Ruski imperator Aleksandar Treći napisao je 1875. godine – u danima izbijanja srpskog ustanka protiv Turske u Hercegovini i zapadnoj Bosni – austrougarskom caru Francu Josifu: «Razumem Tvoju odvratnost prema stvaranju jedne velike srpske države. I ja odbacujem takvu kombinaciju».
Bilo je to konfidencijalno pismo. Jedno od onih koja su se oduvek razmenjivala među monarsima i državnicima. Istoričarima, a i široj ruskoj i srpskoj javnosti, i to pismo je poodavno dostupno, ali ono nije – ma koliko na prvi pogled ne izgledalo tako – bilo plod nikakve kardinalne promene nagore odnosa carskog Sankt Peterburga prema Srbiji i Srbima. U svakom slučaju, iako je Aleksandar Treći ostao upamćen i po rečenici da ceo Balkan ne vredi života njegovog jednog jedinog vojnika, njegov, najblaže rečeno, ne preterano prosrpski «gard» nije – ni za njegove vladavine, ni naknadno – doveo do bilo kakvog rusko-srpskog istorijskog udaljavanja.
Tri godine kasnije, u vreme održavanja Berlinskog kongresa koji je Bosnu i Hercegovinu prepustio Beču, budući ruski kancelar, grof Sergej Vite, za srpske uši je na šokantan način objasnio zašto njegova zemlja ne može podržati aspiracije Beograda prema Bosni. Jer, uopšte se nije libio da Stojanu Novakoviću, tadašnjem ambasadoru (izaslaniku) Srbije u Carigradu, predoči: Nije u interesu spoljne politike Rusije da se BOSANSKO PITANJE reši; Petrogradu odgovara da se to pitanje ODRŽAVA NEREŠENIM; takvo stanje stvari Rusiji je potrebno za istorijsku partiju ŠAHA ne samo sa Bečom, nego i sa srpskim državama i jugoslovenskim pokretom.
Istoričari se do danas spore: koliko je i ovo uticalo da srpski kralj Milan Obrenović svoju spoljnu politiku od Rusije zaokrene prema Austro-Ugarskoj. Međutim, uticalo je nesumnjivo, ali nije izmenilo «agregatno stanje» vekovima trajuće srpsko-ruske međusobne naklonosti.
Ta naklonost nije, međutim, morala da «preživi» samo povremena, najčešće opravdana, nezadovoljstva sa srpske strane. Pogotovo u periodima kada je ruska imperijalna opsednutost Bosforom i Carigradom favorizovala Bugarsku na račun Srbije i njenih trajnih interesa. Ili kada je Staljin poslao Crvenu armiju da za njegovog satelita Tita osvoji Beograd i da mu na taj način otvori vrata Srbije od koje su sa uspehom ključeve držali četnici Draže Mihailovića. Istina je i da su Rusi imali razloga da se ljute na «mlađeg brata». Čak i da ga smatraju nezahvalnim.
Milanov veliki stric, knez Miloš Obrenović, za svoju Srbiju je od Porte izdejstvovao samo ono što joj je Rusija «izdiktirala» u godini sloma Karađorđevog (Prvog srpskog) ustanka. Uprkos tome, Miloš je pri kraju svoje vladavine bio odlučio - da bi smanjio mešanje Petrograda u unutrašnje stvari Srbije - da se okrene i Francuskoj i Velikoj Britaniji. A još se bio odvažio da ruskom poslaniku u Kragujevcu «skreše»: Ako je Tvom Svetlom Imperatoru stalo da zna baš sve što ja radim i nameravam – Ti onda do podne gledaj niz Lepenicu (rečica koja protiče kroz Kragujevac), a od podne – uz Lepenicu, pa mu sve javljaj, a meni i ovom jadnom narodu ostavite da upravljamo Srbijom kako znamo i umemo.
Ovo je u Sankt Peterburgu bilo doživljeno kao šamar. Ruski imperator bio je za Miloša i njegovu Srbiju mnogo više nego što su Džorž Buš, Gerhard Šreder, Žak Širak i Toni Bler bili zajedno za Zorana Đinđića i njegovu izrazito prozapadnu «demokratsku vladu». A ipak se Đindić nije usuđivao da Vilijemu Montgomeriju (ambasadoru SAD u Beogradu) kaže ni pola od ovoga, kao što ni Vojislav Koštunica nema petlje da Montgomerijevom nasledniku, Majklu Poltu, išta javno kaže «po miloševski» ni danas kada su sve maske pale. Kada i vašingtonski i briselski i beogradski vrapci znaju da «Đinđićevi prijatelji i pokrovitelji» Srbiji otimaju bezmalo 14 odsto teritorije.
Ruska diplomatija je «osećala» da Miloš, njegov sin knez Mihailo i tvorac moderne srpske diplomatije Ilija Garašaninovo počinju da deluju po novoj (formalno Garašaninovoj) formuli: «Koliko god Srbija sobom samostalnije upravljala bude – to će sve manje poverenje kod Rusije imati». I Rusi i Srbi su sa zakašnjenjem za samu formulu saznali, ali ni ona nije pomutila «večno bratstvo». Poslednji ruski imperator, Nikolaj Drugi, stao je fatalne 1914. na stranu Srbije i objavio je Austro-Ugarskoj rat, koji ga je koštao i krune i života, a mogao je svoju državu bar još pola godine držati u zavetrini.
Iz čega, dakle, raste koren rusko-srpskog bratstva?
