- Poruka
- 398.550
-
- Popularno:
- Dobro jutro svima!!!
- Sin vozača autobusa uhapšenog zbog...
- Đedović Handanović: Bugarska neće...
- Da li će EU preživeti ovu zimu ili će...
- Zbog cega neki Srbin treba da oseca...
- Ruski ekspert: Nove sankcije EU neće...
- Minic i gole noge
- Da li je Ana Brnabić u stanju da shvati...
- Preminuo general Nebojša Pavković
- Nameštaj za dnevnu sobu
Život pisan srcem
- Začetnik teme AQUARlUS
- Datum pokretanja
- Poruka
- 398.550
- Poruka
- 398.550
Velika lekcija koju sam dobio u životu je lekcija iz Hilandara. Kad odeš na Hilandar i ostaneš neko vreme, vratiš se potpuno oslobođen sujete.
Jednostavno shvatiš da si niko i ništa i da je to fantastično i da sve te gluposti kojima si robovao, uspeh, novac, slava, da to sve ne vredi ništa.
To je takvo mesto gde se za vreme noćnog bdenja pojavljuju svi mrtvi i svi živi i ti se oslobađaš tereta ovog sveta, približavaš se najvišem stepenu duhovnosti
i izgleda ti besmislena rečenica koju si dotad upotrebljavao: „Idemo na to i to mesto, tamo se dobro jede“.
To je najveća glupost, koju sam izgovarao često u životu. Što kaže Končalovski, na poljskom wc-u kod njegove majke gosti su pisali: „Ovde se završava kulinarska umetnost gospođe Končalovski“.Ne pada ti više na pamet da se nerviraš što nisi dobio neku nagradu, izgledaš samom sebi bedan kada se setiš da si se nervirao što nisi zastupljen u nekoj antologiji, što te nisu negde pozvali, a ja nikud ni ne idem uglavnom.
Momo Kapor o poseti Hilandaru ♱
Jednostavno shvatiš da si niko i ništa i da je to fantastično i da sve te gluposti kojima si robovao, uspeh, novac, slava, da to sve ne vredi ništa.
To je takvo mesto gde se za vreme noćnog bdenja pojavljuju svi mrtvi i svi živi i ti se oslobađaš tereta ovog sveta, približavaš se najvišem stepenu duhovnosti
i izgleda ti besmislena rečenica koju si dotad upotrebljavao: „Idemo na to i to mesto, tamo se dobro jede“.
To je najveća glupost, koju sam izgovarao često u životu. Što kaže Končalovski, na poljskom wc-u kod njegove majke gosti su pisali: „Ovde se završava kulinarska umetnost gospođe Končalovski“.Ne pada ti više na pamet da se nerviraš što nisi dobio neku nagradu, izgledaš samom sebi bedan kada se setiš da si se nervirao što nisi zastupljen u nekoj antologiji, što te nisu negde pozvali, a ja nikud ni ne idem uglavnom.
Momo Kapor o poseti Hilandaru ♱
- Poruka
- 398.550
- Poruka
- 398.550
Anđelu čuvaru moj – Dara Gajić
Ne ostavljaj me moj anđelu čuvaru,
ti koga mi je bog dao na rođenju
moj si jedini brat zauvek…
Znam da si jači od senki koje lete okolo
i po danu i po noći i verujem ti,
verujem da mi se ništa neće dogoditi
jer ti nećeš dati, osim što Bog dopusti…
Izvedi me u krajeve neke nove, nepoznate,
gde žive ljudi kao mi…
Gde hleb nije gorak i jutra nisu sumorna,
gde zvone zvona sa crkava i golubovi se
novim danima raduju…
Ne ostavljaj me anđele čuvaru moj nikada,
ni ja tebe nikad neću zaboraviti.
Nećeš me se postideti, prestolu
Božijem kad me povedeš
na poslednji put.
Ne ostavljaj me moj anđelu čuvaru,
ti koga mi je bog dao na rođenju
moj si jedini brat zauvek…
Znam da si jači od senki koje lete okolo
i po danu i po noći i verujem ti,
verujem da mi se ništa neće dogoditi
jer ti nećeš dati, osim što Bog dopusti…
Izvedi me u krajeve neke nove, nepoznate,
gde žive ljudi kao mi…
Gde hleb nije gorak i jutra nisu sumorna,
gde zvone zvona sa crkava i golubovi se
novim danima raduju…
Ne ostavljaj me anđele čuvaru moj nikada,
ni ja tebe nikad neću zaboraviti.
Nećeš me se postideti, prestolu
Božijem kad me povedeš
na poslednji put.
