Život pisan srcem

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Herman Hesse, „Demijan“

 
Reći da je ljubav sjedinjavanje raspolućenog bivstva, isto je tako pogrešno kao i da je ljubav jedan plus jedan. Ljubav nije simetrična. Nije verovatno da ispravno misle Svedenborg ili Velkiš, ili Jung kada vezu muškarca i žene zamišljaju potpuno srazmerno: ništa neobično se ovde ne zbiva, samo se, kao što piše u platonovskom mitu, susreću dve polovine bića koje su bogovi zbog ljubomore raspolutili. Misterija ljubavi jeste upravo što se savršeno drugačiji muškarac i savršeno drugačija žena, čija situacija u svetu, poreklo, priroda, figura, cilj, sudbina jesu savršeno tuđi i drugačiji, ova dva međusobno potpuno asimetrično postavljena bića, njih dvoje se susreću i stapaju u jedno. Da životinjski svet sjedinjuje u seksu bića koja su simetrično raspoređena desno i levo, gore i dole, na pozitivnoj i negativnoj strani, to je možda i moguće. Ali da ljubav kod čoveka stapa ujedno baš različite svetove i biće, to je sasvim izvesno. Jer, ako bi to bilo samo sjedinjavanje figura koje se međusobno dopunjavaju, jedva bi se domašila ona žudnja koja prožima i obuzima čoveka do njegovih metafizičkih korena, koju svaki čovek treba da proživi, i ako ne proživi, ostaje siromašniji od slepog prosjaka. Neočekivano čudo i nezamisliv tren u misteriji ljubavi upravo jeste da oni koji se stope u jedno, ni ne pripadaju i nikada nisu ni pripadali jedno drugom. Objašnjenje ljubavi u prirodi niko neće naći; u prirodi postoji samo seks. Da bi planula ljubav potrebno je božansko uplitanje, i bez njega se ne mogu susresti međusobno različita bića i svetovi.
 
Ce mal d'être deux – piše Malarme. Tako je nastao brak savremenog čoveka, gde intimu zamenjuje navika, iskrenost - bestidnost. Taj užas da se bude dvoje, večito uznemiren, poremećen, uzrujan, nagrizan, podbadan, ujedan insektima, izranavljen i ukaljan pogledima i mislima. Brak: povezati ujedno titana i sirenu, koji posle nekoliko sedmica bestidnih orgija, puni čemera, shvataju da svom snagom žele da raskinu. To se onda naziva razočarenje. Titan i sirena, kada primete da su poharali što su mogli, hoće da pobegnu, žele nov plen. Nisu našli ono što su tražili, misle i kažu. Prirodno. Ono sto su tražili, toga jednostavno nigde nema. Hteli su zadovoljenje. Ali zadovoljenje ne ume da da titan sireni, ni sirena titanu. Nema zadovoljenja u svetu Prve Duše. Tu postoji samo prosta opijenost. Kada se zamore i treba da ostanu skupa, sledi neurastenija: ce mal d'être deux – užas da se bude udvoje. Nisu više u stanju da sami ostanu uravnoteženi, čisti, vedri i svetli. Svaki dan svakog časa nanose i primaju žestoke udarce. A onda sukne jedno i posrće prema drugoj ženi; sukne drugo i baca se na drugog muškarca. Ali pošto isto traže i zahtevaju, isto i dobijaju. Veruju da postoji negde muškarac ili žena u kojima se neće razočarati, koji ce ih zadovoljiti i s kojima će biti srećni. Naravno, pod srećom oni podrazumevaju čulna uživanja i njihovo produžavanje u beskraj. Poneki veruju da su loše birali i da su ono pravo propustili. Pokušavaju ponovo. Ali vide isto, dobijaju i žive isto. Jer isto to očekuju i zahtevaju i žele. Nikada im ne pada na um da ne treba želeti drugog muškarca i drugu ženu; ono drugo što se može i treba želeti, to je odista sasvim drugačije. Nije uživanje i zadovoljenje. Dok to žele, neizostavno se posle izvesnog vremena javlja: ce mal d'être deux – užasna svest biti udvoje. Ljubav nije uživanje i nije sreća, nije zadovoljstvo, nije zabava, nije čulnost. A brak je to još mnogo manje.
 
