Život pisan srcem

Dva andjela putujuci, zaustavila su se kod bogate porodice da prenoce. Porodica je bila bezobzirna i nije udovoljila njihovoj zelji, da prespavaju u sobi za goste. Umesto u sobu za goste, smestili su ih u malu sobu u hladnom podrumu.
Kada su raspremili krevete, stariji andjeo je video rupu u zidu i popravio je.Tada ga je mladi andjeo pitao, zasto je popravio rupu. Stariji andjeo je odgovorio: 'Stvari nisu uvek takve kakvim se cine'.
Sledece noci su andjeli dosli u vrlo siromasnu kucu. Ljubazan domacin i njegova zena su sa njima podelili svoju veceru i dozvolili im da prespavaju u njihovom krevetu i da se dobro naspavaju i odmore.
Kada se Sunce probudilo sledeceg jutra, andjeli su zatekli domacina i njegovu zenu u suzama.
Njihova jedina krava, cije mleko je bilo njihov jedini izvor prihoda, je lezala mrtva na njivi.
Mladi andjeo je bio istinski besan i pitao je starijeg, kako je mogao to da dozvoli. 'Prvi domacin je imao sve, a ti si mu ipak pomogao. Drugi domacin ima vrlo malo i uprkos tome nas je ljubazno primio, nahranio cak dozvolio da prespavamo u njegovom krevetu, a ti si dozvolio da njegova jedina krava umre.'
Drugi andjeo je opet odgovorio: 'Stvari nisu uvek takve, kakvim se cine. Kada smo bili u hladnom podrumu, primetio sam da je u onoj rupi u zidu bilo zlato. Posto je domacin bio vrlo pohlepan i nije bio voljan da deli svoje bogastvo, ja sam popravio rupu zato da ne moze vise da nade to zlato. Prosle noci, kada smo spavali u domacinovom krevetu, andjeo smrti je dosao po njegovu zenu. Dao sam mu kravu umesto nje.'
Stvari nisu uvek takve, kakvim se cine. Ponekad se desi tacno to, kada se stvari ne odvijaju tako, kao sto bi morale.Jedino je potrebno verovati u to, da je svaki takav dogadjaj tvoja prednost. Vremenom ces saznati...

Neki ljudi brzo dodu u nas zivot i brzo odu iz njega...Neki ljudi nam postanu prijatelji i dugo ostanu u nasem zivotu... Ostave lepe tragove u nasim srcima... I nikada vise nismo tacno takvi kao sto smo bili, jer smo upoznali dobrog !!!

Juce je istorija.
Sutra je zagonetka!
Danas je poklon.
 
Dok sam trazila knjigu, iz jedne na polici, ispade fotografija. Meni u lice, nasmeja se citav razred davne.. Hm, pa sad ipak necu Vam priznati koje. Citav razred vedrih devojaka i momaka. Pogledam na poledjinu fotografije. Ohoho, pa ove godine je jubilej! Jubilej? Zasto postoje jubileji?

Valjda zato da odlaganje ne predje u zaborav. Da nastupi svetlost bas kad se spremila tama. Kad se podigne raskosna zavesa, da objasnjenja postanu znacenja, s leprsom nekadasnje jave.



Fotografija me natera da otputujem u vreme, nazad.

Bez maske, vadim istinu mladosti iz kosuljice. Ni tuga je nije mogla pokriti svojim tminama. Naravno, zbog mladosti!

U njenom sazvezdju bilo je tri sazvucja. U prvom snaga pred plovidbu. U drugom miris i sluh za letom u visoko, u daleko, u nedogled. U trecem nemir zbog nedovoljnosti mesta pred dimenzijama sveta u koji smo tako uzurivali…



Da je samo mladost naslutila kako ce se izmrviti…

Najpre slusasmo odjek udaraca u kovacnicama.

Potom ucismo politiku.

Onda nam se svi ti tonovi spojise u mocni zveket izgovorenih i ocekivanih zelja.