Mister
Legenda
- Poruka
- 67.820
EH...
Ljudi su me sudili po oklopu koji mi je dan za ovaj svijet, a ja sam im stalno govorio da nisam to što vide. Presreli su me jedne noći… policajac i sudac. Onaj koji privodi ljude k pravdi i onaj isti koji tu pravdu provodi. Teška kob me pogodila. Uplašio sam se kao riba kojoj prijeti kopno. Čudan me osjećaj obuzeo. Kao da će se sve promijeniti od te noći. Kao da više neću biti onaj isti čovjek koji je odlučio pomoći ljudima kojima je dužan odgovoriti na sva pitanja koja postave.
Predosjetio sam to, ali sam se borio protiv tog osjećaja jer bi se barem u njihovim rukama trebao osjećati spokojno. No prije nego što sam ih uspio pitati kako im mogu pomoći lisice su se objesile na moje grube ruke a udarac u glavu me onesvijestio tako da se ničega od te večeri više ne sjećam. Ali sam sto posto siguran da nisam silovao i ubio tu ženu pored koje su me „zatekli“ kako mi je bilo rečeno.
Sjedio sam u zatvoru punih četrdeset godina i svaki dan se pitao isto: tko me toliko drogirao da bih počinio takav zločin. Pet godina prije toga događaja bio sam u Africi i pomagao gladnoj djeci. Četiri godine prije toga bio sam u Iraku i plačući im govorio da postoji bolji svijet od ovog u kojem žive i da će jednog dana nestati pucnjave koja ih okružuje svakoga dana. Tri godine prije toga sam bio u Indiji i učio djecu čitati. A dvije godine prije toga sam otišao u Ameriku, točnije u Miami gdje sam upoznao ženu svoga života i koju su mi tek godinu dana poslije svadbe ubili pred očima zbog obične pljačke. I sada, kada sam se vraćao natrag u Hrvatsku kako bih pozdravio majku priveli su me kao ubojicu tridesetogodišnje žene. Zamislio sam se nad okrutnošću svijeta i nepravde koja zadesi čovjeka. Punih pet godina sam se borio protiv zla da bi me na kraju osudili za najgori mogući zločin – poniženje žene zbog koje sam ispao obična životinja, i smrt te iste zbog koje me vjera prognala jer sam se igrao Boga.
Sam sebe sam se sramio. Ušao sam u sudnicu glave pognute ali jezika upornog da objasnim da nisam taj. Da nisam osoba koja je to sve počinila.
Smiješno mi je sada što sam bio tako naivan misleći da će moja iskrena riječ biti jača od korumpiranih državnih službenika. Točnije, punih trideset jednu godina gnušao sam se sam sebe i bio uvjeren da sam zbog neke droge koju su mi usuli u piće postigao halucinacije koje su me doveli do krvi na rukama.
Dan danas se sjećam u čemu sam se probudio to jutro. Cipele pune blata a na košulji i pod noktima zgrušane krvi. Preplašio sam se i sve do sada sam živio u strahu da ću ponoviti to isto. Vjerovao sam ljudima, točnije vjerovao sam uniformi kojoj se čovjek zavjetuje i to je ono što me upropastilo.
Priložio bih vam sliku sebe i siguran sam da biste me i vi osudili. Visok i crn. Crne oči poput smrti a lica izboranog krutim linijama. Ruke pune mišića i stas borca. No to je moj fizički izgled, onaj koji mi je podaren. Da sam ja mogao birati izabrao bih nekoga sličnijeg svojoj duši. No ta mi opcija nije ponuđena i upravo sam zbog toga ovdje gdje jesam.
Sutra izlazim. Izlazim kao čovjek ista srca ali puno pametniji da ne sudim po vanjštini kao što su mene osudili. I izlazim kao čovjek koji više ne vjerujem vlastima niti ljudima koji su se zavjetovali za služenje Bogu jer sam se previše toga naslušao da bih mogao povjerovati kako postoji samo jedan službenik koji nije pokvaren. Možda će me netko jednoga dana uvjeriti kako doista stoji iza onoga što je izabrao da bude tokom života pa popustim malo u mišljenju da su svi koji dođu na vlast gnjide, no do tada ću živjeti mirnim životom. Izbjegavati ulice i prepustiti se prirodi koja nas okružuje, toga sam se barem zaželio u ona četiri zida.
