Мислим да прво треба да будемо свесни чињенице ни десница ни левица данасне могу да се вреднују истим параметрима којима су вредноване у 19. па све до друге половине 20. века.
Титоистичка фракција комунистичке доктрине није била мање ригидна у односу на десницу као политички концепт од другух комунистичких партија које су имале власт, мада је и сама оптуживана од њих да је огрезла у " десном скретању".У односу на национално( када је упитању српски народ) не само да је била ригидна, него и болесно опседнута " променом свести" код Срба , како би се свако национално осећање сузбило, и затомило, ако већ не може да се уништи.Политичка мисао, која је системом образовања , али и свим осталим сегментима друштвених наука, медија итд. се кретала искључиво на релацији Марксизма - Титоизма .
Како са тим, не само политичким, него и општим погледом а свет и друштво није никада дошло до раскида променом политичког система, остала је конфузија и отвореност ка примитивном либералистичком схватању алтернативе комунизму, који је у том тренутку био доминанатан у западним друштвима. Како је и тај концепт, као икомунистички у суштини глобалистички, однос према националном је остао исти и чак ригидније непријатељски него у предходном периоду.
Није тачно да у Србији не постоји национална десничарска мисао или боље речено конзервативна( при том треба имати на уму стварно значење те речи, а не левичарску етикекту која јој се пришива), али се свако испољавање политичког организовања и деловања са таквих позиција оштро сузбија чак и администритавним мерама познатим из доба титоизма. Ситуација данашњег састава парламента најбоље нам о томе сведочи.