Zanimljivo o Beogradu

[Platin]

Prvi beogradski semafori bili postavljeni na raskrsnici Ulice kralja Milana i Ulice kneza Miloša

Такорећи, код Лондона

 

[Platin]

Termalni izvori ispod centra Beograda

Da se ispod čitavog centra Beograda nalaze izvori termalnih voda znalo se još u doba rimske vladavine gradom.
Neobični zidići na Akademskom platou, zapravo su ostaci rimskih termi otkriveni prilikom uređenja platoa 60-ih godina.
Istraživanjem izvora ispod Skadarlije utvrđeno je da je temperatura vode u dubini 30, a na površini 20,8 stepeni,
i da po svom sastavu spada u pet najkvalitetnijih izvora vode u Evropi.

Voda iz ovih izvora korišćena je za proizvodnju piva još u Bajlonijevoj, a potom BIP-ovoj pivari u Skadarliji.
Postojao je plan da se termalna voda koristi za grejanje okolnih zgrada ali nikada nije realizovan.

Никада за ово нисам пре чуо... да је вода баш таквог квалитета.
Знам да се раније користила за пиво.

Када се већ разне воде флаширају и продају... Могли бисмо и ми да дамо неку "Скарарлијку" или "Београђанку".

 

[Nina]

Na mestu zdanja Skupštine nekada se nalazila Batal džamija.
Nju je 1585. gdine izgradio je imućni beogradski nadzornik Ejnehan-beg i nazvao je svojim imenom.
Zbog oštećenja i zapuštenosti, 1789. dobija ime Batal džamija, odnosno Zapuštena džamija.
Džamija je tokom vekova imala i vojnu funkciju, te su tako iz nje snažan otpor ustanicima pružali Turci i tokom opsade Beograda 1806. godine.
Teško oštećena, srušena je krajem XIX veka po naredbi namesnika Blaznavca. Rušenje su obavili Cincari za 230 dukata.

 

[Nina]

Prvi Spomenik Neznanom junaku ne nalazi se na Avali
Danas je malo poznato da se prvi Spomenik Neznanom junaku u Evropi nalazio u samom centru Beograda.
Krajem XIX veka podigao ga je ugledni trgovac Sima Hristić na Malom pijacu, danas skveru kod zgrade Beogradske zadruge.
Bio je posvećen poginulima Srbima u sukobima koji su izbili posle incidenta kod Čukur česme 1862. godine.

Na njemu je pisalo:
"U slavu neznanog beogradskog junaka koji oslobodi rodni grad od Turaka".
Zbog izgradnje Beogradske zadruge, ovaj spomenik znan kao "Krst sa Male pijace", premešten je u park iza Hotela Bristol gde se i danas nalazi.

 

[Nina]

Mošti Svetog Save spaljene na Tašmajdanu

Iako se danas veruje da su mošti Svetog Save spaljene na mestu Hrama Svetog Save, ovo možda nije istina.
Naime, nekada se pod Vračarom podrazumevao prostor uz Carigradski drum, današnji Bulevar kralja Aleksandra.
Zbog toga neki navodi tvrde da su mošti po nalogu Sinan-paše spaljene negde u blizini Čupine humke na Tašmajdanu.
Danas je to uzvišenje poznato kao mesto na kome se nalazi restoran "Poslednja šansa", u blizini Markove crkve.

 

[Nina]

Ženidba preko oglasa
Stranice beogradske štampe bile su pune pretećih oglasa
A evo zašto su se javno, putem novina, posvađali zet i tast: "Mojoj ženi Mariji, ćeri Radovana Barlovca, trgovca iz Beograda, koju iz moje kuće otpuštam zbog njezinog neverstva sa ovdašnjom gospodom oficirima, a uskoro ću i bračnu parnicu podneti kod ovdašnjeg duhovnog suda, pa neka niko ništa, na moje ime i moj račun ne daje, jer mu neće priznati".
U potpisu oglasa: "Milan Tomić, trgovac".