Veronika Rebernišak
Ljudi su me sudili po oklopu koji mi je dan za ovaj svijet, a ja sam im stalno govorio da nisam to što vide. Presreli su me jedne noći… policajac i sudac. Onaj koji privodi ljude k pravdi i onaj isti koji tu pravdu provodi. Teška kob me pogodila. Uplašio sam se kao riba kojoj prijeti kopno. Čudan me osjećaj obuzeo. Kao da će se sve promijeniti od te noći. Kao da više neću biti onaj isti čovjek koji je odlučio pomoći ljudima kojima je dužan odgovoriti na sva pitanja koja postave.
Predosjetio sam to, ali sam se borio protiv tog osjećaja jer bi se barem u njihovim rukama trebao osjećati spokojno. No prije nego što sam ih uspio pitati kako im mogu pomoći lisice su se objesile na moje grube ruke a udarac u glavu me onesvijestio tako da se ničega od te večeri više ne sjećam. Ali sam sto posto siguran da nisam silovao i ubio tu ženu pored koje su me „zatekli“ kako mi je bilo rečeno.
Sjedio sam u zatvoru punih četrdeset godina i svaki dan se pitao isto: tko me toliko drogirao da bih počinio takav zločin. Pet godina prije toga događaja bio sam u Africi i pomagao gladnoj djeci. Četiri godine prije toga bio sam u Iraku i plačući im govorio da postoji bolji svijet od ovog u kojem žive i da će jednog dana nestati pucnjave koja ih okružuje svakoga dana. Tri godine prije toga sam bio u Indiji i učio djecu čitati. A dvije godine prije toga sam otišao u Ameriku, točnije u Miami gdje sam upoznao ženu svoga života i koju su mi tek godinu dana poslije svadbe ubili pred očima zbog obične pljačke. I sada, kada sam se vraćao natrag u Hrvatsku kako bih pozdravio majku priveli su me kao ubojicu tridesetogodišnje žene. Zamislio sam se nad okrutnošću svijeta i nepravde koja zadesi čovjeka. Punih pet godina sam se borio protiv zla da bi me na kraju osudili za najgori mogući zločin – poniženje žene zbog koje sam ispao obična životinja, i smrt te iste zbog koje me vjera prognala jer sam se igrao Boga.
Sam sebe sam se sramio. Ušao sam u sudnicu glave pognute ali jezika upornog da objasnim da nisam taj. Da nisam osoba koja je to sve počinila.
Smiješno mi je sada što sam bio tako naivan misleći da će moja iskrena riječ biti jača od korumpiranih državnih službenika. Točnije, punih trideset jednu godina gnušao sam se sam sebe i bio uvjeren da sam zbog neke droge koju su mi usuli u piće postigao halucinacije koje su me doveli do krvi na rukama.
Dan danas se sjećam u čemu sam se probudio to jutro. Cipele pune blata a na košulji i pod noktima zgrušane krvi. Preplašio sam se i sve do sada sam živio u strahu da ću ponoviti to isto. Vjerovao sam ljudima, točnije vjerovao sam uniformi kojoj se čovjek zavjetuje i to je ono što me upropastilo.
Priložio bih vam sliku sebe i siguran sam da biste me i vi osudili. Visok i crn. Crne oči poput smrti a lica izboranog krutim linijama. Ruke pune mišića i stas borca. No to je moj fizički izgled, onaj koji mi je podaren. Da sam ja mogao birati izabrao bih nekoga sličnijeg svojoj duši. No ta mi opcija nije ponuđena i upravo sam zbog toga ovdje gdje jesam.
Sutra izlazim. Izlazim kao čovjek ista srca ali puno pametniji da ne sudim po vanjštini kao što su mene osudili. I izlazim kao čovjek koji više ne vjerujem vlastima niti ljudima koji su se zavjetovali za služenje Bogu jer sam se previše toga naslušao da bih mogao povjerovati kako postoji samo jedan službenik koji nije pokvaren. Možda će me netko jednoga dana uvjeriti kako doista stoji iza onoga što je izabrao da bude tokom života pa popustim malo u mišljenju da su svi koji dođu na vlast gnjide, no do tada ću živjeti mirnim životom. Izbjegavati ulice i prepustiti se prirodi koja nas okružuje, toga sam se barem zaželio u ona četiri zida.
Veronika Rebernišak
- Poruka
- 398.550
Vasko Popa – PADNI MI NA PAMET
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu.
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe.
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije.
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju
Pod stopalima raskopa.
Dotle je među nama došlo.
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu.
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe.
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije.
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju
Pod stopalima raskopa.
Dotle je među nama došlo.
- Poruka
- 398.550
Imaćeš mnogo uspona i padova u svom životu. I previše.Takav je život.
I to je ono što život radi.Obori te na kolena.Obori te mnogo niže nego što misliš da možeš da padneš
.Ali ako se uspraviš i kreneš napred,ako odeš samo malo dalje,uvek ćeš naći ljubav.