Baka Ivana Groznog bila je Srpkinja, iz jedne od najuglednijih plemićkih porodica. Istorijska povezanost Srba i Rusa ima, međutim, mnogo širu osnovicu i zasnovanost koja jedan od svojih suštinskih izraza ima i u zajedničkom (crkvenoslovenskom) jeziku pravoslavnog bogosluženja. Presudni za sve ipak su bili 19. i 20. vek.
U vreme izbijanja Prvog srpskog ustanka, «balkanska politika» Beča izvođena jeiz ove čuvene Meternihove maksime: «Postojanje (slabe) Turske i njeno održavanje – iako znače anomaliju u odnosu na hrišćansku civilizaciju – zajednički je interes Evrope». Napoleon je, opet, imao svoje razloge da Francuska podrži sultana Selima Trećeg na štetu Srba. Tako se dogodilo – istorijski nimalo slučajno – da Srbe podrži jedino Rusija. Tako je – uz ozbiljna kolebanja istorijskog klatna – ostalo sve do danas kada Kremlj Vladimira Putina jedini povodom «konačnog statusa Kosova» i «srpskog pitanja» brani i međunarodno pravo i srpske interese.
Nešto kasnije, od momenta pojave Garašaninovog «Načertanija» (1844. godine), Berlin i Pariz nisu imali ništa protiv da Austrija – u skladu sa poznatim idejama Čezara Balboa – kompenzaciju za teritorije koje bude gubila na Zapadu dobije na Balkanu. Na račun, ponajviše, srpskog etničkog prostora. Zato se i dogodilo da ključni ljudi Beča uoči srpskog ustanka u BiH i Berlinskog kongresa, Đula Andraši i general Fridrih Bek, uveliko kuju planove za «atomizaciju Balkana i suprotstavljanje balkanskih rasa», vojno zauzimanje Bosne, dugoročno geopolitičko igranje na albansku kartu i slabljenje i (kasnije) komadanje same Srbije. Na ovom talasu je, kao nešto sasvim «prirodno», došlo i to da je austro-ugarski namesnik u okupiranom Sarajevu Benjamin Kalaj, pisac knjige «Istorija Srba» u kojoj je BiH označio kao pretežno «srpske zemlje», početkom poslednje decenije 19. veka učinio sve što je bilo u njegovoj moći da uvede «bosansku naciju» koja je primarno bila antisrpska ujdurma.
Zapad je poslednju veliku priliku da Srbiju veže za sebe propustio sa francusko-pruskim ratom iz 1871. godine. Do tada je pomenuti Kalaj uverevao svog imperatora da bi BiH trebalo prepustiti Srbiji – da bi je to i vezalo trajno za Beč i okrenulo od Rusije. A i da bi Bosna tako postala večita jabuka razdora između Srba i Hrvata i glavna brana formiranju bilo kakve Jugoslavije. Umesto ovoga, odabran je obuhvatni kurs slabljenja srpskog faktora na Balkanu, sa više uzastopnih prekomponovanja regiona uperenih protiv Beograda, a sve što su poslednjih godina radili Vašington i Brisel, SAD i NATO, samo je suštinski produžetak onoga što su smislili Andraši, Bek, Kalaj i ostali. Onoga u ime čega je 1880. tadašnji bečki šef diplomatije, Hajnrih Hajmerle, nemačkom kancelaru Otu Bizmarku kao zajednički cilj ciljeva predložio: permanentnu blokadu Rusije uz britansku pomoć. A Srbija je u svemu sličnom, neizbežno, postajala nešto je prvo podlegalo «permanentnom blokiranju», dok se srbofobija pretvarala u istureni i legalizovani segment rusofobije.
Zapad je tokom protekla dva veka – iz ovih ili onih razloga – Srbima stalno pokušavao da sve uzme. Izuzetak je bilo obostrano korisno zajedničko ratovanje u Prvom svetskom ratu. Izuzetak koji je, na žalost, potvrdio «pravilo».
Naravno, i ruski imperatori su «srpsko pitanje» ugrađivali u interesnu gamu svoje spoljne politike. Već pominjani Aleksandar Treći je 1885. godine, u jedno pismo svom generalu Obručovu, uneo i ovo: «Dosta smo radili popularne stvari na štetu pravih interesa Rusije. Sloveni sada treba da služe Rusiji, a ne ona njima».
Međutim, ni Sankt Peterburg ni Moskva nikada nisu pokušavali da teritoriju Srbije poklanjaju drugima, da Srbe civilizacijski i duhovno «preusmeravaju», da ih vojno i verski pokoravaju ili denacifikuju. Za njih je Balkan tradicionalno prostor gde se potvrđuju kao velika sila. Danas to potvrđivanje podrazumeva: ne dozvoliti da Srbija bude zauvek bačena na kolena i ponižena, ne dozvoliti da američki i nemački klijenti Albanci dobiju sve a da Srbi sve izgube. Ali, Putin pri tom uopšte ne želi nikakvu, makar i najmanju moguću, «Veliku Srbiju», niti da Srbija postane ruski protektorat ili satelit. Njemu su «konačni statusi» Srbije i Kosova najvažniji kao istorijska prilika da se Amerika – na nespornom terenu i sredstvima međunarodnog prava – prisili (reči šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova) da «meko aterira u multipolarni svet». Da se Vašington i Brisel nateraju da pristanu na najnoviji novi svetski poredak u kojem bi se Rusija udobno osećala kao neimperijalna velika sila…
Djuro Bilbija
