n-a-t-a
Ističe se
- Poruka
- 2.102
ej Marko oke su mi ove stvari ali nemojmo sad da preterujemo ima tema koja je namenjena za takve stvari
i
i
-
- Popularno:
- Razgovor o prespavljivanju
- Има ли у Србији опозиције?
- Zabrana fotoshopa u Norveškoj
- Zajednički život pre braka
- Koliko piva biste morali da popijete da...
- Шеик: Геноцид је оно што су Американци...
- Da li je Drazi mesto na fresci?
- Paralelni odnosi
- Zbog cega srpski anti-komunisti i...
- Драган Видаковић Мрки и Шпијуни из...
Život pisan srcem
- Začetnik teme AQUARlUS
- Datum pokretanja
Romanticus
Poznat
- Poruka
- 9.026
Pa cekaj nato zar ova tema nije posvecena lepim i poucnim pricama?
Poslednja izmena od moderatora:
n-a-t-a
Ističe se
- Poruka
- 2.102
Da, ali ne zaboravi da je ovo ipak Romantika
Zena s greskom
Iskusan
- Poruka
- 5.712
Jednog je dana Svetac imao priliku popricati sa Bogom, te ga upita:
-Gospode, bilo bi mi zadovoljstvo znati kako izgledaju Pakao I Raj.
Bog odvede Sveca do dvoja vrata. Otvori jedna vrata i dozvoli mu da pogleda unutra. Na sredini sobe, stajao je veliki, okrugli sto. Na sredini stola, nalazila se velika posuda, sa ukusnom i mirisljavom hranom. Osobe koje su sedele za stolom bile su izrazito mrsave, modrog lica i bolesnog izgleda. Izgledali su svi izgladnjelo. Imali su kasike sa jako dugackim drskama koje su bile pricvrscene na njihove ruke. Svi su mogli dohvatiti tanjir sa hranom i uzeti malo, no kako je drska kasike bila duza od njihove ruke, nisu mogli staviti hranu u usta.
Sveti se covek stresao na sam pogled njihovog jada i njihovih patnji. Bog rece:
-Upravo si video pakao.
Bog i covek se uputise prema drugim vratima. Svevisnji ih otvori. Scena koju je covek ugledao bila je identicna prethodnoj. Bio je tu veliki okrugli sto, posuda prepuna fine hrane. Osobe za stolom su isto imale kasike sa dugackim drskama. No, ovaj put su osobe bile dobro nahranjene i srecne, razgovarale su medjusobno, zadovoljno se smeskajuci. Sveti covek rece Bogu::
- Ne razumem!
- Jednostavno je - odgovori Bog - sve zavisi od jedne VESTINE. Oni su naucili hraniti jedni druge dok drugi NE MISLE NI-NA-STA osim na sebe same.
-Gospode, bilo bi mi zadovoljstvo znati kako izgledaju Pakao I Raj.
Bog odvede Sveca do dvoja vrata. Otvori jedna vrata i dozvoli mu da pogleda unutra. Na sredini sobe, stajao je veliki, okrugli sto. Na sredini stola, nalazila se velika posuda, sa ukusnom i mirisljavom hranom. Osobe koje su sedele za stolom bile su izrazito mrsave, modrog lica i bolesnog izgleda. Izgledali su svi izgladnjelo. Imali su kasike sa jako dugackim drskama koje su bile pricvrscene na njihove ruke. Svi su mogli dohvatiti tanjir sa hranom i uzeti malo, no kako je drska kasike bila duza od njihove ruke, nisu mogli staviti hranu u usta.
Sveti se covek stresao na sam pogled njihovog jada i njihovih patnji. Bog rece:
-Upravo si video pakao.
Bog i covek se uputise prema drugim vratima. Svevisnji ih otvori. Scena koju je covek ugledao bila je identicna prethodnoj. Bio je tu veliki okrugli sto, posuda prepuna fine hrane. Osobe za stolom su isto imale kasike sa dugackim drskama. No, ovaj put su osobe bile dobro nahranjene i srecne, razgovarale su medjusobno, zadovoljno se smeskajuci. Sveti covek rece Bogu::
- Ne razumem!
- Jednostavno je - odgovori Bog - sve zavisi od jedne VESTINE. Oni su naucili hraniti jedni druge dok drugi NE MISLE NI-NA-STA osim na sebe same.
Romanticus
Poznat
- Poruka
- 9.026
Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24 časa na dan nije dovoljno, setite se tegle kiselih krastavaca... i kafe...
Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.
Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu.
Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor izmedu loptica.
Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna.
Opet su odgovorili da jeste.
Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jedared da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.
Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.
'’Sada!'’, rekao je profesor, dok je smeh zamirao, '’hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strašno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari.
Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.
Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari.
Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom.
Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se
ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.'’
Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa.
Profesor se nasmejao. '’Drago mi je da ste pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.'’
Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.
Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu.
Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor izmedu loptica.
Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna.
Opet su odgovorili da jeste.
Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jedared da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.
Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.
'’Sada!'’, rekao je profesor, dok je smeh zamirao, '’hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strašno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari.
Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.
Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari.
Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom.
Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se
ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.'’
Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa.
Profesor se nasmejao. '’Drago mi je da ste pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.'’
AQUARlUS
Poznat
- Poruka
- 7.827
Zovem se Ljubav
Postojala sam pre nego sto je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam prije nego sto je postojao covek. Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet koji sam htela da se mojim imenom zove.
Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u sume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.
Volim da dodjem iznenada, kada se nenadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna bajka ravna nije.
Ali sam tuzna kada me se bojite.
Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne postojim. Niste verovali u mene, izmišljali ste strasne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.
Ali sve sam zbog vas izdrzala.
Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da vas ne rastuzim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, nepriemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Sunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti. Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vecno cutanje.
Ne bojte se.
Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove. Primpremite sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem. Ja cu biti vasa molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja cu biti vas sluh kada ne cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada ozednite. Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojim cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.
Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.
Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu.
Postojala sam pre nego sto je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam prije nego sto je postojao covek. Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet koji sam htela da se mojim imenom zove.
Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u sume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.
Volim da dodjem iznenada, kada se nenadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna bajka ravna nije.
Ali sam tuzna kada me se bojite.
Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne postojim. Niste verovali u mene, izmišljali ste strasne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.
Ali sve sam zbog vas izdrzala.
Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da vas ne rastuzim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, nepriemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Sunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti. Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vecno cutanje.
