Život pisan srcem

Bila jednom jedna rajska ptica, vesela i prekrasne unutrašnje ljepote. Činilo se da njeno perje sjaji upravo zbog slobode u kojoj uživa i zbog vrijednosti koje posjeduje. Mnogi su njome bili zadivljeni i očarani, no bilo je i onih zavidnih. To joj, međutim, nije jako smetalo jer je posjedovala unutrašnji mir i znala šta je u životu važno.

Jednog je dana naišla na zlatni kavez koji je svojom ljepotom bio dostojan njenoj i on joj predloži da ostane. Rajsku je pticu privlačio taj kavez, ta mirnoća koja je bila suprotnost njenoj živosti, a kako je čeznula za trajnim domom pristala je da ostane pod uslovom da vrata uvijek ostanu otvorena. Kavez nije imao ništa protiv i bio je srećan da može pružiti dom ovoj predivnoj ptici.

Zajedničke su godine prolazile i rajska se ptica brzo navikla na život u novom domu. S vremena na vrijeme uživala je još uvijek u izletima kroz šumu, ali je ipak većinu vremena provodila uređujući svoj dom. Nakon nekog vremena i sama je imala svoju malu rajsku pticu o kojoj se trebalo brinuti. Sve je više vremena provodila brinući se o svom potomku i njeni su izleti postali sve rjeđi. Vrata su sve češće ostajala zatvorena i polako su počela rđati.

Na početku se veselila svom novom životu i nije osjećala da joj nešto nedostaje. Imala je svoj zlatni kavez i svog potomka. Ali, kako su godine prolazile i njena mala ptica sve više rasla i postajala samostalnija, tako se kod nje sve češće javljao osjećaj da joj nešto nedostaje, no nije znala tačno šta.

Jednog je dana u prolazu, slučajno dotakla vrata, ali ona su ostala zatvorena. Tek nakon nekoliko pokušaja ona su se otvorila i odjednom je na krilima osjetila topli vazduh. Činilo se kao da je tog trenutka njeno perje zasjalo.

„Sad znam šta mi je nedostajalo!“ povikala je radosno. U tom je trenutku kavez zapitao:

„Šta to radiš?“

„Želim videti da li još uvijek mogu letjeti, da li me svijet još uvijek voli i da li sam još uvijek onakva kakva sam nekada bila.” – odgovorila je ptica.

„Ali tebi to nije potrebno, ti imaš mene. Ja te volim i prihvatam ovakvu kakva jesi.” – pokušavao je kavez spriječiti njen let. Bilo ga je strah da je ne izgubi.

„To mi više nije dovoljno. Ja nisam stvorena samo da bi bila u tvom kavezu, koliko god u njemu lijepo bilo.” – rekla je mirno.

„Molim te ostani. Bez tebe će biti pusto i ne znam da li ću moći živjeti sam.” – rekao je kavez tužno.

„I ti si meni još uvijek potreban. Ne želim tražiti novi dom, ali ne mogu ni biti samo sa tobom.” – odgovorila je ptica i dodala: „Vratiću se…”

Još neko vrijeme su tako u tišini stajali, tražeći riječi koje ne bi ono drugo povrijedile, a opet bile dovoljno jasne. Tek u sumrak kada je nebo počelo mijenjati boje, kavez reče jedva čujnim glasom:„Znam da te silom ne mogu zadržati. Ljubav je dijete koje se rađa iz slobode. Zato leti prijatelju. U mislima ću biti uvijek sa tobom.” U tom su se trenutku vrata još malo otvorila i posljednja zraka sunca obasjala je perje rajske ptice i odjednom se vratio onaj izgubljeni sjaj.

„Vratiću se jer si i ti meni potreban.” – tim se riječima oprostila i uzdigla visoko u vazduh. Njeno je perje zasjalo hiljadu puta ljepše nego prije jer je osim slobode sada našla i vjernog prijatelja.
 
