Mislim da je i mene zaobisaoA što se tiče takvih poruka, pa mene je i onaj Anđelko (valjda se tako zvao, većina zna na koga mislim) ignorisao, ništa mi nije poslao, kao da ne postojim!
sad se baš osećam razočarano 
Jbt kakva je ovo serija
Aaa pa to je drugo...to je kad ocrne zenu da je ona uzas bla bla i ono cuveno HOCU DA SE RASTANEM ALI NE ZNAM KAKOПа то многи користе, мисле сажалићеш се. Ожењени углавном. Имају неку страааашнуууу жену а они, диииивнеее душице у теби виде сродну душу. И док им та страшна жена само гунђа и зановета, ти ћеш са дивљењем да их гледаш и смешкаш се. Оно, да смо се раније срели...
Шта радити? Упутити им поглед такав да ће им онај женин бити мелем за душу.
То овако у животу...
Овде не.
Takoe, Bradonjo...
Mm mm...to.lajkujemo, nema veze što nisi plavuša (:Samo se vi smejte, a sto sam ja ispala plavusa sa velikim sisama to vas bas briga
De mene u plavuse
I nemam velike sise
Smesno je
ticu bre tamo
Tako sam ja pre par god stajala u onom pasazu u jevrejskoj za polovne udzbenike,nas dvadesetak u redu.jedna devojka se izdvojila,telefonira,pa poce glasno da place.svi cute i gledaju,ona sela na neki stepenik i place li place.ja joj pridjem,pitam treba li joj pomoc,ona kaze javili joj da joj je pas uginuo.te tu krenem i ja da placem,suza suzu stize.malo popricam sa njom,vratim se u red,ne mogu da prestanem da placem,ko slavina.sramota me,al sta cu
Дешава се и мени да ми се тотални странци отварају. Како ме одаберу, не знам.
Мада то и није можда лоше.
Тешко ми је пало једно вече, на станици стоји девојка, тако као мој син ценим, гледа у телефон и плаче, рида.
Извиним се и питам могу ли помоћи, некога позвати...
- Хвала, не треба.
Не бих да давим, а како и да је оставим? Рекох, ако плачеш због момка задлужујеш грдњу! Ту се насмејала и опет се захваљује. Опет ја, некада је можда лакше поверити се неком сасвим страном. Она опет фино само хвала. И одем. Шта ћу? Било ми је тешко али не могу је силити.
У лиманском парку ми се исто десило пре неку годину, сећам се да је били топло. Седим на клупи тамо ближе чесми и чекам бус. Из правца игралишта иде клинац, не знам 8-10 година сав издеран и плаче. Прошао је кроз масу људи, нико да га заустави. Питам га јел добро, хоће ли да мало опере те повреде, има ли телефон? Нема. Знаш ли мамом број? Знам. Позовем је и она дође по њега.
Ja sam tako jednog ljeta isla u setnju izvan grada,ima staza,ali sve su njive okolo do susjednog mjesta i cistina je nema kuca.Kad sjedi cigance od jedno mozda 6,7 godina kraj puta i place.Suze liju.Pitam ga sto place,kaze ostavili ga drugovi i ne zna sad da se vrati kuci.Pitam ga gdje zivi,i kaze mi,a ima od tog mjesta jedno 3,4 kilometra.Objasnim mu kud da ide,i kazem da pozuri jer ce uskoro mrak,a bilo je samo pravo, i on ustade polako i krenu.