Ne bojte se.
Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove. Primpremite sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem. Ja cu biti vasa molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja cu biti vas sluh kada ne cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada ozednite. Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojim cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.
Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.
Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu.
Idi u prirodu , ona te stalno čeka,
i nada se tvom dolasku,
da sa tobom podeli , radost tvojih očiju,
Ona je stvorena baš za tebe ,
samo joj se prepusti i ona će te darivati ...
i nada se tvom dolasku,
da sa tobom podeli , radost tvojih očiju,
Ona je stvorena baš za tebe ,
samo joj se prepusti i ona će te darivati ...
Svako od nas u životu ima svoju priču. I niko od nas je nije ispričao do kraja , jer to su priče koje nemaju svoj kraj. Kraj je negde tamo u nekom beskraju naših misli.
Ali , ljudi često menjaju svoje priče i prepušatju da ih pišu vetrovi u našim glavama.
Ali , ljudi često menjaju svoje priče i prepušatju da ih pišu vetrovi u našim glavama.
Ova subota mi je započela nekako nežno, pomalo setno , jer su mi u glavi osvanule misli o nekom prijatelju koji mi je jako puno značio u životu , ali valjda se dešava to da ni ptice iz istog jata ne lete uvek zajedno. I ovog jutra sam srećana, a tužna. Srećna što mi se sunce raduje , a tužna , što znam da sam prekinula jedno prijateljstvo i znam da ga više ne mogu povratiti , jer je sve dalje od moga bića.
- Poruka
- 334.521
Istinska Sreca
Jedan bogataš zamoli Sengaia da napiše nešto za trajnu sreću njegove porodice, a što bi moglo da se prenosi kao dragocenost iz generacije u generaciju.
Sengai uze veliki komad papira i napisa: "Otac umire, sin umire, unuk umire."
Bogataš se razljuti. "Zamolio sam te da napišeš nešto za sreću moje porodice! Zašto se ovako šališ?"
"Nisam imao nameru da se šalim", objasni Sengai. "Kada bi pre tebe tvoj sin umro, to bi te vrlo ojadilo. Kada bi tvoj unuk nestao pre tvog sina, obojici bi vam prepuklo srce. Ako tvoja porodica, generacija za generacijom, umire redom koji sam ja označio, to će biti prirodan ljudski tok. Ja to zovem istinskom srećom."
Jedan bogataš zamoli Sengaia da napiše nešto za trajnu sreću njegove porodice, a što bi moglo da se prenosi kao dragocenost iz generacije u generaciju.
Sengai uze veliki komad papira i napisa: "Otac umire, sin umire, unuk umire."
Bogataš se razljuti. "Zamolio sam te da napišeš nešto za sreću moje porodice! Zašto se ovako šališ?"
"Nisam imao nameru da se šalim", objasni Sengai. "Kada bi pre tebe tvoj sin umro, to bi te vrlo ojadilo. Kada bi tvoj unuk nestao pre tvog sina, obojici bi vam prepuklo srce. Ako tvoja porodica, generacija za generacijom, umire redom koji sam ja označio, to će biti prirodan ljudski tok. Ja to zovem istinskom srećom."
- Poruka
- 334.521
- Poruka
- 334.521
Šolja caja
Nan-ina, japanskog učitelja zena u periodu Meiđi, posetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želeo da se od njega raspita o zenu.
Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svome gostu, nastavio je da sipa. Profesor je posmatrao kako se čaj preliva, ali kada više nije mogao da se suzdrži, reče: "Puna je. Više ne može da stane!"
"Kao i ova šolja", reče Nan-in, "pun si svojih ubeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?"
Nan-ina, japanskog učitelja zena u periodu Meiđi, posetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želeo da se od njega raspita o zenu.
Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svome gostu, nastavio je da sipa. Profesor je posmatrao kako se čaj preliva, ali kada više nije mogao da se suzdrži, reče: "Puna je. Više ne može da stane!"
"Kao i ova šolja", reče Nan-in, "pun si svojih ubeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?"
AQUARlUS
Poznat
- Poruka
- 7.827
Jako poučna priča...
AQUARlUS
Poznat
- Poruka
- 7.827
U ljubavi niko nikoga ne može da povredi. Svako od nas je odgovoran za ono što oseća i ne možemo drugog da krivimo za to.Niko nikoga ne gubi jer niko nikoga ne poseduje.To je istinsko iskustvo slobode....imati najvažniju stvar u životu a ne posedovati je...
AQUARlUS
Poznat
- Poruka
- 7.827
Na zalu istocno od sela, postoji jedno ostrvo, s ogromnim hramom, prepunim zvona-rece zena
Decak primeti da je ona odevena u neobicno ruho i da nosi veo Nezaborava koji joj pokriva kosu. Nikada je ranije nije sreo.
"Jesi li vec video tu crkvu?" upita ona. "Otidji tamo pa mi posle reci kako ti izgleda"
Opcinjen zeninom Lepotom, decak ode na naznaceno mesti. Sede u pesak i zagleda se u horizont,
Ali nije ugledao nista osim onog sto je navikao da vidja: plavo nebo i Okean.
Razocaran, zaputi se u obliznje selo, da se raspita o Ostrvu sa crkvom prekrasnih, visokih zvonika.
" Aaa, to je bilo davno, jos u doba kad su moji cukundedovi ovde ziveli", rece mu jedan stari stanovnik.
"Onda je naisao zemljotres i Ostrvo je potonulo u more. Medjutim, iako vise ne mozemo da ga vidimo, i dalje uspevamo da cujemo zvona s hrama, kada ih more zanjise tamo na dnu."
Decak se vrati na zalo i naculi usi, ne bi li zacuo zvona. Proveo je tamo citavo popodne, ali jedino sto je uspeo da cuje bio je sum talasa i krici galebova.
Kad se spustila noc, decakovi roditelji dodjose po njega. Sutra izjutra vratio se na morsku obalu, nije mogao da veruje da bi onako lepa zena mogla da govori lazi. Ako se jednoga dana vrati, moci ce da joj kaze da nije video ostrvo, al' da je cuo zvona sa hrama, kako bruje uzljuljana gibanjem vode.
I prodjose tako mnogi medseci; zena se nije vracala i decak je vec zaboravio na nju. bio je ubedjen da mora otkriti biogatstvo i blaga potopljene crkve.
