Život pisan srcem

Ako si borac, ustani, kreni dalje i kad te neko zestoko predje, kad pogresno odmeris svoje mogucnosti spram cilja.Promeni ugao gledanja, burgijaj na drugom mestu, ne odustaj pred prvom preprekom.Ili se prepusti laksoj varijanti pravljenja kompromisa.Moras to da preguras.Tako.Bez slatkih oblandi oko gorkog fila.Ne racunaj na srecu, na olaksavajuce okolnosti.Ne racunaj mnogo ni na druge.Kreni sam.Ako uspes da smislis taktiku, da smognes strpljenja ili da se prilagodis najgorem, iz svake naredne, lakse situacije moci ces da nadjes izlaz i resenje, dok prstom pucnes. Vremenom naucis da se ponasas odvazno, lezerno, samouvereno i onda kada se uopste tako ne osecas.Medjutim, odeblja ti koza.Mozes vise i bolje da podneses.U svakom slucaju, mnoge stvari te ne doticu vise, kao kad si mlad.Plus, sto je velika prednost sazrevanja,skapiras da mnogo toga sto ti se cini da jeste vazno, u stvari nije.Ili nije toliko, koliko ti se sad cini.Tako steknes dozu sigurnosti.Isturis ispred sebe svoje znanje, karijeru, novac, porodicu, kako ko, vrednost prema svom afinitetu,i to te u izvesnom smislu brani od sveta.Sve skupa to se zove zrelost. Zivot ti je stalni, veliki trud.Zadatak koji treba najbolje da resis.A kada ti se ucini da si napokon dosao do relativno pouzdanih odgovora i da ti je svet, sa svojim zakonitostima i zackoljicama, postao prozirniji, blizi, laksi za savladavanje, shvatis da si omatorio.Znaci, zivot ti se svodi na traganje.Razne oblike traganja.Najbolje je da ovaj osetljiv period provedes u traganju za sobom.Da otkrijes sta stalno volis.Sta stvarno zelis.Da se polako izgradjujes u coveka.Bez obzira na uticaje.Sledi svoju nit.Nadji je unutra, sledi je. Pametnom coveku dovoljno je da se jednom suoci s nekom krupnom greskom.Jendom.Kad padne na njega svom tezinom, da izdrzi, da je dohvati za ruke, kaze:dobro, to je to, toliko je tesko, video sam, nikad vise.
 
Kod svega sto se tice nase srece I nesrece, treba fantaziju drzati zauzdanu: dakle, pre svega, ne treba zidati kule u vazduhu, jer su suvise skupe, posto odmah zatim moramo da ih s mnogim uzdasima porusimo.Ali jos manje treba da sebi ulivamo strah I bojaznost predstavljajuci sebi sve nesrecne slucajeve koji se mogu desiti. Zato, stvari od kojih zavisi nasa sreca I nesreca, treba da posmatramo samo okom razuma I rasudjivanja.Fantazija pri tome mora cutati; jer da sudi ne ume, nego samo iznosi slike koje nase osecanje uzalud I cesto, vrlo cesto uzbudjuju.Na to pravilo treba najstrozije paziti uvece.Predmeti naseg razmisljanja, kada se ticu nasih licnih stvari, uzimaju uvece lako opasan izgled I postaju strasila, jer su onda nas razum I moc sudjenja, usled zamorenosti, prevucen I jednim subjektivnim mrakom, a intelekt je umoran I rasejan, te ne moze da prodre do dna stvari.To se najcesce desava nocu, u krevetu; onda je duh potpuno malaksao, te moc sudjenja I nije u stanju da vrsi svoj posao, ali je fantazija jos ziva.Tada sve I sva dobija od noci njenu crnu boju. Ujutru, sva ta strasila nestanu (jer: Noc je obojena a dan je beo).Jutro je pravo vreme za svaki rad, I umni I telesni…Jer jutro je mladost dana: sve je vedro, sveze I lako; mi se osecamo jaki I sve nase sile stoje nam na raspolaganju. Svaki dan je jedan mali zivot, svako budjenje I ustajanje – jedno malo rodjenje, svako sveze jutro – jedna mala mladost, a svako leganje I spavanje – jedna mala smrt. Uopste stanje zdravlja, san, hrana, temperatura, vreme, okolina I jos mnogo drugih spoljasnjih stvari, imaju znatan uticaj na nase raspolozenje, a ovo opet na nase misli.
 
