Vuk Branković – izdajica ili...

Izdajnik ili ne?

  • DA

  • NE

Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
BRANKOVIĆI I HRIŠĆANSTVO


U našoj srednjovekovnoj prošlosti vladali su ovom zemljom što Nemanjići, što Lazarevići ali i Brankovići.
Od Brankovića, jedino se pominje i dan- danas Vuk! I to, u negativnom smislu.
U jednom periodu naše prošlosti, po rečima pape Inoćentija III, ili IV, "kad su živi zavideli mrtvima u Srbiji", bio je na vlasti i borio se za opstanak Srbije i srpskog naroda jedan Branković - despot Djuradj (1427-1456)
Najduže je vladao od svih dotadašnjih vladara, dao je sve od sebe i svoje porodice i ništa mu nije išlo za rukom ! Tragičar onog vremena, čak mu je i žena nazvana "prokletom", iako to nije bila. Deca su mu prošla kako su prošla, ni unuci, ni praunuci nisu bili poštedjeni loše ili zle sudbine.
Postoji i pitanje na koje do sada nisam našla odgovor.
U rodoslovu Nemanjića, Nemanjin sin Vukan imao je sina župana Dmitra.
Župan Dmitar je imao dete (nejasno da li je sin ili kći u pitanju) koje je imalo dvoje dece: jedno je knez Vratko, u narodu poznatiji kao Jug Bogdan, i drugo, vojvoda Mladen, koji je rodonačelnik Brankovića, odnosno deda Vuka Brankovića Kosovskog.
Knez Vratko kćerkinom udajom staje na stranu Lazarević a njegov brat osniva Brankoviće. Ako je župan Dmitar imao sina, zar ovo odvajanje braće na dve različite porodice Lazareviće i Brankoviće, nije malo čudno ? I da li neko zna razlog ovome cepanju porodice?
Zašto je despot Stefan testamentom naimenovao Djurdja Brankovića za svog naslednika? Zašto Djurdje ni jednom rečju nije za svog života pomenuo svoga oca?
Da li su Brankovići i njihova sudbina nepravedno zapostavljeni od nas?
Šta mi uopšte znamo o Brankovićima ?
 
Мени су Бранковићи скроз ок ликови.
Зато, ево података о некима од њих...

Вук Гргуревић (1471-1485) је први деспот обновљене Српске деспотовине у Угарској, коју је установио Угарски краљ Матија Корвин (1458-1490), да би после пропасти српске средњовековне државе (1459) организовао што успешнију борбу против Турака. Деспот Вук Гргуревић Је син Гргура Слепог истакао се у борбама са Турцима у Босни и Мачви, успео је да освоји од њих Крушевац и Браничево. Из 150 насеља превео је у Угарску (Мађарску) око педесет хиљада Срба и населио их код Темишвара. За ратне заслуге добио је од краља Матије поседе у Славонији са градом Бела Стена, у Срему; Сланкамен, Беркасово, Купиново и дистрикт Тотушевину са око стотину села. Народ га је због јунаштва прозвао: "Змај Деспот" и "Змај огњени Вук".
 