U daljini zivotnog prostora nerazumljiva seciva skresase mnoga stabla bez razloga. I bez nase saglasnosti.

Mnogi zatvorise oci.

Mnogi oborise pogled.

Mnogi dobise boju straha od neizvesnosti.

Mnogi primise novo, cuteci .



U velikoj utakmici sa vremenom, sudbinski teskim koliko i dragim, zamalo da postanem, u ovom ravnodusju zivota, neosetljiva na svaku neprolaznost. Fotografija u mom secanju je preskocila teskoce, snagom optimistickog ognja pametne i plamene mladosti. Sacuvala je veselu graju i ciku koje su se prolamale skolskim hodnikom, tim ozarenim prostorom iz kojeg smo izasli uspravni i mudri.

Odbila je boju pepela.

Konzervisala zanos mladosti od snage nase ljubavi.

Izmamila mi osmeh.

A onda se vratila vodjena mojim pozutelim prstima medju stranice iste knjige, da cuva pricu o razmedjima kruna i krstova, ali i utokama u mladjana srca koja su umrtvljena bezumofonijom zivota.
 
Sanjah jedne noci, kako setasmo morskom obalom, moj Gospodin Bog i ja.
Pred mojim ocima pojavi se brzinom filma moj zivot.
Za svaki odsjek mog zivota, kako mi se cinilo, otkrih tragove stopala u pijesku. Jedan par tragova pripadaše meni, drugi mom Gospodinu.
Kad i poslednja slika pred mojim je ocima preletela, osvrnuh se natrag i videh, kako je u pesku cesto ostao samo jedan par tragova,a drugi je isceznuo.
Ti tragovi oznacavahu odsjeke mog zivota, meni ponajteze. To me zbunilo.
Okrenuh se Gospodinu i upitah ga:
"Kad sam ti onomad sve sto imah predao, da te mogu slediti, tada si mi rekao da ces uvek biti uza me. A sad vidim da najdublje krize mog zivota prati samo jedan par tragova u pesku. Zasto si me ostavio upravo tada, kad sam te, sav ocajan, najviše trebao?"
Gospodin me uze za ruku i rece:
"Drago dete, nikad te nisam ostavio samog, a pogotovo sam bio uza te u vreme tvojih patnji i boli. Tamo gde vidis samo jedan par tragova u pesku, tamo sam te na svojim rukama nosio."

 
Profesor je stajao pred grupom studenata na casu filozofije i drzao neke predmete iza sebe. Kada je cas poceo, bez reci je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio je lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Slozili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamencica i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamencici su se otkotrljali u prazan prostor izmedju loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale supljine u tegli. Pitao je jos jednom da li je tegla puna. Studenti su skruseno odgovorili da jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve soljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.

"Sada!", rekao je profesor, dok je smeh zamirao, "hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vas zivot. Teniske loptice su vazne stvari u vasem zivotu: vasa porodica, vasa deca, vase zdravlje, vasa vera i stvari kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vas zivot i dalje bio ispunjen i kada bi sve drugo nestalo. Kamencici su ostale stvari koje su vazne: vas posao, vasa kuca i vas auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom nema mesta za kamencice i teniske loptice. Isto vazi u zivotu.

Ako potrosite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada necete imati mesta za one vazne stvari. Vodite racuna o stvarima koje su kljucne za vasu srecu. Igrajte se s decom. Nadjite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na veceru. Ponasajte se ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se ocisti kuca i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – stvari koje su vam zaista vazne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak."