Sasvim je izvesno da je poreklo ljubavi drugačije od porekla seksa. Ljubav je veza božanske žene i božanskog muškarca; i u ovoj vezi dva bića koja su po poreklu, po vremenu nastanka, po metafizičkoj suštini sasvim drugačija, ne mogu se izjednačiti, niti svesti na jedan imenitelj, susreću se i stapaju u božanskoj misteriji. Nasuprot tome seks je međusobno dopunjavanje srazmerno i simetrično podeljenih prirodnih bića. Kant je u pravu, samo jedan muškarac i jedna žena čine jednog celovitog čoveka - u prirodi. Susret božanskog muškarca i božanske žene u ljubavi nije jedna celina, nego više od toga. Više za onoliko koliko je Bog više od prirode. U ljubavi su se susreli i stopili muškarac i žena, to je mistično uzajamno stapanje dve stvaralačke psihe. Iz seksa potiče novo prirodno biće; iz ljubavi potiče nova psiha. Ako se dva prirodna bića sjedinjuju bez ljubavi, onda se spajaju čisto prirodna bića. To je slučaj životinjskog sveta, možda. Ali postoji ljubav koja je susret i svadba dve psihe bez telesnog dodira. To je ljubav čiji je plod nematerijalna psiha.
Čovek brka ljubav i seks. Često drži za nešto da je ljubav, što je samo seks, i veruje da sve bez izuzetka mora da se završi seksom. I čovek veruje da bića konačno stvara seks. Suštinu stvara ljubav, seks samo dodaje onu odeću koja je samo na teretu i koja ionako treba da se skine. Stvarati umeju samo dve psihe, i to je ljubav koja stvara i bez telesnog dodira. Kada seks potone, zaboravljen, kada drugo božansko biće potpuno obuzme dve psihe takvom snagom, kada čak i svaki dodir ili čista misao približavanja izgledaju sramne, užasne, kada drugo, strano, nepoznato biće zapali vatru koja poput munje sevne iz prirode, to je u psihi-ljubavi trenutak oplođavajućeg začeća.
Nek niko ne poveruje da je taj trenutak redak. Svako, samo ako nije proživeo sudbinu sasvim potopljenu u tami, seća se plamenih trenutaka, noću sam u svojoj sobi ili na podnevnom suncu u šumi, ili na vrh brda, ili na moru, leškareći u letnje popodne na travi u mirisnom voćnjaku kada se božanska žena nalazila bilo na nedostižnoj udaljenosti, bilo na dohvat ruke, svejedno, toliko ga zanoseći da je nešto navrelo u njemu, a žena ga je shvatala i primala, čak i ako je bila na stotine kilometara daleko.
 
Tamo gde sam Ja, ne postoji "moja" ili "tvoja" strana.
I u Svetlosti i u Tami Ja Jesam. Ja sam Mracan kao Ambis u koji se moras spustiti, da bi pronasao Ono za cim tragas. U praznini Nistavila Ja postojim. Ponocno sunce osvetljava moje postojanje na ovoj planeti i zato kao Senka Ja po ovom svetu hodam...

USUDI SA DA ZNAS - NEMA SVETLOSTI BEZ TAME

 
Ja govorim u noć,
sa čelom o prozorskom staklu,
riječ, koja me tješi,
o koju se hvatam
u smutnji, u šutnji
zidova golih.

Oh, da si tu,
da i tebe tješiti mogu
dahom usana svojih,
i svojim glasom
kog' ne shvaća nitko,
osim onih, što poput tebe
čekaju naslonjeni
s čelom o prozorsko staklo
beskraja gluhog!
 
Neukrašen i običan, bavim se odgonetanjem. Vidite kako se igram. Vidite kako to umem.Igra je neobičan i nepogrešiv život.
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem."
Od koje sam ja vrste?
Postoje ljudi iz prošlosti koji žive i danas. Ko se pažljivo zagleda, možda ih može primetiti već negde u budućnosti.Eto od koje sam vrste.Sve što mi učini prolaznost, ne prima se: ni poljupci, ni ožiljci, ni starenje.
Pokret od mene do mene nije umeće šarenila, mada mi se sva tkanja poznaju kao po ćilimu.Tu negde oko očiju, tu negde oko usana, moj osmeh čita petlje i blaži nesklad boja.Antić
 
Postoji jedna prica.
O patnji,o bolu.
I jednoj noci sto se
u srcu krije.
Ne smem da se okrenem,plasi
me,prati me a zakloniti je ne smem.
Jer od svih prica najmilija mi je.
Nevidljiva ceznja u njoj i dan
danas bije.
Titraj koji mukom hoda,
zvuk mira bezdana,i ko zna koja
noc bez sna.Ja sam za njega bila
svetlost,sada je on moja tama.
Soba,gde nema sunca.Avetinjska.
Umrla ljubav me proganja.
Koren utkan u moru snova,iz daljine
melodija koja se ne zaboravlja,
A ja samo pogledom trazim,ono sto
volim i sto me plasi.Dodir necijih ruku,
necijih usana.Zagrljaj vecitog sna.
Trazim,gledam zalutali pogled u svetlima
samotnih noci,na mom jastuku uspomena
spava.Znam da me volis,moj nemiru,ali
ostavi me na miru.Znam da je ovo
moja nesreca.Ko razume shvatice ovu
pricu izmedju redova.
Beskraj

148317_455261519908_79271884908_5170185_759311_n.jpg
 
Pisano :heart:

Sedim pred praznim prostorom bloka cekajuci da uradim bilo sta..
povlacim nekontrolisane poteze..truneci ugljen medju prstima.a onda ga
razmazujem po hrapavoj povrsini crtaceg papira..toliko sam tuzna da ne umem
da se odbranim ni pred sobom..sve je zbrkano ...pokusavam da pisem pesme..
praznim se na taj nacin..ali ne uspevam da se usresredim ponovo..da organizujem
slomljne delove moga bica..moje pesme su samo slika izrecena drugim sredstvima..
osecam da bi me mogla spasti samo necija neznost..nekog andjela ili leptira..
kada vec nije Njegova..