Svako ogranicenje stvara srecu.Sto manje vidimo, sto se u uzem krugu krecemo, sto u manjim razmerama delamo, tim smo srecniji; sto je sve to sire i vece, tim vise osecamo muke i strah.Jer s tim se umnozavaju i uvecavaju i brige, zelje i strahovanja.To nam pokazuje i to sto druga polovina zivota ispada zalosnija nego prva.Jer, u toku zivota, horizont nasih ciljeva i odnosa postaje sve siri.Naprotiv, svako, pa i duhovno ogranicenje vodi sreci.Jer sto se manje uzbudjuje volja, time je manje patnje.Ogranicenost delokruga oduzima volji spoljasnje uzroke za uzbudjenje, a ogranicenost duha, unutrasnje.Samo ova poslednja ima tu rdjavu stranu sto povlaci za sobom dosadu, iz koje posle posrednim putem izviru nebrojene patnje posto se ljudi, samo da bi se nje oslobodili, lacaju svega, tj. traze drustvo, raskos, kocku, pice,itd.,a sve to povlaci samo stetu, propast i nesrecu. Prema tome, najveca prostota nasih odnosa, i sama jednolikost nacina naseg zivota, dokle god ne izaziva dosadu, cinice nas nesrecnim, jer nam najmanje daje da osetimo sam zivot i teret koji je s njim skopcan: tu zivot tece kao potok, bez talasa i vrtloga.
 
Svi mi dolazimo na svet puni zahteva za srecu i uzivanje i gajimo ludu nadu da cemo s tim zahtevima podreti.Ali iza toga redovno sudbina, i to vrlo brzo, scepa nas nemilostivo i pokaze nam da nista nije nase, nego da je sve njeno.Naravno da posle nekog vremena dolazi i iskustvo, pa nam o0tvori oci i pokaze da su sreca i uzivanje fatamorgana koja se vidi samo iz daleka, a cim joj se priblizimo ona izmakne; a da, naprotiv, patnja i bol imaju realnosti, da sami sebe zastupaju, i da im nisu potrebne ni iluzije ni nade.Ako ta poruka od iskustva urodi plodom, onda prestajemo juriti za srecom i uzivanjem, nego pazimo samo na to da bolu i patnjama po mogucnosti zatvorimo vrata.Tada uvidjamo da najbolje sto svet moze pruziti, to je bezbolna, mirna, snosljiva egzistencija, i tada se zadovoljavamo teznjom za njom.Ko se moze osloboditi teznje za blazenstvom o kakvom mi sanjamo, i ne pozeleti nista drugo do ono sto ima pred sobom, taj se moze probiti kroz zivot.Jer bas teznja i letenje za srecom, sjajem i uzivanjem jesu ono sto donosi velike nesrece.Veoma je lako biti vrlo nesrecan; naprotiv, biti vrlo srecan ne samo da je, recimo, tesko, nego je sasvim nemoguce. Onaj ko shvati da je nase bice nesto cega bi bolje bilo da nema, i da je najveca mudrost poricati ga i odbijati, taj nece ni od kakve stvari i ni od kakvog stanja mnogo sto sta ocekivati, nece nicemu na svetu teziti strasno, niti ce se valjkati sto je ovo ili ono propustio, nego ce biti prozet Platonovim: Ako si jedan svet izgubio, nemoj se zbog toga zalostiti, jer nije nista, a ako si jedan svet dobio, nemoj se zbog toga radovati, jer nije nista. Prolaze bolovi i slasti, prodji pored sveta, jer nije nista. Ali ono sto narocito otezava da covek do ovoga dodje, to je licemerstvo sveta.Gotovo sve svecane i velicanstvene stvari jesu prosta obmana, kao sto su pozorisne dekoracije; nema u njima sustine stvari.Tu je jedina svrha da se drugima ulije misljenje da se u njima radost nalazi:zeli se da to tako izgleda u glavama drugih.Kao i sa radoscu, tako se cini i sa zaloscu.
 