Jedna od studentinja je podigla ruku i upitala sta je predstavljala kafa. Profesor se nasmejao. "Drago mi je da ste to pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je zivot pun, uvek ima prostora za soljicu kafe sa prijateljem." :)
 
Prsti, što su pokretima oštrim otipkavali na klaviru fantastičnu melodiju, postajali su sve više živi. Podsećali su na ljude, na osobe... bili su moćni. On ju je gledao kako svira, njene prste, zatim njene oči što su se caklile u polumraku. Bila je lepa, prekrivena dugačkim velom, srebrnim, lepršavim. Samo je slep čovek gledao ne bi, kada bi se našao u njenoj blizini. A on... On je sada sluša kako svira, poletnu melodiju i ne menja izraz lica. Tako mu je blizu, ali do nje ne može doći jer je muzika toliko snažna da odbija sve koji se približe. Smišljao je načine kako da pristupi njenoj blizini. Danonoćno je provodio vreme sedeći za stolom i razmišljajući. A ponekad bi došao do nje i ponovno izdaleka gledao i slušao kako svira. Godine su prolazile. Plakao je. Ništa se nije promenilo. Njegovi koraci i dalje se približiti nisu mogli. Prisećao se: rastavili su ih davno i zabranili im da se ponovo spoje. O, ti prokleti ljudi! Učinili su njihov život prazninom, koja teško diše. Svi tragovi blaženstva i mudrosti, lepote i duha, nestajali su zajedno sa snegom u proleće. Prošlo je još mnogo vremena, njeno lice je postajalo sve bleđe, prsti smežuraniji, melodija usporenija, ritam izgubljeniji. On više nije imao suza, oslepeo je od tolike soli prolivene iz kapaka očnih. Postajao je sve hladniji, celo je biće njegovo imalo smrznute pokrete. Ali oboje su još uvek mogli voleti. Došao je dan kada ona više nije mogla da svira.. Samo je sedila ukočena, sivih očiju što su prosipale ledeni pogled. Melodije nije bilo više. Sada joj je mogao pristupiti. Zakoračio je malo bliže. Pogledala ga je. Pogledala ga je nakon mnogo izgubljenih godina, ali on nije mogao videti. Reči ni tada nisu imale ni najmanju ulogu, kao ni do sada. Naglo ju je zagrlio, oboje su skliznuli na pod. Počeli su drhtati. Njena glava bila je naslonjena na njegovo rame. Čula je njegove otkucaje srca sve brže i brže, identično njenom disanju. Prislonio je lice uz njezino i oboje su u istome trenu imali sklopljene oči. Otišli su zajedno, na put večnosti, otišli su gore. Ovde ih više nije bilo. Samo je klavir ostao. Mi ljudi smo krivi, oterali smo ih daleko jer smo se bazirali samo na vlastite potrebe. Uništili smo sve što su njih dvoje jednom sagradili. Sada su negdje daleko. Da li ih uistinu nema? Znamo samo njihova imena: Ljubav i Razum.


 
Jednog je dana Svetac imao priliku popricati s Bogom te Ga
> upita:-Gospodine,
> bilo bi mi zadovoljstvo znati kako izgleda Pakao i Raj.
> Bog odvede sveca do dvaju vrata.
> Otvori jedna od dvaju vrata i dozvoli mu da pogleda
> unutra.
> Na sredini sobe, stajao je veliki okrugli STOL.
> Na sredini stola, nalaziila se velika posuda,
> s jako finom i mirisljavom hranom.
> Svetac osjeti kako mu naviru sline na usta. Osobe
> koje su sjedile za stolom bile su izrazito mrsave,
> ljubicaste boje i bolesnog izgleda.
> Izgledali su svi izgladnjelo. Imali su zlice s jako
> dugackim drskama koje su bile pricvrscene na njihove ruke.
> Svi su mogli dohvatiti tanjur s hranom i uzeti malo,
> no kako je drska zlice bila duza od njihove ruke,
> nisu mogli staviti hranu u usta.
> Sveti se covjek stresao na sam pogled njihovog jada i
> njihovih patnji.
> Bog rece:-
> Upravo si vidio pakao. Bog i covjek se uputise
> prema drugim vratima.
> Bog otvori druga vrata. Scena koju je covjek ugledao
> bila je identicna prethodnoj.
> Bio je tu veliki okrugli STOL, posuda prepuna fine hrane,
> koja mu je opet natjerala slinu na usta.
> Osobe za stolom su isto imale zlice
> dugih drzaka.
> no ovaj su put, osobe bile dobro nahranjene i sretne
> te su razgovarale medjusobno zadovoljno se smjeskajuci.
> Sveti covjek rece Bogu:- Ne razumijem!
> - Jednostavno je, odgovori Bog,
> sve ovisi o jednoj vještini.
> Oni su naucili hraniti jedni druge dok drugi ne misle
> na nista osim na sebe same.
> Kada je Isus umro na krizu, mislio je na tebe.
 
