Драго ми је да то чујем, али не заборавите да браните оне који све људе који говоре "српски" називају српима и сматрају мањим Србима од себе!
Целовита оцена дела Вука Караџића и
данашњих последица његовог дела још није дата у оквиру лингвистичке струке. Имам утисак да лингвисти избегавају да изнесу
ту, целовиту оцену Вуковог рада по принципу "ћутање значи одобравање". Тим оценама се баве искључиво појединци, грађани
из других струка, док струка "мудро ћути". И ја сам поступно, под утицајем аргумената тих обичних људи из других струка, променио свој првобитни став о Вуку, па сам од некадашњег дечака слепог обожаватеља постао прво разумно опрезан, па на крају и критичан према неким поступцима самог Вука, али моја највећа примедба се односи на
све нас после Вука који смо "са прљавом водом избацили и дете".
Оно што данас имамо као последицу Вукове реформе српске азбуке показује да је та реформа
постигла супротан ефекат, и није допринела
очувању ћирилице, него
њеном нестанку. Да ли је сам Вук баш то и желео да постигне, то је друго питање. Већ сам рекао: моја највећа примедба се односи на
нас после Вука. Када је Нобел стварао динамит, имао је на уму напредак човечанства у
градитељским делатностима, а добили смо - заслугом
генерација после Нобела - напредак
у рушитељским делатностима. Тако је испало и са Вуковом реформом.
Прво, царски двор је, преко препреденог Копитара, Вука искористио
за своје планиране циљеве, а не "за добро српског народа". Да је двору било до "усавршавања азбуке", он би то урадио првенствено
са немачким писмом, а не са писмом једног малог народа. Вук, некадашњи православац, венчао се у католичкој цркви, и у Књигу венчаних у рубрици "вероисповест" уведен као
унијат. Ето,
то је био прави циљ двора планиран за цео српски народ, а не "уређивање туђе куће". Даље - наводим само као чињенице, без коментара - Вук је у оквиру своје реформе у српску ћирилицу убацио латиничну "јоту". Приликом потписивања Бечког "договора" 1851. г. Вук је своје име исписао - латиницом. Толико о самом Вуку. Сад о "нама после Вука".
Прихватањем Вукове реформисане азбуке, неопрезно, непромишљено и глупо потпуно смо се одрекли дотадашње азбуке, на којој је исписана наша целокупна дотадашња културна, политичка и стручна историја, чиме смо
прекинули историјску вертикалу са својом прошлошћу, која је данас сведена на
само 150 година. Колико наших сународника данас може да чита натписе на Грачаници, Дечанима, Патријаршији, Љевишкој? Колико их данас може да чита Мирослављево јеванђеље, Душанов законик, штампу и књиге из 18. и 19. века? Колико их је у стању да увиде
смишљену подвалу оних после Вука који су у у репринт издање Вуковог "Првог српског буквара" убацили
непостојећу табелу са прегледом разних европских азбука у којој се наводе "serb graek" и "serb lat", па оно "serb lat" тумаче као "српска латиница", не знајући о чему се ту ради? Ако је "серб лат" = "српска латиница", зашто им онда оно "serb graek" није "српска грковица", "грчко писмо за српски језик"? А Вук је под "serb graek" мислио на "Србе грчког обреда" -
православце - а под "serb lat" на "Србе латинског обреда" -
католике.
Данас није мали број наших сународника који заиста верују да је "Вук израдио и нашу латиницу", па и не примећују нестајање ћирилице. Вуков латинични потпис "Бечког договора" тумаче као "Вуково указивање нама данас да треба да пређемо на латиницу", а што су Забрепчани Вуку доделили Диплому почасног грађанина Загреба која је
сва исписана Вуковом ћирилицом" неће да тумаче обратно, ако за ту диплому уопште и знају.
Данас у Новом Саду неки наши сународници
враћање посрнуле ћирилице на аутобусе градског саобраћаја користе да јавно ћирилицу називају
фашистичким писмом. (Ваљда зато што су фашисти и нацисти познати у свету баш по коришћењу ћирилице.)
На једном форуму сам видео мишљење да "они који пишу ћирилицом - пале аутомобиле, преврћу контејнере и обијају трафике".
У прилогу бр. 535 на овој теми приказао сам да неки наш сународник људе који пишу по правопису "ср
Пски" назива
педерима.
Ето, то смо "ми после Вука". Вук за таква схватања и поступке нас данас не може да има "кривицу".
Ипак, Вуково избацивање разних "сувишних" јерова, које ја називам "ћирилична бела крвна зрнца" (одбрамбени механизам!) је
објективно помогло да данас наши сународници не примећују нестајање ћирилице, и олакшало је неприметан продор латинице на место ћирилице. Код Бугара, Руса... баш та "сувишна слова" предстваљају брану продору латинице.
Зезнула нас је подвала о "братству и јединству", "равноправности писама и богатству двоазбучја", за коју хрватска страна у Југославији није марила. Та подвала је намењена само за Србе. Ни овде Вук не може да има "кривицу".
Ми после Вука смо ти који смо више волели туђе него своје.
А они који "бране "ср
Бски" од вређења" а сами вређају "ср
Пски", по принципу "ругала се коза овци" попут размаженог деришта које је отело туђу играчку, па кад дете власник играчке је узме назад, закмече:
"Овај се дира"!