Ti si ono najlepse sto sam uselila
u svoje srce sire od neba
u moje zute oci zeljne da te gledaju.

Ti si mi sve ono sto jesi i sve ono sto nisi

Sada cu morati da te vadim
da te do krvi..i jauka cupam iz sebe...

Moracu da te otkidam deo po deo
uraslog u mene ....vecno.
 
Samoća je prirodna potreba našeg bića.
To su trenuci, kada se usaglašavamo sa svojim unutrašnjim bićem.Sabiramo svoju snagu, od bilo kakvog nemira.Poimamo i bistrimo svoja osećanja, ali ako ne možemo da budemo sami, taj sav nagomilani nemir, ostaje u nama i onda se osećamo usamljeno, i imamo osećaj, da nismo povezani sa nikim.
 
Čovek je u stalnom sukobu između prirode i duhovnog sveta, između svojih nagona, čula i emocija i intuitivne potrebe za osvajanjem prostranstva duhovnog mira, uzdignuća i kreacije. U tom sukobu on ga i prevazilazi, transcendetira i dostiže sopstvenu ličnost kao domet slobode i sopstvene kreacije.

Kosmičke strune vezuju te hijerarhije u jedinstven proces, čiji smo mi deo, naše misli, vibracije naših emocija, prihičkih i duševnih stanja, sve zajedno u velim spektru vibracija ljudi sa kojima smo povezani, stvari, kuća, biljaka i životinja... Ovo je vreme pojačavanja tih vibracija, i biće teško da ih izdržimo ukoliko se i sami ne podignemo više. Očigledno je da te procese prate i u njima učestvuju i druga bića oko nas. Sve više ljudi oseća i "vidi" njihovo prisustvo.
 
Nekada se zavodljivost učila a sada se samo meso nadograđuje. Krupni koraci civilizacije to nameću. Nekada, npr. gejše su morale da uče veštinu zavođenja, sve te nijanse, a danas je dovoljno da se nadogradi nešto kose, dojki i usana, i tu smo! Kod suprotnog pola je isto, želja da se ostvare u materijalnom a ne u duhovnom je tako učestala da se polako al' sigurno pretvaramo u kiborge lišene osećaja ljubavi, strasti. Još para, još silikona, još para za bolje, super-trajne silikone. Požuda ostaje u domenu zgrtanja što više papirnatog (ne)zadovoljstva. Svi bi hteli nektar bogova a zadovoljavaju se mlakom vodom.

Nije li to tužno?
 
Živimo ovde i sada, ovaj od života, ovako kako jeste. Da nas ništa ne lomi, ne bismo umeli da budemo jaki, da nas ništa ne razvlači, ne bismo možda ni umeli da budemo zajedno. Vreme i mesto ne smeju da nas pobede jer smo ovde i sada zajedno. Kada bismo imali sve vreme sveta, ne bismo možda umeli da uživamo u ovom retkom i dragocenom trenutku.
 
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
medju kojima nema spojenog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrećni i krivi
 
AQUARlUS:
Nekada se zavodljivost učila a sada se samo meso nadograđuje. Krupni koraci civilizacije to nameću. Nekada, npr. gejše su morale da uče veštinu zavođenja, sve te nijanse, a danas je dovoljno da se nadogradi nešto kose, dojki i usana, i tu smo! Kod suprotnog pola je isto, želja da se ostvare u materijalnom a ne u duhovnom je tako učestala da se polako al' sigurno pretvaramo u kiborge lišene osećaja ljubavi, strasti. Još para, još silikona, još para za bolje, super-trajne silikone. Požuda ostaje u domenu zgrtanja što više papirnatog (ne)zadovoljstva. Svi bi hteli nektar bogova a zadovoljavaju se mlakom vodom.

Nije li to tužno?
Kliknite za proširenje...

Mala rec reci da je ovo tuzno jer ovo je porazavajuce.Jako lepo sagledana situacija jednog nesretnog vremena u kome zivimo i gde su kriterijumi zivota upravo ovakvi kako si napisao.Svi bi nesto hteli...a niko se netrudi nicemu jer je zaboravljena vrednost tog truda.
 
Nastassja-:
Živimo ovde i sada, ovaj od života, ovako kako jeste. Da nas ništa ne lomi, ne bismo umeli da budemo jaki, da nas ništa ne razvlači, ne bismo možda ni umeli da budemo zajedno. Vreme i mesto ne smeju da nas pobede jer smo ovde i sada zajedno. Kada bismo imali sve vreme sveta, ne bismo možda umeli da uživamo u ovom retkom i dragocenom trenutku.
Kliknite za proširenje...

ti si moj najlepši,najmiliji trenutak Nastassja:heart::heart:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top