Međutim, već posle pet dana u "Videlu" izlazi ovaj odgovor tata zetu - utuk na utuk:
"Milan Tomić, trgovac iz Smedereva, kao što je po svojoj lakomislenosti i glupavosti otpustio svoju ženu sa kojom ima četvero dece, tako on po svojoj lakomislenosti i gluposti, a uz sve to i pokvarenosti, može javno sramotiti svoju ženu a moju ćer, kao što čini u 129. broju "Videla", a ko je od njih dvoje nevernik i preljubnik to će nadležni duhovni sud oceniti.
Međutim, što se kredita tiče, to moja ćer nema potrebu da traži od bilo koga, jer mnogo više imovine ima na svoje nego na ime ovog mog nepoštenog i nevaljalog zeta koga se javno odričem. Moja ćer je iz moje kuće otišla sa velikim mirazom". U daljem čitanju novina ne zna se koliko je svađe dugo trajala između zeta i tasta i kako se završila - pomirenjem ili je u celom slučaju poslednju reč dao duhovni sudija, a to znači - crkva: razlaz

 

[Nina]

Nije bilo kioska

Međutim, ovi oglasi, istovetni, ponavljaju se pet puta u pet različitih prestoničkih novina, da se obostrana porodična bruka čuje što dalje...
Ali, kao što se zna, tiraži tadašnje štampe bili su mali. Novine su se rasturale "prenumerantima" putem spore i loše organizovane pošte i neposrednom prodajom, koja je bila najgore rešenje. Nije bilo kioska kao danas, nego je prodajna mreža bila: dućani, kafane, duvandžinice, knjižare. Međutim, u to vreme se u prestonici stvorio i jedan naročit običaj - davanje novina na veresiju! To je novinama donosilo ozbiljne gubitke, pa svi listovi, u isto vreme, mesecima, objavljuju ovakav oglas:

"Poštovani čitatelji! čast svakom - veresije više nikom! - Obaveštavaju se gospoda naše mušterije da više neće moći na veresiju dobijati naše novine. Svoje dugove niko ne plaća pa je to Uredništvu zadalo znatne gubitke i dovelo do finansijskog bankrota..."

Ženidba preko oglasa nije otkriće našeg vremena. čim se masovno pojavila štampa i reklamiranje "svakovrsnog espapa" putem oglasa, počela je da se na isti način traži i bračna sreća, a ovako to, na primer, putem "Samouprave", čini jedan krojač:

"Mlad Srbin koji je odskora završio krojački kurs Bečke akademije, želi da upozna gospođicu radi sklapanja braka i vođenja krojačke radnje u mome odsustvu. Poznanstva se mogu obavljati preko celog dana u kući proke Ćurčije, Živojinova ulica broj 1.".

Ne zna se da li je ovaj "lovac na sreću" zbilja našao sreću, ali iza njegovog uokviren je ovaj oglas:

"Jedna gospođica rodom iz Pariza, Francuskinja, želi da daje časove iz francuskog jezika i lepog ponašanja u svakoj gospodskoj beogradskoj porodici, a za nagradu traži stan i hranu. Upitati u Uredništvu lista".

Ne zna se ko je bio naivniji - kradljivci ili pokradeni - kada se danas na stranicama stare štampe mogu pročitati i ovi pozivi: jedan građanin poziva lopova da mu vrati oteti sat:

"Ja sam pre neki dan bio u kafani 'Jelikićeva bašta', sporoću Male pivare, kod gaje kafedžije, a u isto vreme bilo je još nekoliko gostiju. Tom prilikom, oteo mi je Kosta Ristić, mlekadžija, sinovac Marka Cvetkovića, mlekadžije na Dorćolu, sat na lopovski način. Zato ga opominjem preko novina da mi vrati ukrađeni sat, a ako to ne učini, tužiću ga nadležnoj vlasti!"
I finale ovog spora ostao je u javnosti nepoznat: da li je lopov pretnju preko novina uvažio ili ga ona nimalo nije uplašila. A stranice štampe, često su bile i poligoni preko kojih su građani pretili jedni drugima, pozivajući se pritom na policiju, vlast i sudove.

 

[Nina]

Poziv ženi
Srbija je u devetnaestom veku konfekciju i štofove najviše uvozila iz Nemačke, Engleske, Mađarske i Austrije. O tome u oglasu pod naslovom: "Redak događaj", izvesni trgovac Dim.M. Ilić obaveštava svoje, naravno, uvek "cenjene" potrošače:

"Našao sam i kupio u Beču jevtinog a pritom vrlo fino izrađenih žaketa od štofa brinskog, štajerskog i pervijena svilom postavljenih. - Imam pantalona raznih boja i veličina za puniju i vitkiju gospodu, prsluka od belog i žutog piketa za pranje ujedno i od štofa vunenog, a i svilenih imadem po želji. Espap će stići lađom do 1. septembra ove godine, a prodavaću ga cenjenim mušterijama sa sasvim malom hasnom..."
A puškar prestonički, Milan Jovanović, poziva svoju odbeglu ženu da se što pre vrati u "bračnu zajednicu":

