Вуковар још једна Прича

[doktorSokrates]

Vukovar,oktobar 1991.godine

Nastavak 5

Napustio sam sastank i otišao da organizujem svoje vojnike i starešine.Morao sam da dovedem protivdiverzantsku ekipu da sve pregleda. To je bio preči posao od vođenja borbe.Ostavili smo goste da spavaju.Otišli smo da radimo.Ujutro, u pola sedam,nisam više želeo da razgovaram ni sa kim iz delegacije.Dovedeni su ljudi počeo je pregled pojedinih vozila iz konvoja.Prilaze nam pobesneli mirovnjaci,sasvim zanemarivši svoju " humanu" ulogu.Na sav glas su psovali,vređali nas i pretili-U jednom trenutku gotovo da me savlada neopisiva želja da prekinem bilo kakve kontakte i dijalog sa Rober mišelom i konvoj vratim nazad.Sve to jasno svedoči o strahovitim pritiscima kojima smo bili izloženi.Ostao sam smiren,priseban i uzdržan.Hrvati su počeli da gađaju artiljerijom kasarnu. Tada je Mišel razgovarao sa njima.Hrvati,koji su bili u sastavu konvoja, uplašili su se i počeli panično zahtevati da se konvoj vrati.Nije ih više interesovao ulazak u Vukovar.Došlo je do opšteg meteža.Na to je Rober Mišel predložio prekid pregleda konvoja i ponudio mi da on izjavi kako je JNA uradila sve što se od nje tražilo,A Hrvati nisu hteli da puste konvoj u Vukovar. Primarni motiv Hrvata nije bio izvlačenje ranjenika, jer bi u tom slučaju prihvatili naše predloge o načinu ulaska konvoja u grad. Cilj je bio manipulisanje čitavom operacijom i ucenjivanje JNA.Insistiranje da konvoj uđe preko Lušca rezultat je procene prema kojoj bi pripadnici TO Vukovara koji su držali položaje na tome sektoru pripucali na konvoj a to bi izazvalo međunarodni skandal i osudu JNA.Međunarodne organizacije su u svemu tome odigrale neslavnu ulogu.Zato sam presekao Mišela pitanjem: " Šta vi,gospodine, Mišel hoćete od mene?"On odgovori :" Hoću da konvoj vratiš u selo Marinci." Prihvatio sam,ali da odma prizna da je JNA izvršila svoj zadatak i javi u Zagreb da se puste vojnici iz opkoljenih kasarni.Mi više nemamo ništa sa konvojem,već Mišel preuzima na sebe odgovornost.Tražio sam da JNA ne snosi nikakvu odgovornost za ponašanje jedinica TO i dobrovoljaca koji obezbeđuju Lužac.Još sam rekao:"Dobro,vraćamo vas u selo Marinci pod uslovom da izjavite pred novinarima i tv snimateljima da smo sve zahteve ispunili.I ispričajte im o ponašanju Hrvata.Dokumentujte sve to napismeno." On je upitao:" Mogu li to da napišem u Marincima ?" Prihvatam.Sprovodili smo konvoj kroz Marince. Jedva smo nagovorili narod da pusti konvoj kroz njihovo selo u Vukovar Jer su bili uplašeni za svoju bezbednost.Hrvati su posle prolaska konvoja iskoristili situaciju i napali selo.Pobili su najmanje dvadeset civila,žena i dece artljerijom i prepadom raznih grupa.Verovatno je hrvatska paravojska pokušala proboj na ovom pravcu,koristeći prolazak konvoja.Došlo je vreme za povratak konvoja u Marince.Na čelu je bio Rober Mišel.Meštani su ga zaustavili na samom ulazu u selo.Jedan meštanin objašnjavao je Mišelu kakva im je sve nedela hrvatska paravojska učinila.To selo je stvarno živelo u teškim uslovima.Na selo su stalno padale granate i mine,jer je bilo pogranično mesto, na liniji razdvajanja vojski.Tu su borbe vođene svakodnevno.Među meštanima,bio je jedan Hrvat koji kaže da je najbolji na svetu srpski narpd, da se on bori za njega i da ga niko ne može zavaditi sa Srbima.Pažljivo ga je slušao Rober Mišel.Pričalo se o nedeljima koje su preživeli.Hrvatska paravojska je pohvatala starije Srbe i nejač,sekli im pojedine delove tela i bacali u bunar.Kofama su ih vadili i pokazivali okupljenima.Bilo je mučno slušati, a kamoli gledati. Kad smo čuli šta se sve desilo upozorio sam Rober Mišela da ćemo teško ubediti narod da pusti konvoj tim putem nazad.Nije bilo drugog puta za Vinkovce.Mi smo garantovali bezbednost konvoja samo do sela Marinci.Postignut je takav dogovor. Na ulazu u selo,gde smo bili zaustavljeni,Rober Mišel je izašao.Došli su novinari i kamermani,kji su snimali njegovu izjavu.Dao je napismeno da je JNA korektno ispunila svoje obaveze.Nazvao je Zagreb,generala Rašetu i predstavnike hrvatske vlade tražeći bezbedan izlazak vojske iz kasarni kako je dogovoreno.Svi Hrvati koji su bili u konvoju,kao i vozači i sanitetsko osoblje uverili su se kako se ponašala naša vojska,a kako njihova paravojska i presudno uticala na Mišela da da ovakvu izjavu. Kad je konvoj počeo da ulazi u selo, ogorčeni meštani Hrlili su na kolonu.Navalili su i žene i deca motkama.Vikali su:" Mi smo vas obezbeđivali ovde, a vi ste omogućili da nam ustaše ubiju dvadeset ljudi.Sahranili smo ih juče."