Za tebe

Da li si ti ona koja ovo cita?
Jesi li upravo skinula svoju kapu,
Tako da sad tvoji plavi, topli uvojci
Padaju iznad ovog papira?
Da li svetlost sa ove stranice
Blesti kao zlatne zvezdice u tvojim ocima
Smeskas li se sretno
sada, kada spoznajes da ja ovo znam,
prinosis li svoje tamne usne tako blizu ovim recima
da izgleda kao da ces ih poljubiti?
Stavljas li, ipak pomalo nesigurno, svoj prst
Izmedju stranica, stiskas li ovu knjigu
Na svojim grudima, gde sumi otkucajima tvog srca?
Jesi li sada jos lepsa, gledas li kroz prozor?
Budi mirna: ovo je zaista pisano samo za tebe.

Hans Warren
 
Papir ne garantuje sreću

Uvek je bilo ljudi koji su verovali da brak nije ništa bitno, da dvoje ljudi mogu da žive u zajednici i bez braka. Danas postaje sve aktuelnije pitanje: koliko je brak uopšte neophodan? Može li se i bez njega?
Ima onih koji smatraju da je brak ipak bitan. Neki tako razmišljaju zbog tradicije i zbog verovanja da je život u vanbračnoj zajednici grešan. A neki, jednostavno, smatraju da to tako treba i da su ljudi koji žive u vanbračnoj zajednici nezreli i ne smeju sebi da priznaju da je došlo vreme da se venčaju....po njima, brak je normalna zajednica dvoje ljudi, dok vanbračna zajednica, ako potraje a ljudi se nikako ne venčavaju, to nije. Postoje i ljudi koji su u braku, a smatraju da zapravo nema razlike između braka i duge vanbračne zajednice .....smatraju da se ni u njihovom životu ništa nije promenilo nakon čina venčanja, voleli su se pre, vole se i dalje, i to je to.
S druge strane, ima onih koje brak plaši. Plaši ih institucija kao takva, plaši ih da bi to što potpišu nekakav papir moglo da im od lepe veze načini dosadnu rutinu u kojoj više nimalo ne uživaju. Boje se jer im stupanje u brak zvuči kao nešto konačno.....a nikakve garancije da će vas neko zauvek voleti, ili da ćete vi zauvek voleti nekog, ne postoje. Ima i onih koje ne plaši brak, ali ne vide nikakvu poentu u njemu - dobro im je i u vanbračnoj zajednici i smatraju da je zajedništvo u glavi, a ne na papiru. Plus, tu je i nešto lakše rastajanje ako veza ne uspe..... razvod ume da se otegne, čak i kad nema ni novca, ni stana, ni dece koju bi trebalo podeliti......a raskid, mada bolan, makar može da se izvede bez birokratskog i administrativnog usporavanja stvari.
Brak ili vanbračna zajednica? Na vama je da odlučite - i jedno i drugo mogu da funkcionišu i odlično i veoma loše. Neke sredine ne gledaju blagonaklono na vanbračne zajednice......neki ljudi su jednostavno vaspitani tako da brak smatraju jedinom ispravnom zajednicom. Ako ne živite u takvoj sredini i ne smatrate da je "papir" nešto bitno, neće vam nimalo smetati da budete ni bez njega - sreća od papira najmanje zavisi...... ( osim ako se ne venčavate zbog papira )
 