 

[Nina]

Ne zna se tačno kada su Jevreji počeli da naseljavaju utvrđenje koje je potom postalo Beograd. Kao svojevrsni trag može da posluži jedan običaj vezan za uverenje da su Jevreji na mestu našeg grada živeli od prastarih vremena. Naime, jevrejsko predanje kaže da je Beograd kao utvrđenje postojao još za vreme stare jevrejske države, pre naše ere, te da im je poznat već iz tog doba. Za to se vezuje važan obred koji se ponavlja svake godine o svetkovini Purima. Tom prilikom u sinagogama se čita Knjiga o Esteri, ali samo za stanovništvo onih gradova koji su postojali za vreme stare jevrejske države.
15. juna 1924. godine položen je na svečan način kamen-temeljac novoj opštinskoj zgradi u prisustvu Kraljevog i Vladinih izaslanika u Kosmajskoj ulici broj 19.

Ova svečanost bila je veoma impozantna. Kralj i Kraljica (misli se na kralja Aleksandra Karađorđevića i kraljicu Mariju) koji su onda boravili na Bledu, obećavši da će lično prisustvovati svečanom osvećenju Hrama, potpisali su svojeručno povelju, napisanu na pergamentu, i ovlastili svoga izaslanika da je položi u NJihovo ime u temelj zgrade. Mesto za sinagogu poklonila je Opština Grada Beograda, a projekat zgrade izradio je mladi arhitekt Milan Šlang. Prvog novembra 1925. godine primila je opština jedan deo zgrade na upotrebu, a svečano osvećenje zgrade obaviće se u leto 1926. godine, kada će unutrašnje uređenje i ukrašenje Hrama biti gotovi. Taj monumentalni dom staje preko tri miliona dinara, suma koja je ušla delom iz zaveštanja imanja Hermana i Hane Flajšer u ulici Miloša Velikog broj 85, a delom od priloga članova opštine, pojedinih bratskih opština i darodavaoca u celoj Kraljevini. Vredno je pomena da je priličan broj Srba pravoslavne vere u znak prijateljstva i pažnje prema svojim sugrađanima Jevrejima, doprineo omogućenju podizanja Doma, prilozima u novcu i materijalu...”

Devetnaest godina ranije, 10. maja 1907. godine, hroničar Ignjat Šlang beleži da su beogradski Jevreji bili ponosni kada je kralj lično (Petar I) položio temelj za novu sinagogu Bet Israel u ulici Cara Uroša. „Bili su srećni kada je Kralj odlikovao novu zastavu jevrejskog pevačkog društva prilikom proslave dvadesetpetogodišnjice plodnog i uspešnog rada ordenom Svetog Save i tom prilikom čuli srdačne čestitke i reči hrabrenja milog Kralja; a njihovo oduševljenje dostiglo je vrhunac na dan 17. septembra 1908. godine, kada je Kralj sa Vladom prisustvovao osvećenju nove sinagoge”, piše rabin.

Nažalost, beogradska sinagoga sefardskog obreda Bet Israel srušena je za vreme bombardovanja, aprila 1941. godine.

 

[Nina]

Kompletan Zemun, u oblastima gde se danas nalaze Gardoš, Ćukovac, Muhar, Kalvarija i Bežanijska kosa, u sebi nosi bezbroj tajnih i skrivenih laguma koje je, većinom, pre nekoliko vekova napravila Austrija, potonja Austrougarska.

Tamo je nekad bio Beogradski aerodrom (koji danas, u sećanjima, zovemo „Starim“), a uz njega bila je tajna komanda Vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije.
Aerodrom je bio i civilni i vojni, obavljao je obe uloge, i bio je smešten veoma blizu ulica Tošin bunar i Omladinskih brigada. Sa njega su poletali naši hrabri piloti tokom šestoaprilskog bombardovanja na početku Drugog svetskog rata

Iz ovog, skrivenog komandnog mesta rukovođeno je herojskom odbranom Beograda.
Podzemni kompleks imao je dva ulaza iz Ulice Nikole Dobrovića. Oni su danas zatvoreni. Treći ulaz je na drugoj strani, na padini Bežanijske kose. Kroz taj deo građevine, tik iznad nje, prošao je železnički tunel otvoren pre nešto više od 40 godina, koji je značajno rastresao unutrašnjost zaboravljene Komande.