Ja sam pronašla ljubav u tebi.I moj život, moja priča,će nastaviti, nakon što me više ne bude.
Jer ti si moja priča.Ti si priča tvog oca.Tvog ujaka.
Moje telo me izdaje,ali ti si ja.Zato idi sada,podari mi predivan život.Najlepši mogući život.
I ako nas život obori na kolena,podigni nas.Ti ustani.I nastavi dalje.
I nađi nam ljubav.
I to je ono što život radi.Obori te na kolena.Obori te mnogo niže nego što misliš da možeš da padneš
.Ali ako se uspraviš i kreneš napred,ako odeš samo malo dalje,uvek ćeš naći ljubav.
Ja sam pronašla ljubav u tebi.I moj život, moja priča,će nastaviti, nakon što me više ne bude.
Jer ti si moja priča.Ti si priča tvog oca.Tvog ujaka.
Moje telo me izdaje,ali ti si ja.Zato idi sada,podari mi predivan život.Najlepši mogući život.
I ako nas život obori na kolena,podigni nas.Ti ustani.I nastavi dalje.
I nađi nam ljubav.
- Poruka
- 398.550
Čudna slika
Duško Radović
Nasred jednog čudnog rama
Ukaza se slika nama:
Kroz kišu što pada,pada,
Leti ptica ponad grada.
Al kroz trenut:nema više
Ni te ptice,ni te kiše.
Iz istog rama sada:
Sija sunce iznad grada.
(Još da dodam:sliku ovu
Svi sem mene prozor zovu.)
Duško Radović
Nasred jednog čudnog rama
Ukaza se slika nama:
Kroz kišu što pada,pada,
Leti ptica ponad grada.
Al kroz trenut:nema više
Ni te ptice,ni te kiše.
Iz istog rama sada:
Sija sunce iznad grada.
(Još da dodam:sliku ovu
Svi sem mene prozor zovu.)
- Poruka
- 398.550
Nisam sigurna čiju priču sam vam ispričala.
Nisam sigurna da li je moja,ili je od nekih likova koje još uvek nisam upoznala.
Nisam sigurna ni u šta.
Sve što znam je,da će me svakog trenutka život iznenaditi.
Oboriće me na kolena.
I kada to učini,podsetiću sebe..
Podsetiću sebe da sam ja moj otac,i moj deda.
Da sam moja majka,i moja baba.Da sam ja moji pretci.
Možda to deluje lako da se valjamo u tragedijama koje oblikuju naše živote,
i dok je normalno da se koncentrišemo na ove neizrecive trenutke koji nas obaraju na kolena.
Moramo podsetiti sebe da ako ustanemo,ako nastavimo priču još malo dalje.
Ako odemo dovoljno daleko, tamo je ljubav.
Nisam sigurna da li je moja,ili je od nekih likova koje još uvek nisam upoznala.
Nisam sigurna ni u šta.
Sve što znam je,da će me svakog trenutka život iznenaditi.
Oboriće me na kolena.
I kada to učini,podsetiću sebe..
Podsetiću sebe da sam ja moj otac,i moj deda.
Da sam moja majka,i moja baba.Da sam ja moji pretci.
Možda to deluje lako da se valjamo u tragedijama koje oblikuju naše živote,
i dok je normalno da se koncentrišemo na ove neizrecive trenutke koji nas obaraju na kolena.
Moramo podsetiti sebe da ako ustanemo,ako nastavimo priču još malo dalje.
Ako odemo dovoljno daleko, tamo je ljubav.
- Poruka
- 398.550
Neverovtno kako se na neke stvari i nekog naviknemo pa i kada nije sa nama ili ga nema,niti ce ga biti , imamo potrebu da ga cujemo,pitamo.I nerviramo.Navika cini da se osecamo nekada bez želje da tu nesto promenimo.A valjalo bi.Na primer,organizujemo se pre svega i poredak stvari u nasem zivotu izmestimo.Ono sto je bilo na levoj strani sada prebacimo na desnu, a ono po coskovima,razbacamo ili jednostavno odnesemo na djubriste zaborava.Bar sam ja tako uradila Nisam dozvolila da zavisim od proslosti.Kod njega vec nije bilo tako.
Rekla sam mu da ne znam gde mu je rukopis iz Bostona,kada me je nazvao.Cisto da ga nerviram malo.I jos sam dodala da pozove onu svoju lajavu kumu koju je vencao sa onim smotankom, da mu pomogne u nalazenju rukopisa.Mada, sumnjam.Koliko je ogranicena tesko da moze razabrati korice jednog rukopisa od naslovne strane Informera ili vec ne znam kako se zove casopis sa silikonskim sisama i dupetima narodnih pevacica rodne nam grude.