Стефан Бранковић

После смрти Лазара Бранковића, у Србији је изабран тријумвират кога су чинили Михаило Анђеловић, као деспотов губернатор, удовица деспота Лазара, деспита Јелена Палеолог и слепи Стефан Бранковић. После разних перипетија, одлучено је да власт припадне најмлађем сину Ђурађа Бранковића, деспоту Стефану Бранковићу.
За живота је Стефан био ослепљен и једно време је живео повучено. По ступању на деспотски трон, суочио се са најездом Турака, које је Мехмед припремао још за живота деспота Лазара.
Стеафан Слепи је владао заједно са својом снахом. Ступио је одмах у дипломатске односе са угарским двором, тражећи помоћ. Угари су му предлагали да деспотовину препусти њима на одбрану, а за узврат дали су му неке последе у јужној Угарској. Догађаји у Смедереву су одмах покренули Турке на акцију. Ситуација у Смедереву је утицала на то да и страни владари баце своје прсте на Српску Деспотовину. Први је почео то да примењује босански краљ Стефан Томаш.
После споразума са Угарима, први је дошао са својих 8.000 војника Михаило Силађи и распоредио се дуж Дунава, настојећи да спречи могући прелаз Турака преко реке. Међутим, у таквим околностима Српска Деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране.
Турци су кренули на Србију марта 1458. Са собом су заједно водили слепог Гргура Бранковића, у намери да га доведу на деспотски престо. Остали су само не освојени Голубац и Смедерево.
Личност деспота Стефана је почела да пада у заборав. Босански краљ Стефан Томаш је на сабору у Требињу понудио решење око Смедерева. Понудио је да се ћерком умрлог деспота Лазара, Јелачом ожени његов син Стефан Томашевић, планирајући да тако у мираз добије и остатке деспотовине. Угарски краљ се сагласио са овом одлуком, не питајући српског деспоита Стефана. 1. априла 1459. обављено је венчање Стефана Томашевића и Јелаче, па је тако у мираз босански краљ добио и Српску Деспотовину. Деспот Стефан је збачен са трона 8. априла 1459, а затим је напустио Србију.
Збачени деспот Стефан Бранковић потом одлази у Будим, па затим код сестре, грофице Катарине Цељске, а затим у Дубровник. Одатле је отишао у посету Скендер-бега у Албанију, где се 1460. оженио Ангелином Аријанитом. Из тог брака му се родио син Ђорђе и још двоје млађе деце. Пред крај живота борави у Венецију, да би се на сам крај живота нашао у оронулом замку крај Удина, који је носио назив Београд, а био је познат и под именом Фриули. Често болестан, проводио је дане у беди, и молећи за помоћ. Писао је писма господарима по Италији. Све до смрти је живео од милостиње коју су му слали Млачани, Дубровчани и Папа. Умро је 9. октобра 1476. у истом замку.
 
Стефанови синови:

Ђорђе Бранковић (1486-1496) је брат од стрица деспота Вука Гргуревића, а син Стефана Слепог. Деспотско достојанство и посед добио је од Матије Корвина када је преминуо "Змај огњени Вук" Вук Гргуревић (1485). По смрти Матије Корвина, уз новог краља Владислава ратовао је са својим Србима у Пољској. Како је имао велику склоност ка монашком животу, повлачи се и прима калуђерски чин под именом Максим. После извесног времена одлази у Влашку са мајком Ангелином (удовом деспота Стефана Слепог) те мири влашког војводу Јована Радула са молдавским Богданом. Ту је Максим Бранковић био постављен за митрополита Влашке православне цркве. Доласком на власт Михне Злог, који је нагињао католичанству, митрополит Максим се враћа у Угарску у Срем где је уведен у дужност београдско-сремског митрополита (1513-1516). Са мајком Ангелином подигао је манастир Крушедол, где је пренео седиште митрополије.

Јован Бранковић (1496-1502) је рођени брат деспота Ђорђа Бранковића од кога је примио деспотску титулу. Прославио се у борбама са Турцима својим војничким продорима у Босни а нарочито код Зворника (Звоника). Припремао је веома опсежне планове да уз помоћ Млетачке републике настави борбу са Турцима до ПОТПУНОГ ослобођења свога народа од њих, али га је смрт спречила у томе 1502. године. Деспот Јован је и последњи српски деспот из владарске династије Бранковића. Као и његови претходници, осећали су се као легитимни наследници "светородних Немањића" и прихватили су се ктиторства Хиландара и других светиња чувајући свој народ и веру.
 