...Nastaviće se

 

[doktorSokrates]

Vukovar,oktobar 1991.godine

Nastavak 6

Razgovarali smo i objasnili okupljenima da pripadnici konvoja nisu krivi za to.Sagledavši pravo stanje,svi Hrvati u satavu konvoja zahtevali su od Mišela da po svaku cenu hitno vrati konvoj u Vinkovce. U protivnom oni otkazuju poslušnost i više neće da rade.Sramota ih je šta se ovom narodu i pripadnicima JNA dešava.Ako se njihovim vojnicima nije svidelo da konvoj uđe u centar Vukovara asvaltom,onda neće ni oni sebe izlagati opasnostima.Hoće da spasu glavu,a neka on konvoj vodi sam.Sad se Rober Mišel našao između dve vatre.Između seljaka iz Marinaca i Hrvata u konvoju.Bio je u nebranom grožđu.tek sad vidi koliko je izgubio i da nije bio u pravu. Obratio mi se:" Hoćeš li da mi pomogneš? Samo da pređem Marince,ja se sa konvojem vraćam u Zagreb i rešavam sve." Sad opet treba da preuzmem veliku obavezu da konvoj ispratim i obezbedim dok prođe liniju razdvajanja.Pukovnik Pavković i ja imali smo puno muke da objasnimo meštanima sela da smo mi tu da ih branimo.Da se više neće dešavati ovakvi događaji.Da nećemo ubijati te ljude.Da oni nisu pucali.Da su bili sa nama i da ih puste.Dugo smo ih molili i ubeđivali da se vrate nazad.Mnogi od tih meštana su počeli da i nama vojnicima govore da smo izdajnici.Posle skoro pola dana ubeđivanja,konvoj se vratio u Vinkovce.Naša jedinica i JNA učinile su sve da konvoj bezbedno uđe u Vukovar,ali međunarodnim predstavnicima to nije odgovaralo.Naša jedinica je pretrpela velike gubitke čekajući deset dana u mestu, a međunarodni predstavnici su pomogli hrvatskoj paravojsci da dobiju na vremenu i konsoliduju se.Podneli smo izveštaj o svemu što smo radili.Komandant mi je rekao da ga je zvao general Kadijević iz Beograda i rekao:" Predstavnici međunarodnih organizacija su podneli izveštaj da je JNA uradila sve što je trebalo da humanitarni konvoj uđe u Vulovar.Isto tako,Hrvati su učinili sve da spreče ulazak konvoja i iskoriste ga za proboj svežih hrvatskih anaga iz pravca Vinkovaca preko sela Marinci ka Vukovaru."Jasno se iz ovoga zaključuje da su naše procene bile dobre kad smo posumnjali da ovim konvojem Hrvati pripremaju neko iznenađenje i da im nije bio cilj doturanja hrane i izvlačenje ranjenika

 

[doktorSokrates]

