О тој души, словенској, српској и руској, о Небеском царству словенског духа најубедљивије сведочанство је оставио ПРОРОК СА ИСТОКА, Фјодор Михајлович Достојевски у ''Дневнику писца''. Разматрајући интриге које су окружиле главног стратега словенске војске из 1876. године, генерала Михаила Г. Черњајева. Њега је 1876. године Милан Обреновић именовао за главнокомандујућег српске војске, а руске официре добровољце за команданте крупнијих српских јединица.
'' Нас Русе са Словенима не треба ништа да разједињује – писао је Достојевски. – Постоје две Србије: Србија горњих слојева - ватрена и неискусна, која још није живела и стварала, али већ са партијама и са интригама које понекад достижу такве размере каквих нема ни код већ политички развијених и већих нација. Упоредо са том Србијом постоји и – Србија народна која баш Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, она Србија која воли Русе и која им верује. И на крају ћу рећи: неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу… Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси гинући за Србију нису имали намеру да је освајају.''