Брат:Благодарим Вам са свом смиреношћу, преподобни оче, што сте благоизволели да ми саопштите те ствари. Али нећете ли се љутити, ако вас питам и друге ствари?
Старешина:Питај, брате Јоване!
Брат:Из онога што сте ми рекли, преподобни оче, јасно сам разумео да се у време Светих апостола и великих гоњења света Литургија и Свето причешћивање вршило по кућама верника, по катакомбама, по лађама и где год се могло. Али ја сам од некога чуо да су у време великих гоњења епископи и свештеници допуштали хришћанима да имају Свете Тајне по својим кућама и чак да се њима сами причешћују у време нужде! Зар није тако било?
Старешина:Није само у време гоњења био тај обичај, брате Јоване, него и касније. О томе говори и Црквена историја, и поједини црквени Оци, као што су историчар Тертулијан и Св. Кипријан, као и Св. Климент Александријски. А Св. Василије Велики, у свом писму патрицији Кесарији, говорећи о томе, вели овако: „А ако је у време гоњења когод принуђен да узме Свето причешће својом руком, када нема свештеника или ђакона, сувишно је објашњавати да то није опасно, због чињенице да се то налази потврђено као дуготрајни обичај, самим стањем ствари. Јер се сви монаси, житељи пустиње, где нема свештеника, чувајући код себе причешће, сами причешћују. А у Александрији и у Египту, чак и сваки од верника мирјана, најчешће има код себе код куће Свето причешће и причешћује се сам, када жели“. Такође уЦрквеној историјиналазимо да је Тертулијан, онима који су постили до вечери и не би хтели да прекину потпуни пост, препоручивао да узму кући Свето причешће, да би се причестили након што буду прекинули потпуни пост.
И велики Григорије Богослов, у слову на сахрани своје сестре Горгоније, казује да је она једном, будући болесна и очајна, са сузама похитала к Светом олтару и, квасећи га њима – својим сузама – као ноге Христове, и причестивши се: „Чудо! Вратила се здрава! А ако би јој остајала у руци мрвица Тела Господњег, са сузама би је мешала“.
А Јевсевије у својојЦрквеној историјипише овако: „Неки свештеник, не могући да иде да причести једног болесника (можда због страха од гоњења која беху у то време), послао је ноћу неко дете са Пречистим тајнама Христа Исуса, да причести болесника. Стигавши у кућу болесника, дете је потопило Свету Евхаристију у воду и затим ју је дало болеснику“ (Јевсевије,Црквена историја,гл. 6,44).
Али видимо да до времена Светог Амвросија, епископа медиоланског (год. 397), још беше обичај да хришћани носе са собом Свете тајне, особито у време опасности. То показује јасно овај Св. Амвросије, када саветује своме брату Сатирику, који је требало да предузме путовање по мору, да узме са собом мрвицу Светог причешћа, да би му била заштитница у опасностима, говорећи овако: „Мрвица Евхаристије нека виси о твом врату, и спашћеш се морскога вихора“.
Поред досадашњих сведочанстава додајем и повест о чуду Свете Евхаристије коју је неки хришћанин држао код своје куће. Ову чудесну дивну повест излаже епископ антиохијски Теодосије епископу селевкијском Дионисију, казујући овако: „Ово се догодило Блаженом Дионисију, епископу овога града пре мене. Био је овде неки трговац, врло побожан и богат, који је међутим био јеретик, примајући јеретичка учења Севирова. Тај трговац је имао поверљивог човека који је припадао Светој и Саборној православној цркви, сходно обичају те земље. Тај поверљиви човек узео је Свето причешће на Свети и Велики четвртак. Догодило се да после Светог Васкрса буде упућен у Цариград ради послова, а заборавио је Свето причешће у орману, након што је кључ од ормана дао свом господару. Једнога дана господар је отворио орман и нашао Свето причешће у некој марамици. То је ожалостило господара, и није знао шта да с њим уради, јер оно беше из Саборне цркве, а он беше јеретик од Севирових. Тада га је оставио у орману, с мишљу да ће се њим причестити његов човек по повратку с путовања.
Када је приспео Свети и Велики четвртак, а његов поверљиви човек се још не беше вратио, трговац је намислио да спали Свете тајне из марамице, да не би остале опет и следеће године. Отворивши орман, виде да су све Свете частице класале! Обузет великим страхом и трепетом због новог и необичног призора, узео је Свете частице и заједно са целим својим домом похитао к Саборној цркви, к Светом оцу Дионисију, кличући: Господе помилуј!“.
То велико и страшно чудо, које превазилази сваку реч, и јесте надумно и надразумно, нису видела два или три човека, ни мало људи које је лако пребројати, него га је видела цела црква, грађани, сељаци, домаћи и странци, сви који иду по суву и путују по мору, мушки и женски, млади и стари, мудри и глупи, клирици и монаси, пустињаци, удовице и супружници, владари и моћници. Једни клицаху: Господе помилуј“, други хваљаху Бога на други начин. Сви су, међутим, благодарили Богу за његова неисказана и необична чудеса.
Многи су због овога чуда поверовали и приступили Светој саборној и апостолској цркви православној(Духовна градина,гл. 79).
