Zašto se i dalje podrazumeva da žena sve stiže?

[Manastirka]

Ja to ne razumem. Tu vrstu mazohizma.
Odrasla sam u kući sa braćom, okružena sam muškarcima na poslu i kući.
Neće vas muškarci više ni ceniti i poštovati, ako im same ne ukažete da niste "okačene o čiviluku".
Ne treba da budeš sama u obavezama i odgovornostima, treba da tražiš pomoć uvek kad ti je potrebna. Problem je ako pomoć i podršku tražiš, ali je ne dobijaš.

 

[**Freya**]

Ne znam da li sam jedina, ali imam osećaj da se od žena i dalje očekuje da „sve funkcioniše“ – bez greške i bez pauze.
Da su deca namirena, ručak skuvan, kuća sređena, svi računi plaćeni, a ona još i raspoložena. I ako negde nešto „pukne“, onda je to njen propust.
A niko ne pita da li joj je teško. Da li ima pomoć. Da li ima dan kad ne može ni da ustane kako treba, a ipak vuče dan na leđima jer „mora“.
Kao da se podrazumeva da žena sve može – i sve mora. A ne može. I ne mora.
Ima li još neko ovde kome je svega dosta kad vidi koliko se ženski trud često ne vidi, ne priznaje, ne ceni?
Podelite ako ste se našle u tome. Samo da znam da nisam sama.

Svakako nije njen propust ako nesto krene kako ne treba.

Rekla bih da je problem u muskarcu koji nalazi krivca na jedan ruzan nacin.

Ne bih imala nista protiv da uzmem one poslove koje on ne moze ili ne ume da obavlja, ali bih itekako reagovala da me optuzuje da nesto nisam dobro uradila.
To je ruzno i nije drugarski...ako smo zeznuli, popravicemo - zajedno, ili ce popraviti ko bolje zna...ali necemo upirati prst u nedostojne clanove porodice.