MSELIMOVIC-1.jpg
 
"Da deca ne znaju zašto neku stvar hoće - u tome se slažu svi visokoučeni majstori; ali da i odrasli posrću na ovoj zemlji kao deca, da kao deca ne znaju od kuda dolaze i kuda idu, da kao deca rade bez pravih svrha, da njih - kao i decu - rukovode s pomoću biskvita, kolača i brezove šibe, to niko ne voli da veruje, a ja bih rekao da se to prosto rukama može opipati!"
 
"Ponekad čovek preživljava takve stvari, da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje nego i čudo. Jedno ponovno, radosno rodjenje - po naročitoj milosti viših sila."

"Svi su pokojnici, u stvari - zaboravljeni!"

"Kad jedno odredjeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemohte stajati u mestu jer bolje neće biti, još manje pomišljajte da bežite natrag jer se od toga pobeći ne može. Da biste se spasili - idite napred! Terajte do vrhunca! Do apsurda! Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek!"

"Toliko je bilo u životu stvari kojih sam se bojao - a nije trebalo. Trebalo je živeti."

Ivo Andrić
 
"Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak."
Herman Hese
 
"Čovek sa onom svojeglavošću na koju ja mislim, ne traži novac ili moć - jer sve te stvari radi kojih ljudi jedan drugog muče i ubijaju, čoveku, koji je došao k sebi, svojeglavcu, malo su vredne. On visoko ceni samo jedno, tajanstvenu silu u samom sebi koja ga priziva da živi i pomaže mu da raste. Ko ima poverenja u samoga sebe, ko ne želi ništa više do da svoju sudbinu čisto i slobodno u sebi doživi i pusti da se ona razmahne, za toga su ona precenjena, hiljadu puta preplaćena pomoćna sredstva svedena na podredjena orudja, a raspolaganje njima i njihova upotreba mogu biti prijatni, ali nikada odlučujući."
 
"Govorim ti ozbiljno. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, vec da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naucimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.“
 
Bora Stankovic - Kostana

Mitke
I ja gu ne znajem. Samo gu u noc cujem i u s’n snujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, cuvala, ’ranila. Dan i noc samo njega gledala. Sto na sina dusa zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Dosla snaga, mladost... Dosle basc, cvece, mesecina; Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve sto iskaja, sve imaja. Hatovi, puske, sablje, zene. Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja.
Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari; a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam ja! Pa od t’j bol, jad – dert li je, prokletija li neka - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n_me ne vaca. Zemlja me pije... Noc me pije... Mesecina me pije... Nista mi nije, zdrav sam, a – bolan!
Bolan od samoga sebe. Bolan sto sam ziv. Otkako sam na svet progledaja, od t’g sam jos bolan. Eh, deca, deca slatka! Pojte! Pustite glas. Ali cist glas! Iskam da slusam vas mlad, sladak, cist glas. Zasto moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela. Zalno, tesko da mi pojete!
Kostana
Koju, gazda-Mitke?
Mitke
Koju? Eh, Kostana, zar jedna je pesma zalna? Znas li sta je karasevdah? I toj tezak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. Eve ostare, a jos se ne nazive, jos ne napoja’ i ne naceliva’... Jos mi za lepotinju i ubavanju srce gine i vene! Aha!
Poj, Kostan, kako k’d se od Karakule na Bilacu, Presevo i Skoplje udari. Noc letnja. Sar-planina u nebo strci, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum sirok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, basce, cesme. Mesecina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorca moj, ide nogu pred nogu, a calgidzije, sto gi jos od bilacki han povedesem, peske idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noc i na mesecini sviriv. A iz seraji i basce, kude mlade zene i devojke oko sedrvan i na mesecini oro igrav, grneta sviri, dajre se cuju i pesma...
I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojacko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesecinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada. I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s’s otvoreni oci u grob cu da legnem. Poj „zal za mladost”... Za moju slatku mladost, sto mi tako u nisto otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo jos jedan put osetim, pomirisem... Ah!
Da znajes, mome, mori, da znajes, kakva je zalba za mladost,
na porta bi me cekala, od konja bi me skinula,
u sobu bi me unela, u usta bi me ljubila
– of, aman, zaman, mlado devojce, izgore mi srce za tebe!
 