Значи, брате Јоване, из свих пређе наведених сведочанстава – а има још и других која се могу навести у њихову потврду – из свих, велим, може се доста јасно појмити да је у старини и тај обичај био у Цркви: да се допушта добрим хришћанима да имају Пречисте тајне Христове по својим обичним кућама, и чак да се сами њима причешћују, по потреби.
Брат:Али колико је, преподобни оче, трајао овај обичај у Цркви, да буде хришћанима допуштено да држе Свете Тајне по својим кућама и да се сами њима причешћују, када је потребно?
Старешина:Тај обичај, брате Јоване, држан је у Цркви са икономијом (снисхођењем), особито у време великих гоњења, то јест од године 54. после Христа, до краја владавине тиранина Диоклецијана. Обичај се наставио и касније, по престанку гоњења, то јест до времена великог Светитеља Василија, год. 379, и чак до времена Светог Амвросија Медиоланског године 397, као што сам пређе показао, али не у целој Цркви, него само помесно, у Египту, Александрији и на другим странама. Али и у тим местима обичај се допуштао по икономији /снисхођењу/ и акривији /дословним држањем канона/, и то само након што се боље утврдио Црквени канонски поредак под хришћанским царевима, који су уследили после великог цара Константина.
А након што је у Цркви преовладала акривија /строго придржавање/ апостолских, саборских и отачких канона, Црква је укинула обичај који је дозвољавао хришћанима да имају Свете тајне по својим кућама и да се могу сами њима причешћивати. Особито што се дознало да су неки од хришћана скрнавили Свете тајне, употребљавајући их при враџбинама и при другим сујеверјима.
И у другим списима читамо овако: „А обичаји првих векова да хришћани чувају Свето причешће, како би се могли причестити у случају да им прети смрт од прогонитеља, престали су једновремено са гоњењима“.
Брат:А не знате ли, преподобни оче, у које је време Црква укинула овај обичај?
Старешина:Тачну годину, брате Јоване, не бих могао да ти кажем. У сваком случају, тај обичај није стигао до VII века, јер видимо да Свети Шести васељенски сабор, одржан 680. године, у 58. канону кажњава одлучењем на недељу дана мирскога хришћанина који би се усудио да се сам причести, све док Црква има епископе, свештенике и ђаконе, који имају власт и дужност да причешћују мирјане.
Пошто по Зонари, тумачу дотичног канона, хришћанин који се усуди да се сам причести Светим и Пречистим тајнама има гордост и сам себи незаконито присваја свештеничку власт. Јер се само свештеници, не и мирјани, могу сами причешћивати.
Значи, брате Јоване, ако будемо рачунали године колико их је прошло од Шестог Сабора, од када у Цркви више није био тај обичај да се хришћани сами причешћују, видимо да је прошло више од 1200 година.
Брат:Преподобни оче, а да ли у погледу Светог причешћивања Пречистим тајнама Исуса Христа има од старине и Других обичаја, који данас више не постоје?
Старешина:Други стари обичај, брате Јоване, у погледу Светог причешћа, био је овај: у првим вековима, хришћани, када се причешћиваху, примаху Свето и Пречисто Тело Христово на длан, као што ми данас примамо свету нафору.
У том погледу читамо следеће: „Нека се зна да се у пређашњим временима Свето Тело давало у руке хришћанима, како мушкарцима, тако и женама, и тај се обичај држао и на Истоку, и на Западу“. Давано им је тада Свето причешће као што се данас даје нафора, као што о томе пише Св. Василије Велики године 379. у93. Посланиципатрицији Кесарији и блаженом Теодориту, епископу кирском, уЦрквеној историји,где се помиње Слово Светог Амвросија цару Теодосију: „Како ћеш на тај начин примити у руке Свето Тело Владикино и како ћеш принети устима Пречистога Анђела?“; и као што пише Св. Јован Златоуст у тумачењу 49. Псалма, у26. Слову Серафимуи у21. Слову Адријану,и Св. Метафраст у житију Светог Јована Златоуста.
А Свети Шести Васељенски сабор у 101. канону одлучује свештеника који би дао и мирјанина који би примио Пречисто Тело Господа нашег Исуса Христа у каквом суду од злата или друге материје, а не стављајући их у руке склопљене у облику крста, као оне што више чествују беживотну материју него лик Господа нашег Исуса Христа.
Јер неки богаташ тога времена, побожан и чествујући божанске Дарове, начинивши себи какве сасуде од злата или другог скупог материјала, у њих је примао Пречисто Тело Господа Исуса Христа, а не у руке.
Исто тако учи и Св. Кирило Јерусалимски у 5.Слову,и Св. Јован Дамаскин.
А у Западној цркви женске не примаху Свето Тело голим рукама, него имађаху неке чисте беле марамице, које би рашириле на својим рукама, и тако примале Пречисто Тело. То помиње Св. Августин у 252.Слову,и Сабор који се састао у граду Антисодори, који у 31. канону решава казујући: „Свака жена, када се причешћује, треба да има своју dominical-у, а која је не буде имала, нека остане без причешћа до следеће недеље“. А dominicala беше она бела марамица, што на румунском значи: „за недељу“, јер су се недељом користиле у цркви, да би се у њима примало Тело Господње