A, ne, ne.Lažeš dragi moj da te je baš briga.Nisi ti covek koga bi bilo briga za bilo sta sto ima veze sa tobom.Vidim po tome sta radis sa uspomenama i kako izlazis na kraj sa njima.Umoran si kazes.Potreban ti je predah.Od cega? Ti se fizicki ne trosis a emotivno si odavno u svom samoljublju prazan,istrosen, jer sam sebi si jednom morao dosaditi.To se vidi u tvojoj poslednjoj knjizi. Da, pročitala sam je.Jedva sam te pronasla u njoj.Nevidljiv si.Ne samo sto si daleko,vec kao da te nikada nisam ni poznavala.A rukopis zbog kog si zvao,spakovan je u fasciku i u pletenom je sanduku,sa svim stvarima iz perioda koji si proveo u Bostonu.
Rekla sam mu da ne znam gde mu je rukopis iz Bostona,kada me je nazvao.Cisto da ga nerviram malo.I jos sam dodala da pozove onu svoju lajavu kumu koju je vencao sa onim smotankom, da mu pomogne u nalazenju rukopisa.Mada, sumnjam.Koliko je ogranicena tesko da moze razabrati korice jednog rukopisa od naslovne strane Informera ili vec ne znam kako se zove casopis sa silikonskim sisama i dupetima narodnih pevacica rodne nam grude.
A, ne, ne.Lažeš dragi moj da te je baš briga.Nisi ti covek koga bi bilo briga za bilo sta sto ima veze sa tobom.Vidim po tome sta radis sa uspomenama i kako izlazis na kraj sa njima.Umoran si kazes.Potreban ti je predah.Od cega? Ti se fizicki ne trosis a emotivno si odavno u svom samoljublju prazan,istrosen, jer sam sebi si jednom morao dosaditi.To se vidi u tvojoj poslednjoj knjizi. Da, pročitala sam je.Jedva sam te pronasla u njoj.Nevidljiv si.Ne samo sto si daleko,vec kao da te nikada nisam ni poznavala.A rukopis zbog kog si zvao,spakovan je u fasciku i u pletenom je sanduku,sa svim stvarima iz perioda koji si proveo u Bostonu.
- Poruka
- 398.550
Dovoljan je samo tren
da sam kao brod o hrid
ili telom uza zid
i da nemam gde..
I tada mislim da
nisam dovoljno
jaka za oboje..
Isti se pronalaze
i uvek isto boluju.
Ove reci sto cutimo
dusu ce da nam otruju..
da sam kao brod o hrid
ili telom uza zid
i da nemam gde..
I tada mislim da
nisam dovoljno
jaka za oboje..
Isti se pronalaze
i uvek isto boluju.
Ove reci sto cutimo
dusu ce da nam otruju..
- Poruka
- 398.550
Otisla bih.Nestala neko vreme iz lepljivog, licemernog sveta realnosti. Pritajila bi se u svom postojanju pod necijim tudjim plastom.Tudjim bi pogledom upijala svet koji me ne vidi, a oseca moju prisutnost. Igrala se prstima koje bi pokretao vetar dodirujuci sve one mekane, nezne oblike koje ne mogu doticati dok samnom vlada materijalni poriv.
Gledala bi okom zvezde, vriskala bleskom munje, plakala bih suzom kisne kapi besumno klizeci niz vlastiti odraz kraj okna.Saputala bi sumom vetra sto kedru uvija ponosne grane. Letela bi dusom nocnog leptira uverena da ulicna svetiljka nije moj kraj. Igrala bi se mrseci kosu nocnim senkama kroz koje bi se povijala svojim dahom. Krala bi san nocnim pticama plesuci njihov ples sladostrasti i pozude. Pripijala se uz seoske puteve u ljubavnom zagrljaju neba i zemlje i cekala vrtlog stapanja proslosti i buducnosti u trenutak kada sam ja sve, a moj zivot nista. Neumorno bi upijala zivotnu snagu sa mekanih, a lazljivih usana podle tuge do poslednje kapljice njene slane, tamnomodre krvi.
Ispila bi sve sokove zivota kojeg zelim naslikati za svoje secanje,Ogrnula bi grimiznu haljinu sunca stvorenog u gresnoj ljubavi neba i zemlje. Lebdela bi na njenim skutima boje vatre i krvi u plamenom letu stare dame tmine i mladica, novog dana.Utopila paklene note nemira u njegovim zelenim ocima.