Sinocke, sinocke te vido' Zone, lele Zone
gde se, gde se premenjuvas Zone, lele Zone

Gde, kazuj gde, gde samujes, more
necu ti lazem, bre, kol'ko te iskam, bre

Pod tvoj jelek, tu da zimujem
bele grudi, tu da letujem

Lele tugo sestrice, ja je vido' mori, lele tugo
kazi tugo cija je, ja si znajem, lele moja nije


 
Nema toga nigde.
Nema nigde na svetu.
Poželiš tek sreću
i neko ti je udeli,
to nikada nije
htela da zna
ona moja Eli.
Govorila sam joj:
kratko mladost traje -
čuvaj je Eli,
i nije sreća za svakog,
sreća se po zaslugama deli.
Ne veruj svakom
ko kaže da te voli i želi;
od ljubavi nekih rana
nikada ne zaceli.
I nikada nije zarasla
od ljubavi ta njena rana,
o Bože, i nebo je plakalo
za njom kad ju je zemlja
primala u Sinesu toga dana.
Tamo daleko.
Na obali Okeana.

23j1sad.jpg
 
Poslednja izmena:
- Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je,
naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće... Ako su sreće
slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili
naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš
porok... Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego
dobra. �to uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što
uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i, najzad, što
postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom.
 
“…Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se meriti snagom i duzinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo podrucje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje, a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim poljima nesanice. Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena....”
 
.....Ne, ne, nikada necemo prodati zemlju!
Kada zemlja pocne da se prodaje, to je kraj porodice- govorio je
Vang Lung slomljen.- Iz zemlje smo dosli i u nju se moramo
vratiti. niko vam zemlju ne moze oteti.
I starac pusti suze da se osuse na licu i napravise se od njih slane
mrlje. Zastao je, podigao punu saku zemlje i mrmljao:
Ako prodate zemlju to je kraj!

DOBRA ZEMLJA_ Perl Bak
 
Sa stvarima se može postupati bez ljubavi,obarati drveće, praviti cigla,kovati gvožđe: ali sa ljudima se ne sme postupati bez ljubavi, kao što se sa pčelama ne sme postupati bez opreznosti. Takvo je svostvo pčela. Ako se sa njima ne postupa bez opreznosti, naškodićeš i njima i sebi. Isto je i sa ljudima. I to ne može da bude drugačije, jer je uzajamna ljubav medju ljudima osnovni zakon ljudskog života. "
 


Slušaj me,
Ne spuštaj slušalicu.
I ne govori mi više -
pogrešan broj.
Ne mogu ja da pogrešim.
Uzastopno.
Nemam prava na to.
Prema sebi.
Slušaš li me?
I ne pravi se blesav.
Znam te dobro.
Htela sam ti samo reći:
Nisi više na mom spisku.
Kakvom spisku?
Nepotrebnih stvari, recimo.
Da, ti si stvar.
Za mene.
Od kada?
Od sutra, recimo.
Još danas imaš šansu
da me ponovo....
Oprostite,
pogrešila sam broj.
Ali, to vredi i za Vas.
Ako nekada.....

ad2634.jpg
 
Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

H. Hese
 
Uzmi si vremena da radiš
TO JE CIJENA USPJEHA !

Uzmi si vremena da razmišljaš
TO JE IZVOR SNAGE !

Uzmi si vremena da se igraš,
TO JE TAJNA VJEČNE MLADOSTI !

Uzmi si vremena da čitaš,
TO JE TEMELJ MUDROSTI !

Uzmi si vremena da budeš ljubazan,
TO JE PUT KA SREĆI !

Uzmi si vremena da sanjaš,
TO ĆETE DOVESTI U PUTANJU ZVIJEZDA !

Uzmi si vremena da ljubiš i budeš ljubljen ,
TO JE POVLASTICA BOGOVA !

Uzmi si vremena da se osvrneš oko sebe,
DAN JE PREKRATAK DA BUDEŠ SEBIČAN !

Uzmi si vremena da se smiješ,
TO JE GLAZBA DUŠE !
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
Zašto je pisanje pisama izašlo iz mode?
Odgovora
15
Pregleda
426
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност

Back
Top