 

[Nina]

Akademski park

Akademski park i Studentski trg dele prostor u centru grada, okružen ustanovama visokog obrazovanja, čemu i duguju nazive.
Pored Filozofskog, Filološkog i Prirodno-matematičkog fakulteta, na Studentskom trgu je i sedište Rektorata Beogradskog univerziteta, u monumentalnoj palati Kapetan Mišinog zdanja.

Parkovski prostor, na oko tri stotine metara od Trga Republike prema Kalemegdanu, nije uvek imao tu namenu.
Iako je potencijal zaostavštine rimskog Singidunuma za razvoj grada baš na ovom mestu bio veliki (današnje ulice Kralja Petra i Vase Čarapića su najstarije rimske magistrale), u tursko doba na prostoru trga i parka nalazilo se groblje, a zatim, od 1824. do 1927. godine, Velika pijaca.

Kako je tadašnja praksa nalagala, u delu pijace otpočela je sadnja drveća, pa je od 1869. godine formiran manji parkovski prostor za predah Beograđana.
Park je nazvan Pančićev i u njemu je 1897. godine postavljen spomenik Josifu Pančiću, naučniku, botaničaru i predsedniku Srpske kraljevske akademije nauka, rad vajara Đorđa Jovanovića.
Pijaca je u potpunosti uklonjena 1927. godine, čime je otvoren prostor da trg i park postanu urbane zone kakve danas poznajemo.

 

[Platin]

Kompletan Zemun, u oblastima gde se danas nalaze Gardoš, Ćukovac, Muhar, Kalvarija i Bežanijska kosa, u sebi nosi bezbroj tajnih i skrivenih laguma koje je, većinom, pre nekoliko vekova napravila Austrija, potonja Austrougarska.

Tamo je nekad bio Beogradski aerodrom (koji danas, u sećanjima, zovemo „Starim“), a uz njega bila je tajna komanda Vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije.
Aerodrom je bio i civilni i vojni, obavljao je obe uloge, i bio je smešten veoma blizu ulica Tošin bunar i Omladinskih brigada. Sa njega su poletali naši hrabri piloti tokom šestoaprilskog bombardovanja na početku Drugog svetskog rata

Iz ovog, skrivenog komandnog mesta rukovođeno je herojskom odbranom Beograda.
Podzemni kompleks imao je dva ulaza iz Ulice Nikole Dobrovića. Oni su danas zatvoreni. Treći ulaz je na drugoj strani, na padini Bežanijske kose. Kroz taj deo građevine, tik iznad nje, prošao je železnički tunel otvoren pre nešto više od 40 godina, koji je značajno rastresao unutrašnjost zaboravljene Komande.

Писта је ишла отприлике трасом Улице омладинских бригада, а један од хангара је сачуван. Хангаре је пројективао Милутин Миланковић - почетно сјајни грађевински инжењер, а после славан по радовима о клими.

 

[Nina]

Posle stravičnog evropskog sukoba u drugoj deceniji dvadesetog veka, kada je poginulo više od deset miliona ljudi, mnoge evropske prestonice uvele su monumente neznanim herojima, koji su bili simbol svih stradalih tokom vojnih razaranja. Tako, na primer, i Pariz i Prag imaju svoje spomenike u spomen poginulim vojnicima, a ondašnja Kraljevina SHS, a potonja Jugoslavija, odlučila je da napravi slično znamenje.

O identitetu vojnika koji je proglašen Neznanim junakom mnogi su se raspitivali, ali niko nije uspeo da odgonetne ko je zaista bio ovaj čovek.

Naš heroj nastradao je od projektila austrougarske haubice 1915. godine, pri vrhu Avale, gde je prvobitno bio sahranjen. Sudbina mu ni mrtvom nije dala mira, pa je prvo bio ukopan u humku koju je napravio krater granate koja ga je i ubila. Nekoliko godina posle rata, iznad njega stajala je samo krstača, na kojoj su okupatori na nemačkom jeziku napisali „ovde počiva nepoznati srpski vojnik“.

Grob Neznanog junaka prvo su obeležili stanovnici Belog Potoka, a u porti njihove crkve i danas stoji krst sa piramidalnog spomenika koji je nekada bio obeležje stradanja ovog srpskog vojnika. Najinteresantniji podatak nalazimo u predratnom listu „Vreme“, kada sjajni novinar-reporter Ante Matekalo pravi priču sa Avale. On prisustvuje pokušaju zvanične državne komisije da utvrdi pravi identitet Neznanog junaka, jer su oni otvorili grob 23. novembra 1921. godine.