Жена Стефанова, и мајка Ђорђа, Јована (види горе) и Маре

Мати Ангелина

Преподобна мати Ангелина - Ангелина Бранковић, деспотица српска је кћи Ђорђа Аријанита Комнина, албанског господара Коњуха (Елбасана) у области Шкумбе. У родитељском дому стекла је одлично образовање и васпитање. Љубав према књизи испољила је још у раној младости, о чему сведоче и трагови њене библиотеке у манастиру Крушедолу. На последњим страницама Лествице, коју је написао у Смедереву 1434. године инок Давид, по наруџбини њеног свекра српског деспота Ђурђа Бранковића, сачуван је запис: „Сија књига деспотице Ангелине монахиње".
Удајом, новембра 1460. године, за слепог али стаситог Стефана, изгнаног српског деспота, започиње њен мученички и страдални живот. У Албанији су остали кратко време, док им се није родио први син Ђорђе. Годину дана доцније (1461) напуштају Албанију и по препоруци Скендербега, Ангелининог зета, одлазе у Италију, и у Фурланији купе стари замак Београд на реци Таљаменту. Ту је у оскудици и страху Ангелина провела шеснаест тешких година, све до смрти деспота Стефана 1476. године. Ту је родила још једног сина, Јована, и кћер Марију, коју је удала за монфератског маркиза Бонифација, далеког потомка Палеолога.
По смрти Стефановој, крене деспотица српска Ангелина са двојицом синова преко Беча и Будима за Срем. Са моштима свога мужа - деспота Стефана Слепог - стигне она са синовима у Сремску земљу фебруара 1486. године. Прво станиште ове „српске Госпође" било је Купиново, где је убрзо подигла цркву Светог апостола Луке и положила у њу мошти свога мужа. Деспот Ђорђе, који је од мађарског краља Матије Корвина добио на управу део земље којом је управљао Вук Бранковић („Змај Огњени Вук"), убрзо се повукао са деспотског положаја и око 1497. године примио монашки чин добивши име Макаш. Наследио га је 1493. године други Ангелинин син Јован, који умире доста рано, 1502. године.
Не зна се поуздано када се Ангелина замонашила - можда још раније, одмах по доласку у Срем. Подигла је женски манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од будућег манастира Крушедола, где проводи остатак живота у молитви, бдијући над моштима супруга и синова. Преставила се 30. јула 1520. године и сахрањена је најпре у свом манастиру Сретењу, а потом су њене мошти пренете у манастир Кру-шедол и положене у ковчег заједно са моштима њеног сина Јована. Ни после смрти није имала мира. Свете мошти свих Бранковића запалили су 1716. године Турци заједно са манастиром Крушедолом.
 