Zašto moramo da slušamo svoje srce? - upita mladic u trenutku kada su se spremali da prenoce.
- Jer tamo gde ono bude, tamo ce biti tvoje blago.
- Srce mi je uznemireno - rece mladic. - Sanja, uzbuduje se i zaljubljeno je u jednu ženu pustinje. Stalno od mene nešto zahteva i nocima me ne pušta da spavam dok mislim na nju.
- To je dobro. Tvoje srce je živo. Nastavi i dalje da slušaš to što ima da ti kaže.
Naredna tri dana mimoidjoše se sa nekoliko ratnika, a još neke su videli na horizontu. Mladicevo srca je pocelo da govori o strahu. Pricalo mu je price koje je culo od Duše Sveta, price o ljudima koji su krenuli u potragu za svojim blagom i nikad ga nisu našli. Ponekad bi uplašilo mladica pomišlju da nece uspeti da nadje blago ili da bi mogao da umre u pustinji. U drugim prilikama bi govorilo mladicu da je vec zadovoljno jer je našlo ljubav i zlatnike.
- Moje srce je kolebljivo - rece mladic Alhemicaru kada su zastali da malo odmore konje. - Ne želi da nastavim.
- To je dobro. To je dokaz da ti je srce živo. Prirodno je da se plašiš da promeniš sve što si do sada stekao - za jedan san.
- Zašto onda trebam da slušam svoje srce?
- Zato što nikad neceš uspeti da ga ucutkaš. Cak i ako se budeš pravio da ga ne slušaš, ono ce uvek biti u tvojim grudima, stalno ponavljajuci šta misli o životu i o svetu.
- Cak i kad je sklono izdaji?
- Izdaja je udarac koji ne ocekuješ. Ako dobro poznaješ svoje srce, onda to njemu nikad nece poci za rukom. Jer ceš poznavati njegove snove i njegove želje i umeceš da se nosiš sa njima.
Niko nije uspeo da pobegne od svog srca. Zato je bolje slušati šta govori. Kako nikad ne bi došlo do udaraca koje ne ocekuješ.

Mladic je nastavio da sluša svoje srce dok su putovali pustinjom. Poceo je da upoznaje njegove smicalice i trikove, a samim tim je poceo i da ga prihvata onakvo kakvo je. Tako je mladic prestao da oseca strah i više nije želeo da se vrati jer mu je srce jednog popodneva reklo da je zadovoljno. "Cak i ako malo izvoljevam", govorilo je njegovo srce, "to je zbog toga što sam ljudsko srce, a ljudska srca su takva. Boje se ostvarenja svojih najvecih snova, jer smatraju da to ne zaslužuju ili da ce doživeti neuspeh. Mi premiremo od straha i pri samoj pomisli na ljubavi koje su zauvek otišle, na trenutke koji su mogli biti lepi, a nisu bili, na blaga koja su mogla biti otkrivena, a ostala su zauvek skrivena u pesku. Jer kad se to dogodi, mnogo patimo".
- Moje srce se boji patnje - rece mladic Alhemicaru jedne noci kad su posmatrali nebo bez meseca.
- Reci mu da je strah od patnje gori od same patnje. I da nikad nijedno srce nije patilo kada je krenulo u potragu za svojim snovima, jer svaki trenutak potrage jeste trenutak sretanja s Bogom i s Vecnošcu.
"Svaki trenutak potrage je trenutak susretanja" - rece mladic svom srcu. "Dok sam tragao za svojim blagom, svi dani su bili svetli, jer sam znao da je svaki taj cas deo sna o potrazi. Tragajuci za tim svojim blagom, na putu sam otkrio stvari koje ni u snu nisam sanjao da cu sresti, a sve to zahvaljujuci hrabrosti s kojom sam pokušao da dosegnem stvari nedostižne pastirima."
Onda je citavo jedno popodne njegovo srce ostalo mirno. Tokom noci, mladic je mirno spavao, a kada se probudio njegovo srce je pocelo da mu prica neke stvari iz Duše Sveta. Ispricalo mu je kako je sretan svaki covjek koji nosi Boga u sebi. I da je srecu moguce naci i u zrnu pustinjskog peska, kao što mu je Alhemicar vec rekao. Jer zrno peska je trenutak Stvaranja, a Vaseljeni su bile potrebne hiljade miliona godina da bi ga stvorila. "Svakog coveka na kugli zemaljskoj ceka njegovo blago", rece njegovo srce. Mi, srca, nemamo cesto obicaj da govorimo o tom blagu, jer ljudi vec više ne žele da ga pronadu. O njemu pricamo samo deci. Onda ostavljamo da život uputi svakoga smerom koji mu je odredila sudbina. Ali nažalost malobrojni su oni koji slede put koji im je obeležen, a to je put Licne Legende i srece. Smatraju da je svet pun pretnji - i da zbog toga taj svet postaje opasan.
Zato mi, srca, pocinjemo da govorimo sve tiše, ali nikada ne prestajemo. A potajno se nadamo da se naše reci cuju, jer ne želimo da ljudi pate zato što nisu sledili svoje srce."
- A zašto srca ne kažu ljudima da treba da nastave da slede svoje snove? - upita mladic Alhemicara.
- Zato što bi u tom slucaju srce najviše patilo. A srca ne vole da pate.
Od tog dana mladic je shvatio svoje srce. Zatražio je da ga više nikad ne napušta. Zatražio je od njega da se stegne u grudima i da mu da znak za uzbunu kada se udalji od svojih snova. Mladic se zakleo da ce uvek ocekivati taj znak i da ce ga slediti.
Te noci je sve ispricao Alhemicaru. I Alhemicar je shvatio da se mladicevo srce vratilo Duši Sveta.