Vukovar,oktobar 1991.godine

KONVOJ drugi deo

Vraćamo se na izvođenje borbenih dejstava. Bili smo odlučni da po svaku cenu operaciju izvedemo do kraja.Borci su zadržali visok moral.Posebno im je bilo drago što nismo doživeli iznenađenje već smo sprečili prodor svežih hrvatskih snaga od Vinkovaca ka Vukovaru.Svi su jedva čekali da nastave sa borbom.Veliki prekid i čekanje zbog konvoja imalo je teške posledice po našu jedinicu.U tim borbama, odmah posle odlaska konvoja,poginule su nam izuzetno dobre i primerene starešine na pravcu nastupanja 1. jurišnog odreda.Poginuo je poručnik Voštić,pokušavajući da na čelu svog voda pređe sa jedne strane ulice na drugu i prekontroliše jedan red kuća.Pogodila ga je minobacačka mina,a njegovi vojnici hrabro su nastavili napred i izvršili zadatak dobijen od svog poručnika.Posebno teške borbe vođene su oko Vatrogasnog doma,na koji je sa svojom grupom iz Vrbasa i Lovćenca išao Bora Drakulović,neustrašiv i hrabar čovek.Poznavali su ga čak i hrvatski paravojnici.Čim bi identifikovali Boru i njegovu grupu,odmah su jedan drugoga obaveštavali da se čuvaju.Boro je sa svojom grupom došao da pomogne vojnicima u kasarni.Iz kasarne je često izlazio da vodi borbu sa paravojskom,koja ih je stalno napadala.Malo se odmore,pa onda idu u akciju čišćenja ulica oko kasarne.Najutvrđeniji položaji hrvatske paravojske bili su prema Vatrogasnom domu i gimnaziji.Vođene su teške borbe za deblokadu Vatrogasnog doma.U tim okršajima nastradao je Boro Drakulović.Ja sam se toga dana nalazio sa 1.jurišnim odredom prema naselju Boško Buha. Na radio-stanici koju sam zarobio od Hrvata,slušao sam njihove izveštaje.Pošto su govorili kodirano,bilo je teško otkriti gde se šta dešava.Najteže je bilo tamo gde se kretala grupa Bore Drakulovića.Posle velike panike jedan od Hrvata je javljao da su opkolili zgradu gde se nalazi i onaj Crnogorac što im zadaje jade:"Kad uništimo njega, ostaje još onaj Radoje.A kad i njega skinemo snajperima,neće imati ko da im diže moral.Tada je s njima gotovo." Kad sam čuo ovaj izveštaj na radio-stanici,znao sam da se radi o Boru.Nisam mogao da mu pomognem, jer nisam znao gde se nalazi. Mislio sam da je to možda hrvatska propaganda. Uveče sam od komandanta 2. jurišnog odreda saznao da se Boro nije vratio.Pretpostavljali smo da je poginuo.Dva dana su vođene borbe za pronalaženje Borovog tela.Drugog dana došao je meštanin iz kuće koja je bila iza same linije razdvajanja i saopštio nam da se u podrumu te kuće nalazi jedan naš teško ranjeni vojnik.On mu je ukazao pomoć.Organizovali smo borbu na tom pravcu.Kad smo ušli u kuću,našli smo Boru Drakulovića u podrumu. Bio je živ,ali teško ranjen u glavu.Video mu se mozak.Imao je i prostrelnu ranu na butini.Lobanja mu je bila razbijena.A paravojnici,koliko su bili hrabri,nisu smeli ni da priđu blizu ranjenog Drakulovića da ga ubiju.Bora su se i ranjenog bojali.Plašili su se i drugih koji su bili kao Bora Drakulović.Gde god je on sa svojom grupom išao u borbu, to su dobro zapamtili.Niko nije verovao da će Boro Drakulović ostati živ.Svi smo se čudili kako je moguće da sa takvim ranama čovek izdrži dva dana.Znam da ljudski organizmi nisu isti. Neko izdrži i nemoguće.Boro je sa tim teškim ranama prebačen helihopterom na VMA .I danas je živ.Kad bi ga neko sreo ili video,verovatno bi teško primetio da je bio ranjen.Zasluga je to naših lekara koji su nesebično pomagali svim ranjenicima i spasili mnogo vojnika i starešina.To mogu samo koji sa ljubavlju rade svoj posao,još bolje od onih koji jurišaju.Presudan je bio 17. oktobar,tada je donesena odluka da u ranim jutarnjim satima krenemo u nastavak deblokade.Plan je bio da aktivnost počne u 5 ujutru.Sve je bilo pripremljeno, ali nijedna jedinica nije krenula na izvršenje zadatka.Padala je neka kiša.Umor i iscrpljenost su bili veliki.Nismo imali svežih snaga da ih uvedemo u borbu.Pod komandom je bilo dosta jedinica,ali mnoge od njih nisu hteke da se bore.Pristigao sam u centralni deo grada koji su zaposeli specijalci,naše elitne jedinice.Razgovarao sam s njima.Posle pauze zbog ulaska konvoja,svi traže odgovore na razna pitanja.U toku predviđenog primirja,koje je trajalo 5-6 dana,došla su pisma i poruke od rodbine i porodice.Najviše poverenja imao sam u protivterorističku jedinicu.Bili su dobro obučeni i pripremljeni,ali nije imao ko da ih vodi i da komanduje.Komandir čete je ranjen odmah na početku.Komandu nad četom preuzeo je poručnik,njegov zamenik.Iako je sjajno vodio brigu o zdravlju i životu svih potčinjenih, u određenim trenucima unosio je paniku,nesigurnost,kolebljivosti nepoverenje u kolektiv.Smatrao je da se paravojska ne može pobediti.Najviše vremena proveo sam u toj jedinici.Želeo sam da se jedinica povrati i zauzme pravo mesto u borbenom poretku brigade.

...nastaviće se

 

[doktorSokrates]

Vukovar,oktobar 1991.godine

KONVOJ,drugi deo,nastavak 2

Bio sam uveren da će prevazići sve teškoće i nastaviti sa izvođenjem dobijenih zadataka.U razgovoru sa starešinama saznao sam da je glavni uzrok pada morala kod poručnika bilo pismo koje je dobio od svije supruge i kćerke.Pričali su njegovi drugovi da je u prekidima borbe čitao pismo i plakao.Toga jutra na liniji dodira se stalo.Trebalo je odmah nešto preduzeti .Posle kratkih konsultacija u komandi otišao sam da obiđem sve jedinice i na pojedinim linijama proverim zašto se nije krenulo napred. Jedinice 2.jurišnog odreda na pravcu prema Mitnici su pošle.Zbog snažnog otpora neprijatelja i nemogućnosti prelaska zadnje vododelnice ( naziv kanala između ulice Dalmatinske i Mitnice ) Koja je bila utvrđena i minirana ,nisu postigle planirani uspeh.Pošto nisu uspeli u prvom pokušaju,odmah su se zaustavili na položajima oko kasarne.Druge jedinice,zbog nekih rasprava sa starešinama i ponašanja rezervnog satava,nisu krenule.Odmah sam došao tamo gde su bile najbolje i najelitnije jedice,na pravcu prema Rusinskoj crkvi.Na tom pravcu sadejstvovali su protivteroritička jedinica i dobrovoljci koji su došli iz Leposavića.Skupio sa starešine u jednu zgradu i pokušao da im objasnim šta znači preći ulicu Otokara Keršovanija. Moje stavove i predloge nije prihvatio poručnik, a podržale su ga starešine iz njegovog voda.U to se odmah umešao Radovan i rekao: " Druže majore,recite kad se ponovo kreće.Ja sa mojom jedinicom polazim.Ako niko ne pređe ulicu,ja i moji borci ćemo preći." Bilo je lepo čuti takvo mišljenje jednog dobrovoljca.Ohrabrilo je to i druge starešine koji su imali suprotno mišljenje od grupe poručnika.Otišao sam dalje s uverenjem da će na tom pravcu jedinice sigurno krenuti napred.Ipak, stalno me progonila misao šta se to dešava sa jedinicom u koju sam imao najviše poverenja.U 14 časova,počeo je novi pokret na celoj liniji dodira.Sve jedinice su krenule napred.Radovan je sa borcima prešao ulicu Otokara Keršovanija.Uveče oko 18 sati,kada je pravljena preliminarna analiza dnevnog učinka,dobili smo izveštaj da je Radovan ostao bez noge.Pošao sam odmah da ga vidim u bolnicu u Negoslavcima, gde je pripremljen za transpor na VMA. Držao se hrabro i rekao mi je: " Majore,nije ovo ništa. Uspećete vi, ali me nemojte zaboraviti." Svi borci koje je on doveo bili su hrabri.On je vojnički odgovornozaista precizno izvršio zadatak.Cela grupa kojom je on komandovao prešla je ulicu i ušla u prve zgrade.Ponovo je iz stroja izbačen borac koji je ulivao moral i snagu svima.Najveći problem za naše borce bile su protivpešadijske,protivtenkovske mine i snajperska vatra, Hrvati su dobro zaprečili prolaze, ulice, zgrade,parkove i sve prilazne puteve.Mine su uglavnom bile nabacane bez reda.Bilo je dosta poteznih mina.Čak su ih i od ručnih bombi pravili. Zavežu žicu za osigurač bombe,a drugi kraj za čvrst predmet.Stave to u travu i kad neko zapne nogom bomba eksplodira.Stradaju svi koji su blizu.Posebno je bilo opasno ako su vršeni pokreti noću.No.pored teškoća i navedenih problema, kao i ranjavanja dela starešina i vojnika, uspeh je postignut.Deblokiran je deo grada.Linija razdvajanja je premeštena na drugu stranu ulice Otokara Keršovanija,čime je slomljena najutvrđenija linija odbrane neprijatelja.Čim smo počeli da napredujemo i postižemo uspeh, odmah su od svetskih mirotvoraca postavljeni novi uslovi.Ponovo je došao zahtev za ulazak novog konvoja u Vukovar.Pošto prvi konvoj nije prošao, naređeno je da drugi konvoj mora ući u Vukovar.Počeli su pritisci da što pre stvorimo uslove za ulazak konvoja u grad. Dogovorili smo se da u deo grada koji drže Hrvati uđu samo sanitetska vozila.Konvoj je ponovo došao od Vinkovaca preko sela Marinci.Dobili smo informacije od predpostavljene komande u Beogradu da će predstavnici Crvenog krsta doći sa oko 30 sanitetskih vozila po ranjenike u vukovarsku bolnicu.Konvoj je opet vodio Rober Mišel.