Житије преподобне Ангелине написано је врло рано; једно је сачувано у Минеју за јули - рукопису из XVI века. То Житије превео је на савремени српски језик епископ Митрофан Шевић. Исто Житије преподобне Ангелине налази се у Римничком и Московском Србљаку, док је у Београдском њено пролошко Житије нешто другачије.
Служба преподобној Ангелини такође је рано састављена и налази се у сва три Србљака под 30. јулом, датумом њеног престављења. Кроз целу Службу Ангелина се ословљава као мати, преподобна, преблажена, присноблажена, достоблажена и блажена. Химограф јој није саставио посебан тропар, већ је, с обзиром на њен тежак и мученички живот, позајмио тропар од Теодоре, хришћанске подвижнице из V века. У Служби се истиче да је мушки, у смислу издржљивости, провела свој живот иако је била жена. Наглашено је да поклоници стоје око њених моштију као некада око ковчега Старог завета и да њене мошти исцељују. Химнограф позива: „Приђите у нови Израиљ, и све околне земље и градови заједно збор саставивши на спомен преподобне матере наше Ангелине, радосном душом и срцем божанствену гробницу њену обгрлимо, благодат исцељења примајући." Кроз Службу преподобне Ангелине, исказане су и њене хришћанске врлине: чистота подвижничког живота, безгранично милосрђе, стрпљивост и мудрост, оданост супруге и пожртвованост мајке, јер „сву себе предала јеси Богу". Преподобна Ангелина помиње се и у Служби њеног сина - светог Јована - и у Заједничкој служби свим светим деспотима Бранковићима од непознатог крушедолског монаха из XVI века.
Култ преподобне мајке Ангелине рано је изграђен. Повод томе је њен тежак живот и силне боли које је ова, „блажена Госпођа" скоро целога живота задобијала; надживела је мужа, оба сина и кћер Мару.
Три пута је преносила мошти свога мужа - светог Стефана Слепог - и два пута сина, и то у великој оскудици. У тим тешким и болним тренуцима била је у туђини, без икога ближег свог, изузев благородног српског народа. Бдила је над моштима својих најближих и брижно чувала њихове књиге и остале предмете везане за мужа и синове. За њихове кивоте везла је златним и сребрним нитима прекриваче, и у молитви проводила дане туговања.
У Купинову, близу цркве Светога Луке, све до 1930. године пос-тојала је црква посвећена Преподобној Ангелини. Тома Вучић Перишић подигао је 1858. године у селу Закути (Гружа) цркву посвећену Мајци Ангелини.
Лик преподобне Ангелине налази се на свим иконама светих Бранковића. Приказана је у црној схимничкој ризи као монахиња, са крстом у десној руци. На зидним сликама мати Ангелина приказана је у Ривцу, на јужном зиду, затим Нередину, Боковцу, Голубинцима, Јасенову, Уљми, Руменки, Каћу, Саборној цркви у Београду, припрати Пећке патријаршије, у главној цркви манастира Хиландара, припрати Саборне цркве у Шапцу. У манастиру Клисури њен лик насликан је у јужној певници. На иконама преподобна Ангелина приказана је у Марадику, рад Ј. Орфелина 1776. године; Српској Црњи, рад Ђ. Јакшића 1853. године; Саборној цркви у Вршцу, рад П. Јовановића; Остојићеву, рад Д. Алексића 1871/72. године. У Парти и Радојеву представљена је на певницама заједно са осталим Србима. Икона Мајке Ангелине налази се још у Кулпину, Чуругу, Старом Бечеју, цркви Светитеља Николаја на Новом Гробљу у Београду, затим у Малом Бечкереку (Румунија) и Араду. Графичка представа са њеним ликом налази се у Римничком Србљаку испред њене Службе. По овом предлошку урађена је једна икона за манастир Пакру, која се сада налази у Музеју Српске православне цркве у Београду.
Српска црква је прославља 12. августа/30. јула, и 23/10. децембра. (доматриос)
 
До тога времена и Лазар Хребељановић (будући Вуков таст) је боравио на двору цара Уроша са безначајном дворском титулом, али од времена Вукашиновог крунисања он одлази са двора, и попут осталих почиње да формира своју област (од тада носи и титулу кнеза). У то време он око себе окупља све већи број властеле и почиње да ствара свој круг поверљивих и поузданих људи. То је време када је сигурно дошао и у ближе контакте са Бранковићима, а посебно Вуком којег је могао и да ближе упозна. Утисак је сигурно био повољан јер негде око 1371. године Вук се жени кнежевом ћерком Милицом, што њихов дотадањи политички и војни савез претвара у много поузданији политичко породични савез. Никада њихова сарадња није била помућена било чиме и они су
"у јединству и љубави побеђивали су непријатеље своје"
(Георгије Амартол).
 
Но и ово јачање било је тек ограничено јер тада се испречио у то време најмоћнији српски великаш, жупан Никола Алтомановић. Са Вуком Бранковићем жупан Никола је био у блиској рођачкој вези јер је жупанова мати Ратослава била рођена сестра Вуковом оцу (севастократору Бранку), односно била је Вукова тетка. Но, ти рођачки односи нису помогли да се њихови међусобни односи изгладе па је током 1373. године удружена војска кнеза Лазара, Вука Бранковића, потпомогнута четама које је послао босански бан Твртко и угарски краљ Лудвиг, напала на жупана и веома брзо га савладала.
"И тако пакосни Никола би заробљен са свом својом имовином"
(Мавро Орбин).
 
Након свега овога апсолутно најмоћнији владар у Србији је био кнез Лазар, а што је потврђено нешто касније када је уз Вукову помоћ кнез преузео и области Радича Бранковића (Браничево). Могуће је да би даљње јачање кнежево до краја завршило и његовим крунисањем за српскога владара (мада је он то у својој суштини био) да се изненада није појавила турска опасност.
 
