Ово моје размишљање је на неки начин неукусно,па чак и увредљиво,али морам га изнети из истог разлога из којег философи износе своје.
Као што је опште познато,философи су бића попут нас,и као такви имају одређену чар која их је начинила славним,исто тако и мудрим.Чар о којој је реч се назива људска природа.Демон,или пак анђео којег се ослободити не можемо,ма колико год се трудили.Воља за моћи,воља за животом,али пре свега воља за знањем и спознавањем непознатог су појмови који скупа чине људску природу,која је присутна код сваког човека,код неких више долази до изражаја,док је код неких дубоко скривена у подсвести,али и те како присутна.
Философи су људи који непрестано трагају за знањем,људи којима је знање постало опсесија које се не могу ослободити.Та опсесија је проузрокована вољом за знањем,али исто тако подсвесном вољом за моћи,јер знање даје човеку моћ,чини га слободним али и сујетним,егоистичним.Опште је познато да када се човеку да парче моћи његово право "Ја" долази до изражаја.
Философ,када доспе до неког пресудног закључка буде обливен фасцинацијом,али исто тако и самољубљем,баш због тог самољубља(које је углавном подсвесно),философ,као и научник,има потребу коју треба удовољити.Потребу да покаже осталима свој напредак,ову потребу задовољава објављивањем списа,или у случају научника патената.Философ је заправо жртва материје коју проучава.Прави философ заправо јесте свестан своје природе,али исто је тако свестан да се у том демону крије анђео,да из лошег произилази добро,пре свега добро човечанству.Не треба да га осуђујемо због подсвесних егоистичних разлога објављивања дела,као и писања истих,већ требамо удовољити своју жељу за знањем читањем истих.Ево ово је мој сажет одговор на твоје питање.