Srbi su ostali u Gorskom Kotaru zapadno od Ogulina (Moravice, Gomirje, Drežnica, Jasenak) i ni vlas s glave im nije pala. Pametni Srbi su predali oružje s kojim je naoružala srpska JNA još 1990. iako je i među njima bilo usijanih glava željnih rata, ali pametni i razumni su pobijedili. Proveli su cijeli rat mirno i nisu mobilizirani u hrvatsku vojsku i danas smo u dobrim odnosima i družimo se i surađujemo.
Победом ХДЗ на изборима у Хрватској, одржаним у априлу и мају 1990. године, отворен је простор за антисрпску кампању, која се манифестовала кроз три нивоа: свакодневни (“агресија свести”), административни (“чишћење” државних служби од Срба) и политички. Овај потоњи имао је више праваца, али је њихов циљ био исти – минимизирање не само политичких и националних права, него и броја Срба у Хрватској.
Неуважавање српских амандмана на предлог новог хрватског устава, а који су били прокламовани кроз рад СДС, довело је најпре до стварања Заједнице општина Северне Далмације и Лике (Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Доњи Лапац и Кореница) крајем јуна 1990, а потом и до усвајања Декларације о суверености и аутономији српског народа у Србу 25. јула 1990. Истовремено је донесена и одлука о расписивању референдума о културној аутономији Срба у Хрватској, који је одржан од 19. августа до 2. септембра исте године.
У намери спречавања одржавања српског референдума, хрватска полиција је 17. августа 1990. покушала да из појединих станица милиције у српским градовима одузме наоружање. Такви поступци хрватске полиције довели су до подизања барикада и блокаде саобраћаја на прилазима српским местима, што су хрватски медији пежоративно назвали “балван револуција”.
Дан пре него што је Хрватски сабор усвојио нови устав, српско национално веће и привремено председништво Заједнице општина Северне Далмације и Лике усваја Статут и проглашавају Српску аутономну област Крајина, у чији састав је ушло 13 општина са већинским српским становништвом, са укупно 173.000 Срба и 55.000 Хрвата према попису из 1991.
Хрватски сабор је 22.12.1990. године, без уважавања српских захтева и без званично прокламованог става по питању српске аутономије, усвојио нови устав, по времену доношења назван Божићни устав.
Наиме, хрватска власт није уважила ниједан српски амандман на предлог новог устава, посебно када је реч о захтевима да Срби у новом уставу задрже статус народа, а кога су имали у претходним уставима СРХ (1990. је Хрватска још била чланица СФРЈ), затим о захтевима да се новим уставом регулишу права на употребу српског језика и писма (ћирилице).
Новим уставом Срби су сведени на националну мањину, решавање права на језик и писмо требало је да се регулише посебним законом, који је усвојен много касније и без учешћа Срба у његовој припреми. Регионалним устројством Хрватске (жупаније) разбијене су етнички компактне територије са већинским српским становништвом.
Такво стање академик Јован Рашковић, оснивач СДС, овако је описао: “Српски народ све то осећа као позив историји на рецидив, шири у њему нове страхове, мучнину и старе сумње. После свега овога хрватско-српски односи добијају једну нову димензију параноидности. Хрватска параноја смањује и негира усташки злочин. А српско параноидно доживљавање осећа блискост колективне несреће и обнавља геноцид”.
Почетком 1991. руководство тадашње СФРЈ покушава да арбитрира у решавању насталог конфликта између Книна и Загреба, али сви покушаји остају без успеха. Хрватска се све више наоружава, повећава број полицајаца, формира Збор народне гарде (ЗНГ) као властиту војску, иако је још формално у саставу СФРЈ.
Хрватска почетком и средином фебруара 1991. доноси одлуку да на “њеној територији” не важе “савезни закони”, као и одлуку о “раздруживању од СФРЈ”.
Представници САО Крајине 28. фебруара усвајају Резолуцију о раздруживању САО Крајине и РХ.
То је период када се као последица кризе глобалних српско-хрватских односа на тлу бивше Југославије, а у том контексту и криза међунационалних односа у Хрватској, стварају услови за функционисање српског ентитета у Хрватској и СФРЈ. Наиме, послије формирања САО Крајине, долази до формирања САО Западне Славоније и САО Источне Славоније, Барање и Западног Срема. Ова источна САО је 31. марта 1991. донела одлуку о присаједињењу Србији.
Било је то истог дана када су хрватски редарственици ушли на Плитвице, што је довело до првог озбиљнијег оружаног сукоба у Хрватској, у којем гину територијалац Крајине Рајко Вукадиновић и хрватски редарственик Јосип Јовић. Плитвички догађај се по многим изворима узима као почетак рата у Хрватској, који ће потрајати наредне четири године и, као сваки рат, унесрећити много људи.