Na čelu takozvane Tehničke komisije, koja je obavljala uviđaj, bio je izvesni gospodin Andonović. On nije našao vojničku amajliju pod lobanjom, „koja je bila sitna, kao u dečaka“, već samo rasutu ratnikovu municiju. Amajlija je imala urezanu identifikaciju vojnika, za slučaj da strada, međutim trećepozivci, koji su skupljeni na brzinu, nisu je imali.

Posebno potresan deo istrage Tehničke komisije bio je u trenutku kada su shvatili da je ceo levi deo grudnog koša nesrećnog vojnika raznesen granatom. Jedan od Belopotočana, koji je prisustvovao ovom tužnom činu, čak nije krio svoje zaprepašćenje kada je glasno rekao: Ovom vojniku neprijatelj nije mogao srce da sahrani!

To je bila istina. Ono je ostalo rasuto negde na Avali.

Komisija je pedantno pretražila svaki deo umrlog vojnika, ali nije mogla da utvrdi njegov identitet. Kostur je, zabeležili su, bio tanak i sitniji, kao u dečaka. Prsti su držali municiju kojom se naša vojska snabdevala od 1908. godine. Opasač je obavijao struk kojeg više nije bilo, a kaiševi (uprtači) padali su preko desnog ramena. Na dnu grobnice nalazile su se cokule, a one nisu mogle da budu ničije nego srpske...

Teške cokule koje je često nosila naša vojska u vreme Velikog rata, kako su tada zvali Prvi svetski rat, ne znajući da će imati još krvavijeg „naslednika“ u Drugom, pretvarale su noge u žive rane. Ponekad su vezivane, baš kao i u slučaju Neznanog junaka - telegrafskom žicom. Ratne 1915. godine bilo je i takvih veza, budući da su se vojnici snalazili kako su znali i umeli. Upravo zato, kada je Komisija pronašla cokule, više nije bilo nikave dileme da je ratnik sahranjen u krateru od granate - srpski vojnik.

Kod neznanog koji je tu sahranjen, u trenutku kada Tehnička komisija pravi izveštaj, ostao je novčanik, upleten u njegov kostur. U njemu su pronađena tri srebrna srpska dvodinarca, sa likom kralja Petra i jedan groš. U novčaniku su pronašli i parče hartije, zbog kojeg su nastala mnoga nagađanja, jer je to, navodno, bilo pismo koje je trebalo da bude upućeno najbližim rođacima Neznanoga. Ipak, na kraju je gospodin Andonović, posle svih stručnih analiza, zaključio da je nemoguće sa njega razaznati bilo koju reč, a hartija je čak formatom podsećala na jednu od novčanica toga doba.

Selidba posmrtnih ostataka Neznanog junaka na sam vrh Avale, gde danas počiva u mauzoleju, obavljena je 1938. godine. Tada je okončana izgradnja crnog spomenika.

Ostalo je zabeleženo da ovaj „posao“ nije „prošao glatko“ u javnosti, a da se bard srpskog teatra Branislav Nušić burno protivio ideji da Neznani počiva na Avali, tako daleko od samih Beograđana, koji bi valjalo da mu odaju dužnu počast.

Nušić je u ondašnjoj štampi pisao kako se na „Avalu sklanjaju samo dobrostojeći ljudi koji imaju automobile, odvodeći tamo ljubavnice...“, ali je kralj Aleksandar čvrsto odlučio da spomenik bude „ili tamo ili nigde“.
Na kraju, tako je i bilo. Sa vrha Avale i danas na Beograd i njegove stanovnike „gleda“ heroj bez srca.

 

[Nina]

Nušićeva ironija

Kralj Aleksandar bio je nepopustljiv u sprovođenju ideje da spomenik Neznanom junaku bude na Avali. Iako se Nušić burno suprotstavljao toj ideji, kralj je bio neumoljiv.Istovremeno, veliki pisac je insistirao da se spomenik postavi u centru grada, na Trgu republike, u blizini današnjeg „Staklenca“.
Eto tipične beogradske ironije: na tom mestu danas stoji spomenik podignut upravo njemu - Branislavu Nušiću.