...Nastaviće se

 

[doktorSokrates]

Vukovar, oktobar 1991. godine

KONVOJ drugi deo,nastavak 3

Pukovnik Pavković i ja dočekali smo ih u selu Marinci.Počela je repriza već viđenih scena. Nastojali smo da im pružimo svu potrebnu pomoć.Oni su tražili da idu po njihovom planu i krenuli su preko sela Bogdanovci.Složili smo se da ćemo ih čekati na koti 102,od sela Bogdanovci prema naselju 6.ličke divizije u Vukovaru.S kote 102 konvoj je prošao prema Lušcu i tim pravcem dalje prema bolnici u Vukovaru.Poslepodne,konvoj se istim putem vratio prema koti 102. Na čelu kolone kretalo se jedno putničko vozilo u kome su bili trojica hrvatskih paravojnika.Opazivši vojnike na koti 102,zaustavili su vozilo,zapucali a zatim pobegli odakle su došli.Nismo otvorili vatru na njih da ne bi povredili nekog u koloni.Kolona je pristigla na kotu 102.Videlo se da su vozila bila puna navodno ranjenih paravojnika,koji su pod zaštitom međunarodne organizacije uspeli da pobegnu iz Vukovara.Podigao sam ceradu jednog vozila i vedo da na karoseriji ima dosta povređenih.Među njima je bio i jedan naš ranjenik,tenkista,zarobljen 2. oktobra neposredno u blizini kasarne..Nije znao gde se nalazi. Drugove iz svoje jedinice prepoznao je po glasu.Odmah je zatražio pomoć.Brzo smo reagovali i vojnik je izvučen iz konvoja.Iako smo znali da u konvoju ima i veliki broj hrvatskih zločinaca,poštovali smo dogovor i nismo dilrali konvoj.Za nas je bilo najvažnije da smo pronašli našeg vojnika.Ponovo je među nama naš drug za koga je malo ko verovao da je živ.Razgovarali smo sa predstavnicima Crvenog krsta i međunarodne zajednice i uberili ih da mi poštujemo dogovor.Tražili smo od njih da budu nepristrasni.Sugerisali smo im da ne idu preko sela Bogdanovci,nego da se vrate na put prema selu Petrovci,a odatle pođu prema selu Marinci.Taj put je bio bezbedan.Oni nisu hteli da prihvate naš predlog,već su krenuli preko sela Bogdanovci.Upozorili smo ih da ne preuzimaju rizik na sebe.Samouvereno su krenuli prema selu Bogdanovci.Kolona tek što je krenula.prošla su četiri vozila.Peto vozilo,u kojem su bili predstavnici Crvenog krsta (vozila su bila izmešana u koloni),naišlo je na minu koja je eksplodirala.Minu je pomoću kanapa navukao Hrvat skriven u kukuruzu. Tempirao ju je pod vozilo Međunarodnog Crvenog krsta.Bila je teško ranjena jedna lekarka i još dve žene.Hrvati su pobegli prema selu Bogdanovci.Nismo mogli da pucamo zbog ranjenika i konvoja.Rober Mišel se vratio i rekao da je uvideo čime se sve služe Hrvati i s kim ima posla.Da su to uradili vojnici JNA ili Srbi iz Vukovara,sigurno bi odmah tražio da bombarduju Beograd.Čudno da Rober Mišel nije shvatio kako je baš peto vozilo,u kojem su bili predstavnici Međunarodnog Crvenog krsta,naišlo na minu.Mišel nije shvatio ono što je očigledno,ali je znao da traži našu pomoć da vrati konvoj i nastavi putem kojim smo predlagal.Noću,u teškim uslovima moramo sve ponovo.Opet smo izašli u susret ekspediciji Međunarodnog Crvenog krsta.Pitam se šta bi se desilo da smo ih ostavili na cedilu ? Da li bi ih paravojska izvlačila iz blata? Napravili smo plan i preko nekih njiva prevukli sva vozila transporterima i tenkovima do Petrovaca.Tu smo ih izveli na asvaltni put kuda smo im davno predlagali da idu. Sad spasavamo i one koji su ubijali naše vojnike i starešine kao da su to naši ranjenici.Radili smo do pola noći.Nikad u životu nisam tako pokisao.Na meni je bilo mokro sve do gole kože.Blato sam gazio do kolena. Vadili smo iz gliba kola međunarodne zajednice,pomagali im,izvlačili i izveli ih na put.Kako je bilo vojnicima,to samo oni znaju.Nisu ni razmišljali gde će kasnije osušiti i očistiti svoju odeću i hoće li se prehladiti.Bez obzira na sve što smo učinili nikad nismo dobili ni kurtoaznu zahvalnost.Helihopter je odmah prevezao na VMA povređene Evropejce.zbog brze intervencije spaseni su.Svedoci ovoga bili su mnogi vojnici i rezervisti.Ne znam čega se stide predstavnici međunarodne zajednice.Nikad posle toga nisam čuo da je neko od tih civilizovanih mirotvoraca bar ispričao istinu o nama, pripadnicima JNA .Ovo su primeri kakav je naš čovek i vojnik.Uništava ga Hrvat i on njemu izlazi u susret po cenu svog života.Srpski narod iz Vukovara i JNA pomagali su da se spasi konvoj,a oni nisu našli za shodno da nam kažu išta lepo, čak ni u tim Petrovcima.Čim smo ih izvukli na put, zbrisali su kao da ih nikad više nećemo videti Ispratili smo i ovaj konvoj a oni će verovatno opet izvestiti da smo neposlušni i da činimo nedela.Da li bi oni nama pomagli? Na to pitanje lako je dati odgovor. Stegnem zube i pomislim kako nam ničije sažaljenje ne treba.Moramo ostati ono što jesmo.