........У времену непосредно пред битку свакако најјачи српски великаш био је кнез Лазар, а за њим одмах Вук Бранковић (изузимајући ту Балшиће). Предосећајући Турски напад кнез је још неколико година раније вршио припреме за надолазећи удар. Најјача узданица био је свакако Вук Бранковић, а до краја ће се показати да је он (Вук) био заправо једини који је из све снаге стао уз кнеза. Што се тиче самих припрема за битку са Турцима сигурно је да је Вук био најзаинтересованији од свих да се Турцима пружи отпор будући да су његове земље биле најугроженије и прве на удару. Коначно, на Косову којим је он владао, одржала се и одлучујућа битка. Вероватно да је и он могао, попут браће Драгаша и Марка Мрњавчевића да прихвати вазалске обавезе према Турцима и на тај начин да избегне све неприлике са њима. Међутим, он је одабрао пут оружаног отпора и са кнезом Лазарем организовао све оно што се у Србији могло дићи на оружје. Какво је његово учешће у бици може се сазнати из посредних турских извора, а изгледа највише од њиховог писца Нешрија. По њему на Косову је српску војску водио кнез Лазар који је заповедао центром војске, док је босански краљ водио лево крило (Нешри мисли на војводу Влатка Вуковића), а десним крилом је командовао Вук Бранковић. Уз Вука је и био један од његових синова, вероватно Гргур. Вуков део војске је изгледа био доста јак и састојао се од оклопника који су у самом почетку битке одмах разбили леву Турску страну (коју је водио Јакуб, старији син султана Мурата). Међутим, због тога што српска средина није издржала Турски притисак (након султанове смрти турски центар је преузео Бајазит), те након хватања кнеза Лазара и његове ликвидације, Вук Бранковић се повуче. Још увек нема ни помена, не само о Вуковој издаји, већ о издаји било којег велможе из окружења .............
 
---------Појава Турака за кнеза није било никакво изненађење јер је он још од раније са њима имао сукоба. Најпре су његова властела Цреп и Витомир код Параћина зауставила један пљачкашки турски одред, а сам кнез је предводио војску када су Турци сузбијени код Топлица (1386.). Да Турци неће одустати видело се 1388. године када је Влатко Вуковић, војвода краља Твртка, код Билећа разбио једну јачу турску формацију. Но, ово су тек била проигравања за оно што је наилазило. У лето 1389. године једна велика турска војска вођена лично султаном Муратом и са његова два сина Бајазитом и Јакубом кренула је на Србију. Прве на удару налазиле су се земље Вука Бранковића на Косову и он одмах од кнеза затражи помоћ. У то време Вук је држао заиста велику област под контролом и она је обухватала Косово и Метохију, део Полимља и Санџака, и Скопље на југоистоку. Не оклевајући много кнез сакупи једну доста моћну армију потпомогнуту одредом босанског краља Твртка којег је предводио војвода Влатко Вуковић. На жалост изостала је помоћ Марка Мрњавчевића и браће Драгаша који су у то доба били Турски вазали и могуће је (не и сигурно) чак да су се они налазили у турској војсци (неки Драгашеви одреди сигурно). Други зет кнеза Лазара, Ђурађ Страцимировић, није помогао таста, али по свему -----------
 
Bi2:
U rodoslovu Nemanjića, Nemanjin sin Vukan imao je sina župana Dmitra.
Župan Dmitar je imao dete (nejasno da li je sin ili kći u pitanju) koje je imalo dvoje dece: jedno je knez Vratko, u narodu poznatiji kao Jug Bogdan, i drugo, vojvoda Mladen, koji je rodonačelnik Brankovića, odnosno deda Vuka Brankovića Kosovskog.
Knez Vratko kćerkinom udajom staje na stranu Lazarević a njegov brat osniva Brankoviće. Ako je župan Dmitar imao sina, zar ovo odvajanje braće na dve različite porodice Lazareviće i Brankoviće, nije malo čudno ? I da li neko zna razlog ovome cepanju porodice?
Kliknite za proširenje...

