pozvati u svoj život. A to što vam tada više neće trebati za sizifovski pokušaj popunjavanja praznine ne znači da nećete uživati u njima. Upravo suprotno - tek tad ćete istinski uživati s njima jer više nećete inzistirati na tome da igraju pogrešne uloge. Bit ćete samostalne i zrele osobe koje uživaju u vlastitoj i tuđoj ljepoti. Možete li zamisliti takav ljubavni odnos? Stvorite ga, počevši od prepoznavanja vlastite ljubavnosti!
 
Ne treba traziti srecu u drugima, sreca je u nama samima, upravo kao sto si napisala - kad se osetimo upotpunjeni unutar sebe, to je istinska sreca. Ne treba ocekivati od "srodne duse", da nam pruzi srecu i da nas upotpuniti jer to jedino sami mozemo.

Na srodnu dusu, to jest na osobu koju volimo i koja voli nas, treba gledati kao na nekog sa kime se zajedno razvijamo i rastemo, ojacavamo, savladjujemo prepreke, a ne kao na centar sveta koji cini smisao naseg zivota.
 
...U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produzujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produzujemo se kroz oci i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive sare pticjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez cizama od sedam milja,
osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

beba-spava.jpg
 
Kada smo se odvojili jedno od drugog, davno nekad, duša je znala i još uvijek zna da će neminovno morati uslijediti spajanje sa drugom polovicom kao dijelom božanskog plana. Nakon te spoznaje i bolnog odvajanja duboko ukorijenjena težnja za jednotom počela je da raste u svakom od nas i da čezne za ponovnim ujedinjenjem i kompletnošću koju je imala nekada davno. Samo jedna polovica u cijelom univerzumu može zadovoljiti tu težnju. Kao rezultat, mi neprekidno tražimo našeg blizanca. Ali želja za ujedinjenjem ne staje ovdje...i to duša također shvaća. Ono što duša zaista želi nije samo ponovno ujedinjenje sa samom sobom, nego prvobitno osjećanje jednote koju je imala sa Izvorom na samome početku. Ovo čeznuće za «prvom intimom» neće stati sve dok ne bude u potpunosti zadovoljeno. Imamo vremena koliko god želimo da se to dogodi, i to će se na kraju sigurno dogoditi.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
Zašto je pisanje pisama izašlo iz mode?
Odgovora
15
Pregleda
426
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност

Back
Top