Kada nam sve nase stvari idu po volji, izuzev jedne koja ide nasuprot nasoj nameri, onda nam uvek ova, ma koliko da je neznatna jednako dolazi na pamet: mislimo vrlo cesto na nju a vrlo malo na one vazne stvari koje nam idu po volji." Covek treba da sastavlja racun ne prema radostima koje je uzivao nego prema zalostima koje je izbegao i da pod izrazom "ziveti srecno" podrazumeva "ziveti manje nesrecno", dakle snosljivo.Zivot nam nije dat zato da ga uzivamo, nego da ga izdrzimo, da ga skinemo s vrata.Prema tome, najsrecniju sudbinu ima onaj ko je zivto proveo bez prekomerno velikih bolova, telesnih i dusevnih, a ne onaj kome su pale u deo zivota najzivlje radosti ili najveca uzivanja.Jer uzivanja jesu i ostaju negativna: misliti da ona daju srecu ludost je koju pozuda gaji na svom sopstvenu kazanu.Naprotiv bolovi se osecaju pozitivno: zato je njihovo odsustvo merilo srece u zivotu.Ako se jednom bezbolnom stanju pridruzi i odsustvo dosade, onda je zemaljska sreca u glavnom postignuta.Nikad uzivanja ne treba kupovati bolovima, pa cak ni opasnoscu od njih, jer cemo na taj nacin nesto negativno placati onim sto je pozitivno.Naprotiv, u dobitku smo, kada zrtvujemo uzivanja da bismo izbegli bolove.Mnogo manje gresi onaj koji sa preterano mracnim pogledom ovaj svet gleda kao neki posao i zato se trudi samo da u njemu stekne jedan kutak u kome ce biti zaklonjen od vatre.Budala zuri za uzivanjima u zivotu i posle vidi da se prevario; Mudrac izbegava zla. To sto se ljudi, potpomagani optimizmom, grese o ovu istinu, izvor je velikih nesreca.Naime, dok smo slobodni od patnji, nemirne nam zelje crtaju obrise jedne srece koja i ne postoji, i zavode nas da idemo za njima: time navlacimo na sebe bol, koji je nepobitno stvaran.Onda zalimo za izgubljenim bezbolnim stanjem, koje lezi za nama kao proigran raj, i uzalud zelimo da ono sto se dogodilo ucinimo kao da se nije dogodilo.Tako izgleda kao da nas je neki zao duh pomocu varki srece mamio da izadjemo iz bezbolnog stanja, koje je najvisa istinska sreca.Nerazumno je misliti da je svet zato stvoren da se u njemu uziva, da je on sediste pozitivne srece, koju promasuju samo oni koji nisu vesti da je ugrabe.Od tog trenutka pocev, njegov je zivot, lov na pozitivnu srecu, koja se sastoji od pozitivnih uzivanja.Tu lov na divljac koja i ne postoji, vodi po pravilu u vrlo stvarnu, pozitivnu srecu.Ona se pojavljuje kao bol, patnja, bolest, gubitak, briga, siromastvo, sramota i hiljadu drugih nevolja.Razocaranje dolazi suvise kasno. Ako ipak plan zivota ide na to da se izbegnu patnje, dakle da se ukloni oskudica, bolest i svaka druga nevolja, onda je cilj stvaran, onda se tu moze nesto uraditi, i to je u toliko vise u koliko je taj plan manje poremecen teznjom za obrisima pozitivne srece.
 
Sreca, taj mutni i toliko vrednovan pojam, nije nista drugo do ideal, ali ne razlika vec imaginacija duse.
Sreca potice iz ciste promene naseg nacina mastanja ili poimanja, dakle onog najsubjektivnijeg.
Sreca je uvek relativna, a ipak nesto efektivno za svakog.
Bitno je naci ravnotezu, izbeci trcanje za srecom i zadovoljstvom, a ne zatvarati vrata za bol i patnju.
Da ne bismo bili previse nesrecni, najsigurniji nacin je da zahtevamo da budemo previse srecni.
Za postizanje srece od kljucne vaznosti je da zivite svoj zivot onako kako zelite i kako ste mastali.
Ako naucite kako da razmisljate i kako da se ponasate,ne onako kako se ocekuje ili kako ste navikli,vec prateci svoje sopstvene kreativne i nezavisne ideje,onda ste na pravom putu ka promenama u zivotu.
 
