Razmišljam koliko je odnos važan za sazrevanje. Imati u neku ruku ogledalo. Koliko ne možemo sami da napredujemo, sazrevamo, ako ne vidimo šta nas koči, ne razgonimo sopstvene iluzije i mrakove. Šta radije birate, da izadjete iz odnosa jer ne želite da se borite sa sobom prvo, ili ostajete u njemu dokle god mislite da ima materijala za to. Ili ostajete iz navike? Interesa, sticaja okolnosti, nećeg što vam odgovara, ostalo ignorišete, ne obraćate pažnju? Koliko radite na sebi i analizirate situacije koje se dešavaju i stvaraju neprijatnosti, tj.mogućnosti za rast?
Mnogo pitanja...
Prvo, kako sazrevamo (bar mi, koji sazrevamo), tako se menja i nas odnos prema odnosu.
Digresija: volim da citiram mog profesora filozofije: "Ako ne kazes za sebe da si pre 10 godina bio glup ko qrarz, znaj da si i dalje glup ko qratz".
U skladu s time, kada sam bio mladji i nisam bas ni sebe dobro poznavao (sto bi rekli, nisam znao sta hocu), odnosi su bili nekvalitetniji jer je bilo vise tolerancije na gluposti i mnogo više grešaka.
Odnos ti je kao slaganje puzle. Kada ne znas kako treba, ti pokusavas da gurnes puzlu gde joj bas i nije mesto, jer prvo ti se cini da se tu uklapa, pa tek onda shvatis da ne ide kad vec krenes da guraš.
A kada znaš - ni ne pokušavaš da guraš, uzmeš puzlu, pogledaš je, i vratiš ako to nije ta.
A kada baš baš znaš - ti u startu odabereš pravu puzlu i znaš da će da legne.
Ovo važi i za drugarski, i ljubavni, i poslovni, i svaki drugi odnos.
Greške su najbolji učitelj. A da bi greške postojale, potrebno je da sebe ubacujemo u situacije gde se greške prave.
Odnosi su te situacije (između ostalog), i zato su potrebni.
Sad, ovo pitanje oko analiziranja - pa ne analiziram nesto posebno. Shvatim sta je bio problem, i sledeci put podsvesno znam sta i kako treba ili ne treba da radim.