Ako zacuju zvona, po njihovom zvuku utvrdice gde se hram nalazi, a onda ce moci i da se domogne skrivenoga blaga.
Vise se nije zanimao za skolu, niti za staro drustvo. Postao je meta podsmeha druge dece, koja su obicno govorila:" On vise nije kao mi. Vise voli da bulji u more, jer se plasi da ne izgubi u igrama".
I svi bi se smejali, videvsi decaka kako uporno sedi na morskom zalu.
Iako nije uspeo da cuje stara zvona sa zvonika, decak je Vremenom naucio razne stvari. Primetio je, na primer, da ga sum talas, kojeg se toliko naslusao vise ne uznemirava. Malo kasnije, navikao se i na krestanje galebova, zujanje pcela, sum vertra u palmovom liscu.
Sest meseci nakon svog prvog razgovora sa zenom, decaka vise nijedan zvuk nije uspevao da pomete- ali zvona sa potppljene crkve nikako da se oglase.
S vremena na vreme, dolazili su ribaru da popricaju sa njim, i uporno tvrdili da cuju zvona.
Ali decak to nije uspevao. Posle nekog vremena, ribari skrenuse razgovor na drugu temu: " Suvise si zaokupljen zvukom zvona iz dubine; zaboravi na to i idi opet da se igras sa svojim drugarima. Mozda je samo ribarima dopusteno da ih cuju."
Kad je prosla skoro godina dana, decak pomisli: " Mozda su ovi ljudi u pravu. Bolje je da sacekam dok ne porastem, pa da se svakoga dana vracam na ovu plazu, jer sam je zavoleo. I jos pomisli mozda je sve to samo legenda i mozda su se u zemljotresu zvona polomila i zauvek zamukla."
Te veceri, resio je da se vrati kuci. Prisao je okeanu da se oprosti. Jos jedanput je pogledao prirodu - i kako vise nije bio zaokupljen zvonima- mogao je slobodno da se smesi pred lepotom pesme galebova, hucanjem mora i vetrom sto sumori u palmovom liscu.
Zacuo je, iz daleka, zagor svoji drugova u igri i obradovao se pri pomisli da ce se uskoro vratiti igrama svoga detinjstva.
Decak je bio zadovoljan- onako kako to samo deca umeju- zahvaljivao je sto je ziv. Bio je uveren da nije uludo stracio vreme, jer je naucio da posmatra i postuje prirodu.
I tada, dok je slusao more, galebove, vetar, sustanje palmovog lisca, glasove svojih drugara u igri zacuo je i prvi zvuk zvona.
I drugi.
I sledeci.
I jos jedan, sve dok se ne zabrujase sva zvona potonulog zvonika, na veliku decakovu radost.
Posle vise godina-vec kao odrastao covek vrati se na zalo svoga detinjstva. Nije vise nameravao da iskopava nikakvo blago sa dna mora; mozda je to bilo samo plaod njegovog uobrazilje; mozda nikad nije cuo bruj potopljenih zvona, jedne davne veceri u detinjstvu. No, ipak, resio je da se malo proseta da bi slusao hujanje vetra i pesmu galebova.
Kako se samo iznenadi kad je ugledao kako u pesku sedi ista ona zena sa kojom je razgovarao o potonulom Ostrvu sa crkvom i zvonima.
"Otkud vi ovde", upita.
"Cekala sam te", odgovori ona.
Primetio je da se zena-uprkos tolikim godinama koje su prosle- nomalo nije promenila; veo koji je zaklanjao njenu kosu nije izbledeo od vremena.
Ona mu pruzi jednu plavu svesku sa belim, praznim listovima.
"Pisi rece mu: Ratnik Svetlosti obraca paznju na decje poglede.
Jer deca umeju da posmatraju svet bez gorcine. Kad hoce da sazna da li je neka osoba u njegovoj blizini dostojna poverenja zeli najpre da vidi kako neko dete na nju gleda."
"Sta je to Ratnik Svetlosti?"
" Ti znas", odgovori ona, smeseci se. "To je onaj ko je kadar da pronikne u cudo zivota, da se bori do kraja za nesto sto veruje i- najzad da cuje zvona koja bruje sa dna mora".
On sebe nikada nije smatrao Ratnikom Svetlosti. Kao da mu cita misli, zena nastavi: "Svi su sposobni za to. Ali niko sebe ne smatra Ratnikom svetlosti, iako su ratnici".
On pogleda listove sveske. Zena se ponovo nasmesi.
Pisi o Ratniku", rece na kraju.
Vec je bila mrka noc kad je zena prestala da govori. Nastavise da sede, cutke, zagledani u mesec koji se radjao. "Imam mnogo protivurecnosti u onom sto ste mi pricali", rece on.
Zena ustade.
" Zbogom", rece. " Ti si znao da zvona na dnu mora nisu Legenda; ali bio si kadar, da ih cujes tek posto si shvatio da , VETAR, GALEBOVI , SUM PALMOVOG LISCA- SVI ZVUCI KOJE SI SLUSAO, CINE ZAPRAVO BRUJANJE ZVONA."Isto tako Ratnik Svetlosti zna da sve sto ga okruzuje- Njegove POBEDE, PORAZI, ODUSEVLJENJE I MALODUSNOST-SPADA U NJEGOVU DOBRU BORBU.
I ume da uportrebi pravu strategiju u pravom trenutku. Ratnik se ne trudi da uvek bude dosledan; naucio je da zivi sa vlastitim PROTIVRECNOSTIMA.
" Ko ste vi," upita.
Ali zena se udaljavala, koracajuci preko talasa u susret mesecu koji se radjao.
Svi koji veruju to znaju.
Na svetu ne postoji nista sto nije u jedinstvu sa svim ostalim oko sebe
Decak primeti da je ona odevena u neobicno ruho i da nosi veo Nezaborava koji joj pokriva kosu. Nikada je ranije nije sreo.
"Jesi li vec video tu crkvu?" upita ona. "Otidji tamo pa mi posle reci kako ti izgleda"
Opcinjen zeninom Lepotom, decak ode na naznaceno mesti. Sede u pesak i zagleda se u horizont,
Ali nije ugledao nista osim onog sto je navikao da vidja: plavo nebo i Okean.
Razocaran, zaputi se u obliznje selo, da se raspita o Ostrvu sa crkvom prekrasnih, visokih zvonika.
" Aaa, to je bilo davno, jos u doba kad su moji cukundedovi ovde ziveli", rece mu jedan stari stanovnik.