Iscrpljena zeljama uvukla bi se natrag u svoju na kratko odbacenu ljusturu vecito nasmejanog harlekina i poklonila se poslednjim senkama odlazece noci. Samo bi iza sklopljenih kapaka, drazen tamnim trepavicama ostao onaj isti duboki ambis prosaran ostacima davno umrlih repova zvezda. Zvezda kojima su, dok su padale nebom, bile upucene moje zelje i molbe i moje nade.
Gledala bi okom zvezde, vriskala bleskom munje, plakala bih suzom kisne kapi besumno klizeci niz vlastiti odraz kraj okna.Saputala bi sumom vetra sto kedru uvija ponosne grane. Letela bi dusom nocnog leptira uverena da ulicna svetiljka nije moj kraj. Igrala bi se mrseci kosu nocnim senkama kroz koje bi se povijala svojim dahom. Krala bi san nocnim pticama plesuci njihov ples sladostrasti i pozude. Pripijala se uz seoske puteve u ljubavnom zagrljaju neba i zemlje i cekala vrtlog stapanja proslosti i buducnosti u trenutak kada sam ja sve, a moj zivot nista. Neumorno bi upijala zivotnu snagu sa mekanih, a lazljivih usana podle tuge do poslednje kapljice njene slane, tamnomodre krvi.
Ispila bi sve sokove zivota kojeg zelim naslikati za svoje secanje,Ogrnula bi grimiznu haljinu sunca stvorenog u gresnoj ljubavi neba i zemlje. Lebdela bi na njenim skutima boje vatre i krvi u plamenom letu stare dame tmine i mladica, novog dana.Utopila paklene note nemira u njegovim zelenim ocima.
Iscrpljena zeljama uvukla bi se natrag u svoju na kratko odbacenu ljusturu vecito nasmejanog harlekina i poklonila se poslednjim senkama odlazece noci. Samo bi iza sklopljenih kapaka, drazen tamnim trepavicama ostao onaj isti duboki ambis prosaran ostacima davno umrlih repova zvezda. Zvezda kojima su, dok su padale nebom, bile upucene moje zelje i molbe i moje nade.
- Poruka
- 398.550
"Silueta" slika Mihaele Todorović inspirisala je nepoznatog autora da napiše kratku priču
Izađi, pogledaj…
Silueta pored prozora, mirna i čvrsta. Preseca mesečinu koja ga obasjava, precizno, oštro... Zrači izvesnom odlučnom gipkošću, gotovo prkosno, provokativno! Prekrštenih ruku, zabačenih ramena, divlji pramenovi kose koji su se kao talasi spuštali niz kanjon njenih leđa, izvijeni u mostove ženstvenosti... Zabacila je glavu unazad – blago, zaudarajući na ponos i nagoveštaj arogancije. Oči su privučene daljinom, pogled seže i hvata prostor dok tišina odzvanja i ruši zidove. Reklo bi se, sudi nekome, nečemu... Možda svima i svemu...
Sada se vrati...
A šta ako je jedina konstanta u tebi, tako nepokretnoj, nemir? Šta ako ste u stanju anksioznosti koje zamrzava pokrete vašeg tela? Šta ako su te oči očajni tragači koji iz daljine gube bitku, koji vape za odgovorima, a ne nalazeći ih, kao rikošet se besno vraćaju u sopstvene dubine, i tamo traže iskre i traže... kako možeš naći nešto što ne znaš?! A šta ako zabačena glava odaje slabost, iskazuje molitvu višoj sili, kao vernik koji kleči u crkvi? Neko kleči u duši istinitije, odanije, predanije pred Bogom na nebu i u sebi... A šta ako vičete u tišini kroz bol i strah a ne glasom? Šta ako ne želiš da te čuju, ne tako, jednostavno previše za ono što osećaš... Ne svima, ne masi. Dostojanstveno. Šta ako se te ruke brane, drže svoj svet, podalje od površine... i teše se, grleći se...
(M. O.)
- Poruka
- 398.550
Ljubav je večna
Znaš...za ljubav treba biti hrabar. Možda više nego za rat. Znam mnoge koji su u rovu proveli ceo život svoj...
Zato sam te juče nazvala, znam da ništa posebno nisam rekla, najradije bih sa tobom samo ćutala
Znam da reči vrlo često kvare osećaje, ćuti zato i ti.
Znaš...za ljubav treba biti hrabar.
Zato ti dajem još vremena da se izlečiš od kukavičluka.
I onako je puno vremena prošlo, ali nas to ne treba da se tiče, zato što je ljubav večna!