Alhemicar, Paulo Coelho
 

Omotacu te sapatom
Ostaviti nevidljivi otisak
Dopustiti da setas
Netaknutom izlozbom
Mojeg sna...

Nemo cu te zamoliti...
Dodaj komadic zvuka,
Oslikaj pogledom...
Uhvati svaku krhku misao...
.......
Neka krcka....
Poslusaj....
.......
Cujes li...
Melodija duse...

Pusti sva svoja čula...

Moje ce se misli
I dalje prepirati
U nekim novim naletima
Na ulici iluzija,
Ali ne bez osmeha....

N. autor


Nisam vec dugo sanjala u bojama.
Zapravo, vec jako dugo nisam uopce sanjala.
Nocas je netko moje misli opet prelio tonovima plave i zelene.
Naslikao je more i milovao mi tijelo valovima.
Onda je dodao malo zlatne i crvene, i smirio mi misli slikama sunca koje koje se stapa s morem negdje daleko na obzoru.
Svojim je toplim dahom docarao ljetni vjetric i lagano mi mrsio kosu…
Zatvorila sam oci i zaronila u njegove boje...
Kao davno nekad, onako kako sam mislila da vise necu ponovo.

Netko me je u snu probudio iz ove uspavane jave.
Vratio dah svojim usnama… i ostavio mi osmjeh budjenja.

N. a

3zjdds8.jpg
 
Toliki ljudi imaju besmislene zivote. Kao da su u nekom polusnu, cak i onda kada rade nesto za sta misle da im je vazno. To je zbog toga sto jure pogresne stvari. Jedini nacin na koji mozes uneti smisao u zivot jeste posvetiti se ljubavi prema bliznjem, posvetiti se zajednici koja te okruzuje, stvaranju necega sto ce tvom zivotu dati svrhu i smisao."

Mitch Albom
 
kučka:
Toliki ljudi imaju besmislene zivote. Kao da su u nekom polusnu, cak i onda kada rade nesto za sta misle da im je vazno. To je zbog toga sto jure pogresne stvari. Jedini nacin na koji mozes uneti smisao u zivot jeste posvetiti se ljubavi prema bliznjem, posvetiti se zajednici koja te okruzuje, stvaranju necega sto ce tvom zivotu dati svrhu i smisao."