O

Prijavite

 

[doktorSokrates]

Губици ЈНА,Територијалне одбране и добровољаца у борбама за деблокаду и ослобађање Вуковара 1991.

Кад су у потању губици у борбама за ослобађање Вуковара треба напоменути да никада нико није направио целовит списак погинулих али,постоје многи подаци на основу којих се може доћи до неких оквирних бројки.
Вуковарско ратиште било је подељено у две оперативне групе "ОГ Север" и " ОГ Југ"а граница је била река Вука која је град делила на пола.У ОГ Север је дејствовао 12.новосадски корпус ЈНА а окосницу јединица у борбама за ослобођење Вуковара чинила је 51.механизована бригада из Панчева и баш за ту бригаду имамо прецизне бројке.
Што се тиче ОГ Југ окосницу је у почетку чинила Сремско-митровачка бригада ЈНА за коју немамо никакве податке,а од 30.септембра па до ослобођења окосницу ОГ Југ чинила је Гардијска бригада ССНО за коју имамо прецизне податке.
Слично је и кад су у питању губици код територијалаца и добровољаца,доста тога је прецизно познато из одређених извора а нешто се може оквирно закључити.Оно што је најбитније јесте да се углавном знају губици оних јединица које су изнеле борбу за деблокаду и ослобођење града што је круцијално јер остале јединице које су периферно учествовале нису ни могле имати значајније губитке.
Мало касније ћу изнети одређене податке.

 

[doktorSokrates]

ОГ Југ имала је три јуришна одреда

Први јуришни одред
Окосницу првог јуришног одреда чинило је
-1.моторизовани батаљон Гардијске бригаде ССНО под командом Боривоја Тешића који је уједнно био и командант Првог јуришног одреда.

У саставу одреда биле су још:
-1.чета ТО Петрова гора под командом Мирољуба Вујовића
-2.чета ТО Петрова гора под командом Станка Вујановића Таксија
-Самостални одред Лева Суподерица под командом Милана Ланчужанина Каменог,а одред је био већином састављен од добровољаца СРС

Правац напада овог одреда је био Петровачки пут-Милово брдо и ушће реке Вуке у Дунав

 

[doktorSokrates]

Други јуришни одред

Окосницу овог одреда чинио је
-2.моторизовани батаљон Гардијске бригаде ССНО

У саставу одреда били су још:
-3.чета ТО Петрова гора под командом Мирослава Пејића Бимбе
-4.чета ТО Петрова гора под командом Синише Фота
-Батаљон ТО Негославци

Правац напада је био негославачки пут-улица Сајмиште поред касарне-Митница-зграда гимназије и даље према Дунаву.

 

[doktorSokrates]

Трећи јуришни одред

Окосницу овох одреда чинио је

-93.моторизовани заштитни пук 1.Војне области под командом Милорада Ступара

У саставу пука били су:
-Специјални диверзантски одред гарнизона Панчево
-Батаљон војне полиције гарнизона Београд
-Чета војне полиције гарнизона Тузла
У саставу одреда био је и
-Један вод ТО Негославци

Правац напада овог одреда био је Вучедол-Митница-Водоторањ

 

[doktorSokrates]

ГУБИЦИ:

-Гардијска бригада ССНО
46 погинулих гардиста и 10 добровољаца придодатих Гарди
Подаци објављени у књизи Летопис Гарде

-93.моторизовани заштитни пук 1.Војне области
7 погинулих војника
Податак изнео командант 3.јуришног одреда Млорад Ступар на суђењу за овчару у Београду 19. јуна 2008.
-Самостални одред Лева Суподерица
9 погинулих бораца
податак изнео комадант одреда Милан Ланчужанин Камени на суђењу за овчару у Београду 29.јуна 2004.
-Батаљон ТО Негославци
14 погинулих бораца
податак изнео први командант ТО Негославци Јовица Кресовић на суђењу за овчару у Београду 28.октобра 2004.