Tanja Petrović Miljković
Znaš...za ljubav treba biti hrabar. Možda više nego za rat. Znam mnoge koji su u rovu proveli ceo život svoj...
Zato sam te juče nazvala, znam da ništa posebno nisam rekla, najradije bih sa tobom samo ćutala
Znam da reči vrlo često kvare osećaje, ćuti zato i ti.
Znaš...za ljubav treba biti hrabar.
Zato ti dajem još vremena da se izlečiš od kukavičluka.
I onako je puno vremena prošlo, ali nas to ne treba da se tiče, zato što je ljubav večna!
Tanja Petrović Miljković
- Poruka
- 398.550
Ne,ja sada nisam pesnik ni zaljubljena zena sto zapisuje ove zbrkane reci koje mi salje srce dok razmisljam o tebi.Ja sam sareni papirnati zmaj sto lebdi nosen vetrom i zavisi od kanapa koji je kao nit sakriven u tvom dlanu. Ako me ostavis vetru da me kida i baca, slomicu se i nestati u nepreglednim prostranstvima neba i ostavicu za sobom samo trag jednog secanja i jednog cudesnog i cudnog leta gospodnjeg.Ako me naglo privuces sebi,bojim se da cu slomiti krila pri dodiru s tobom.Uzeo si mi moc.Imam samo proslost i sadasnjost u svojoj izvesnosti, a buducnost gledam kao trag u pesku, kao šaru sto menja oblike kojima se zrnca tog peska slazu i rasipaju, sa sudbinom da ostanu zauvek samo zrnca sto klize kroz prste, bez nade da postanu grumen, da ikada dostignu cvrstinu kamena.
- Poruka
- 398.550
Da mogu da zaustavim svet makar jedan sat, povela bih te u obilazak zvezde Danice, vrlo šarmantne gospodje; vodila bih te do Meseca da skakucemo po njegovim kraterima i stenama nepoznatih sastava. Da mogu da zaustavim svet jedan sat, vodila bih te Aladinovim cilimom u obilazak svih lepota koje ljudi još nisu otrovcali svojim nemarom. Pokazala bih ti potok koji me hladi leti i poklonila bih ti vetar koji me budi zimi; odvela bih te da probas najsladje kajsije ne svetu, zaboravljene od vlasnika i neprskane godinama.Velike, socne i vatreno narandzaste. Poistovetila bih se sa ukusom istih bas tu, u uraslom, zapustenom vocnjaku zaboravljenog od lenjih naslednika.
I zamislim, jednog dana, ko zna koliko godina posle toga, neko bi kupio taj vocnjak sa tim savrsenim kajsijama i gazio bi po mestu na kome si me voleo ceo jedan sat dok je svet bio zaustavljen. Kao da je poslednji sat. A nije
I zamislim, jednog dana, ko zna koliko godina posle toga, neko bi kupio taj vocnjak sa tim savrsenim kajsijama i gazio bi po mestu na kome si me voleo ceo jedan sat dok je svet bio zaustavljen. Kao da je poslednji sat. A nije
- Poruka
- 398.550
Ako skupite 100 crnih mrava i 100 crvenih mrava i stavite ih u staklenu teglu - ništa se neće dogoditi.
Ali ako istu teglu nasilno protresete i ostavite je na stolu, mravi će početi da se međusobno ubijaju.
Od stresa i straha crveni veruju da su im crni neprijatelji, a crni veruju da su im crveni neprijatelji...
Drugi i drugačiji odmah je neprijatelj, a ne znaju da je pravi neprijatelj osoba koja je tresla teglu.
Isto važi i u društvu, državi, u kolektivu, na poslu...
Muškarci protiv žena.
Levi protiv desnih.
Bogati protiv siromašnih.
Narod protiv naroda.
Rasa protiv rase.
Ali ako istu teglu nasilno protresete i ostavite je na stolu, mravi će početi da se međusobno ubijaju.
Od stresa i straha crveni veruju da su im crni neprijatelji, a crni veruju da su im crveni neprijatelji...
Drugi i drugačiji odmah je neprijatelj, a ne znaju da je pravi neprijatelj osoba koja je tresla teglu.
Isto važi i u društvu, državi, u kolektivu, na poslu...
Muškarci protiv žena.
Levi protiv desnih.
Bogati protiv siromašnih.
Narod protiv naroda.
Rasa protiv rase.