Volio sam vas; moja ljubav stara
Još uvijek, možda, spi u srcu mome.
Al' zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Volio sam vas nijemo, beznadežno,
Pun strijepnje i pun ljubomore, boli,
Volio sam vas iskreno i nježno;
- Nek Bog da, tako drugi da vas voli... (Puškin)


 
Samo srcem umem.Samo srcem trazim.Samo jezik srca razumem.Ne umem drugacije.
Ne patim za onim sto je bilo,sto je moglo biti.Nikada se ne pitam sta bi bilo da...Ono sto me je ubijalo ucinilo me je osobom kakva sam.Sto me je ubijalo krila mi je ojacalo.
Nikada vise ne planiram.
Ja samo zivim ovaj zivot.... Ponekad kako zelim... ponekad kako moram...


 
"Tada nisam znao. Nisam mogao znati da ću jednoga dana možda povrijediti nekoga tako duboko da neće moći da se oporavi. Da čovjek nekad može da povrijedi drugoga svojim pukim postojanjem."

Haruki Murakami - Južno od granice, zapadno od sunca


 
Poslednja izmena:
Vikont: Često se pitam kako ste uspeli da postanete takva.

Markiza: Nisam imala izbora, zar ne? Ja sam žena. Žene moraju biti daleko sposobnije od muškaraca. Možete uništiti naš ugled i naše živote sa svega par odabranih reči. I onda, naravno da sam morala izmisliti ne samo sebe nego i načine za izlaz o kojima niko pre nije ni razmišljao. I uspela sam zato što sam oduvek znala da sam rođena da dominiram vašim polom i osvetim moj.
Kada sam ušla u društvo, bilo mi je 15 godina. Znala sam da mi je uloga, na koju sam bila osuđena prvenstveno da ćutim i činim ono što mi je rečeno, dala savršenu priliku da slušam i posmatram. Ne ono što bi mi ljudi rekli već sve ono što bi pokušali prikriti.
Uvežbavala sam odstojanje. Naučila sam kako da izgledam veselo dok bih ispod stola štipala ruke do bola. Postala sam majstor obmane. Nisam žudila za zabavom već za znanjem. Savetovala sam se s najstrožim moralistima o tome kako se ponašati. Filozofima, da bih znala šta misliti. Čak i romanopiscima, ne bih li otkrila šta sebi mogu dopustiti. Na kraju sam sve to pomešala u jedno vrlo jednostavno načelo - pobedi ili umri.

Vikont: Vi ste, dakle, nepogrešivi?

Markiza: Ako želim muškarca, imam ga. Ali ako želi da se hvali, otkriće da ne može. To je cela priča.

Vikont: Bila je to i naša priča?

Markiza: Želela sam vas pre nego što smo se uopšte upoznali. Moje samopoštovanje je to zahtevalo. Kada ste počeli sa udvaranjem, tako sam vas želela. To je ujedno bio i jedini put kada je požuda bila jača od mene... (''Opasne veze'' - Šoderlo De Laklo)


 
Dugo vec po tankom ledu hodam.
Jer kod mene vec dugo stid ne postoji.
Samo pogled koji nikome ne odgovara.
Mozda zbog toga sto san nemam.
Sto ne znam sanjati,iza tudjih reci
se kriti,mozda sto ne znam razmisljati
kao drugi I sto sam previse svoja.
Sto imam svoj pravac kretanja,
sto se ne pronalazim u tudjim recima.
Tudjim mislima i tudjim slovima.
Sto mozda nisam ona gnjida koja zjapi.
Niti crv koji kopa tunele i jame u korovu
tame.Moja noga zna gde ide,moja misao
sustize vreme.A vi svi koji niste vredni
mojih reci.Niste mozda vredni ni moga
cutanja.Jer od svih vas davi me zadah
vaseg plutanja.
Beskraj

180040_1709817459673_1065202041_1857800_4550707_n.jpg
 
meni noćas pašu stvari lagane....