 

[doktorSokrates]

Старешине и војници Гардијске моторизоване бригаде ЈНА
погинули на вуковарском ратишту

1. Водник у резерви СЛОБОДАН ПАУНОВИЋ, Вуковар, 1. октобар 1991.
2. Војник РАДОВАН КОЈИЋ, Вуковар, 2. октобар 1991.
3. Војник у резерви ПЕРО НИКОЛОВСКИ, Радничка улица у Вуковару, 2. октобар 1991.
4. Војник ЗОРАН ЕЛЕЗ, Вуковар, 3. октобар 1991.
5. Војник у резерви НЕБОЈША ЖИВАНЧЕВИЋ, улица Сремских бораца у Вуковару, 3. октобар 1991.
6. Војник у резерви ГОРАН КРСТИЋ, Вуковар, 3. ОКТОБАР 1991.
7. Десетар у резерви СЛОБОДАН ПОПАДИЋ, Вуковар, 3. октобар 1991.
8. Војник ЖЕЉКО ПОПОВИЋ, Вуковар, 3. октобар 1991.
9. Десетар ЗОРАН ФЕЛДЕЖДИ, Вуковар, 3. октобар 1991.
10. Водник ЖЕЉКО БЈЕЛИЋ, Вуковар, 6. октобар 1991.
11. Поручник РАДОЈЕ ВОШТИЋ, Вуковар, 6. октобар 1991.
12. Војник ИГОР ВРАЊЕШ, Вуковар, 6. октобар 1991.
13. Водник прве класе СЛОБОДАН ПОПОВИЋ, улица Светозара Марковића
У Вуковару, 6. октобар 1991.
14. Војник ДАМИР ПИНТЕР, Вуковар, 9. октобар 1991.
15. Војник ИДРИЗ РАМИЋ, Вуковар, рањен и преминуо 10. октобра 1991.
16. Војник МИОДРАГ ШОФРАНАЦ, Вуковар, 10. октобар 1991.
17. Војник МИРКО ВИДИЋ, Вуковар, рањен 10. октобра 1991.
преминуо 11. октобра 1991.
18.Војник ЂОРЂЕ НИКОЛИЋ, Вуковар, 11. октобар 1991.
19. Десетар у резерви САША ПАНТЕЛИЋ, насеље Митница, 13. октобар 1991.
20. Војник у резерви АЛЕКСАНДАР ПАВЛОВИЋ, Далматинска улица у Вуковару,
14. октобар 1991.
21. Добровољац ДУБРАВКО КОВАЧ, улица Огњена Прице у Вуковару,
16 октобар 1991. Одред Лева Суподерица
22.Капетан прве класе ЗОРАН МИЛАНОВИЋ, Вуковар, 16. октобар 1991.
23. Потпоручник БОРКО НИКИТОВИЋ, Вуковар, 16. октобар 1991.
24. Десетар ГОРАН ТОМИЋ, Далматинска улица у Вуковару, 16. октобар 1991.
25. Војник у резерви РАТКО ЋИРКОВИЋ, Вуковар, 17. октобар 1991.
26. Добровољац НИКОЛА КАРАПАНЏА, Вуковар, 18. октобар 1991.
Одред Лева Суподерица
27. Десетар СИНИША СТОЈАНОВИЋ, Вуковар, 18. октобар 1991.
28.Водник МАРЈАНЧЕ ТАЛЕСКИ, Вуковар, рањен 10. октобра,
преминуо 19. октобра 1991.
29. Војник у резерви АЛИЈА ЂИМАН, Вуковар, 20. октобар 1991.
30. Добровољац КРСТА ЗЕКАВИЦА, Вуковар, 20. октобар 1991.
Одред Лева Суподерица
31. Добровољац НИКОЛА ПРЕГУН, Вуковар, 23. октобар 1991.
Одред Лева Суподерица
32. Старији водник ЗОРАН ПРЕМОВИЋ, насеље Митница, 23. октобар 1991.
33. Војник БОЖИДАР ЦРНАДАК, Вуковар, рањен 16. октобра,
преминуо 24. октобра 1991.
34. Војник МИЛАН ЖИЛИЋ, Вуковар, 26. октобар 1991.
35. Војник МИЛАН МАТИЋ, Вуковар, 26. октобар 1991.
36. Војник РЕЈХАН КУЧЕВИЋ, Вуковар, 28. октобар 1991.
37. Војник ДАРКО ХАЛУЖАН, Вуковар, 28. октобар 1991.
38. Добровољац МИЛАН ЈЕВЂИЋ, Вуковар, 31. октобар 1991.
Одред Лева Суподерица
39. Добровољац ДЕЈАН ДИКЛИЋ, Вуковар, 2. новембар 1991.
Одред Лева Суподерица
40. Добровољац РАДОВАН ВРШИЋ, Вуковар, 3. новембар 1991.
Одред Лева Суподерица
41. Војник ЏЕМАЛ МУЈЧИНОВИЋ, Вуковар, 3. новембар 1991,
42. Поручник НЕДЕЉКО ВАСИЛИЋ, Богдановачки пут, 4. октобар 1991.
43. Војник у резерви САВА ВЛАХОВИЋ, улица Огњена Прице у Вуковару,
4. новембар 1991.
44. Добровољац ТИХОМИР ГОЛУБ, Вуковар, 4. новембар 1991.
Одред Лева Суподерица
45. Војник РАДИСАВ СТОЈАНОВИЋ, Вуковар, 4. новембар 1991.
46. Мајор ВЕЉО СТОЈКОВИЋ, Богдановачки пут, 4. новембар 1991.
47. Војник АНТО МРКОЊИЋ, Вуковар, 5. новембар 1991.
48. Војник БОГДАН ОГЊЕНОВИЋ, Вуковар, 5. новембар 1991.
49. Добровољац БРАНКО ЈАЊАТОВИЋ, Вуковар, 7. новембар 1991.
Одред Лева Суподерица
50. Добровољац РАДОВАН МАРКОВИЋ, Вуковар, 7. новембар 1991.
Одред Лева Суподерица
51. Војник МИХРАТ ХУСАНОВИЋ, Вуковар, 10. новембар 1991.
52. Водник ПРЕДРАГ КРИВОКУЋА, Вуковар, рањен 16. новембра,
преминуо 17. новембра 1991.
53. Војник ДУШКО ДАМЈАНОВИЋ, Вуковар, 20. новембар 1991.
54. Војник ДРАГАН КРАЈИЋ, Вуковар, 20. новембар 1991.
55. Војник СЛАЂАН СТОЈАДИНОВИЋ, Вуковар, 20. новембар 1991.
56. Војник ЕНИЗ ХАСАНОВИЋ, Вуковар, рањен 16. новембра,
преминуо 24. новембра 1991.