Mitch Albom
Kliknite za proširenje...
sta ako te bliznji ne konstatuje...ako te zajednica koristi finansijski...a kad krenes da stvaras nesto sto ce tvom zivotu dati svrhu i smisao...dozivis odbijanje...
 
Strah od srece

Samo se po sebi podrazumeva da se bojimo nesrece....ali zasto strahujemo i zaziremo od srece?Zasto iznenada postajemo uznemireni upravo onda kada za to nema nikakvog stvarnog razloga i kada, naprotiv, postoje svi uslovi da budemo srecni?
Mozda nas plasi privremenost srece jer je ljudski zivot nesiguran i povoljne prilike se lako mogu pretvoriti u svoju suprotnost......a privremenost nemozemo da podnesemo uprkos tome....ili upravo zbog toga....sto dobro znamo da je sve na ovom svetu privremeno.
Mozda se potajno pribojavamo da cemo zbog srece biti svirepo kaznjeni?Mozda pomisao na srecu kod nas skoro automatski priziva slutnju neke velike nesrece?Mozda nam se cini da je sreca lakomisleno izazivanje sudbine,pa se radije drzimo nekog neodredjenog stanja,koje nije ni sreca ni nesreca.....vec neka tupa potistenost i gorcina,jer se tako osecamo sigurnijim.
Mozda se odricemo srece jer ne zelimo da se odreknemo prezira prema svemu sto nas okruzuje.......a srecan covek nista ne prezire!Mozda sebi zabranjujemo srecu jer smo navikli da sebe kaznjavamo.Mozda se bojimo srece jer se bojimo sebe samih.....a sreca je stapanje sa sobom.....osecanje jedinstva i punoce.
Ne zazirimo od srece.Necemo zbog srece biti kaznjeni.......niti ce nam ona navuci na vrat neku veliku nesrecu.Necemo sebe srecom ni unistiti.....ni uciniti plitkim i povrsnim.....a prezir je i onako bedna zamena za punocu zivota......dok je sebe kaznjavati besmisleno.
Dobro otvorite oci...sreca je bas mozda ispred vas...ne dozvolite da vam promakne!



Kazem ja Vama ali i sebi ..stalno..:lol:
 
zadrta:
Nemir ?
cemu toliko kopiranje istih textova ? nepostovanje autora teme, svih ostalih i svih
koji bi da procitaju novu pricu.
Kliknite za proširenje...

-Mozda zato sto sam Nemirna a ti zadrta :lol: :P
Cemu tolika pitanja ?
Zasto ne protrcis po ostalim temama i svugde postavis to isto pitanje ?
Ako iko ovde nesto moze da zameri to je autor teme ... ili gresim ?
Nepostovanje ..... :dontunderstand: ....
svi se mi jako postujemo na ovoj temi samo na zelost ne moze to svako da vidi
a nova prica evo ovu poklanjam tebi ;)



Jedne veceri stari Indijanac, sedeci kraj vatre, ispricao je svom unuku kakva se bitka odvija u svakom coveku:

- Sine moj, u svakom od nas bore se dva vuka. Jedan je Zlo: bes, ljubomora, zavist, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosazaljenje, krivica, osecanje manje vrednosti, laganje, gordost, lazni ponos, nemogucnost prastanja i Ja. Drugi je Dobro: radost, bezuslovna ljubav, prastanje, nada, ljubaznost i dobrota, spokojstvo, stalozenost, poniznost, blagonaklonost, razumevanje drugih, velikodusnost, istinitost i vera.

Unuk je nekoliko trenutaka cutao i razmisljao o onome sto mu je deda rekao, a onda ga je upitao:

- Koji vuk pobedjuje?

- Onaj koga hranis - rekao je stari Indijanac, bez razmisljanja.
 