Možda samoća i nije tako loša stvar. 15 briga manje na pameti? Ili možda ne... Koliko nam treba da se oporavimo od nekih stvari koje su nam ego uništile do kraja? Koliko ljudi mi trebamo povrijediti da nam se taj ego vrati na mjesto? I usput, koliko još ljudi natjeramo da nas povrijede jer smo prikriveni mazohisti i želimo da nam svi naprave ono čega se najviše bojimo? Jesmo li svjesni da ih svojim postupcima upravo na to tjeramo? I zašto se onda čudimo što nam ni u facu nemaju snage to reći?
I... Zašto nismo dovoljno jaki da se odupremo okolini? Zašto nam je u podsvijest utkano upravo ono što okolina želi pa se po tome ravnamo?
Koliko godina treba da nađemo sami sebe, da svoje želje i potrebe puknemo na prvo mjesto, a ne ono što nam nameće okolina? I zašto se moramo baš sami pronalaziti? Zašto nije dopušteno da nam u tome pomogne netko novi? Aha, okolina kaže tako...

Citat: "Samo se bojiš bit odgurnuta , pa odguravaš od sebe , pa tebe na kraju odgurnu..."

Vidite li vi u ovome prikriveni mazohizam ili...?

U času kad ti zadrhti ruka... Kad se nađeš pred nevidljivim zidom koji me okružuje, skupi snage i gurni ruku kroz zid... Stavi mi prst na usta, povuci me za ruku i poljubi me zadnji put... A onda odi.. Zauvijek... I ne vraćaj se...

Pssst.... Uživaj u tišini i samoći koja te okružuje... (šuti i trpi).
 
Paganskim bogovima, koji prema ljudima imaju stav mandarina, tesko je ugoditi: oni su cudljivi, njihove zelje i prave namere nemoguce je razumeti. Koliko pesmizma ima u jednom vavilonskom psalmu, nadjenom u razvalinama Asurbanipalove biblioteke
ono sto se ljudima cini da je lepo, to je za bogove uzas;
a sto ljudi smatraju za rdjavo, to je bogovima lepo...
ljudi su zbunjeni, ne znaju nista,
ljudi, koliko god da ih ima, sta oni znaju?
da li rade rdjavo ili dobro,
oni to ne znaju...
 
Kada neko traži.. reče Sidarta.. lako se može dogoditi da mu oko vidi samo ono sto traži, da nije u stanju bilo šta da nadje, da primi u sebe, jer misli samo na ono za čim traga, imajući svoj cilj opsednut je tim ciljem. Tražiti.. znači imati cilj. Ti si, možda odista jedan od onih koji traže, jer, težeći za svojim ciljem, mogo toga ne vidiš što ti je neposredno pred očima..
 


Ako ikada odeš,

ostavi
vrata duše odskrinuta
da se makar kroz daljinu
ugrejati mogu
kao beskućnik na plamenu sveće.

Ako ikada odeš,

ostavi
širom otvorene oči
da se makar u tapkanju mraka
dalekoj svetlosti
kao grešnik klanjati mogu.

Ako ikada odeš,

ostavi
stope na snegu
da se makar u topljenju sunca
po nevidljivim tragovima
kao prokletnik orjentisati mogu.

Ako ikada odeš,

ostavi
tišinu svemira
da se
za smrt pripremiti mogu.
 
...Ne pripadam nicemu , ne pripadam danu , ni svetlu...
...Jedino nocima , onim nemirnim , kad san ne dolazi...
...Pripadam tami , onoj koju osecam , koja mi ulazi u pore i obavija me...
...Mozda je vreme da misli zastanu , da predahnu malo...
...na raskrscu na koje me zivot navodi , po ko zna koji put...

sv7ikiqipp.jpg
 
Opet sam noćas bila gladna
tvog zagrljaja, poljupca utisnutog u rame i
topli stomak u koji se stale svoje moje žudnje
i potrebe za tobom, ljubavi moja.
I rukama te tražih oko sebe iako znam
da mi nikada nećemo imati svoja jutra,
ni danas nemamo, ni sutra....
Mi se samo u željama tražimo,
mi smo ljubavnici trenutka,
i jednog će nas dana reka rastaviti
kad kiše dodju - kao dva kamena belutka.

images
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top