@Bi2

Ja sam nasao druge podatke, a to je da se Mladen Brankovic prvi put javlja u izvorima u 14. veku kao vlastelin kraljeva Milutina i Stefana Decanskog. U njihovo ime upravljao je Trebinjem i Dracevicom. Poslednji put se pominje 1326. godine kao svedok na jednoj povelji Stefana Decanskog. O njegovom poreklu se gotovo nista ne zna. Jedino se zna da je imao brata Nikolu koji se u izvorima pominje samo jednom 1329. godine i koji je izgleda imao vlast u severnoj Albaniji.

Brankovici su od Vuka pa nadalje naglasavali da poticu od "Nemanjinog plemena", ali po zenskoj liniji (knjeginja Milica je bila praunuka Vukana Nemanjica, a njena cerka Mara je bila udata za Vuka Brankovica i to je jedina veza sa Nemanjicima).
 
Михајло:
До тога времена и Лазар Хребељановић (будући Вуков таст) је боравио на двору цара Уроша са безначајном дворском титулом, али од времена Вукашиновог крунисања он одлази са двора, и попут осталих почиње да формира своју област (од тада носи и титулу кнеза). У то време он око себе окупља све већи број властеле и почиње да ствара свој круг поверљивих и поузданих људи. То је време када је сигурно дошао и у ближе контакте са Бранковићима, а посебно Вуком којег је могао и да ближе упозна. Утисак је сигурно био повољан јер негде око 1371. године Вук се жени кнежевом ћерком Милицом, што њихов дотадањи политички и војни савез претвара у много поузданији политичко породични савез. Никада њихова сарадња није била помућена било чиме и они су
"у јединству и љубави побеђивали су непријатеље своје"
(Георгије Амартол).
Kliknite za proširenje...

Lazar je ina Uroševom dvoru bio što i otac: logotet, ili logofet. Da, ništa posebno. Al, se muvao po dvoru.
1389.g. mladi Stefan Lazarević je imao samo 19.g. i zbog toga mu je majka i bila regent.
Znači, despot Stefan je rodjen negde oko 1370.g. Ali, on nije najstarije dete Lazara i Milice, tu je i Mara-najstarije dete. Vukašin se pominje kao kralj tek 1365.g. Znači, da se Lazarevići i Brankovići znaju od ranije,barem od 1365.g, Car Uroš je Lazaru dao titulu kneza, isto kao što je Vukašinu dao titulu kralja.Zet Vuk je bio uz Lazara pred Maricu, što govori da su se radnije orodili.Izmedju 1360-65..g.sigurno.
 
Михајло:
Но и ово јачање било је тек ограничено јер тада се испречио у то време најмоћнији српски великаш, жупан Никола Алтомановић. Са Вуком Бранковићем жупан Никола је био у блиској рођачкој вези јер је жупанова мати Ратослава била рођена сестра Вуковом оцу (севастократору Бранку), односно била је Вукова тетка. Но, ти рођачки односи нису помогли да се њихови међусобни односи изгладе па је током 1373. године удружена војска кнеза Лазара, Вука Бранковића, потпомогнута четама које је послао босански бан Твртко и угарски краљ Лудвиг, напала на жупана и веома брзо га савладала.
"И тако пакосни Никола би заробљен са свом својом имовином"
(Мавро Орбин).
Kliknite za proširenje...

Iz ovoga se vidi da je zet Vuk bezpogovorno stao uz tasta.
 
AKHENATON:
@Bi2

Ja sam nasao druge podatke, a to je da se Mladen Brankovic prvi put javlja u izvorima u 14. veku kao vlastelin kraljeva Milutina i Stefana Decanskog. U njihovo ime upravljao je Trebinjem i Dracevicom. Poslednji put se pominje 1326. godine kao svedok na jednoj povelji Stefana Decanskog. O njegovom poreklu se gotovo nista ne zna. Jedino se zna da je imao brata Nikolu koji se u izvorima pominje samo jednom 1329. godine i koji je izgleda imao vlast u severnoj Albaniji.