Припадници Гардијске бригаде ВЈ
погинули током агресије НАТО-а на СРЈ

Разводник по уговору ДАЛИБОР РАДУЛОВИЋ, Београд, 28. април 1999.
Војник ГОРАН ВЕРЕЖАН, Беогеад, 20. мај 1999.
Војник ПРЕДРАГ ИГЊАТОВИЋ, Београд, 20. мај 1999.
Војник БРАНИМИР КРЊАЈИЋ Београд, 20. мај 1999.
Војник СЛАВИША МИЉКОВИЋ, Београд, 20. мај 1999.
Војник ВОЈИН ПЕЈЧИНОВИЋ, Београд, рањен 20. маја,
преминуо 26. маја 1999.
Војник АЛЕКСАНДАР БАЈИН, Београд, рањен 20. маја,
преминуо 28. маја 1999.
Војник ДРАГАН ТАНКОСИЋ, Београд, рањен 20. маја,
преминуо 28. маја 1999.

 

[doktorSokrates]

Документ ЈНА о губицима оклопних возила током сукоба у Хрватској 1991/92 објављен пред хашким трибуналом у процесу Момчилу Перишићу који разбија све митове о стотинама и стотинама уништених тенкова у Вуковару од стране хрватске паравојске.

 

[doktorSokrates]

 

[doktorSokrates]

 

[doktorSokrates]

 

[doktorSokrates]

 

[doktorSokrates]

 

[doktorSokrates]

 

[doktorSokrates]

 

[doktorSokrates]

ТО Петрова гора

Ова јединица је настала од становника три улице на самој периферији града Вуковара између путева села Петровци и Богдановци,а у питању су улице "Петрова гора"која је сама по себи мала и две улице које су још мање од ње а то су улице "Солидарности"и "Будућности".
Поред становника тих трију улица ту јединицу су чинили и вуковарски Срби који су из страха за своје животе бежећи из градских насеља пред хрватским паравојним формацијама спас проналазили у улици "Петрова гора која је поред касарне у граду и околних српских села служила као збег за српски градски живаљ кад су у јулу и августу снаге Томислава Мерчепа кренуле у систематско чишћење града од Срба а поготово она насеља и улице где је српско становништво било бројније насељено.
Сам назив улице Петрова гора јасно показује чињеницу да су тамо превасходно живели досељеници родом са Кордуна.
Након тих организованих и систематских прогона вуковарских Срба остале су само те три мале улице у којима су успели да се задрже Срби до почетка акција за деблокаду града у септембру кад се активно у борбе укључила и ЈНА.
Прву акцију ова јединица је имала 14.септембра кад је с око 40-ак људи уз подршку тенкова Сремско-митровачке бригаде кренула улицом "пролетерска"према улици "Петра Прерадовића"и избила до комбината "Вутекс".Борбе су трајале четири дана док 17.септембра хрватска страна на међународним преговорима није изнудила примирје на фронтовима у Хрватскеој
Паралелно с овом јединицом десно од њих улицом "Сајмиште"тенкови Сремско-митровачке бригаде су уз подршку ТО Негославци избили до касарне и деблокирали је.
Ослобођен је део града а достигнута је линија комбинат Вутекс-Радничка улица-касарна.

 

[doktorSokrates]

Треба додати и то да је десетак дана раније 5.септембра Сремско-митровачка бригада негославачким путем улицом Сајмиште и уз подршку ТО Негославци извршила прву краткотрајну деблокаду касарне кад су тенковима ушли у град улетели у касарну покупили мртве и рањене после чега су се одмах повукли.
По речима команданта батаљона ТО Негославци Јовице Кресовића у тој првој акцији деблокаде његова јединица је чувала одступницу снагама ЈНА.
У том тренутку касарна је већ била блокирана дуже од десет дана тачније од 24. августа 1991.
Такође,Кресовић наводи да је у току прве и друге деблокаде касарне 5.и 14. до 17.септембра ТО Негославци имала само два рањена борца без погинулих.
За сремско-митровачку бригаду не наводи ништа о губицима осим да је командант бригаде пуковник Јокић током друге деблокаде доживео срчани удар.
Сремско-митровачка бригада крајем септембра напушта вуковарско ратиште а мења је Гардијска моторизована бригада ССНО 30 септембра.