"Onda je naisao zemljotres i Ostrvo je potonulo u more. Medjutim, iako vise ne mozemo da ga vidimo, i dalje uspevamo da cujemo zvona s hrama, kada ih more zanjise tamo na dnu."
Decak se vrati na zalo i naculi usi, ne bi li zacuo zvona. Proveo je tamo citavo popodne, ali jedino sto je uspeo da cuje bio je sum talasa i krici galebova.
Kad se spustila noc, decakovi roditelji dodjose po njega. Sutra izjutra vratio se na morsku obalu, nije mogao da veruje da bi onako lepa zena mogla da govori lazi. Ako se jednoga dana vrati, moci ce da joj kaze da nije video ostrvo, al' da je cuo zvona sa hrama, kako bruje uzljuljana gibanjem vode.
I prodjose tako mnogi medseci; zena se nije vracala i decak je vec zaboravio na nju. bio je ubedjen da mora otkriti biogatstvo i blaga potopljene crkve.
Ako zacuju zvona, po njihovom zvuku utvrdice gde se hram nalazi, a onda ce moci i da se domogne skrivenoga blaga.
Vise se nije zanimao za skolu, niti za staro drustvo. Postao je meta podsmeha druge dece, koja su obicno govorila:" On vise nije kao mi. Vise voli da bulji u more, jer se plasi da ne izgubi u igrama".
I svi bi se smejali, videvsi decaka kako uporno sedi na morskom zalu.
Iako nije uspeo da cuje stara zvona sa zvonika, decak je Vremenom naucio razne stvari. Primetio je, na primer, da ga sum talas, kojeg se toliko naslusao vise ne uznemirava. Malo kasnije, navikao se i na krestanje galebova, zujanje pcela, sum vertra u palmovom liscu.
Sest meseci nakon svog prvog razgovora sa zenom, decaka vise nijedan zvuk nije uspevao da pomete- ali zvona sa potppljene crkve nikako da se oglase.
S vremena na vreme, dolazili su ribaru da popricaju sa njim, i uporno tvrdili da cuju zvona.
Ali decak to nije uspevao. Posle nekog vremena, ribari skrenuse razgovor na drugu temu: " Suvise si zaokupljen zvukom zvona iz dubine; zaboravi na to i idi opet da se igras sa svojim drugarima. Mozda je samo ribarima dopusteno da ih cuju."
Kad je prosla skoro godina dana, decak pomisli: " Mozda su ovi ljudi u pravu. Bolje je da sacekam dok ne porastem, pa da se svakoga dana vracam na ovu plazu, jer sam je zavoleo. I jos pomisli mozda je sve to samo legenda i mozda su se u zemljotresu zvona polomila i zauvek zamukla."
Te veceri, resio je da se vrati kuci. Prisao je okeanu da se oprosti. Jos jedanput je pogledao prirodu - i kako vise nije bio zaokupljen zvonima- mogao je slobodno da se smesi pred lepotom pesme galebova, hucanjem mora i vetrom sto sumori u palmovom liscu.
Zacuo je, iz daleka, zagor svoji drugova u igri i obradovao se pri pomisli da ce se uskoro vratiti igrama svoga detinjstva.
Decak je bio zadovoljan- onako kako to samo deca umeju- zahvaljivao je sto je ziv. Bio je uveren da nije uludo stracio vreme, jer je naucio da posmatra i postuje prirodu.
I tada, dok je slusao more, galebove, vetar, sustanje palmovog lisca, glasove svojih drugara u igri zacuo je i prvi zvuk zvona.
I drugi.
I sledeci.
I jos jedan, sve dok se ne zabrujase sva zvona potonulog zvonika, na veliku decakovu radost.
Posle vise godina-vec kao odrastao covek vrati se na zalo svoga detinjstva. Nije vise nameravao da iskopava nikakvo blago sa dna mora; mozda je to bilo samo plaod njegovog uobrazilje; mozda nikad nije cuo bruj potopljenih zvona, jedne davne veceri u detinjstvu. No, ipak, resio je da se malo proseta da bi slusao hujanje vetra i pesmu galebova.
Kako se samo iznenadi kad je ugledao kako u pesku sedi ista ona zena sa kojom je razgovarao o potonulom Ostrvu sa crkvom i zvonima.
"Otkud vi ovde", upita.
"Cekala sam te", odgovori ona.
Primetio je da se zena-uprkos tolikim godinama koje su prosle- nomalo nije promenila; veo koji je zaklanjao njenu kosu nije izbledeo od vremena.
Ona mu pruzi jednu plavu svesku sa belim, praznim listovima.
"Pisi rece mu: Ratnik Svetlosti obraca paznju na decje poglede.
Jer deca umeju da posmatraju svet bez gorcine. Kad hoce da sazna da li je neka osoba u njegovoj blizini dostojna poverenja zeli najpre da vidi kako neko dete na nju gleda."
"Sta je to Ratnik Svetlosti?"
" Ti znas", odgovori ona, smeseci se. "To je onaj ko je kadar da pronikne u cudo zivota, da se bori do kraja za nesto sto veruje i- najzad da cuje zvona koja bruje sa dna mora".
On sebe nikada nije smatrao Ratnikom Svetlosti. Kao da mu cita misli, zena nastavi: "Svi su sposobni za to. Ali niko sebe ne smatra Ratnikom svetlosti, iako su ratnici".
On pogleda listove sveske. Zena se ponovo nasmesi.
Pisi o Ratniku", rece na kraju.
Vec je bila mrka noc kad je zena prestala da govori. Nastavise da sede, cutke, zagledani u mesec koji se radjao. "Imam mnogo protivurecnosti u onom sto ste mi pricali", rece on.
Zena ustade.
" Zbogom", rece. " Ti si znao da zvona na dnu mora nisu Legenda; ali bio si kadar, da ih cujes tek posto si shvatio da , VETAR, GALEBOVI , SUM PALMOVOG LISCA- SVI ZVUCI KOJE SI SLUSAO, CINE ZAPRAVO BRUJANJE ZVONA."Isto tako Ratnik Svetlosti zna da sve sto ga okruzuje- Njegove POBEDE, PORAZI, ODUSEVLJENJE I MALODUSNOST-SPADA U NJEGOVU DOBRU BORBU.