Brankovici su od Vuka pa nadalje naglasavali da poticu od "Nemanjinog plemena", ali po zenskoj liniji (knjeginja Milica je bila praunuka Vukana Nemanjica, a njena cerka Mara je bila udata za Vuka Brankovica i to je jedina veza sa Nemanjicima).
Kliknite za proširenje...

Da li ti ovo možda govori da je to "dete" župana Dmitra bila kći?
 
Sve je to dobro momci, samo što ste krenuli od kraja Brankovića?
Kad već opisujete Stefana, ajd da kažem koju i o razvratnom, problematičnom Lazaru.

Despot Lazar Branković 1456-1458.
- posle očeve smrti 25.12. on preuzima vlast. Najgori medju svim Djurdjevim sinovima. Sklon raznoraznim porocima, kocki, pijančenju, razvratu svake vrste, imao je hajdučke družine koje su palile i žarile po Srbiji... zbog kojih je dušu jeo ocu. Nova i vlast voleo iznad svega. Sa ostalom braćom se nije slagao.Čak postoji verzija da je on, posle očeve srmti, otrovao rodjenu majku zbog novca.
"Posle smrti majke Jerine, do tada prikriveno nezadovoljstvo medju njenim sinovima izbija na videlo. Jerinim brat Toma Kantakuzin odmah je sa Lazarevim najstarijim bratom, slepim Grgurom i sestrom Lazarevom, Marom, bivšom sultanijom, pobegao u Jedrene. Tamo su bili lepo primljeni. Uz Lazara je ostao samo njegov drugi brat, slepi Stefan. Vesti koje su stizale u Smederevo iz turskih predela, pominjale su veliku sultanovu pripremu zua nov pohod na sever. O tome je despot Lazar obaveštavao kralja Ladislava V. Medjutim, do većih pokreta turskih trupa nije došlo u toku Lazarevog života. On je rano umro, 20.1.1458.g.u tridesetim godinama života. Iza sebe nije ostavio mušku decu, samo kćerke, od kojih je najstarija bila Jelača (Bosanci je nazivaju Marija, a negde se zove i Jelena).
 
AKHENATON:
Ne verujem. Pa cak i da je bilo zensko ta veza sa Nemajicima je znatno veca nego preko Mare Brankovic. Mozes li da mi kazes gde si nasla te podatke da je Mladen brat kneza Vratka?
Kliknite za proširenje...

Sad, zaista ne mogu. Mnogo knjiga sam uzimala iz biblioteke. Možda sam negde i zapisala, pogledaću. Nego, nešto drugo sam htela ovim da pitam.
Ako je dete bila kći, onda je potpuno normalno što su njena deca stvorila nove, druge porodice. Jedna kći je rodila kneza Vratka, pa nastali Vratkovići a druga Mladena od kojeg su nastali Brankovići. Al, ako je u pitanju sin, izvini al onda nije taj rascep porodice normalan. U tom slučaju, i knez Vratko i Mladen su morali ostati Nemanjići. Neki raskol medju braćom se morao dogoditi.
P.S. Pa, šta su dva deteta od jednog roditelja nego braća?
Hajde ti proveri u tvojim knjigama, ako imaš vremena:
Nemanja - Vukan - župan Dmitar - neko dete ?-
To dete ima 2 sina: kneza Vratka i vojvodu Mladena.
Po ovome, knez Vratko i voj.Mladen su rodjena braća od jednog oca, ili jedne majke.
Jbg, ja to vidim tako.
 