 

[doktorSokrates]

Након што је 30.септембра Гардијска моторизована бригада стигла у реон Вуковара два дана касније 2.октобра креће њена прва офанзивна акција по целој линији фронта.
Међутим,пре него што су кренули дан раније су од команданта ТО Петрова гора Душана Јакшића тражили да се у зони другог јуришног одреда пребаце две чете ТО Петрова гора како би били нека врста водича снагама ЈНА на правцу од касарне према граду.Тако је Јакшић тамо пребацио 3.и 4. чету ТО Петрова гора,док су 1.и 2.чета остале на правцу Вутекс-Милово брдо у зони првог јуришног одреда.

 

[doktorSokrates]

Након септембарских дешавања и деблокаде касарне бројно стање ТО Петрова гора се повећало јер је пристигло ново људство из ослобођеног дела Вуковара
Тако командант ТО Петрова гора Душан Јакшић у својој ратној бележници на дан 2. октобар 1991. има записано следеће бројно стање:
-1.чета Мирољуна Вујовића 117 бораца
-2.чета Станка Вујановића Таксија 110 бораца
-3.чета Мирослава Пејића Бимбе 72 борца
-4.чета Синише Фота 45 бораца
Укупно 344 борца

 

[doktorSokrates]

Тог 2.октобра 1991.на правцу првог јуришног одреда продор је био толико снажан и успешан да су достигли позиције које ће поново заузети тек 10. новембра.
Док на правцу другог јуришног одреда није било већих успеха,чак је тог дана 2.октобра у Далматинској улици погинуо командир 4.чете ТО Петрова гора Синиша Фот.Поред тога у чети је било доста погинулих и рањених па је иста расформрана.
Борбе нису дуго трајале јер је већ 4.октобра у Хагу потписано ново примирје с циљем политичког решавања југословенске кризе па су снаге ЈНА повучене на почетне положаје.
Два дана касније 6.октобра у Зеленој улици која је била линија додира првог и другог јуришног одреда од снајпера гине и командир 3.чете ТО Петрова гора Мирослав Пејић Бимбо,После чије смрти је дошло до расформирања и те чете.
Тако ТО Петрова гора остаје само са 1. и 2. четом које су водили Вујовић и Вујановић.
Десетак дана после погибије Мирослава Пејића тачније 18.октобра у зону првог јуришног одреда стиже Милан Ланчужанин Камени са добровољцима Српске Радикалне Странке а која ће касније бити позната по имену"Лева Суподерица"што је иначе име једног вуковарског насеља.
По речима команданта ТО Петрова гора Душана Јакшића његова идеја је била да Лева Суподерица буде нова 3.чета ТО Петрова гора али да је то Камени одбио јер му је у Шиду речено да ће они бити самостални одред који прима команде од Гардијске моторизоване бригде.

 

[doktorSokrates]

Кад су у питању губици ТО Петрова гора не постоје прецизни подаци али можда се може доћи до неких могућих или приближних бројки на основу .случаја тзв. алеје шајкача како су га Хрвати звали после рата и успостављања своје власти у граду Вуковару.
Ево један занимљив чланак из 2004.године

Bageri u "Aleji šajkača"
Dvadesetšest srpskih grobova u Vukovaru godinama su meta vandaliskih napada, ali i predmet političke upotrebe i kompromisa. "Aleja šajkača", kako ovo groblje zovu u gradu, nastala je 1994. godine, na mestu gde se nalazilo 17 razrušenih kuća. Vukovarska lokalna vlast od samog početka mirne reintegracije nastojala je da izmesti groblje uz obrazloženje da je nelegalno i da "vređa osećanja Hrvata". I dok rešenje ovog problema traže političari iz vrha Samostalne demokratske srpske stranke i HDZ-a u Zagrebu, u saradnji sa lokalnim vlastima u Vukovaru, u "Aleju šajkača" ušli su bageri.
Pripremila Jasna Janković
utorak, 21.09.2004. | 14:23 -> 14:45


Novinarka "Glasa Slavonije", Marija Molnar, podseća da u hrvatskom Ministarstvu za zaštitu životne sredine odavno postoji rešenje o tome da groblje nije legalizovano i da treba da se sruši. Vlasnici nadgrobnih spomenika su pre dolaska bagera sami uklonili šajkače i napise, ali su sada spremni da posmrtne ostatke premeste u Srbiju ili u Republiku Srpsku. "Nakon što se u javnosti doznalo da su među pokopanima šestoro njih stradali kao srpski dobrovoljci iz 1992. godine u Bosni, jedan u prometnoj nezgodi 1992. u blizini Vukovara, jedan od mine koja mu je eksplodirala u ruci iste godine, situacija se dodatno zakomplicirala, jer je 14 predratnih vlasnika dobilo zamjenske parcele ili ih se isplatilo u novcu. Troje preostalih bili su tema nedavnog sastanka srpskih političkih predstavnika s premijerom Ivom Sanaderom koji je rezultirao zaduženjem lokalnim političkim strukturama da ovaj problem u Vukovaru riješe. Na ulazak bagera prošlog mjeseca na groblje i početak obnove kuće Miće Končara, posljednjeg vlasnika koji ne želi van ove lokacije, priču je ponovo razbuktao do neželjenih razmjera", kaže Mara Molnar.
Zastupnik Samostalne demokratske srpske stranke u hrvatskom Saboru, Milorad Pupovac, kaže za B92 da su njegova stranka i srpska zajednica u Istočnoj Slavoniji učinile sve što je u određenom trenutku tražila hrvatska vlada, a to je da na groblju ne budu nikakva znamenja ili tekstovi koji bi mogli da vređaju druge gradjane Vukovara, posebno hrvatske nacionalnosti.