Za sve Jovan Ducic
Ave Serbia
Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i suncanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.
Дучић је, наравно,
Али, мени, некако, у том смислу, мало више
лежи ово:
СРПСКА ЗЕМЉА
Ово је земља бурјана и драча,
ово је земља подлих сунцокрета,
ово је земља пијанки и плача
и легло врапца који ниско лета.
Ово је земља бурјана и драча.
Ово је земља гнојна, здрава, јака
ал' на њој само штир високо ђико.
Ово је земља чмалих пупољака,
плодове чије не окуси нико.
Ово је земља гнојна, здрава, јака.
Ово је земља каснога цветања,
ово је земља мразева прерани',
ово је земља где се много сања,
а бербу мисли туча потамни.
Ово је земља каснога цветања.
Ово је земља отрована крви,
корење гдено крепког дуба труне,
орлови гину а благују црви,
где се ил' кади ил' паклено куне.
Ово је земља отрована крви.
Ово је земља проклета, ал' моја;
маћеха моја, моја мати драга;
о ја те мрзим, јер те нико ко ја
не љуби тако, моја мати драга!
О, ти си земља проклета, ал' моја!
А ја сам твоје пасторче што гори
и силне жуди распињу му прса,
и што се слепо нада новој зори,
и чека славу новога ускрса.
О, ја сам твоје пасторче што гори
да своја крила размане; и смело,
титанском снагом и уздањем, хоће
светлости праве да досегне врело
и да ти пружи с даљњег грма воће.
О, ја сам твоје пасторче што гори.
Ал' чујем глас твој. Он ме натраг зове.
И ја се враћам с несвршена дела.
У шупљих груди шупље носим снове,
скрхан и јадан; ал' тако си хтела,
јер ја чух глас твој, где ме натраг зове.
И ја се враћам опљачкане круне,
да вучем крст свој без ропца и плача.
Гушим се, гушим, а снага ми труне;
постајем храном бурјана и драча,
постајем храном бурјана и драча.
(Вељко Петровић, наравно.
)
Или, ово:
Србија
Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам твоје очи, разумем шта кажу, шта крију.
Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.
Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље,
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо све твоје жеље.
И бриге твоје, ој, Србијо међу песмама међу шљивама
ој Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу стадима,
ој Србијо, песмо међу народима.
Песмо тужна, мека си милошта
што плаче као крв грожђа, као суза моста,
као онај пољубац, онај мирис перја што утка
у гугутање своје гугутка.
Ој, милошто мека, клик си дивље пловке
над јармом из које стаса
Црвени угаљ сунца
у зрну сваког класа.
Али боса песмо глуве жалопојке,
кад престају песме, кад почињу псовке?
Гладна руке, слепе јадиковке,
кад ће хајдук буне из тебе да груне?
Псовке и псовке, еј, у чије здравље
залуд је орање, залуд је летина?
Клетве и клетве, за чије трупло кравље
набрекла Мачва од жита, отекло Поморавље,
Буре у буне, за чије се зубе лавље
дими од млека овца и дими планина,
кад Мачва није сита, кад Мачва није сита?
Кроз мукле ланце дана кожа сувоњави.
Сву су је продерали дубоки ровови бора.
Од рововског рата од земље поплави
и скори се лице преко глади - кора;
То лице што није лице, ти дани што нису дани,
ти дани рањених лица, та лица као табани;
трње им не може ништа и ништа - удари...
А свако од туге за дан
као век читав остари
И збрчка се, ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој Србијо међу људима
на њивама,
ој Србијо међу песмама, мећу брдима,
ој Србијо,
песмо међу народима.
Тужна песмо, мајко стара,
брат нам је у таљигама довукао из града
камену плочу, каменог динара,
за мед нашег зноја, вино нашег рада.
А ђикају деца у лазигаћама, под косом,
у блату, међу свињама, међу паткама,
храниш их Србијо, друже, више просом, више постом,
више бајкама, успаванкама, више гаткама,
И покриваш их мраком што тако тешко пада
да гнев по целе ноћи до облака пали
буном из колиба, поља, винограда,
певајући срцем што себе не жали
низ седму рупу на крајњој свирали,
Ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама у грудима,
ој, Србијо,
буно међу народима.
(Оскар давичо)
Samo se okupljaju, i nešto ćućore međusobno, i povremeno se bućnu u vodu...i svi onako uniformno crno-beli, kao sekta...nije to bez neke...