Михајло:
---------Појава Турака за кнеза није било никакво изненађење јер је он још од раније са њима имао сукоба. Најпре су његова властела Цреп и Витомир код Параћина зауставила један пљачкашки турски одред, а сам кнез је предводио војску када су Турци сузбијени код Топлица (1386.). Да Турци неће одустати видело се 1388. године када је Влатко Вуковић, војвода краља Твртка, код Билећа разбио једну јачу турску формацију. Но, ово су тек била проигравања за оно што је наилазило. У лето 1389. године једна велика турска војска вођена лично султаном Муратом и са његова два сина Бајазитом и Јакубом кренула је на Србију. Прве на удару налазиле су се земље Вука Бранковића на Косову и он одмах од кнеза затражи помоћ. У то време Вук је држао заиста велику област под контролом и она је обухватала Косово и Метохију, део Полимља и Санџака, и Скопље на југоистоку. Не оклевајући много кнез сакупи једну доста моћну армију потпомогнуту одредом босанског краља Твртка којег је предводио војвода Влатко Вуковић. На жалост изостала је помоћ Марка Мрњавчевића и браће Драгаша који су у то доба били Турски вазали и могуће је (не и сигурно) чак да су се они налазили у турској војсци (неки Драгашеви одреди сигурно). Други зет кнеза Лазара, Ђурађ Страцимировић, није помогао таста, али по свему -----------
Kliknite za proširenje...
O Marku i Dragašima si objasnio da nisu pomogli Lazara zbog toga što su bili vazali. A, što se tiče Lazarevog zeta, Djurdja Stracimirovića Balšića samo si stavio tačkice. he,he...Taj lik nije pomogao tastu zato što je već bio turski vazal i čuvao svoju imovinu, a možda i zbog toga što je bio pametan i znao da Lazar sa Vukom i stotinak ljudi Vlatka Vukovića nema šanse protiv Murata.
(Nemoj da ovde petljaš kralja Marka. Zašto bi Marko pomogao Lazaru kad mu je ovaj 1375-76. oduzeo krunu,vlast, ..gurnuo ga u stranu i preuzeo zemlju u svoje ruke? I ja bih ga pustila da ide sam na Kosovo, ne bih mu pomogla u tom slučaju.ajd, budimo iskreni )
 
Bi2:
Sad, zaista ne mogu. Mnogo knjiga sam uzimala iz biblioteke. Možda sam negde i zapisala, pogledaću. Nego, nešto drugo sam htela ovim da pitam.
Ako je dete bila kći, onda je potpuno normalno što su njena deca stvorila nove, druge porodice. Jedna kći je rodila kneza Vratka, pa nastali Vratkovići a druga Mladena od kojeg su nastali Brankovići. Al, ako je u pitanju sin, izvini al onda nije taj rascep porodice normalan. U tom slučaju, i knez Vratko i Mladen su morali ostati Nemanjići. Neki raskol medju braćom se morao dogoditi.
P.S. Pa, šta su dva deteta od jednog roditelja nego braća?
Hajde ti proveri u tvojim knjigama, ako imaš vremena:
Nemanja - Vukan - župan Dmitar - neko dete ?-
To dete ima 2 sina: kneza Vratka i vojvodu Mladena.
Po ovome, knez Vratko i voj.Mladen su rodjena braća od jednog oca, ili jedne majke.
Jbg, ja to vidim tako.
Kliknite za proširenje...

Men i je taj rascep normalan, nemoj zaboraviti da se kod nas prezime nasledjivalo od oca na sina dok se u jednom trenutku nije ustalilo jedno prezime prema nekom pretku. U mom porodicnom stablu se pominje oko 1740. Neki Vidan koji je imao dva sina Mijalka i Zivka. Od njih dvojice ustalilo se prezime, s jedne strane Zivkovic, a od druge Mijalkovic. Dakle dve familije.

Dakle ako je istinit taj podatak da su Mladen i Vratko braca (u sta sumnjam) ne bih rekao da je to bas toliko cudno.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nina
Minheski ili pivnički puč
Odgovora
5
Pregleda
230
dulesrbenda
dulesrbenda
M
Da li je Srbija 1918. osvojila ili oslobodila Hrvatsku i Sloveniju?
3 4 5
Odgovora
112
Pregleda
466
fosilvaso
fosilvaso
Q. in perpetuum hibernum
O prvom zapisivanju (a ne prevodu) Ilijade i Odiseje u vreme Pizistrata, tiranina Atine
Odgovora
14
Pregleda
372
Q. in perpetuum hibernum
Q. in perpetuum hibernum

Back
Top