Има ту свега... Од агресивног форсирања ривалства међу половима толико да људи подивљају, нема среће тамо где се партнери међусобно такмиче. А само оном ко неће да призна да је обманут, јер себи је то и најтеже признати, није кристално јасно да се све ради да се породица разори. И то подмукло, полако, да човек ни не примети. Преко двоструких аршина, пошто многи имају једне стандарде за себе а једне за друге. До тога да се задовоље очекивања других, а не своје, субјективне потребе. Оно што највише примећујем међу људима који су сами је нека напетост, потреба да се остави утисак,... Када седим у локалу са једном од тих другарица нема оног спокоја и уживања у тренутку. Све је поза, као да је стално неко посматра. А што је даља од себе, праве себе даља је и од оног који је прави за њу. И ако се нешто деси вечито преиспитивање, тумачење његових и својих поступака, игрице... Нема правог односа, онаквог какав треба да буде ако нисте то што јесте заиста. Некада будем груба, али сам таква и према себи, чему обмањивање. Ако је не зове неко време, обмањује себе да удара чежњу. Да му је стало не би издржао, позвао би. Ако је издржао, није ми стало. Мушкарац жену која му значи зграби. Тачка!
А да је боље бити сам него са макар ким, то сигурно. Нема ништа горе од погрешног партнера. Та кућа, тај дом треба да буде место ком хрлиш, које је оаза мира и слободе, када затвориш врата да ти је лепо и удобно. Ако је ту неко ко ти не одговара, ти одатле бежиш. И све ти је друго боље. А то није нормално.
