Buntovnik sa razlogom:
Ova hrabra žena je 9. marta 1991. stala ispred vodenog topa.Zvala se Dragana Milojević.
Bila je heroina tih, i mnogih demonstracija posle, narednih deset godina.Ova, i još neke fotografije, obišle su svet.
Kada su došli "njeni" na vlast, ne samo što nije dobila posao
Nego je izgubila ono najvažnije - nadu.
Preminula je deceniju kasnije, zaboravljena, razočarana, izdana. Svi su obećavali, ali imali su važnija posla.
Da naplate svoje promene i da se uvale u svoje fotelje,nego da brinu o Dragani i raznim Draganama,
Sada, 35 godina posle, ista slika.
Mnogo je heroina poput nje,
spremnih da izađu na kordon, da prime pendrek.
Ništa to nije sporno.
Pašće Vučić. I treba,..
Brine me nešto drugo.Šta ćemo sa tim narodom koji je sada na ulicama?
Ponovo u državne institucije? A za one za koje nema mesta?
Ponovo će se tući oko radnih mesta.Ponovo botovanje.Ponovo lepljenje plakata.
Ponovo spletkaranje.
I ponovo razočaranost kod najčasnijih koji se nisu borili za to,nego za nešto drugo.
A to je da žive i rade rasterećeno, a ne da im neko stalno stoji nad glavom.
Zato treba pričati o novom sistemu,
gde nećemo terati jedne da bi došli drugi, koje će opet neko da tera, I život će nam proći u tome. Gde će sve da se vrti oko toga
kako doći do državnih para i poslova, a ko nije po volji - samo ga isključiti.
Ljudi treba da se sposobljavaju da stvaraju, kako bi mogli da prežive.
Ponovo neće biti mesta za sve,i onda će ostali opet morati da budu sluge, i da saviju kičmu pred novim, starim, moćnicima.
Nisu Ćaciji pali sa neba, društvo ih je formiralone samo ova vlast, nego i predhodne.
I tako u krug.
Kao u onoj dečijoj igri, gde uvek ima više ljudi, nego stolica,
obrni, okrenu, uvek neko izvisi i lupi dupetom o patos.
,...Dragana je mnogo, i tek će ih biti, zato što se ne razmišlja gde sa tim narodom posle.
Koji će, kao i do sada, preko i daleko.
Švajcarske i nemačke dede i babe za čuvanje uvek nas čekaju,
kao i građevina i ostalo.
Ako samo rušimo, a ništa ne stvaramo,
dobićemo novu generaciju razočaranih.
Zato ne razmišljam o danu D,
koji će, kad-tad, da se desi,
nego – šta sa tim narodom posle?
Kada im gospoda političari ponovo sve okupiraju,
i ponovo određuju ko će, šta će i kako će.
A oni će moći samo da gledaju.
Ostaće im ulica.
Uvek ostane ulica.
Zato su blaženi oni koji ne zavise od države, što najiskrenije preporučujem svima.Ne zavisite od nečije političke volje, nego od vlastitog rada.
U protivnom – uvek će vas neko rušiti, ili ćete uvek nekoga rušiti.
A tu mira nema.
Ni sada, ni tada, nikad.
.
)
.
