Са тобом у себи препуштам се ветру
као да су руке свуд по мени пале,
уз галоп кошаве сустигну ме лако
па тону по мени као да су праве.
А, кад приђе близу, нестварно је живо,
твоје сновиђење, концентрат од глади,
грчевима чежње, повија у црно
оњуши ме језом и на сто постави.
Ево, послужења од крви је слатко
отвори ми уста да залијеш небом,
у очима мојим огледај се силни
што замишљен облак, шаком си разнео.
Ту на мојој кожи твоје ремек дело
отровану, голу заносом ме боли,
И ко многи други сад сам покошена
У људско и јадно што у телу гори!
M.Б.