I ume da uportrebi pravu strategiju u pravom trenutku. Ratnik se ne trudi da uvek bude dosledan; naucio je da zivi sa vlastitim PROTIVRECNOSTIMA.
" Ko ste vi," upita.
Ali zena se udaljavala, koracajuci preko talasa u susret mesecu koji se radjao.
Svi koji veruju to znaju.
Na svetu ne postoji nista sto nije u jedinstvu sa svim ostalim oko sebe
Poslednja izmena:
n-a-t-a
Ističe se
- Poruka
- 2.102
Pre mnogo godina, indijanski mladici su odlazili da se na osami pripreme za ulazak u muzevno doba.
Jedan takav mladic, otisao je na predivnu dolinu, punu zelenog i sarenog cveca. Tamo je postio. Treceg dana medjutim, posmatrajuci okolne planine, opazio je ostar visok vrh, pokriven snegom.
Pomislio je: ,,Stavicu sebe na probu protiv te planine!''
Obukao je svoju kosulju od koze bizona, prebacio je preko ramena i krenuo da se popne na planinu.
Stigavsi na vrh, stajao je na ivici sveta. Mogao je da vidi beskrajno daleko i njegovo srce se ispunilo ponosom. A onda je cuo sustanje pored nogu, oborio je pogled i ugledao zmiju!
Pre nego sto je mogao i da se pomeri, zmija je progovorila: ,,Umirem, za mene je ovde suvise hladno i smrzavam se.Nema hrane i skapavam od gladi, stavi me pod svoju kosulju i odnesi u dolinu.
Ali mladic je rekao: ,,Ne, upozorili su me na tebe vec, znam tvoju vrstu, ujesces me a tvoj otrov ce me ubiti!"
,, Ne, prema tebi cu se drugacije poneti. Ucinis li to ti ces biti izuzetak, necu te povrediti.''
Mladic se neko vreme opirao, ali bila je to veoma ubedljiva zmija sa prelepim sarama. Naposletku ju je stavio pod kosulju i odneo u dolinu. Stigavsi dole, nezno ju je polozio na travu, kad se zmija odjednom smotala, zazvecala repom i poskocila, ujevsi ga za nogu.
Mladic je uzviknuo:,, Ali obecala si!"
,,Znao si sta sam kada si me uzeo u ruke",dobacila mu je zmija gmizuci dalje
Jedan takav mladic, otisao je na predivnu dolinu, punu zelenog i sarenog cveca. Tamo je postio. Treceg dana medjutim, posmatrajuci okolne planine, opazio je ostar visok vrh, pokriven snegom.
Pomislio je: ,,Stavicu sebe na probu protiv te planine!''
Obukao je svoju kosulju od koze bizona, prebacio je preko ramena i krenuo da se popne na planinu.
Stigavsi na vrh, stajao je na ivici sveta. Mogao je da vidi beskrajno daleko i njegovo srce se ispunilo ponosom. A onda je cuo sustanje pored nogu, oborio je pogled i ugledao zmiju!
Pre nego sto je mogao i da se pomeri, zmija je progovorila: ,,Umirem, za mene je ovde suvise hladno i smrzavam se.Nema hrane i skapavam od gladi, stavi me pod svoju kosulju i odnesi u dolinu.
Ali mladic je rekao: ,,Ne, upozorili su me na tebe vec, znam tvoju vrstu, ujesces me a tvoj otrov ce me ubiti!"
,, Ne, prema tebi cu se drugacije poneti. Ucinis li to ti ces biti izuzetak, necu te povrediti.''
Mladic se neko vreme opirao, ali bila je to veoma ubedljiva zmija sa prelepim sarama. Naposletku ju je stavio pod kosulju i odneo u dolinu. Stigavsi dole, nezno ju je polozio na travu, kad se zmija odjednom smotala, zazvecala repom i poskocila, ujevsi ga za nogu.
Mladic je uzviknuo:,, Ali obecala si!"
,,Znao si sta sam kada si me uzeo u ruke",dobacila mu je zmija gmizuci dalje
Romanticus
Poznat
- Poruka
- 9.026
Draga nato ovo je tema o ljubavnim pricama, nadam se da ces poslati i ti jednu pricu vezanu za temu!
Prava ljubav
Za Mozisa Mendelsona, dedu cuvenog nemackog kompozitora nikako ne bi moglo da se kaze da je bio lep covek. Imao je pilicno nisku figuru i bio je groteskno povijen u ledjima. Jednoga dana otisao je u Hamburg u posetu trgovcu koji je imao prelepu kcer Frumtje. Mozis se beznadezno zaljubio u nju. Medjutim, Frumtje je, zbog njegovog nakaznog izgleda, osecala odbojnost prema njemu.
Kada je doslo vreme za odlazak, Mozis je sakupio hrabrost i popeo se stepenicama do devojcine sobe da bi poslednji put s njom porazgovarao. Ona je bila vizija nebeske lepote i zbog toga sto je odbijala da ga pogleda, osecao je duboku tugu. Posle nekoliko pokusaja da zapocne razgovor, Mozis je stidljivo upitao:
- Da li verujete da se ljudi vencavaju na nebesima?
- Da - odgovorila je ne podizuci pogled. A vi?
- Ja verujem - glasio je njegov odgovor. Znate, kada se na nebesima rodi decak, Gospod objavi kojom ce se devojkom ozeniti. Kada sam se ja rodio, meni su pokazali moju buducu mladu . Zatim je Gospod dodao: "Tvoja zena bice grbava." Od tada sam glasno izgovarao:"O, Boze, grbava zena bice prava tragedija. Molim ti se, Gospode, daj meni grbu a nju ostavi da bude lepa."
Na to ga je Frumtje pogledala pravo u oci i protresla ju je jeza od nekog dubokokg osecanja. Ustala je i pruzila Mendelsonu svoju ruku. Kasnije mu je postala veoma privrzena supruga.
Prava ljubav
Za Mozisa Mendelsona, dedu cuvenog nemackog kompozitora nikako ne bi moglo da se kaze da je bio lep covek. Imao je pilicno nisku figuru i bio je groteskno povijen u ledjima. Jednoga dana otisao je u Hamburg u posetu trgovcu koji je imao prelepu kcer Frumtje. Mozis se beznadezno zaljubio u nju. Medjutim, Frumtje je, zbog njegovog nakaznog izgleda, osecala odbojnost prema njemu.