Dosao si iz svih stvari koje sam vidjela,
iz svih zvukova koje sam cula,
iz lica svih, iz svakog pogleda,
iz svake kapi, svakog mirisa,
iz cjelova svakog, svakog udarca,
iz svega toga ti si se izvio
ko iz cvijeca miris, ko plamen iz suharja,
i kad stavim uho na tebe ko na skoljku,
cujem sum gradova kroz koje sam prosla,
i onih kroz koje samo htjedoh proci -
odraze vidim dalekih kupola
kako se njisu u bistroj vodi tvog bica;
slusam i gle, prolijecu atomi zaboravljenih ruza,
i glasovi iz mrtvih pluca ustaju,
slusam, moj zivot treperi u tebi,
kao ptica u zamku ulovljena.
 
Naposletku, sve cim se ovaj nas zivot kazuje - misli, napori,
pogledi, osmesi, reci, uzdasi - sve to tezi ka drugoj obali, kojoj
se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao.
Sve to ima nesto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.
Jer, sve je prelaz, most ciji se krajevi gube u beskonacnosti, a
prema kom su svi zemni mostovi samo decje igracke, bledi simboli.
A SVA JE NASA NADA S ONE STRANE.

 
Ako je u tvojoj blizini neko ko trpi, placi s njime! Ako se tvoj bliznji raduje, raduj se s njime!
Ljubav gleda i vidi, osluskuje i cuje. Ljubiti znaci saosjecati s nekim citavim svojim bicem. Onaj koji ljubi otkriva u sebi neslucene zalihe utjehe.
Mi smo andjeli sa samo jednim krilom; mozemo letjeti samo ako se zagrlimo.
(Bruno Ferrero)
 
Uzak je rečnik za sve misli...za sve snove beskrajne...izmišljotine svemira...takozvani čovek...
takozvana "mislilačka materija"...i možda je baš zato...svemir...predvidevši zablude i zločine...sakrio čoveku od oka...ključ večnosti...
 
Da li znaš . . .

Da li znaš da kad nekome zavidiš to je zato što ti se ta osoba u stvari sviđa?

Da li znaš da oni koji su naizgled vrlo jaki u stvari imaju vrlo osecajno srce i vrlo su ranjivi ?

Da li znaš da oni koji uvek brane druge u stvari tragaju za nekim ko će braniti njih?

Da li znaš da su tri reči koje je najteže izgovoriti :

Volim te, Oprosti i Pomozi mi

Ljudi koji ih izgovaraju stvarno su im potrebne i osecaju njihovu težinu, to su ljudi koje moraš poštovati i ceniti.

Da li znaš da ljudi koji drugima prave društvo i pomažu drugima u stvari im je društvo i pomoć zaista potrebna?

Da li znaš da su ljudi koji nose crveno sigurniji u sebe?

Da li znaš da ljudi koji nose žuto znaju uživati u svojoj lepoti?

Da li znaš da ljudi koji nose crno žele ostati neprimećeni i da im je potrebna tvoja pomoc i razumevanje?

Da li znaš da se tvoja pomoc drugima uvek vraća dvostruko?

Da li znaš da je lakše reći nekome šta osećaš preko pisma nego to isto reći u lice? Ali da li znaš da ako to kažeš u lice ima puno veću vrednost?

Da li znaš da su stvari koje je najteže učiniti ili reći vrednije od najskupljih stvari koje možeš kupiti novcem?

Da li znaš da ako nesto lepo zamoliš, sigurno ćeš i dobiti?

Da li znaš da mozes ostvariti svoje snove, možeš se zaljubiti, postati bogat ostati zdrav, ako veruješ u svoje snove iznenadićeš se šta sve možeš učiniti?

Ne veruj ništa što ti je rečeno dok to i sam ne probaš, ako znaš nekoga kome je potrebno nešto od pomenutog i pružiš mu svoju pomoć, videćeš da će ti se dvostruko vratiti.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
Zašto je pisanje pisama izašlo iz mode?
Odgovora
15
Pregleda
423
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност

Back
Top