- Poruka
- 398.550
- Poruka
- 398.550
Potrazi me u predgradju
Ova dvorišta, puna neba i ptica
Uđu ko muzika stara
Negde duboko u nas
I tu zauvek ostaju
Tu ćeš sresti davno poznata lica
Jedan je kuštravi dečak
uvek u proleće tu
Ti znaš zašto dolazi
Ko je nekada nosio prvo sunce po dvorištima
Nikad sasvim ne ostavlja ovaj život u predgrađima
Potraži me u predgrađu
Na ulici, na raskršću
Gde ti je jorgovan rasuo perle
Gde ti je proleće dotaklo usne i pobeglo
Potraži me u predgrađu
Kraj vozova što prolaze
Bićemo sami u pesmama ptica, ko nekada
Dremaju jedra od rublja i cveća
Čekaju vetar da nekuda plove
Čuješ li, naše nas predgrađe zove
Traže te kuće i ulice stare
Potraži me u predgrađu
Poljubi me u sećanju
Bar onih sati kad ostaneš sama
Ako me sada još imalo voliš, potraži me
Ti nemaš prsten sa našeg venčanja
Al′ pamtiš streju na kraju grada
Bez mnogo cveća, bez perja i zlata
Bila si lepa i sretna ko nikad
Potraži me u predgrađu
Poljubi me u sećanju
Bar onih sati kad ostaneš sama
Ako me sada još imalo voliš, potraži me...
Ova dvorišta, puna neba i ptica
Uđu ko muzika stara
Negde duboko u nas
I tu zauvek ostaju
Tu ćeš sresti davno poznata lica
Jedan je kuštravi dečak
uvek u proleće tu
Ti znaš zašto dolazi
Ko je nekada nosio prvo sunce po dvorištima
Nikad sasvim ne ostavlja ovaj život u predgrađima
Potraži me u predgrađu
Na ulici, na raskršću
Gde ti je jorgovan rasuo perle
Gde ti je proleće dotaklo usne i pobeglo
Potraži me u predgrađu
Kraj vozova što prolaze
Bićemo sami u pesmama ptica, ko nekada
Dremaju jedra od rublja i cveća
Čekaju vetar da nekuda plove
Čuješ li, naše nas predgrađe zove
Traže te kuće i ulice stare
Potraži me u predgrađu
Poljubi me u sećanju
Bar onih sati kad ostaneš sama
Ako me sada još imalo voliš, potraži me
Ti nemaš prsten sa našeg venčanja
Al′ pamtiš streju na kraju grada
Bez mnogo cveća, bez perja i zlata
Bila si lepa i sretna ko nikad
Potraži me u predgrađu
Poljubi me u sećanju
Bar onih sati kad ostaneš sama
Ako me sada još imalo voliš, potraži me...
- Poruka
- 398.550
- Poruka
- 398.550
Moram da te pitam nešto.
Šta, dušo? Reci....
Misliš li...
da naša ljubav...
može da stvori cudo?
Da, mislim.
To te svaki put vraca meni.
Misliš li da naša ljubav...
može da nas odvede zajedno?
Mislim da naša ljubav može
da uradi sve što mi želimo.
Šta, dušo? Reci....
Misliš li...
da naša ljubav...
može da stvori cudo?
Da, mislim.
To te svaki put vraca meni.
Misliš li da naša ljubav...
može da nas odvede zajedno?
Mislim da naša ljubav može
da uradi sve što mi želimo.
- Poruka
- 398.550
U svemu sto radim nalazim tebe.I kao da pred sobom ne smem da budem svesna koliko si u svemu sto zapocnem.Jedino po nekada jedna skrivena,suza rodjena,drhti pod kapkom iz straha da te mozda jednom nece biti.I sama pomisao na to uzasno me razdire..Vec citave dane i sada dok pisem u nekom sam nemiru za tebe.Da ti se mozda nesto ne desi.Da si tuzan.Da si sam iako si u okruzenju svih njih..A ja nisam pored tebe da me jednostavno zagrlis.Uzmes u sebe,mene koja sam bezmerno utopljena u tebe.Pobegla nepovratno od sebe.Neizlecivo bolesna od tebe..Zbog toga se cesto pitam da li uopste vise postojim.Ili si ti jaci pa si me u sebe primio i tu mi je toplo..
- Poruka
- 398.550
Dovoljan je samo tren
da sam kao brod o hrid
ili telom uza zid
i da nemam gde..
I tada mislim da
nisam dovoljno
jaka za oboje..
Isti se pronalaze
i uvek isto boluju.
Ove reci sto cutimo
dusu ce da nam otruju..
da sam kao brod o hrid
ili telom uza zid
i da nemam gde..
I tada mislim da
nisam dovoljno
jaka za oboje..
Isti se pronalaze
i uvek isto boluju.
Ove reci sto cutimo
dusu ce da nam otruju..
- Poruka
- 398.550