Kada je doslo vreme za odlazak, Mozis je sakupio hrabrost i popeo se stepenicama do devojcine sobe da bi poslednji put s njom porazgovarao. Ona je bila vizija nebeske lepote i zbog toga sto je odbijala da ga pogleda, osecao je duboku tugu. Posle nekoliko pokusaja da zapocne razgovor, Mozis je stidljivo upitao:
- Da li verujete da se ljudi vencavaju na nebesima?
- Da - odgovorila je ne podizuci pogled. A vi?
- Ja verujem - glasio je njegov odgovor. Znate, kada se na nebesima rodi decak, Gospod objavi kojom ce se devojkom ozeniti. Kada sam se ja rodio, meni su pokazali moju buducu mladu . Zatim je Gospod dodao: "Tvoja zena bice grbava." Od tada sam glasno izgovarao:"O, Boze, grbava zena bice prava tragedija. Molim ti se, Gospode, daj meni grbu a nju ostavi da bude lepa."
Na to ga je Frumtje pogledala pravo u oci i protresla ju je jeza od nekog dubokokg osecanja. Ustala je i pruzila Mendelsonu svoju ruku. Kasnije mu je postala veoma privrzena supruga.
n-a-t-a
Ističe se
- Poruka
- 2.102
Marko pssssst ovako barem mozete da kazete da sledite moderatora u skretanju s teme 
Poslednja izmena:
n-a-t-a
Ističe se
- Poruka
- 2.102
Spetljali smo se svi nekako 9 izgubljenih dusha, pomanitalih klinaca koje niko nije hteo da slusa. Bacali smo rime, crtali grafite, lencarili na nadvoznjaku, do besvesti pili... muljali matorcima... Boze kako divni dani su to bili.
Tu su Ivan, Filip, Stefan, Dejan, Nebojsa, Milos i Stasa, ali posle Alekse, tuga ispunila je srca nasa. Ni dan danas ne znamo sta je sa njim zapravo bilo, zasto nas je napustilo njegovo, lice milo.
Probudila sam se jedno jutro,secam se ko iz kabla je lilo, Nebojsa je pokucao na vrata, otvorila sam mu, a on promucao je:,, Aleksa je mrtav.... jutros sam ga zvao i javio se njegov tata. Natasa on se ubio, nasao ga je brat negde oko tri sata!"
Nije vise mogao, njegove oci suze nisu mogle krit.
Isekao je vene, u kupatilu potoci krvi su tekli... Kasnije smo se svi nasli, nista nismo rekli... secali smo se njega i prijateljstva koje smo stekli.
Kuda ide ovaj svet.... gde nestadose dani kada vedre snove smo snili?
Zasto je odlucio da nas napusti, to pitanje nas muci cesto, pokusavamo da shvatimo, odlazimo na staro mesto.....
Prosle su vec godine, ali nase misli o Aleksi, niko ne moze da smiri.... a mi smo i dalje na okupu, druzimo se i jos uvek zivi, visimo na nadvoznjaku, gledamo grafite sa nasim imenima, jos uvek stoje
Ivan, Filip, Stefan, Dejan,Nebojsa, Milos,Stasa, Aleksa i Natasa
....krv i meso.... zajedno sudbinu kroje...
Natasa
Ne moram ni da kazem da je ovo istinita prica
Tu su Ivan, Filip, Stefan, Dejan, Nebojsa, Milos i Stasa, ali posle Alekse, tuga ispunila je srca nasa. Ni dan danas ne znamo sta je sa njim zapravo bilo, zasto nas je napustilo njegovo, lice milo.
Probudila sam se jedno jutro,secam se ko iz kabla je lilo, Nebojsa je pokucao na vrata, otvorila sam mu, a on promucao je:,, Aleksa je mrtav.... jutros sam ga zvao i javio se njegov tata. Natasa on se ubio, nasao ga je brat negde oko tri sata!"
Nije vise mogao, njegove oci suze nisu mogle krit.
Isekao je vene, u kupatilu potoci krvi su tekli... Kasnije smo se svi nasli, nista nismo rekli... secali smo se njega i prijateljstva koje smo stekli.
Kuda ide ovaj svet.... gde nestadose dani kada vedre snove smo snili?
Zasto je odlucio da nas napusti, to pitanje nas muci cesto, pokusavamo da shvatimo, odlazimo na staro mesto.....
Prosle su vec godine, ali nase misli o Aleksi, niko ne moze da smiri.... a mi smo i dalje na okupu, druzimo se i jos uvek zivi, visimo na nadvoznjaku, gledamo grafite sa nasim imenima, jos uvek stoje
Ivan, Filip, Stefan, Dejan,Nebojsa, Milos,Stasa, Aleksa i Natasa
....krv i meso.... zajedno sudbinu kroje...
Natasa
Ne moram ni da kazem da je ovo istinita prica
Romanticus
Poznat
- Poruka
- 9.026
hmm........
Romanticus
Poznat
- Poruka
- 9.026
Čajevi za svekrvu
Jednom davno, devojka zvana Li –Li se udala i otisla da zivi kod svog supruga i njegove majke.
Za veoma kratko vreme Li-Li je shvatila da nikako nece uspeti da se slozi sa svojom svekrvom.
Njihovo ponasanje je bilo toliko razlicito, da se Li-Li jako ljutila zbog mnogih svekrvinih navika, na sto je svekrva pak odgovarala kritikom.
Prolazili su dani, prolazile su nedelje…
Li-Li i njena svekrva nikako nisu prestajale da se raspravljaju i svadjaju. Medjutim, cinjenica da je Li-Li, shodno staroj kineskoj tradiciji, duzna pokoravati se svekrvi i ispunjavati njene prohteve, dodatno je otezavala situaciju.
Zbog svih tih svadja i nesreca u kuci muz je jako patio.
Na kraju Li-Li vise nije imala snage da izdrzi losu narav i ponasanje svoje svekrve, pa je odlucila da sto pre nesto poduzme.
Li-Li je otisla kod ocevog dobrog prijatelja, gospodina Huanga koji prodaje cajeve . Ispricala mu je o celoj situaciji i pitala da li bi on imao da joj proda neki otrov, kako bi ona mogla resiti problem.
Gospodin Huang se malo zamislio i na kraju rekao: “Li-Li , pomoci cu ti da resis svoj problem, ali moras me dobro poslusati i ispuniti ono sto ti budem rekao.” Li-Li rece : “Da, gospodine Huang , Ucinicu sta god mi kazete ”
Gospodin Huang ode u straznju sobicu i vrati se nakon par minuta sa paketom cajeva.