 

[Nina]

Skandal zbog spomenika gologlavom knezu

Spomenik knezu Mihailu rad je Italijana Enrika Pacija
Enriko Paci ušao je u legendu na čudna, tipično „beogradska“ vrata. Mada danas malo ko zna za ime ovog čoveka, on je bio uvaženi vajar onog doba, koji je napravio spomenik knezu Mihailu 1882. godine, koji je i danas jedno od najvažnijih obeležja srpskog glavnog grada.

Kada je upriličeno otvaranje spomenika, 1882. godine, na današnjem Trgu republike okupila se vaskolika beograska elita. Svi viđeni ljudi došli su da vide način na koji će se Beograd odužiti svom voljenom knezu, ali, tada je izbio i jedan nesvakidašnji skandal.

Naime, konjanik je prikazan gologlav, bez kape. U ono doba, svako je nosio šešir, kapu, cilindar... već u zavisnosti od statusa i doba dana, ali izlazak na ulicu bez ovog obaveznog dela garderobe prosto je smatran nekulturnim i neumesnim.

Ondašnja varoš bila je nemilosrdna kada su tračevi u pitanju. Već do večeri beogradske dame raspričale su kako je, od silne bruke, Paci počinio samoubistvo. Iako Beograđanke nisu imale sredstva za rasipanje abera poput mobilnih i bilo kakvih drugih telefona, ipak su pokazale svoju retoričku umešnost, jer se priča munjevito raširila gradom.

Istina je, kako to već u našoj stvarnosti biva, postojala na sasvim drugačiji način. Paciju je uredno isplaćen honorar i on je otišao nazad, u rodnu Italiju, gde je doživeo duboku starost, a Beograd i njegove stanovnike je do te mere zavoleo da je i sopstvenoj deci davao srpska imena.

 

[Nina]

Marica Kosanović, rođena Tesla (Smiljan, 1858 - Zagreb 1938), poliglota i publicista, najmlađa sestra Nikole Tesle i majka Save Kosanovića.
Perfektno je govorila francuski, italijanski, nemački i češki. Znala je oko 60.000 stihova iz razne svetske književnosti.

Godinama je sarađivala u listovima Srbobran, Branko i Budapester Tagblam. U intezivnom dopisivanju sa bratom Nikolom i
skazivala je izvanrednu sestrinsku ljubav kao i lepotu i bogatstvo krajiškog ijekavskog jezika.

Njen sin Sava rođen je 29. maja 1894. godine a umro u Beogradu 15. septembra 1956. godine.
Završio je pravni fakultet u Budimpešti. Bio je političar, publicista i diplomata, veliki patriota i antifašista.
Njegovom zaslugom je sva lična zaostavština Nikole Tesle sakupljena i iz SAD doneta u Beograd gde je formiran Muzej Nikole Tesle.

 

[Platin]

Skandal zbog spomenika gologlavom knezu

Spomenik knezu Mihailu rad je Italijana Enrika Pacija
Enriko Paci ušao je u legendu na čudna, tipično „beogradska“ vrata. Mada danas malo ko zna za ime ovog čoveka, on je bio uvaženi vajar onog doba, koji je napravio spomenik knezu Mihailu 1882. godine, koji je i danas jedno od najvažnijih obeležja srpskog glavnog grada.

Kada je upriličeno otvaranje spomenika, 1882. godine, na današnjem Trgu republike okupila se vaskolika beograska elita. Svi viđeni ljudi došli su da vide način na koji će se Beograd odužiti svom voljenom knezu, ali, tada je izbio i jedan nesvakidašnji skandal.

Naime, konjanik je prikazan gologlav, bez kape. U ono doba, svako je nosio šešir, kapu, cilindar... već u zavisnosti od statusa i doba dana, ali izlazak na ulicu bez ovog obaveznog dela garderobe prosto je smatran nekulturnim i neumesnim.

Ondašnja varoš bila je nemilosrdna kada su tračevi u pitanju. Već do večeri beogradske dame raspričale su kako je, od silne bruke, Paci počinio samoubistvo. Iako Beograđanke nisu imale sredstva za rasipanje abera poput mobilnih i bilo kakvih drugih telefona, ipak su pokazale svoju retoričku umešnost, jer se priča munjevito raširila gradom.

Istina je, kako to već u našoj stvarnosti biva, postojala na sasvim drugačiji način. Paciju je uredno isplaćen honorar i on je otišao nazad, u rodnu Italiju, gde je doživeo duboku starost, a Beograd i njegove stanovnike je do te mere zavoleo da je i sopstvenoj deci davao srpska imena.

Сигурно један од најбољих наших споменика.