ПОГОДИ КАКО СЕ ЧИТА
Фонетски правопис - први пределектронски "магнетофон"
(Пошто нигде не видим тему "Фонетски или етимолошки правопис", овај текст ћу објавити овде, а модератор може да га премести или избрише.)
Више од једног века смо учили да се у латинском језику каже „Цезар“, „Целена“ (град у Кампанији), „Келти“, „Кентаур“, „центурион“ (старешина јединице од 100 војника), „Кефалонија“, „Цицерон“, „Киликија“, „Тацит“, „Грекус“, „кауза“, „амициција“, „пулкер“, „Филипус“, „театрум“, итд. А онда су се професори латинског језика одједном предомислили, као да је неко „окренуо преклопник“:
- није „Цезар“ него „Кајсар“,
- није „Цицерон“ него „Кикерон“,
- није „Тацит“ него „Такит“,
- није „Грекус“ него „Грајкус“,
- није „кауза“ него „кауса“,
- није „амициција“ него „амикитиа“,
- није „пулкер“ него „пулкхер“,
- није „Филипус“ него „Пхилипус“,
- није „театрум“ него „тхеатрум“.
Шта је било у питању – да ли промена писања у латинском језику која је захтевала и промену читања, или само промена читања и без промене писања? Ма која од ове две могућности да је у питању, ми неквалификовани посматрачи са стране морамо предаваче латинског да упитамо:
- Шта сте у тренутку те промене „сазнали“ што и пре те промене нисте могли да знате?
Шта вас је навело да промените читање (изговор) и без промене писања?
Али, нити ће ти „окретачи преклопника“ знати да одговоре на то питање, нити нам је њихов одговор уопште потребан. Примена фонетског писања у разним језицима и уз употребу разних азбука би унапред искључила промену читања код будућих покољења, па и промену изговора (читања) у наведеним примерима из латинског језика. Погледајте како мој српски ћирилични фонетски запис омогућује недвосмислено читање горњих наведених примера! Човек не мора да зна латински да би му одмах било јасно разликовање „театрум“ од „тхеатрум“, „кауза“ од „кауса“, „амициција“ од „амикитиа“. Замислите да смо на ту разлику покушали да „укажемо“ применом изворне латинске етимолошке абецеде:
- nije „Caesar“ nego „Caesar“,
- nije „Ciceron“ nego „Ciceron“,
- nije „pulcher“ nego „pulcher“, итд.
Са правом бисте упитали: „Па у чему је разлика? Није шија него врат“! Наравно, ја баш на то и желим да укажем: решење је фонетски правопис! Па чак и српски ћирилични у латинском језику! Јер латиница није довољна да укаже на ту разлику!
Следећи пример:
Грци су до десетог века наше ере слово „Β, β“ звали „бета“ и у текстовима га читали као „б“, а после десетог века су га назвали „вита“ и у текстовима га читају као „в“. Слово „Η, η“ су звали „ета“ и читали га као „е“, а после као „ита“ и читају га као „и“. Писање је остало исто, али се променило читање (изговор). Како данас можемо да знамо да ли је неки њихов текст који нема изричиту датумску ознаку писан пре или после десетог века? Да је промену изговора пратила и промена писања, то би нам данас представљало поуздан показатељ временског раздобља писања таквих текстова. То што данас видимо како су стари Грци нешто писали, још нам не пружа доказ како су то и читали, изговарали. Писали су „аггел“, а читали „ангел“; „феггари“, а читали „фенгари“; писали су „Гианис“, а читали „Јанис“. Ето, употреба српске ћирилице чак и у латинском и грчком језику омогућује читаоцу да тачно изговара дотичне речи чак и ако не зна ни латински ни грчки. Фонетски правопис је заиста био први пределектронски магнетофон!
Следећи пример:
У предвуковској ћирилици (старословенској, црквенословенској) коришћено је слово „јат“. У српском језику то слово се читало на три начина – „е“, „(и)је“ и „и“, што је одредило и три наречја српског језика – екавско, (и)јекавско и икавско. Како данашњи читалац наших средњевековних записа може знати којим од та три наречја је говорио писац дотичних записа? За босанске краљеве са сигурношћу знамо да су говорили икавски, иако њихови оригинални записи са „јатом“ ту информацију не пружају, јер штедљиво „јат“ се читало у исто време на три начина. Да ли је Свети Сава говорио екавски, ијекавски или икавски? Из његових записа ми то данас не можемо са сигурношћу да тврдимо. А „магнетофонски снимци“ који би нам једини могли помоћи да то утврдимо – не постоје. Тачне информације о изговору једног од три наша наречја могло је оставити само фонетско записивање.
Фонетски правопис је први пределектронски „магнетофон“!