Rekao je: “Mozes koristiti otrov koji brzo djeluje da bi se oslobodila svoje svekrve, medjutim, to moze izazvati sumnje kod ljudi. Zbog toga sam ti dao dosta caja koji ce polako trovati njen organizam. Svakog drugog dana pripremi ukusno jelo i stavi pomalo ovih trava u njen obrok. Ipak, moras paziti da neko ne posumnja na tebe kad ona umre, moras biti veoma oprezna i promeniti ponasanje prema njoj, budi ljubazna. Nemoj se svadjati, postuj ono sto kaze i odnosi se prema njoj kao da je kraljica”
Li-Li je bila jako sretna. Zahvalila je gospodinu Huangu i pozurila kuci da sto pre zapocne sa njenom zaverom ubistva svekrve. Prolazile su nedelje, prolazili su meseci... Li-Li je svaki drugi dan servirala specijalno zacinjeno jelo svojoj svekrvi. Secala se sta joj je gospodin Huang rekao kako da izbegne sumnju u ljudi, tako da je kontrolisala svoju narav, bila je poslusna prema svojoj svekrvi i ophodila se prema njoj kao prema svojoj majci.
Nakon sest meseci cela kucna atmosfera je bila izmenjena.
Li-Li je naucila kako da kontrolise svoju narav toliko dobro da se cak nikad vise nije ljutila ili bila nervozna. Nije imala cak ni jedan razlog za to od svoje svekrve tokom poslednjih sest meseci. Svekrva je delovala puno neznije, pa se obostrano slaganje zaista primecivalo.
Njeno ponasanje prema Li-Li se promenilo, pocela je da voli svoju snahu kao svoju rodjenu kcerku.
Bez prestanka je pricala svojoj rodbini i prijateljicama kako je Li-Li najbolja snaha koju bi ikad pozelela.
Li-Li i njena svekrva su se sada mnogo bolje ophodile jedna prema drugoj, bas kao majka i kcerka.
Muz joj je bio jako sretan videvsi sta se dogadja u poslednje vreme.
Jednoga dana, Li-Li je ponovo otisla kod gospodina Huanga i ponovo ga zamolila za pomoc : „Dragi gospodine Huang, molim vas pomozite mi da sprijecim otrov da ubije moju svekrvu! Ona je postala divna zena i volim je kao svoju majku. Ne zelim da umre od otrova koji sam joj davala!”
Gospodin Huang se nasmjesi i zavrti glavom „ Li-Li , nemoj nista brinuti . Nikada ti nisam dao nikakav otrov. Cajevi su bili puni vitamina da poboljsaju njeno zdravlje. Jedini otrov je bio otrov u tvojim mislima i ponasanju prema njoj, ali ni toga vise nema, jer je tvoja ljubav prema njoj sve izmenila.”
Jeste li ikada razmisljali da onako kako tretirate sebe, tako ce vas tretirati i drugi?
U Kini kazu: Osoba koja voli druge je osoba koju i drugi vole.
Jednom davno, devojka zvana Li –Li se udala i otisla da zivi kod svog supruga i njegove majke.
Za veoma kratko vreme Li-Li je shvatila da nikako nece uspeti da se slozi sa svojom svekrvom.
Njihovo ponasanje je bilo toliko razlicito, da se Li-Li jako ljutila zbog mnogih svekrvinih navika, na sto je svekrva pak odgovarala kritikom.
Prolazili su dani, prolazile su nedelje…
Li-Li i njena svekrva nikako nisu prestajale da se raspravljaju i svadjaju. Medjutim, cinjenica da je Li-Li, shodno staroj kineskoj tradiciji, duzna pokoravati se svekrvi i ispunjavati njene prohteve, dodatno je otezavala situaciju.
Zbog svih tih svadja i nesreca u kuci muz je jako patio.
Na kraju Li-Li vise nije imala snage da izdrzi losu narav i ponasanje svoje svekrve, pa je odlucila da sto pre nesto poduzme.
Li-Li je otisla kod ocevog dobrog prijatelja, gospodina Huanga koji prodaje cajeve . Ispricala mu je o celoj situaciji i pitala da li bi on imao da joj proda neki otrov, kako bi ona mogla resiti problem.
Gospodin Huang se malo zamislio i na kraju rekao: “Li-Li , pomoci cu ti da resis svoj problem, ali moras me dobro poslusati i ispuniti ono sto ti budem rekao.” Li-Li rece : “Da, gospodine Huang , Ucinicu sta god mi kazete ”
Gospodin Huang ode u straznju sobicu i vrati se nakon par minuta sa paketom cajeva.
Rekao je: “Mozes koristiti otrov koji brzo djeluje da bi se oslobodila svoje svekrve, medjutim, to moze izazvati sumnje kod ljudi. Zbog toga sam ti dao dosta caja koji ce polako trovati njen organizam. Svakog drugog dana pripremi ukusno jelo i stavi pomalo ovih trava u njen obrok. Ipak, moras paziti da neko ne posumnja na tebe kad ona umre, moras biti veoma oprezna i promeniti ponasanje prema njoj, budi ljubazna. Nemoj se svadjati, postuj ono sto kaze i odnosi se prema njoj kao da je kraljica”
Li-Li je bila jako sretna. Zahvalila je gospodinu Huangu i pozurila kuci da sto pre zapocne sa njenom zaverom ubistva svekrve. Prolazile su nedelje, prolazili su meseci... Li-Li je svaki drugi dan servirala specijalno zacinjeno jelo svojoj svekrvi. Secala se sta joj je gospodin Huang rekao kako da izbegne sumnju u ljudi, tako da je kontrolisala svoju narav, bila je poslusna prema svojoj svekrvi i ophodila se prema njoj kao prema svojoj majci.
Nakon sest meseci cela kucna atmosfera je bila izmenjena.
Li-Li je naucila kako da kontrolise svoju narav toliko dobro da se cak nikad vise nije ljutila ili bila nervozna. Nije imala cak ni jedan razlog za to od svoje svekrve tokom poslednjih sest meseci. Svekrva je delovala puno neznije, pa se obostrano slaganje zaista primecivalo.
Njeno ponasanje prema Li-Li se promenilo, pocela je da voli svoju snahu kao svoju rodjenu kcerku.
