Академија се уписује и на њој се школује из љубави. Међутим, од љубави се не живи, осим ако снимаш порниће, онда се живи и више него добро. Када прође и та Академија и кад крену да се руше илузије, ту настаје проблем. Ако љубав према позиву преживи првих 3-5 година рада у Војсци, 75% је шанса да ћеш у Војсци дочекати и пензију.
Све ово наведено није ништа лоше, шта више, сјајно је, али имамо ту и један проблем, заправо, сукоб мишљења и интереса. У интересу Војске је да те школује што боље може и да те задржи што дуже може. У процесу школовања, иако покушавају, не могу ти увек навући ам на главу и да видиш само оно што треба да видиш, а да радиш само оно што ти се каже. Са неких 20ак година почињеш мало озбиљније да размишљаш својом главом и сагледаваш ситуацију у којој се налазиш. Тада у глави настаје лом. Људи обично тада одлазе са академије, а они који остају, размишљају колико ће још дуго моћи да остану.
Завршиш Академију, почињеш да радиш. Ако си пешадија, артиљерија, ОМЈ, РВиПВО (овако се овај смер зове, а не онако како су нас натерали да их називамо...забрањено је било шта да буде "ратно", јер се за рат не спремамо, само их губимо) и томе сл., тада су све коцкице на месту. Глава служи за климање и, евентуално, стављање на пањ, мозак је на испаши, плата мање-више редовна, бедна, ал редовна. Шта ће ти већа, ко да ћеш да храниш жену и ситну децу. Али, ако си којим случајем завршио неки од смерова где је потребно мало и размишљати, ту почињеш да биваш проблемом свом окружењу. Дебели пијани (пот)пуковник само чека своју пензију, немој му стајати на путу и сметати му. Сине, немој превише да размишљаш, обиће ти се о главу, стрпи се мало, па ћеш постати и ти овакав и болеће те уво...али...пук. има стан, пук. има лепу плату и пензију у перпективи, цео живот је уживао на послу, није се бринуо за основно, бринула је држава. Сада државе више нема, од плате ћеш моћи да живиш САМ, школу не мораш да настављаш, имаш Академију и посао итд. итд. Али, да ли ико од вас зна како су завршили бугарски потпоручници пре 10-15 година након завршетка академије? Ако не знате, мораћете сами да пронађете информацију, јер је велика шанса да ће и вас тако нешто дочекати. Кад дође такво време, биће куд који мили моји. Ко има родитеље да му помогну, благо њему, ко нема, обр`о је бостан.
И, на крају овог реферата, мала препорука: погледати документарац "Лаку ти ноћ, Тиборе". Некима и ово отвори очи.