Bez prestanka je pricala svojoj rodbini i prijateljicama kako je Li-Li najbolja snaha koju bi ikad pozelela.
Li-Li i njena svekrva su se sada mnogo bolje ophodile jedna prema drugoj, bas kao majka i kcerka.
Muz joj je bio jako sretan videvsi sta se dogadja u poslednje vreme.
Jednoga dana, Li-Li je ponovo otisla kod gospodina Huanga i ponovo ga zamolila za pomoc : „Dragi gospodine Huang, molim vas pomozite mi da sprijecim otrov da ubije moju svekrvu! Ona je postala divna zena i volim je kao svoju majku. Ne zelim da umre od otrova koji sam joj davala!”
Gospodin Huang se nasmjesi i zavrti glavom „ Li-Li , nemoj nista brinuti . Nikada ti nisam dao nikakav otrov. Cajevi su bili puni vitamina da poboljsaju njeno zdravlje. Jedini otrov je bio otrov u tvojim mislima i ponasanju prema njoj, ali ni toga vise nema, jer je tvoja ljubav prema njoj sve izmenila.”
Jeste li ikada razmisljali da onako kako tretirate sebe, tako ce vas tretirati i drugi?
U Kini kazu: Osoba koja voli druge je osoba koju i drugi vole.
- Poruka
- 334.521
BLATNJAVI PUT
Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.
Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.
"Dođi, devojko", reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.
Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. "Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama", reče Tanzanu, "posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"
"Ja sam devojku ostavio tamo", reče Tanzan. "Da li je ti još uvek nosiš?"
Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.
Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.
"Dođi, devojko", reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.
Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. "Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama", reče Tanzanu, "posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"
"Ja sam devojku ostavio tamo", reče Tanzan. "Da li je ti još uvek nosiš?"
- Poruka
- 334.521
POTČINJAVANJE DUHA
Jedna mlada žena se ozbiljno razbole. "Toliko te volim" , reče svom mužu, "i ne želim da te napustim. Nemoj otići od mene nijednoj drugoj ženi. Ako to učiniš, vratiću se kao duh i prouzrokovacu ti beskrajne patnje."
Uskoro žena preminu. Muž poštovase njenu poslednju želju prva tri meseca, ali onda srete drugu ženu u koju se zaljubi. Uskoro se veriše.
Odmah posle veridbe, duh se poče svake noći pojavljivati pred čovekom, optužujući ga što nije održao obećanje. Duh beše prevejan. Znao je tačno šta se događa između njega i njegove nove dragane. Kada god bi svojoj verenici dao neki poklon, duh bi ga opisao u detalje. Čak bi ponovio i razgovor, što je čoveka toliko mučilo da nije mogao noću oka da sklopi. Neko mu reče da svoju muku ispriča učitelju zena koji je živeo u blizini sela. Naposletku, u očajanju, jadnik otiđe do njega da traži pomoć.
"Tvoja bivša žena je poslala duha i zna sve što i ti", komentarisao je učitelj. "Šta god uradiš ili kažeš, šta god pokloniš svojoj dragani, on zna. Mora da je vrlo mudar duh. Zaista, trebalo bi da se diviš takvom duhu. Sledeći put kad se pojavi, nagodi se sa njim. Reci mu da toliko mnogo zna da od njega ne možeš ništa da sakriješ i da mu, ako ti odgovori na jedno pitanje, obećavaš da ćeš raskinuti veridbu i ostati sam."
"Koje to pitanje moram da mu postavim?", upita čovek.
Učitelj odgovori: "Uzmi punu šaku sojinog zrnevlja i pitaj ga koliko tačno zrna držiš u ruci. Ako ne ume da ti odgovori, znaćeš da je on samo tvorevina tvoje mašte i više te neće uznemiravati."
Sledeće noći, kada se duh pojavi, čovek mu stade laskati i reče mu da on zna sve. "Tačno", odgovori duh, "a znam i da si danas išao da posetiš učitelja zena." "Pošto toliko znaš", zatraži čovek, "reci mi koliko zrna držim u ruci!"
Ne beše više nikakvog duha da odgovori na ovo pitanje.
Jedna mlada žena se ozbiljno razbole. "Toliko te volim" , reče svom mužu, "i ne želim da te napustim. Nemoj otići od mene nijednoj drugoj ženi. Ako to učiniš, vratiću se kao duh i prouzrokovacu ti beskrajne patnje."
Uskoro žena preminu. Muž poštovase njenu poslednju želju prva tri meseca, ali onda srete drugu ženu u koju se zaljubi. Uskoro se veriše.
Odmah posle veridbe, duh se poče svake noći pojavljivati pred čovekom, optužujući ga što nije održao obećanje. Duh beše prevejan. Znao je tačno šta se događa između njega i njegove nove dragane. Kada god bi svojoj verenici dao neki poklon, duh bi ga opisao u detalje. Čak bi ponovio i razgovor, što je čoveka toliko mučilo da nije mogao noću oka da sklopi. Neko mu reče da svoju muku ispriča učitelju zena koji je živeo u blizini sela. Naposletku, u očajanju, jadnik otiđe do njega da traži pomoć.
"Tvoja bivša žena je poslala duha i zna sve što i ti", komentarisao je učitelj. "Šta god uradiš ili kažeš, šta god pokloniš svojoj dragani, on zna. Mora da je vrlo mudar duh. Zaista, trebalo bi da se diviš takvom duhu. Sledeći put kad se pojavi, nagodi se sa njim. Reci mu da toliko mnogo zna da od njega ne možeš ništa da sakriješ i da mu, ako ti odgovori na jedno pitanje, obećavaš da ćeš raskinuti veridbu i ostati sam."
"Koje to pitanje moram da mu postavim?", upita čovek.
Učitelj odgovori: "Uzmi punu šaku sojinog zrnevlja i pitaj ga koliko tačno zrna držiš u ruci. Ako ne ume da ti odgovori, znaćeš da je on samo tvorevina tvoje mašte i više te neće uznemiravati."
Sledeće noći, kada se duh pojavi, čovek mu stade laskati i reče mu da on zna sve. "Tačno", odgovori duh, "a znam i da si danas išao da posetiš učitelja zena." "Pošto toliko znaš", zatraži čovek, "reci mi koliko zrna držim u ruci!"
Ne beše više nikakvog duha da odgovori na ovo pitanje.
